ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРВА ИСКУШЕЊА
 
Прва искушења
 
Сваки човек, ступајући на поприште нове делатности, само ако је навикао да пази на своја осећања и расположења, труди се да у мислима обухвати сав пут који му предстоји и да нађе најбољу стазу на овом путу. Наравно, исто чини и пастир почетник. Није свеједно на чему ће се сад задржати његове мисли и осећања. Истина, младићки планови као да су и постојали само ради тога да би се расејали као дим с првим доласком у додир са стварношћу, али ако се пажљивије загледамо у даљи живот различитих посленика видећемо да њихова ситуација, маштања и стремљења, само ако су била искрена и дубока, чак и ако се не остварују у потпуности, остављају више или мање дубок траг у души и делатности својих носилаца. Чак и ако човек веома мало доброг и несебичног испуни у свом животу, ни ово мало не би било учињено да није било светих маштања у младости.
Кад је у питању пастир, ове тежње се у самом свом зачетку боре с различитим искушењима. – Као што је великом Пастиреначалнику пре Његовог ступања на проповед ђаво у пустињи нудио различита греховна средстава за испуњење Његовог просветитељског дела, тако ће и овде ђаво поткопавати узвишене планове и узнемиравати мисао пастира најразличитијим саблазнима и искушењима.
Као прво, искушава се онај свештеник који полазећи од горде мисли о свом образовању сматра да је једини задатак његове делатности да подиже народ до себе кроз предавање апстрактних истина катехизиса и ако уместо да мења њихова људска срца тако да она од злих постају добра, себи за циљ поставља само учење догми на памет. Ово неће моћи да оствари у сеоској парохији, већ ће се само секирати због неукости и слабог разумевања својих парохијана, може да их омрзне и да почне да их презире као пагане, мислећи да се све хришћанство састоји у знању богословских формула.
Као друго, свештеник је у заблуди кад себи ставља у задатак да се са свима „сложи“. А ова заблуда се код нас може запазити изузетно често. Свештеник долази у парохију и пре свега гледа да се обавести с ким треба да успостави добре односе… Наравно, не треба да се свађа, ипак човекоугађање заиста бива основни принцип световног, грађанског живота, а нипошто не црквеног. Истина, оно се сада може запазити и у Католичкој цркви, али је то знак њеног безблагодатног стања и распадања. Папа се, у зависности од захтева околности, приклања час једној час на другој политичкој страни. Ако је монархија јака, он сматра да самодржавље потиче од Бога – ако побеђује република, хвали републичко уређење. Пише енциклике на исток о преступности о латинизирању унијатског богослужења, а у Галицији га појачано латинизира.
Достојанство истинске Цркве и истинског црквеног посленика се и састоји у томе да се говори попут ап.Павла: кад бих угађао људима, не бих био Христов слуга (Гал. 1, 10). Библијска историја нам стално показује супротстављање тананог ласкања и човекоугађања земаљских владара с неустрашивом истином Божјих служитеља и Божјег народа. Навуходоносор, Артаксеркс, Олоферн, Филопатр (в. 3 Мак.), Феликс и Фест, лажљиви пророк Седекија и свештеник Псхор с једне стране, а с друге – Данило, Мардохеј, Јеремија, Амос и Јудит и цео јеврејски народ, напокон и апостоли и сам Спаситељ, Који је рекао: Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите? (Јн. 5, 44) – ево достојних разобличитеља пастира који своје црквено дело жели да сагради на човекоугађању.
Треће искушење пастира чини тежња да оставља утисак на паству својом личношћу. Још док се није усталио у својој парохији млади свештеник се препушта гордељивим маштањима о свом будућем утицају на народ, о утиску који ће остављати његов глас, његови покрети, његови говори. Ово расположење је у највећој мери штетно и заслужује осуду. Наравно, оно брзо прелази у стварност и долази до крајности. Тако се понекад под његовим утицајем чак и цело богослужење усмерава ка томе да се оствари ефекат. Овоме служи сентиментални глас, непотребно подизање руку, сувишне метаније и т.сл. У ово, тј. у утицај на људе не истином Речи Божије и искреном молитвом, већ очаравањем сопственом личношћу такође треба сврстати и пастирску праксу паписта, који потпуно гуше ум и савест своје пастве и навикавају је на слепо повиновање уместо моралног усавршавања. Овакве методе су тим пре варљиве, што их у прво време прати привидан успех, а супротно обављање пастирског дела – невоље, о чему Свето Писмо много говори. Тако је Господ Исус Христос говорио да је дошао у име Оца и Њега нису прихватили, а прихватиће онога ко дође у своје име. Није случајно да многи сматрају да се ово односи на Мухамеда, који у свом учењу ласка чулности и др. страстима Азијата, и који је на тај начин стекао милионе следбеника.
Слични примери се могу срести у јавном животу и у области књижевности. Малобројни писци се обраћају директно људској савести, већ се насупрот томе, труде или да је угуше, или да уплаше или преваре човеков разум у свим случајевима кад немају убедљиве аргументе. Овако поступају писци терористи и многи најпопуларнији философи; гроф Толстој користи ругање и грдњу тамо где су потребни посебно јаки докази, на пример, у искреном уверењу да Символ Вере наводно противречи Проповеди на гори.
Апостол Павле с горчином говори о томе како су му стране вештачке методе да изазове поштовање хвалом и како је овај начин другима полазио за руком. Или гријех учиних што понизих себе да се ви узвисите?.. Јер подносите ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима, ако вас по образу бије. На срамоту говорим, као да ми постадосмо немоћни. Но на шта се ко осмјељује, по безумљу говорим, и ја се осмјељујем (2 Кор. 11, 7, 20-21) јер шта је то у чему сте мањи од осталих цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду. Ево готов сам по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити; јер не тражим ваше него вас. Јер нису дјеца дужна тећи имање родитељима него родитељи дјеци. А ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше, иако вас ја одвише љубим, а ви ме мање љубите (2 Кор. 12, 13-15). Св.Григорије Богослов у опроштајној речи упућеној својој пастви моли за опроштај људе које је напасао што се није хвалио пред њима, што се није трудио да се такмичи с велможама у раскоши, што се није надимао у кочијама, приморавајући народ да се разбежи, као пред страшном звери. Зато је паства остала хладна према њему, дајући предност људима ефекта. „Они не траже јереје, већ реторе, не градитеље душа, већ чуваре имовине“ (Беседа 42). Међутим, успех лицемера и човекоугодника није дуговечан. Ова истина се открива у књизи Судија, у историји Авимелеха, који је наговорио становнике Сихема да му помогну да убије 70 браће и да се зацари над градовима Јудеје. Његова владавина је била срећна три године, али се после тога, по Јотамовом предсказању, зао дух мржње испречио између њега и становника, они су се побунили и Авимелех је био срамно убијен. Збориште нечастивих је, каже Писмо, као прегршт кудеље, а њихов крај је пламен огњени.
Власт и утицај, који нису утемељени на принципима истине и љубави, већ на превари, касније рађају мржњу уместо поверења. Тако се у државну и црквену администрацију у животу парохије усељава мржња међу службеницима истих установа и поред сталних разговора о јединству и пријатељству; разлог томе је горда жеља да се срца привлаче својом личношћу. Сам психички развој човека који свој утицај ствара путем човекоугађања се изопачује, зато што он другог човека не оцењује по врлинама које овај има, већ по томе како га схвата сам оцењивач. Човек постаје тежак: захтеван, ташт и увек немиран; насупрот томе, онај ко иде путем истине и самопожртвовања пуног љубави увек поступа свесно.
Кад је Господ ишао на страдања и кад су Га ученици задржавали Он је рекао: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета (Јн. 11, 9); човек који иде путем светлости, путем истине, неће погрешити. Апостол Петар осуђује пут ласкања и насиља заповедајући пастирима да напасају стадо не господарећи над наслеђем Божјим, већ пружајући пример стаду. Исправно започето дело пастирства, слободно од помоћи лукавства и подмуклости, добија за свог помоћника Промислитеља. У том смислу је речено: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4, 26-28). Пророк Илија је побегао од свог народа мислећи да су га сви напустили и жалио се Господу на гажење Његове истине, али је добио од Бога утеху да још 7000 људи није преклонило колена пред Ваалом. Апостол Павле о правилном путу пастирског утицаја каже следеће: Јер наша проповијед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству. Већ као што нас је Бог провјерио да смо способни да вам се повјери јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу Који испитује срца наша. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је свједок; не тражећи славе од људи, ни од вас, ни од других. Могли смо вам бити на терету као Христови апостоли; међутим, бијасмо благи међу вама као дојиља када негује своју дјецу. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бијасте омиљели (1 Сол. 2, 3-8). Наравно овакав пут проповеди пастирства не може проћи без жалошћења пастира, али то не треба да буде предмет страха, оно је неопходно да би се достигло исправљање. Тако апостол каже: Јер ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим (2 Кор. 2, 2). Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни учему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт (2 Кор., 7, 8-10). Пастир не напаса паству за себе, већ за Христа. Наравно, његова љубав би желела узајамност, али пастир треба да воли духовном љубављу: што више буде волео своју паству, тим мање ће тражити брзу узајамност. Ако не налази узајамност, он тугује само због окорелости пастве, али не због себе. Ласкање и прослављање од стране пастве ће га чак оптеретити; зато су неки хришћани и епископи бежали у пустињу од ове славе. У Филипама је служавка прослављала апостола Павла, али јој је он забранио да то чини. Исус Христос, кад су се људи дивили Његовим чудима, „не повјераваше Себе њима“ (Јн. 2, 24), и тамо где се није надао да ће истина бити схваћена забрањивао је исцељенима да проповедају о Његовим чудима.
Још једно искушење се појављује кад млади пастир планира за себе спољашњи, строго одређен програм деловања и кад машта да га оствари. Овакав програм може бити користан за политичког посленика, али не сме постојати у пастирској делатности. Различите спољашње активности – друштва трезвености, душебрижништва, изградња храмова и школа – јесу добре активности, али она не смеју бити главни предмети који у потпуности обузимају његове бриге, као што се то често дешава кад сличне активности приморавају пастира да заборави на главни предмет свог служења, – а главни предмет: богослужење и напасање душа – чине га грозничавим делатником, али га истовремено лишавају свештеног страха и пажљивог састрадавања и љубави према ближњима. Пастиру се не забрањује да има светле наде и да на овај или онај начин припреми услове за започињање великог дела, али оне не смеју свецело да га обузму и да га одвлаче од свакодневног духовног делања, јер ће при њиховом исправном, мирном обављању саме од себе почети да се показују најнасушније потребе дате парохије, можда другачије од оних о којима је свештеник волео да машта док се није упознао са својом паством. Тако, на пример, ако његова служба и проповед привлаче масе народа у храм, мисао о његовом ширењу друштво ће прихватити са свеопштим саосећањем, а мисао ће се остваривати без напетости и гужве.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *