ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПИСМА ПАСТИРИМА О НЕКИМ СТРАНАМА ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ НЕДОУМИЦУ
 
Царство Божије је у нама, у савести
 
Али пре него што започнемо ово излагање задржимо се мало на мисли о томе да су захтеви мирјана упућени пастирима, које пастири не схватају, потпуно законити. Они их призивају на делање управо у области овог Царства Божијег са стране оне њене карактеристичне особине по којој се издваја из свих осталих области живота. Овим не желимо да кажемо да друштво и народ наводно имају свесну идеју о Царству Божијем и да свесно с њене тачке гледишта одређују делатност пастира, али то још не смета да хришћанима својствено религиозно осећање освећује за њих област свих црквених односа једном светлошћу, оном светлошћу која је саставни део здраве општељудске свести ако се она слободно потчињава хришћанској истини.
Какво је ово освећење? Може бити дат прилично јасан одговор. Ако је мирјанин религиозан он скоро без изузетака област религије и Цркве одређује као нешто потпуно супротно свему земаљском, не само отворено греховном, већ уопште свему несавршеном. Он је и религиозан управо у оној мери у којој се не задовољава земаљским, световним; он у религији и Цркви с њеним представницима тражи управо оно чега нема у свету. Ево најпростије одгонетке за то због чега он који је до равнодушности снисходљив према грешкама светских људи, с драконовском строгошћу суди о слабостима клира. Он на свет већ гледа као на област греха и неистине; а на Цркву, ако је само признаје, гледа као на Царство Божије. Ако су у светском друштву главне полуге од почетка света до сада, и до свршетка света, насиље, казна и подстицај егоизма, самољубља и користољубивости, у црквеном животу, ако верује у њега, он жели да види царство самопрегорног подвига и слободе. Не све, далеко не све хумане грађанске администраторе од репресивних мера против јереси и раскола није задржавао онај индиферентизам за који бивају оптужени: напротив, најрелигиознији од њих су се потчињавали гласу своје хришћанске савести, која није допуштала никакву везу између религије истине и спољашњих мера.
Овакав основни поглед на Цркву као на царство у свему супротно свету, објаснио је светски богослов А.С.Хомјаков, којег као што је познато, образовани мирјани не само да више воле од академских богослова, већ и истичу као узор сваког богословљења. У руској лепој књижевности, која је по истинитој опасци,[1] недавно изреченој у штампи далеко претекла нашу научну мисао, црквене идеале нјузвишеније, најуметничкије и најближе руској свести насликао је Достојевски, посебно у свом последњем роману. И овде се мисао аутора Цркви не обраћа према начелима светског заједничког живота другачије осим с потпуним незадовољством, или другим речима, кроз отворено негирање могућности да се уз помоћ њих достигне заједнички мир и унутрашње задовољство. Цела драма се састоји од супростављања слика светског живота религиозно-црквеном животу као царства таме и царства светлости. Најјаче испољавње царства светлости је у манастирском животу који се пре свега заснива на одрицању од света. Сам назив монаха аутор употрељава у оном облику, који и сав руски народ сматра најпоштованијим, тачније „инок“, односно онај који живи „ино„, у односу на све обичне људи. Идеја романа се састоји у томе да се истинско добро може заснивати само на слободном подвигу љубави и поучавања, који слободно доводе људе до покајања и исправљања живота. Христос Спаситељ Који је одбио да прихвати ђавоља искушења, која су му нудила да људима вештачки завлада, самим тим је показао да је пристанак савести оно тле на којем једино и треба да се заснива Његово Царство. Насупрот томе, Велики инквизитор, који је одлучио да ствара народно добро путем посредног, вештачког утицаја на савест сам признаје да његово царство није Христово царство, већ царство непријатеља – ђавола. Достојевски није био стручњак за психологију, ни за моралну философију, али га је логика ствари сама по себи довела до ове, тачне дефиниције области Цркве, у коју је могао да дође, пошто је био упућен на то незадовољством сваким светским принципом друштвеног уређења; иста ова логика ствари доводи до истог одређења и све мирјане, који се пажљиво и свесно односе према Цркви, јер заиста, сви они усредсређују све што се тиче Цркве и религије у област савести, због чега и користе ову реч уместо речи „вероисповест“. Ево зашто почевши од осуђивања света, религија друштва није могла да се усредсреди ни на шта друго осим на савест. Свет је област самољубивих и користољубивих стремљења, које у границама поштења задржава закон који кажњава, али унутрашњи глас захтева веру у царство слободног добра; он нас уверава да је добро безуслован и себи довољан принцип.
Дакле, ако у грешном свету постоји Бог и царство Божије Он је истинско благо, а Његово царство је васпитање људске савести за такво благо. Свештеник је заправо руковођа савести – такав је поглед друштва. Оно осећа страхопоштовање према пастиру који је познат управо као зналац и наставник срца. Оптински о.Амвросије и њему слични старци су с тачке гледишта друштва представници најразумнијег пастирства: пред њима се сваки светски човек осећа само као мирјанин без разлике у свом положају и указује им знаке поштовања усрдније него пастирима на највишим дужностима. Религија је царство савести, коју Бог оправдава; колико савест не жели да призна своју зависност од било каквих користољубивих интереса, толико су и Религија и Црква у свести верујућих мирјана као царство које се потпуно разликује, које је до супротностни различито од свега земаљског, светског, мирског.
Да ли ова гледања одступају од истине? Зар се, напротив, све учење Христа Спаситеља не заснива на супротности Његовог Царства свему земаљском, чулном? Чули сте како је казано старима… а Ја вам кажем… (Мт. 5, 21 и след.). Оваквим речима Он уводи правила за обавезе које је Он предвидео за ближње. Не чине ли тако и незнабошци (Мт. 5, 47) – ево довољне основе за Божанског Учитеља да се Његови ученици не би задовољавали познатим обичајима или гледиштима. Само ступање у Своје Царство Господ повезује с одрицањем од света и узимањем крста; Он не допушта да неко служи и свету осим Њему; онај ко није с Њим против Њега је, ко не скупља с Њим, расипа Његово царство. Заправо, идеју руковођења ка њему Он одређује у супротности с руковођењем у свету: А највећи између вас да вам буде слуга (Мт. 23, 11). Да ли говорити о томе да Господ не избегава логичну доследност и да Своје Царстве заснива на тлу добровољности, на тлу савести?.. кад би било од овога свијета Царство Моје, слуге Моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али Царство Моје није одавде (Јн. 18, 36). Одакле је онда Његово Царство, где се оно гради? У савести: јер ево, Царство Божије је у вама (в. Лк. 17, 21).
Уосталом, још ћемо се вратити Божанском учењу о изградњи Цркве и пастирству, а сад, да бисмо коначно показали колико се различитост гледања на ове предмете са стране друштва и духовне школе гради управо на наведеној дефиницији, обратимо се поново књижевности. Има мало дела у којима би био насликан образац пожељног, нормалног пастира, а ако се он и појављује на страницама наше штампе, потпуно различитим бојама се осликва пером светских писаца и писаца из духовне школе, без обзира да ли су то сами пастири или су у звању мирјана. Кад ови први писци желе да опишу позитивног пастира, то не чине другачије осим као борца са светом, са светским предрасудама, са светском лажју, насиљем и окрутношћу. Такви су ови типови код писаца најразличитијих гледишта на свет. Узмите или дела Лескова „Владикин суд“, „Парохијани саборне цркве“, „На крају света“ или тип идеалног „сеоског свештеника“ код Мешчерског или појаву духовника код умирућих грешника и грешница у романима В.Крестовског и В.Соловјова – свуда је пастир или у борби са светом или је пак жива супротност свету. Напротив, као најтежа оптужба клира у устима световних писаца служи њихово уподобљење светским посленицима и поретка црквеног живота поретку чиновника. Овде ће се опет наћи писци најразноврснијих школа: узмете ли „Девети бедем“ Данилевског или романе Тургењева и поеме Некрасова или чланке Самарина, Аксакова, В.Соловјова, Јелагина – свуда поређење живота и поступака свештеника (или целе хијерархије) са сликом деловања овога света представља најтежу кривицу свештенства. Уосталом, све ово толико доследно проистиче из Христових речи: „а ви немојте тако“ (в. Мт. 23, 11) да не би имало смисла ни говорити о томе кад наши духовни писци и мислиоци не би, нажалост често, ствари схватали на потпуно другачији начин. Што се тиче књижевних типова клира, световним писцима је најближи богослов Ливанов, код којег идеални свештеник, премда му није туђ јуридистички карактер, ипак није лишен и пастирског духа. Колико је ипак, аутор сматрао да је тешко насликати карактер пастирске бриге за морално стање пастве види се из тога да како би осликао сцену посете парохијана од стране пастира није нашао ништа боље осим да буквално препише Толстојеву приповетку „Јутро младог свештеника“ сцену како он обилази сељачке колибе с неумесним и због тога смешним претендовањем да исправља њихове обичаје. Јасно је да се у још комичнијем облику пред нама појављује пастирска делатност свештеника у овом неуспелом плагијату. Али ево пред нама истинољубивије књижевности: „Записи сеоског свештеника“ или лајпцишко издање против Јелагина; ево приповетке Забитог „Фатаморгане“ или Потапенка „На државној служби“ или „Раса“, која је пре 7 година штампана у часопису „Дело“. Шта налаимо овде? Наравно, најмање мисли о духовном руководству пастира. У прве две наведене књижице су описане борба партија и расправе о правима, а у романима је онај неукорењени тип, скоро „сувишног човека“, или нешто потпуно бесмислено што је у расу доспело скоро без вере у Бога и што на религију гледа као на најбоље средство за култивисање сељака у економском и посебно хигијенском смислу (Потапенко). Напокон, све их брине закон једнобрачности клира. И то је све.
Напротив, ако литература ове врсте жели да у духовној средини опише позитиван, идеалан тип, она га не супротставља свету, већ га насупрот томе, слива с њим[2]: она прогони своје иделисте на универзитет, у лекаре (на пример, Никитин или Помјаловски у својим приповеткама), напокон, у чиновнике железнице, па чак и – о, ужаса! – у самоубице; таква су два последња типа у поменутим „Фатаморганама“. Наравно, даље смо од било кога да прихватимо тако апсурдна схватања романсијера духовне школе, али наведени типови говоре о неспособности њених писаца да нађу за своје јунаке место на тлу које им је дато, на тлу руковођења људском савешћу. И заиста, морали смо у горком искуству да се уверимо да многобројни ученици духовне омладине немају представу о томе да је црквена стварност управо изградња овог духовног царства истине: ови млдићи сматрају да се религиозно-васпитна делатност свештеника односи на његове државне обавезе, додајући да пастир не сме да се ограничава уским оквирима религиозно-црквене делатности (као да се она састоји само у обављању треба). Управо овакав жалостан поглед на њен значај приморава многе пастире да смањују своје свештеничке обавезе и да испуњавају свој живот грађанскима. С каквом радошћу многи говоре: „Молим вас, па да ли је мени до проповеди? Недавно сам одређен за члана епархијског ревизионог комитета; то је озбиљна ствар – јер треба да се упознам с књиговодством“ и т.сл. И што је виши положај пастира, он тим више поприма спољашњи, чиновнички карактер, тим даље он одступа од тла људске савести и руковођења њоме; овакво дело му изгледа као нешто неинтелектуално, скоро лицемерно побожно, што доликује само старим сеоским свештеницима и монасима.
С тугом треба признати да је овакво давање предности државним пословима у односу на духовне нарочито својствено клиру који је завршио богословију. Тужно је то што, третирајући с висине обредна правила Цркве у име слободе и просвећења, неки пастири оваквог типа у својим практичним животним захтевима ипак не бивају изнад чиновника и сводећи сва разрешења црквених болести на ширење економских и државних права клира, знају да се обраћају само световној власти ради репресивних мера против секташа, а сматрају да њихов мисионарски подвиг представљају упорне жалбе на неактивност полиције против јереси. Уосталом, ови типови су већ негативни, али како је болно то што позитивни типови којих има много више, заостају за њима у својој енергији толико много, да се чују гласови који и сву духовну средину дефинишу управо оваквим бојама. Ових дана ми је доспео у руке стари број једних словенофилских, дакле, православно усмерених новина, у којима се хвали нека брошурица коју је сачинио свештеник, при чему се додаје: „Још већи значај ова брошура има као глас из оног хладног света из којег смо већ изгубили наду да ћемо чути не нешто формално-схоластичко, не мртво, већ живо, моћно, делатно, што објашњава истину, што узвишава дух“ („Руско дело“, 1888., бр. 48). Због чега овај незаслужени прекор од пријатеља? Па управо због тога што се испоставља да оно несумњиво добро, узвишено и идеално што постоји у нашој пастирској и школској средини патећи од можда извесне, не толико значајне непотпуности у неповољним условима свремености, нема снаге да се открије свету; већ остаје под судом, и гости који лутају у тамној соби, природно, грде домаћине због мржње према светлости, не знајући да светлост гори топло и јарко, али је ствар у малом: треба је извадити испод суда наше затворености и ставити на свећњак друштвеног и народног живота. Наравно, савршена морална висина, ако би постала наш сигуран удео, сама би нас научила како да делујемо, открила би нам поред све непотпуности наших свесно усвојених идеала пут ка савести ближњих. Тако је и било и бива с најбољим представницима руског пастирства, какав је на пример, свети Тихон Задонски. Али овакви пастири по својој делатности стоје усамљено међу својом сабраћом; чак и њихови погледи као да не суделују у нашим уџбеницима. Овај светитељ узвишене животне вере, са својом заиста васељенском блискошћу свим класама и нивоима образовања нашао је усрдне распрострањиваче својих дела не у нама, већ у пропагандистима пашковштине, који су као што је познато, од саме своје појаве супротстављали поуке светитеља Тихона испуњене духом најживље љубави према Христу и учењем о духовности истинске вере – савременом формалистичком, по њиховим речима, смеру црквене проповеди и живота. Довевши нас у тако жалосну ситуацију, да се карактеристика савременог Православља супротставља учењу стуба наше Цркве као неке потпуно друге, недавно откривене, нове вере, пашковци као и штундисти и по својим сопственим признањима и по сведочанству саме историје њихове појаве представљају жив протест против савремених школских гледања на суштину црквеног живота и црквеног пастирства, протест од стране тако жалосног и наказно завршеног стремљења хришћанске душе ка уређењу Царства Божијег које је Господ проповедао, царства чистоте, љубави и истине. Наравно, овај протест, као и старији протестантизам, одмах је скренуо с пута, али како је жалосно за нас ово признање да је тако узвишеним стремљењима код нас суђено да доспеју у форме који нису пре свега црквене, већ су напротив, директно противцрквене. Обе наведене секте су сачињене од људи који су тражили управо религију савести, ону религију за коју је наше пастирско звање и основано по свом принципу. Колико овај принцип није изгубљен, већ је затворен од погледа народа и друштва, види се из тога што гроф Толстој који га је тражио свесно, усрдно и прилично дуго управо код нас у Цркви, на крају крајева није умео да нађе код ништа од онога што је тражио и сматрао је да у Цркви није остало ништа друго осим „тамјана, звона, броката и речи“.
Јереси и секте, које су уз сву своју разноврсност, као што видите, поникле из поједнаких незадовољених стремљења хришћанских душа, су последњи и посебно поражавајући аргумент у корист тврдње да Црква и црквено пастирство, како по самој својој суштини, тако и по савременим захтевима према њима из све Руске земље, треба да буду прихваћени пре свега као супротстављање сваке светске установе Царству Божијем, које се гради на тлу унутрашњег живота, на тлу савести, а не на правним или томе сличним основама. Многи тврде да духовна школа и клир немају ништа заједничко с овим тлом; тада наравно, не бисмо имали разлога да се надамо у могућност надомештања несавршенстава савременог пастирства: ми, напротив, тврдимо да је по својој религиозности, умном развоју, марљивости и чедности клир свецело сродан овом тлу, али није у потпуности научио да влада њиме; овде га осим неповољних социјалних услова спречава извесна непотпуност самих пастирских гледишта који зависе од западног утицаја. Наравно, мало је надоместити гледишта, много је теже учинити их уделом свог духа, спровести их у живот. Али не зависи од нас да променимо социјалне услове, а у томе да будемо прожети богооткривеним гледањима на пастирство с таквом силом да наше пастирско служење уроди најобилнијим плодовима, не може ништа да нас омете, као што ћемо видети из развијања самог појма о неким његовим странама на основу Светог Писма и дела отаца, чему ћемо сада и приступити уз помоћ Божију.
Тако дуго смо се задржали на простој мисли о пастирству као о непосредном руководству савешћу због тога што код нас постоји такав смер пастирске делатности који се по угледу на протестантске пастире упорно труди да се одвоји од овог тла, да по својим методама делатности постане сличан државној, која није усмерена на човеков унутрашњи свет, већ на успостављање спољашњег поретка заједничког живота. Видели смо да не само Реч Божија, већ и општи однос Руса најсупротнијих гледања на свет одлучно одбија да се помири с таквим чиновничким гледањем на пастирско служење и да захтева да се оно усредсређује на унутрашњи свет људских душа како по својим побудама, тако и по циљевима. Притом, ипак, треба начинити опаску да ни реч Божија, ни захтеви друштва не сужавају саме ове облике пастирске делатности у оквире богослужења, проповеди и духовних беседа, не истерују их из области науке, доброчинства, васпитања и т.сл. Напротив, у све овакве области учитељ Царства Божијег се прима углавном с љубављу и поштовањем од стране свих искрених људи, али се прима управо као носилац јеванђелских идеја, туђих уобичајеним овоземаљским методама. Тако је о.Јован Кронштатски активан председник Друштва трезвености и домова трудољубља, један још увек у животу старац-протојереј ужива неупоредиво поштовање у највишим сферама као чисто духовни организатор неких области живота, Домова за бригу о палим женма. Словенско друштво је у своје време високо ценило учествовање у његовом руководећем Комитету двојице поштованих протојереја који су увек наступали као представници религиозног осветљавања различитих питања. Без сумње могу да тврдим да су се пре 10 година у две престоничке гимназије принципијелна питања решавала на основу савета по указивањима двојице вероучитеља који су уживали подједнаку љубав и поштовање како руководства и професора, тако и ученика.
Али ако бисте пажљивије погледали усмереност делатности свих наведених пастира, лако бисте приметили њену суштинску разлику, како у поређењу с карактером осталих делатника истих ових установа, тако и у односу на уобичајене методе црквене „администрације“. Овде је спољашње увек произилазило из унутрашњег и усмеравало се ка унтрашњем. Решавање друштвених питања се предлагало са стране његовог утицаја на савест и само на савест. Мислим да су се у време мученика управо на сличан начин у Царству Божијем заједно решавала економска питања и питања свакодневног живота. Духовно учење и духовни пример су подстицали духовно расположење; расположење се одражавало на све стране свакодневног живота хришћанске заједнице, сви су се они слободно посвећивали Богу (в. Рим. 6, 18; 14, 8); сами по себи су се појављивали прилози и израстале су добротворне установе, као за време Василија Великог; сами по себи су се у заједници оних који су поверовали у Христа уређивали нови хришћански пореци управо онако као што су у Корнштату настајали Дом тродуљубља и у Петрограду Дом бриге. Нису тако усмерене наше обичне црквено-добротворне установе: овде се оне напротив надају да ће унутрашње исцедити из спољашњег или потпуно занемарују прво. Доброчинство се цеди из частољубља, поштовање према храму и црквеној служби – из правних одлука и др., једном речју, потпуно насупрот Христовим речима, да се пре свега треба бринути за Царство Божије и Његову истину, а остало ће се све додати само по себи, да треба очистити унутрашњост стакленица (флашица – прим. ред.) и тада ће се спољашње очисти само по себи (в. Мт. 6, 33; 23, 25). Напротив, сагласне с овим изрекама методе пастирске делатности су управо оне које друштво и народ прихватају с вером и љубављу. Какве су то методе? Каква је њихова суштинска особина у односу на самог делатника? У односу на паству и људе који се просвећују то је руковођење савешћу; подстицаји на њу и њено усмерење такође проистичу непосредно из савести. Овде смо дошли до суштинске дефиниције пастирства или свештенства.
Обратите пажњу на то да пронићи у савест ближњег није могуће путем обичног изучавања његовог карактера: Ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? (1 Кор. 2, 11). Потребно је осећање дубоког састрадавања и самопрегорне љубави, како за само поимање унутрашњег живота другог, а тако и посебно за усвајање способности утицаја на њега. Ово осећање се огледа у духовном поистовећивању себе с другима, у ширењу своје савести на сву своју паству, у унутрашњем доживљавању оне борбе кроз коју све поверене душе усходе ка духовном свршенству и у усмеравању ове борбе управо ка жељеном исходу; ово расположење ревности за просвећивање и спасење ближњих изразило се и у речима Пастиреначелника: Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио (Лк. 12, 49). Понављамо: у овом расположењу се састоји поимање пастирске савести; оно је, дакле, унутрашњи акт, као и све у Царству Божијем што је „у нама“, премда се, наравно, нужно испољава и у спољашњој делатности. Али пошто ова спољашња делатност свецело проистиче из овог тајанственог кретања савести, из овог унутрашњег благодатног дара (в. 1 Кор. 12, 28) духовног рођења, тако се и сав значај прве условљава унутрашњим животом свештеника, и главни део пастирског богословља нипошто не сме да се састоји у набрајању појединих дужности које свештеник треба да обави, већ у пастирској аскетици, односно: 1) у темељном и јасном, богословски образложеном показивању самог зачетка овог духа, 2) у његовом даљем развоју и коначном исходу и напокон, 3) у његовом испољавању у делатности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Н.Розанов у „Руском веснику“ за март 1884. г.
  2. Тако чак и преосвећени Никанор, који је имо најузвишеније поимње пастирског дуга у свом ватреном говору у заштиту богословског образовања навео мноштво доказа, како за грађанске врлине богослова, тако и за њиховог познавање светске просвећености, посебно филологије. Али није сматрао неопходним да наведе аргументе у корист њиховог поимања Божанских истина, ни у корист њихове ревности за веру и хришћанске врлине.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *