ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ПРОРОКА МИХЕЈА
ГЛАВА II
Насликавши у првој глави слику садашње видљиве среће земље и њеног будућег уништења пророк у другој глави открива унутрашњу ругобу Израиља, окрутност, неморал и лицемерје његових духовних и световних владара. Иста идеја супротстављања истинског богоугодног живота постојећем злу и неистини провлачи се и кроз ову главу. Безакоња старешина која се у њој набрајају нису појединачни грехови народа после заједничког, наведеног у првој глави и који се састојао у идолопоклонству, већ као да су друга страна исте оне кривице Израиља. Овакво опште значење ових грехова, односно насиља и лажи који свуда владају и свесног гажења истине очигледно је из тога што се они овде не приказују као непосредни узрок будућег пресељења народа (на шта указује преподобни Јефрем). Глава се заправо дели на три забране: владарима, пророцима и народу – све се ово завршава обећањем о духовном стаду.
Стих 1.
1. Биша помишљајушче труди и дјелајушче злаја на ложах својих, и купно со днем совершаху таја, понеже не воздвигоша к Богу рук својих.
1. Тешко онима који смишљају безакоње и о злу се труде на постељама својим, и кад сване извршују, јер им је сила у руци.
Описује неморалан живот аристократије, која пошто је некажњена, лишена страха Божијег и докона, као да сву своју мисао усмерава на измишљање и испуњавање различитих безаконих дела; доконост и самовоља су две ужасне змије, које су у грех вероломног убиства увукле Давида, а затим и Ахава. На злочин овог другог као да директно указује други стих: „Пожеле поља и узимају их на силу“ итд. Али задржимо се још једном на разлици у стиховима: Тешко онима који смишљају безакоња“; а на словенском „биша помишљајушче труди“. „Тешко“ („гој“) преводиоци су превели од речи „гају“ – „били“; међутим, сличан јеврејски израз је у 1. стиху 23. главе Јеремије преведен правилно: „тешко пастирима“ итд. „У постељама својим“. Овај израз у Библији означава поистовећивање човековог духа с неким садржајем. У 118. псалму праведник се у својој постељи сећа величине Божије, исто као и у 62.; напротив, злочинци чак ни у сну не напуштају покварене мисли (в. Пс. 35, 5). Ко заиста не зна да се, кад нас узнемирава или занима нека мисао, она понавља и у ноћном сну? „Ујутру у освит“ журе да што пре угасе своју користољубиву жеђ као пијанице, које од ујутру пију вино: „Тешко онима који устају ујутру и пију сикер“ (в. Ис. 5, 11). Даље пророк објашњава могућност оваквог понашања: „зато што им је сила у руци“; словенски гласи: „понеже не воздвигоша к Богу рук својих“. И једна и друга редакција се на нејасан начин добијају од јеврејског које означава: „зато што су ка Богу руке њихове“. Седамдесеторица преводилаца су вероватно и преводила, као Јероним, „против Бога су руке њихове“, али тада би уместо префикса ? (ле) било ? (бе), (уп. о Исмаилу – 1 Мојс. 16, 12). Други, на пример, руски преводиоци читају или „леел“ не „ка Богу“, већ „ка томе“, као што се ова реч преводи у Постању (в. 1 Мојс. 19, 8); „мужам тјем“ (јевр. „гаелле) или реч „ел“ преводи се у смислу „сила“, „јер је ка сили рука њихова“ (уп. Прич. 3, 27; 1 Мојс. 31, 29). Ово значење речи „ел“ се обично сматра примарним, а означавање њиме појма „о Богу“ – изведеним: „Бог је сила“. Али пошто овај корен у скоро свим семитским језицима означава Бога тешко је рећи да ли је својство дало име лицу, или се напротив, име Божије преносило на личности Њему сличне по својој узвишености у односу на друге, као у 81. псалму. Вероватно се може управо тако преводити: „у Бога су руке њихове“ дословно: „ка Богу је узношење руку њихових“. Бог често у Старом Завету даје привремену власт нечастивима (фараону, Навуходоносору или јеврејским царевима као што су Ахав, Манасија), да би их затим двоструко посрамио Својом казном и двоструко прославио Своје име. Постоји у Библији место, које представља појам средњи између личности Бога и својства силе; то је управо у 3. књизи Царства (в. 3 Цар. 20, 23), где се каже да је Бог Израиљаца Бог гора, при чему се под овом речју (Ел, Елохим) подразумева дословце сила; јер још се од историје Аврама и Јакова види да се онос према Богу схватао пре свега као животни успех, као сила; тако Премудри и објашњава невоље Јакова код Лавана и богаћење које је затим уследило: Да би знао да је побожност најјача од свега (Прем. 10, 12). Разликовање управо јеврејске религије од других семитских је у томе што Јеховина сила није била бесадржајна, као код богова осталих народа, већ управо као света, као побожност; Семит би могао да преведе: „Да би знао да је у побожности Бог“, односно, да ка истинском Богу, ка успеху, ка схватању живота, треба ићи путем побожности, врлине; светске силе су природно истицале друге богове – Ваалове, али без овог својства врлине, зато се на њих специјално примењује назив греха (о Јеровоаму: он је увео Израиљ у грех, односно кроз култ телаца) или прељубе (в. Јов. 31, 24-29; 5 Мојс. 32, 15-18). Дакле, наш стих 1. се може прочитати „у њиховим рукама је сила“ и „руке су њихове према Богу“ (до казне).
Стих 2.
2. И желах у сел и грабљаху сирот, и доми отимаху, и расхишчаху мужа и дом јего, и мужа и насљедије јего.
2. Желе њиве, и отимају их; желе куће, и узимају; чине силу човјеку и кући његовој, човјеку и нашљедству његову.
“ Пожеле њиве“ итд. на словенском „и желаху“, као и следећи глаголи наводе се у свршеном виду прошлог времена, што дословце не одговара првом аористу који је овде наведен у јеврејском тексту; али истовремено се употребљава и у општем виду: „сваки пут кад“, што се на грчком обично изражава ?????? а на руском може да се употреби исто тако без икаквог везника; то је један од многих сличних обрта нашег и јеврејског језика. Реч „сирот“ (словенски) нема код масорета одговарајућу реч, тако да остаје непознато да ли је она касније изостављена или је напротив, грешком ушла у грчки текст. Морални смисао стиха буквално се подудара с причом пророка Натана поводом Давидовог пада; а речи: „њива, човек, наслеђе“ подсећају на пљачку Ахава. Можда пророк намерно жели да упореди савремене пороке силника с овим злочином, да би јаче поверовали претњи која се изриче кроз подсећање на ужасну судбину, којој је многобројно потомство Ахава било подвргнуто од руке Јиуја, почевши од самог цара Јорама, Навутеја убијеног на пољу (в. 4 Царств. 9, 24-27, такође 4 Царств. 10) што се десило 80 година пре пророковања Михеја, ако се под царевањем Јоатама подразумева и година његове владавине за време оца.
Стих 3.
3. Сего ради сија глагољет Господ: се, Аз помишљају на племја сије злаја, от нихже не подвигнете виј ваших и не појдете прости внезапу, јако времја зло јест.
3. Зато овако вели Господ: ево, ја мислим зло томе роду, из којега нећете извући вратова својих, нити ћете ходити поносито, јер ће бити зло вријеме.
Различити изрази појачавају значење невоље: „нећете извући вратова“ – алудира се на ропство, на јарам; „зло време“ односно невоља као да препуњава свест, и говор из описног прелази у усклик; уп. предсказивања Исуса Христа о погибељи Јерусалима или Његове изразе: дани освете (Лк. 21, 22). Тако се и овде, у следећем стиху, указује на значај несреће која долази са светске тачке гледишта, Јеремија исто тако предсказује Јудејцима несрећу која превазилази њихова очекивања (в. Јер. 26, 3; 36, 3). Управо овакво је било вавилонско ропство, за које су они вероватно сматрали да је немогуће (в. Мих. 3, 11-12), надајући се у вечност Јерусалима и храма, што их је и подстицало да се боре против Вавилона, чак после првог и другог ропства, посредством политичких веза с Египтом. Пророк Амос у 5. глави такође предсказује Израиљу потпуну погибељ због лажних судова и мита и пресељење у Дамаск као казну за иста безакоња, као и овде, у 2. глави Михеја. Стих 16. пете главе Амоса, који предсказује о горком плачу и вештим нарицаљкама на израиљским улицама, у потпуности одговара 4. стиху Михаја и исто тако има у виду неочекиваност будуће несреће за народ. Из Амоса, као и из књиге пророка Михеја (в. Мих. 3, 11) јасно је да су Јудејци, попут својих потомака – Христових савременика, чак били несвесни своје неугодности Богу, пошто су били релативно исправни у служењу жртава и обреда. Пророци су овде проповедници животне религије, упркос формалној или искључиво богослужбеној (в. Ис. 1; Ам. 5; Мих. 6; Пс. 49 и др.). Различите редакције овог стиха, исто као и прве половине следећег су сасвим незнатне.
Стих 4.
4. В тој ден прииметсја на ви притча, и восплачетсја плач с пјеснију, глагољушч: бједство пострадахом: част људиј мојих измјерисја ужем, и не возбрањајај јего, јеже отвратитисја: села ваша раздјељена биша.
4. У оно вријеме говориће се прича о вама, и нарицаће се жалосно говорећи: пропадосмо; промијени дио народа мојега; како ми узе! Узевши њиве наше раздијели. (руски текст: како ће ми се вратити! Поља наша већ су подељена међу туђинцима.
Садашњем некажњеном тријумфу јудејске аристократије, њеној самовољи и раскоши супротставља се будућа невоља и уништење. Али, није сасвим јасно зашто се оно назива причом; вероватно је општи смисао исти као у претњама Поновљених закона: постаћеш прича, односно пример за то како Бог кажњава непокорни народ; али, вероватно се извесна со крије у самом изразу: „потпуно смо уништени“. Можда Михеј специјално пророкује о плачу Јеремије над уништеним Јерусалимом. Јеврејска реч „шадад“ означава потпуно уништење града; Наум употребљава паралелну слику о Ниневији: свако ће трчати од ње и рећи: „Ниневија је уништена“ (в. Наум. 3, 7). „Удео народа мога дат је другима“, на словенском „част људиј мојих измјерисја ужем“. Дословно: „промени део народа мог“ (односно Бог?), али ова конструкција није природна. Последњу реч „јамир“ седамдесеторица преводилаца су читала уместо „јамид“ (од глагола „мада“ или „мадад“ – „мерити“) и преводили су „измери се ужем“ (конопац за мерење земље). Ово је вероватно тачније и означава несумњиво освајање од стране непријатеља: Бог као да је поделио земљу у удео непријатељима; уп. чудесан натпис: „измерио, избројао, поделио“ и одговарајуће тумачење Данила, као и овде, код Михеја, даље се каже да су поља подељена. „Као да ми се врати“, а словенско „и не бје возбрањајај јего“ што је тачније, зато што под првим лицем не треба схватати Бога, као што желе тумачи, јер Његова свемоћ овакву фразу чини неумесном… „Како“ – јеврејско „ејк“ и седамдесеторица преводилаца су читала „ејн“ – „не“, што се на словенски увек преводи „не бје“; „ка мени“, јевр. „ли“ Грци су читали „ло“ – „њему“, „његов“. Израз: „и не бје возбрањајај или помогајај“ – је најуобичајенији за потврђивање претходне мисли. Даље: „туђинцима („лешовев“) су подељена наша поља“; а словенски текст прву реч приписује претходној и схвата је као неодређену промену глагола „шув“, а преводи „јеже отвратитисја“ – и „није било онога ко би га ометао да се одврати, да се изгуби од Мене“. У смислу „туђинац“ ова реч се вероватно не користи; прилог означава „одвојени“, уопште, смисао се тешко може разумети у обе редакције.
5. Сего ради не будет тебје вмешчушч ужа в жребиј в сонмје Господњи.
5. Зато нећеш имати никога ко би ти повукао уже за ждријеб у збору Господњем.
Стих 5. гласи исто. Словенско „уже“ или конопац за мерење понакад означава удео (в. Ис. Нав. 17, 14), али се овде вероватно ради о парцелисању земље по наследству у народном збору, што увек представља празник за сељачко становништво и што обављају почасни чланови друштва или аристократе. Али ускоро неће имати шта да се мери – све ће отићи Асирцима, а неће имати ни ко да мери, јер ће аристократе бити одведене у ропство.
Стих 6.
6. Не плачитесја слезами, ниже да слезјат о сих: не отвержет бо укоризни.
6. Немојте пророковати, нека они пророкују; ако им не пророкују, неће отступити срамота.
“ Не пророкујте, пророци“, на словенском „не плачитесја слезами“. Почиње низ разлика. Руски смисао је тај да се истинском пророку заграђују уста, уз претњу срамоћењем. А оци тумачи читају „не плачите“ и објашњавају у смислу да не треба плакати због спољашње невоље, већ због греха који ју је изазвао. Обе редакције потичу од глагола „натаф“ – „кропити“ (в. Јов. 29, 22). Ова реч се код Језекиља (в. Јез. 21, 2) и код седамдесеторице преводилаца на руски језик преводи као „пророковати“. Често ударање речи у орган слуха пореди се с капима кише. Судећи по Поновљеним законима (в. 5 Мојс. 32, 1-3) и по горе наведеним местима, ова слика се односи на реч која јако импонује. „Да вас не би задесила срамота“, наравно, преведено је с истих речи као и словенско „не отвержет укоризни“, при чему је последња реч узета у акузативу, а нема субјекта. Међутим, ова мисао не само да се уводи без везника, него нема ни јасно разрешење у роду (в. Мих. 3, 8). У свим древним источним преводима овде постоје разлике. Реч „отвратит“, што је на руском преведено са „задесило“, није позната у лексиконима у оваквом писању ??? (насаг), а ??? („прекор“ – је исто „насаг“), а овде је и у облику средњег рода. Можда су ове речи упућене лажним предсказивачима, који лажно предсказују мир, милост Божију, због чега им Михеј и други истински пророци прете срамотом и ослепљивањем. Тада следећи стих: „Зар се умањио Дух Господњи“ треба схватати у истом смислу као одговор Илије Охозији (зар нема Бога у Израиљу), који је послао лажним предсказивачима (в. 4 Царств. 1, 3).
Стих 7.
7. Глагољај: дом Иаков разгњева Дух Господењ: не сија ли сут начинанија Јего; не словеса ли Јего сут добра с ним, и правији ходиша.
7. О ти, који се зовеш дом Јаковљев, је ли се умалио Дух Господњи? Јесу ли то дјело његова? Еда ли Моје ријечи нијесу добре ономе који ходи право?
Седамдесеторица преводилаца читају другачије: „Глагољај: дом Иаков разгнева дух Господен“. Ускличну речцу „ге“ они су протумачили као члан, који је међутим, неуместан у форми глаголског прилога, а прилог – у активу. Руски смисао (уп. блаженог Јеронима) је природнији, као и код Јеремије: „Ви који сте названи именом Израиља“. „Зар се умањио Дух Господњи?“ – овде је иста реч, као и зар је Моја рука постала кратка? (Ис. 50, 2). С овим тумачењем се слаже и халдејска парафраза. Али, вероватно истинског пророка нису слушали управо због злослутног карактера његових предсказања (сетимо се одазива Ахава о првом Михеју), зато он даље објашњава да узрок за то није његов карактер, него безакоња народа: „Нису ли благотворне речи Моје за оне који поступају праведно?“ Није тако с грчког: „Не словеса ли јего сут добра… и правији ходиша?“ С оваквом редакцијом није у складу текст преподобног Јефрема, који се у овом стиху држи руске редакције и притом у потврдном облику: „ево речи Мојих добрих“. Смисао код седамдесеторице преводилаца је тешко наћи. Читање јеврејског „имгајашар“ – „за онога ко… правилно ходи“ они су преиначили у „вемајашар“ – „и као прави“.
Стих 8.
8. И прежде људије Моји во вражду сопротивишасја опротивишасја, противу миру својему: кожу јего одраша, јеже отјати упованије, сокрушеније ратноје.
8. А народ се Мој прије подиже као непријатељ; преко хаљине скидате плашт с онијех који пролазе не бојећи се, који се враћају из боја. 8. А народ који је пре био Мој подиже се као непријатељ, и ви одузимате, како горњу, тако и доњу одећу од оних који пролазе мирно, који се одвраћају од рата.
Развија се иста мисао: није пророк страшан без потребе, већ народ није достојан повољних предсказања: „А народ, који је пре био Мој, устао је као непријатељ.“ Није то једини прекор за народну нечастивост. Присутна је иста идеја о духовном служењу Богу. Узалудно се народ сматра уделом Божјим и своје непријатеље узалудно сматра за непријатеље Божије (в. 1 Мојс. 12, 3): он је био народ Божји само док је праведно поступао, а сад је непријатељ Божји; у овом смислу Исаија и Језекиљ Израиљ називају Содомом, на истим изразима се гради учење апостола Павла о духовном Израиљу и деци Аврама по вери. Занимљиво је да идеја јединства с Јеховом код Израиљаца, почевши од откровења Авраму увек носи телеолошку животну нијансу. Живот је на известан начин као пут или борба; у њему има много путева и много непријатеља; свако наилази на непријатеље и бори се. Сви народи иду различитим путевима, лутају и гину од непријатеља. Само Израиљ иде путем истинитим у име Господа Бога (в. Мих. 4, 5) и зато имајући Га за Помоћника и Покровитеља, нада се да ће савладати све непријатеље (в. Песму Мојсија, Ане, Захарије и Богородице). Али Бог сад и ставља до знања да за спасење није потребно формално, заветно, већ морално јединство с Њим. Без овог услова је Сам Израиљ Његов непријатељ: Бог му неће помагати, већ ће га казнити. Управо у овом презирању закона заповести се и састоји устајање Израиља против Бога: „Одузимате одећу“ итд. Овде се не оптужују само велможе и пророци, него цео народ због пљачке, која је по сведочанству Исаије, била раширена око Јерусалима. Грчки преводиоци су овде поново помешали: „И прежде људије Моји во вражду сопротивишасја“ – смисао је исти, али даље: „противу миру својему; кожу јего (чију?) одраша, јеже отјати упованије, сокрушеније ратноје“. Поједине речи су исте као и у руском тексту, али је тешко објаснити како су их превели, пошто ни на грчком нема смисла; халдејски је сагласан с масоретима.
Стих 9.
9. Сего ради старјејшини људиј Мојих извергајутсја, извергајутсја из домов сладости својеја, злих ради начинаниј својих отриновени биша. Приближитесја горам вјечним.
9. Жене народа мојега изгоните из милијех кућа њиховијех, од дјеце њихове отимате славу моју вавијек.
Наставља се набрајање народних безакоња: јаки вређају слабе и истерују жене из кућа. Седамдесеторица преводилаца су ову реченицу схватила уместо активног облика у пасивном, а реч „жена“ су у складу с тим превели као субјекат: „старешине људи Мојих биће избачене из кућа“ итд. Израз седамдесторице преводилаца, који је овде уметнут „приближитесја горам вјечним“ тешко да су додали преводиоци, као што мисли архиепископ Иринеј, већ су пре у речима „украс Мој заувек (одузимате)“ уместо прве речи „гадари“ прочитали „гаари“, што значи „горе“. Блажени Јероним одбија да тумачи овде грчки текст због његове замршености.
Стих 10.
10. Востани и појди, јако њест тебје сеј покој: нечистоти ради, нетљејете тљенијем.
10. Устаните и идите, јер ово није почивалиште; што се оскврни, погубиће вас погибљу великом.
Поново гласи различито; његову другу половину Грци су укључили у 11 стих. Овде пророк одлучно предсказује пресељење, уосталом, по угледу на друге свештене прозорљивце ствар описује као да се већ десила и испраћа становнике напоље. „мјесто покоја“ има посебно значење у свести Јевреја; речи апостола о томе да за њих још није наступила истинска субота, указују на то (в. Јевр. 3, 17-4, 14), да су под овом речју и празником Јудејци подразумевали идеалан живот пун задовољства. Апостол, као и Михеј, објашњава да се он не састоји у обећаној земљи, и у слављењу седмог дана, већ у испуњењу речи Божије. Управо по Поновљеним законима (в. 5 Мојс. 12, 9) истом овом речју се означава обећана земља „минуха“, односно земља починка (уп. Ис. Нав. 1, 13; Пс. 94, 11). Мој народ је постао непријатељ, а земља почивалишта је престала то да буде. Слично супротстављање постоји код Осије (в. Ос. 1) „ло амми“ – „није Мој народ“. Даље речи овог стиха у руском преводу се односе на земљу, а у словенском – на људе, и зато глагол стоји у 2. лицу множине. У овом одломку се одвија супротсављање термина, сад већ не географских, него философских: „Бог, народ, починак“; наводи се да је како тамо, тако и овде садржај ових свештених појмова потпуно нестао из народне свести.
Стих 11.
11. Прогнастесја ни кимже гоними: дух постави лжу, искапа тебје в вино и пијанство: и будет, от капли људиј сих.
11. Ако ко ходи за вјетром и казује лажи говорећи: пророковаћу ти за вино и за силовито пиће; тај ће бити пророк овоме народу.
Различито гласи код скоро свих древних преводилаца и тумача, а и малобројни, који га читају у истој редакцији, тумаче га различито. „Ако је ветропир измислио лаж и рекао…“. Словенско: „прогнастесја никимже гоними: дух постави лжу…“ Прве три речи овог стиха словенски преводиоци су сјединили с последњим претходног који се завршава „разарањем великим“; последњу реч су седамдесеторица преводилаца уместо глагола „марац“ изводила неправилно од глагола „халац“ – „удаљавати“ и читала су „прогнастесја“. „Кад би ветропир измислио“ приликом читања условног везника „лу“ уместо „ло“ (с јеврејског – „не“; а „ветропир“ је тамо просто „човек који шета“ добијамо: „не прогањани од стране човека“ (уместо „који шета“) или „прогнастесја никимже гоними“. Буквално значење везника „лу“ није условно, већ је кондиционал, као код блаженог Јеронима: „О, кад бих био човек који (?) нема духа, боље би ми било да говорим лаж“. Правилније је: „Кад би човек, вођен духом лажи, искапио (односно тумачио) вино и сикер“. Тако је код Иринеја Псковског. Значење словенског превода по Јерониму: дух, односно Божји дух, зауставио је лаж и био је за опијање (односно на осуду). Али, чини нам се да су оваква натегнута тумачења сувишна, зато што уопште није обавезно да се реч дух схвати у смислу „дух Божји“: упореди с књигом Језекиља (в. Јез. 13, 3) и посебно с речима првог Михеја о духу лажи у лажним пророцима (в. 3 Царств. 22, 20-24). Пророк је предсказивао народу погибељ, али знајући његову моралну заглибљеност изражава увереност да га нико неће послушати, зато што им истина није драга, већ мрска. Напротив, само проповед лажи и користољубивости је угодна оваквим људима. Занимљиво је да приликом супротстављања истинског живота његовом лажном усмерењу гласници указујући на неспособност слушалаца да прихвате њихову реч, говоре о томе да им је само лажни предсказивач угодан (угодан проповедник); последња је словенска реч „капља“ дословце „онај који кропи“ (в. Мих. 2, 6). Овакве су речи Спаситеља у Јеванђељу по Јовану (в. Јн. 3, 11; Јн. 5, 42-45). Пророк Исаија наишавши на сличан неповерљив однос према пророчанствима код Ахаза, супротставља његовом неверју велико пророчанство, сад већ не о појединачном избављењу од Израиљаца и Сиријаца, већ о будућем Избавитељу Емануилу, Који се рађа од Дјеве. Исто тако и овде пророк Михеј као одговор на немаран однос према његовим пророчанствима нечастивих савременика, који желе да чују само весела и уопште добра (в. Мих. 2, 6) предсказања одједном слика слику пустошења земље која предстоји и будућег сједињења духовног Израиља као и у следећој глави – изградњу духовног Јерусалима уместо разореног видљивог Јерусалима.
12. Собирајем соберетсја Иаков со всеми: приемљај прииму оставших Израилевих, вкупје положу возврашченије јего, аки овци в скорби, јако паству посредје ложе их: изскочат от человјек.
12. Доиста ћу те сабрати свега, Јакове, доиста ћу скупити остатак Израиљев; поставићу их заједно као овце Восорске, као стадо усред тора њихова, биће врева од људства.
13. Взиди просјеченијем пред лицем их: просјекоша, и проидоша врата; и изидоша ими. И изиде цар их пред лицем их, Господ же вожд их будет.
13. Пред њима ће ићи који разбија; они ће разбити и проћи кроз врата, и изаћи ће; и цар ће њихов ићи пред њима, и Господ ће бити пред њима.
Стихове 12-13, који садрже ову идеју, међутим, потпуно другачије тумаче седамдесеторица преводилаца и њихови тумачи их не сврставају у месијанска времена, већ поробљавање земље од стране Асираца и Вавилоњана. Овог смисла се придржавају и неки древни следбеници сиријског (с јеврејског) превода, као преподобни Јефрем, који чак и 11. стих чита: „Човек који иде у духу лажи и покварењаштва искапа ти вино“ и тумачи да ће асирски цар појити вином јарости, односно погубиће Израиљце. Бог ће све (в. Мих. 2, 12) сакупити у изгнанству, због чега ће непријатељи који долазе ући на капију Самарије и разориће је; сличан смисао овим стиховима придаје архиепископа Иринеј. Али, погледајмо текст. Почетак текста гласи скоро исто, само је у руском преводу реч Божија у првом лицу, а у словенском – у трећем лицу средњег рода: „собирајем соберетсја Иаков“. Али даље словенско „вкупје положу возврашченије јего, аки овци в скорби“, а руско „сабраћу у једно као овце Восорске, као стадо усред тора његовог“. Восор који обилује овцама, град Моавићана с другом пунктуацијом су седамдесеторица преводилаца прочитала као „бецара“ – „у невољи“. „Биће врева од људства.“ Заиста, велико стадо оваца се подиже и трчи с изузетном буком, која се чује из даљине. Словенско „изскочат от человјек“ (по Јефрему, „сакриће се од људи“); облик који стоји у јеврејском тексту може се извести од глагола „гама“ – „шумети“ и од „гамам“ – „искакати“; „зашумеће од људи“ – ево буквалног превода; руски превод се мора признати слободним.
Стих 13. гласи скоро исто, али у зависности од смисла претходног објашњава се или у месијанском или у супротном песимистичком смислу, који се односи на освајање Самарије и Јерусалима од стране непријатеља под вођством Господа Који се свети – по једнима, по другима – Господ ће кренути испред заробљеника иза реке да би их тамо бранио. По смислу руског превода овде се описује победоносно корачање Новог Израиља. Улазак и излазак кроз капију јесте знак власти (в. Јез. 44, 2-3; Јн. 10, 9), својство домаћина. Духовно разумевање победе овог духовног Израиља, наравно, треба сматрати за речи свепобеђујућој сили хришћанске истине, против које неће опстати никакве светске препреке. Управо ову силу пророк супротставља поквареној политици царева. Духовни цар Новог Израиља се по смислу стиха скоро слива у свом односу према народу са Самим Господом, будући да је заједно с Њим предводник војске.