ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ОСТАЛЕ СТРАСТИ И ПОЈЕДИНИ ГРЕХОВИ.
 
ЗАВИСТ
 
Поменули смо Саула, чије је душевно расположење у потпуности било обузето завишћу према Давиду, и које је у њему упропастило и силан ум, а касније и сам његов живот. Због зависти су суду и погубљењу Господа Исуса Христа предали Његови непријатељи. Ово је прљаво и греховно осећање, али ако покајник не жели свесно да лаже на исповести, ова страст тешко да може да се сакрије од његове сопствене савести и он ће на питање свештеника признати искушење зависти, које га напада. Духовник ће му указати на два горе наведена погибељна примера, рећи ће да је смрт ушла у свет због ђавоље зависти (Прем. 2, 24), као што је објашњено у Премудрости Соломона; упозориће га да се завист сједињује с још одвратнијим осећањем злурадости и да је повезана с још неком греховном страшћу – таштине или користољубља, или частољубља и да бива усмерена против сопственог супарника у стремљењима која одговарају овим страстима. Да би човек савладао завист треба да се бори не само против ње саме, већ пре свега против оних самољубивих главних страсти своје душе из којих се она рађа. Ако угушиш у себи частољубље нећеш завидети другу или колеги, који је напредовао више од тебе; ако ниси среброљубив, нећеш завидети суседу који се обогатио.
Притом указуј човеку који се каје на бесмисленост злобне зависти, јер ако мислиш да начелник није праведно, већ због неспоразума или пристрасности унапредио недостојног, негодовање не заслужује он, већ начелник. Ако пак мислиш да је твој друг на нечастан начин и преваром остварио наклоност начелника или гомиле, зашто ниси негодовао против њега раније и зашто су се твоје негодовање и гнев појачали тек онда кад је он неправедно унапређен? Јер, ласкање или лицемерје, за које је крив, једнако су срамотни и у успеху и у неуспеху. Зато немој изговарати своју завист наводно праведним негодовањем. Вероватно не би осећао тако нешто да тај човек није твој супарник. Да ли сам желиш, али засад не можеш да се ослободиш зависти која те мучи? Почни од тога да престанеш да вараш самог себе и искрено се загледај у извор овог осећања: он је у самољубљу, у жудњи за богатством и славом, а све је то веома греховно. Човек треба да жели само спасење на небу, а на земљи трпљење и чисту савест. Страст којој је допуштено да се развија у души, чак ако и постане предмет светог гнева и борбе с њом, ипак ће се поново будити у облику огорченог, недобронамерног осећања и чак ће утицати на човекову мисао приморавајући га да с рђаве стране тумачи све поступке и речи свог недобронамерника или пак ближњег којем завиди. С развојем парламентаризма и партија код нас и с падом истинољубивости у људима скоро сви одазиви једних људи о другима, и добре и неповољне, они не дају по истинским утисцима, већ у зависности од тога како се њихова партија односи према оној којој припада ближњи. Оваква неистина, овакво непоштење мисли треба да буду проглашени за срамотну појаву и сваки хришћанин треба да зауздава себе у сваком искушењу да да пристрасну оцену ближњег по зависти или злоби, а не по истинској правди. У овој предострожности и треба да се састоји први степен борбе против страсти зависти, која се храни злобним испадима онога ко завиди против његовог супарника; не добијајући такву храну, сама завист постепено умире, посебно ако у ономе кога искушава расте одлучност да обавезно непристрасно проверава све своје оцене ближњег, обуздавајући свако недобронамерно осећање.
И још саветуј своју паству, оче духовниче, да не пропушта прилику да увек призна или каже о свом супарнику све добро што истинито може да каже о њему. Идући таквим путем, истераће из сопственог срца сваку завист и доћи ће до тога да никога неће сматрати ни својим супарником, ни непријатељем.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *