ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
Пастирство је црквено служење
С психолошке тачке гледишта, такође је потпуно јасно да уз стално владање греха у друштву, сејач моралног добра у свету, видећи да је усамљен, да је непријатељ скоро целог света, не би могао да се одржи у свом подвигу кад не би био свестан да је ратник велике војске, један од многих носилаца и изражавалаца не своје, већ Божије силе, која се победоносно остварује кроз „Цркву коју врата пакла неће савладати“ по спасоносном предодређењу Промисла. Ко не зна за тежину крста јеванђелског проповедника? И сви ће вас народи омрзнути због имена Мога (Мт. 24, 9); …када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси (Јн. 16, 2). Ако се дело овог служења и остварује, ако се чак осваја и победа, то иде изузетно споро, путем који се ни из далека не завршава временом земаљског живота, које је одређено пастиру. Да ли би, на пример, светитељ Григорије Богослов могао да нађе смисао у својој борби с аријанством или светитељ Златоуст у борби с престоничким развратом, да су размишљали о себи као појединачним, личним борцима за истину? Моћ пастирског утицаја се углавном стиче тек у старости, кад се посленик спрема за одлазак у вечност: где ће узети бодрост у својој борби, ако не у сигурности да и после његове смрти неће престати да делује она сила чији је он један од носилаца – сила Цркве?
Светитељ Димитрије Ростовски у беседи о истинском пастирству (чини се, на светитеља Тихона Амафунтског) међу пастирским својствима наводи оно које је изражено речима Господа: и нико их (овце) неће отети из руке Моје. Отац Мој Који Ми их је дао већи је од свију; и нико их не може отети из руке Оца Мојега (Јн. 10, 28-29). Мисао светитеља Димитрија је да услов за истинско пастирство мора бити увереност у то да стадо, које пастир напаса и чува од непријатеља, није његово сопствено стадо, већ је исто оно стадо Христово, које Он и Отац Његов чувају и стога то земаљском пастиру даје смелу наду у победоносни исход духовне борбе.
Тек ако је свестан себе као једног од чланова васељенског Христовог тела, од Кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4, 16), хришћанин којем је Црква дала овлашћења, може да се одлучи на пастирски подвиг, не плашећи се привидне владавине зла и неправде у свету.
Ипак, зар Црква не може да зарад охрабрења моралне делатности веру у Цркву замени идејом о моралном напретку човечанства? Не, не може. Нећемо ни говорити о томе да је веровање у напредак својствено само пантеистима, да у корист моралног напретка није могуће навести било какве аргументе који имају неку тежину, а против њега су јасне речи Писма; чак и нека ова идеја не буде химера, у њој ће моћи да добију пролазно надахнуће вероватно само политички посленици, који се не прихватају унутрашњег човековог бића, већ се надају постепеном утицају разумских спољашњих установа. Али и њихово одушевљење бива прилично кратког века. Чиме се завршавају њихове змисли? Оне су прво толико широке и смеле да се не ограничавају мишљу о промени закона, већ маштају и о моралном препороду друштва посредством ових спољашњих мера. Међутим, прави живот их брзо уверава у то да ће његов унутрашњи садржај остати непромењив и поред спољашњих промена, и ево узрока толико брзих и неповратних разочарења политичких сањара у Русији, на пример, припадника земства[1]. Једни од ових сањара су се погружавали у мрачну чамотињу, на пример, Херцен, други су из табора правника прелазили у редове моралиста, на пример, Кавелин. Само најупорније, најтупље и најплиткије природе, које не умеју да се повуку, остају при својим сновима, али се зато ти снови сужавају до мономаније: овакви посленици сасвим престају да размишљају о коначном циљу својих дела и често немају јасну слику о томе за шта се заправо боре, покушавајући да остваре ову или ону реформу, и постају манијаци ове или оне несвесно усвојене политичке замисли, такви су, на пример, социјалисти. Али до сличног сужавања својих друштвених идеала на крају крајева нужно долазе и моралисти, који се одвајају од пуноте Цркве. Ако се они послушају може се стећи слика да све тешкоће моралног живота могу да се разреше уколико свуда буду организована друштва трезвености, или вегетеријанство или ручни рад. Најограниченији педантизам тако замењује претходну ширину замисли неких секташа или оснивача културних скитова. Унутрашња свест о сопственој немоћи и неосмишљености својих дела чини их раздражљивима, фанатичнима, и у овим непривлачним особинама ума и срца они налазе једино средство да угуше свој разум и савест.
НАПОМЕНЕ:
- Земство је локална племићко-буржоаска самоуправа у царској Русији у периоду 1854-1913. – прим. прев.