ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
БИОГРАФИЈА
 
Блажењејши митрополит Кијевски и Галицки Антоније Храповицки (1863. – 1936.) спада међу међу најистакнутије православне теологе краја 19. И почетка 20. века.
Потиче из старог племићког рода Храповицки па је и рођен на породичном имању Ватагино, Новгородске губерније 17. марта 1863. године. На крштењу је добио име Алексеј (у част св. Алексеја, „човека Божијег“). Породица Храповицки прво прелази у древни Новгород, а затим у Петербург где Аљошу, мимо његове воље уписују у гимназију. Али 1881. године пошто је бриљантно завршио средњу школу, Алексеј се уписује на Петроградску духовну академију. Још као млади гимназијалац стално посећује разне религиозне кружоке, јавна предавања, учествује у диспутима, сам оснива групе младих који се интересују за духовни живот. Није случајно да га је цели живот пратила легенда да је он у ствари прототип Аљоше Карамазова у роману Достојевског, што је скромни владика увек негирао.
Само 4 дана по завршетку Академије, он прима монашки чин са именом Антоније (у част св. Антонија Римљанина, Новгородског чудотворца) и као млади јеромонах постаје те 1885. године постаје професор богословије у западном градићу Холм. Значај рада у тој богословији не сме се потценити: то је било жариште борбе против унијата па је млади теолог Антоније имао прилике да покаже свој сјајни говорнички дар, своју запањујућу ерудицију. Већ наредне године он брани магистарски рад (Психолошки аргументи у корист слободне воље и моралне одговорности) и постаје доцент у својој матичној Академији. Повратак у престонички Петроград пружа му прилику да се зближи са многим истакнутим личностима тог времена: протојерејем Јованом Кронштатским, философом и књижевним критичарем Орестом Милером (преко којег је и упознао Достојевског), филозофом и песником Владимиром Соловјовим и др. Због заштите студената од администрације 1889. године он бива премештен за ректора Московске духовне академије, где затиче истакнуте научнике: црквеног историчара Ј. Голубинског, философа Кудрјавцева, историчара В. О. Кључевског. Из корена је променио однос професора и студената: врата његовог ректорског стана била су такорећи даноноћно отворена за све који су желели да нешто питају, на нешто да се пожале, да разреше неку дилему… Тај однос према омладини, па и према свима којима је потребна утеха у невољи, владика Антоније је сачувао до последњег дана свог овоземаљског живота, о чему су годинама касније причали посетиоци чувених његових „чајепитија“ у Сремским Карловцима.
Тих година у центру његове пажње су догматика и пастирско богословље, па 1891. г. он оснива и сам уређује часопис Богословски весник који веома брзо постаје један од најугледнијих православних часописа у теолошком свету. Али, он не прати само црквени, већ и друштвени, књижевни живот Русије. Пажљиво студира сва дела Лава Толстоја, посећује га у московском дому у улици Хамовники, дуго полемише с њим, па је доцније Толстој знао да каже: „мене разуме само отац Антоније“. Рад са теолошком омладином убрзо доноси плодове: многи његови уценици постају монаси, свештена лица, а не као што је било до тада – да одлазе на уносније али грађанске дужности. Међутим долазак новог Московског митрополита Сергија прекинуо је тај плодотворан рад: конзервативни Сергије почео је да прогони „бунтовног“ ректора и његове „погубне новотарије“ па је успео да премести архимандрита Антонија на дужност ректора провинцијске Академије у граду Казан. Међутим, убрзо, 1897. године отац Антоније је изабран за епископа, а 1900. године послат у град Уфу.
Тако је стављена тачка на његов званични педагошки рад који је трајао 15 година, а отпочео период од 36 година архијерејског служења Цркви и људима. За тих 15 година он је извео корените промене у три Академије, међу његовим бившим ученицима били су два патријарха (Свети Тихон и Сергије), два архиепископа, 35 епископа, стотине монаха и свештеника. Рад у сиромашном крају са седиштем у граду Уфа на обронцима Урала показао је велике мисионарске способности владике Антонија: за кратко време број парохија се удвостручио. Осим тога, ту се нарочито испољила једна особина која ће га красити целог живота: милосрђе и несебично жртвовање за јадне и паћенике. За време страховите глади (1899. – 1901.) владика Антоније је слао стотине монаха и монахиња да деле храну сиротињи из манастирских залиха. Али ни ту није остао дуго: 1902. године постављен је за епископа Волинског са седиштем у граду Житомир. На тој катедри владика Антоније је остао 12 година. Тих 12 година су можда најплодотворније године у његовом животу: иако је Волинска епархија покривала велику територију са 3 милиона становника, владика Антоније, осим организације црквеног живота стиже да пише, проповеда, обнавља древни манастир из XIII века Почајевску Лавру, где оснива и штампарију, поново оживљава рад Житомирске богословије, што је веома значајно због положаја његове епархије као најистуренијег бастиона православља у Русији према Латинима. Иако ван руских „престоница“ Москве и Петрограда, може се слободно рећи да архиепископ Волински Антоније постаје најутицајнија личност Руске цркве и ван граница Русије. Он се бори за васпостављање патријаршије (коју је 1721. године самовољно укинуо Петар I), бори се за канонизацију нових руских светитеља (што свесрдно подржава и последњи император руски, цар-мученик Николај II) тако да посредно или непосредно учествује у прослављању Светих Гермогена, Јоасафа Белгородског, Ане Кашинске, Серафима Саровског, … 1911. године излазе сабрана дела владике Антонија у 3 тома, а он постаје доктор теолошких наука. Али, владика не пише само стручне теолошке расправе (од којих је једна од најчувенијих Догмат искупљења) већ саставља и службе светитељима, дописује се са многим теолозима и обичним људима. 1914. године премештен је у Харков где остаје до почетка крвавих трагичних догађаја 1917. године. Као бескомпромисни борац за Цркву он је опасан по нове „револуционарне“ вође, па га протерују из Харкова. Он одлази у чувени манастир Валаам где припрема велики Сверуски црквени сабор који ће и почети са радом у Москви на Велику Госпојину 15. (28.) августа 1917. године. Владика Антоније је највећи ауторитет тог величанственог скупа, највећи кандидат за новог руског патријарха. На првом гласању он добија убедљиво највише гласова, али се тај први избор поништава и мењају правила. Бирају се три кандидата па се жребом одређује ко ће стати на чело Руске цркве. Опет архиепископ Антоније (Храповицки) добија највише гласова. Његови противкандидати су митрополит московски Тихон и новгородски Арсеније. Људском вољом он би и постао тада сверуски патријарх, али је Божја воља пресудила друкчије: да његов ученик (сада Свети) Тихон прими тај тежак подвиг вођења Руске цркве у новим условима терора, а владика Антоније својим огромним ауторитетом и мудрошћу окупља јадне руске изгнанике који ће ускоро напустити своју домовину.
Сабор поставља владику Антонија за митрополита Кијевског и Галицког (ту титулу је носио до краја живота) и он стиже у узаврели древни руски град, „мајку свих руских градова“, Кијев. Уз помоћ Немаца, тада је Украјином владао Скоропадски, који је инсистирао на „независној украјинској цркви“ па је владика Антоније био непожељан. У децембру 1918. године он је ухапшен и интерниран у манастир Бучач где проводи под најсуровијим условима пола године. Тек је на интервенцију међународне јавности ослобођен, да преко Цариграда стигне у Новоросијск, па у Ростов на Дону и Кијев. У Новоросијску он организује Вишу црквену управу на Југу Русије (тада је то био центар Беле армије) али с обзиром на критично стање, на превару је пребачен у Цариград, па у Атину, где је примљен са огромним почастима. Он служи и проповеда у грчким храмовима, држи предавања на Академији наука, посећује Свету Гору Атонску, где намерава и да остане. Али га последњи заповедник руске армије, генерал Петар Врангел, преклиње да се врати у Русију да помогне достојанствено повлачење и одлазак у изгнанство стотине хиљада руских несрећника. У септембру 1920. године митрополит Антоније се враћа у Русију да проведе последњих 40 дана на тлу своје Домовине. Он организује Врховну црквену управу и са још низом епископа по други пут, сада већ заувек, напушта Русију да у Цариград стигне 19. новембра 1920. године. Васељенска Патријаршија, највише баш захваљујући великом угледу митрополита Антонија, признаје руским архијерејима у изгнанству право на организацију независне Руске цркве у изгнанству на основу 39. правила Шестог Васељенског сабора. Пошто већина Руса не остаје у Турској, владика Антоније прихвата позив митрополита Србије и регента Александра, и у фебруару 1921. године прелази са својим Светим синодом у Србију, у Сремске Карловце. Сабор руских архијереја у изгнанству бира га за Поглавара Руске заграничне цркве на чијем челу он и остаје 15 година, до краја свог живота.
Иако је у поднаслову своје прве књиге написане у изгнанству (Словар к творенијам Достојевского, Софија, 1921.) рекао: „Не должно отчајиватсја“, ипак су тегобе тих година ван Домовине често доводиле Владику до очајања. Непрестана борба за очување јединства пастве и Цркве од завидљивих и амбициозних архијереја који су били спремни и на раскол, сталне вести о крвавим прогонима Цркве у Русији, велика немаштина у којој је живела његова паства, све је то притискало као бреме владику Антонија. Био је окружен изузетном пажњом Патријарха Димитрија (који је долазио у своје време њему у Харков), Патријарха Варнаве (његовог ученика из Петроградске духовне академије), краља Александра (који га је као младић упознао у Русији где се школовао у најугледнијој војној школи, Пажеском корпусу), и многих других Срба који су поштовали и волели тог великог православног духовника. 1935. године обележен је редак јубилеј: педесетогодишњица црквенослужења митрополита Антонија, прештампана су његова најзначајнија дела, одржан читав низ духовних академија њему у част.
Митрополит Кијевски и Галицки Антоније, мирно је уснуо у Господу 10. августа 1936. Године у Сремским Карловцима, а сахрањен у Београду, у руској капели Иверске Божје Мајке, на Новом гробљу.
Његово дело и даље живи међу православним теолозима и остаће трајно.
(Руски Алманах, бр.03/04 за 1993.годину, Земун – Сремски Карловци)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *