ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ
 
О ТИХОНИЈЕВИМ ПРАВИЛИМА И ЊИХОВОМ ЗНАЧАЈУ ЗА САВРЕМЕНУ ЕГЗЕГЕЗУ[1]
 
Аутор „Књиге о седам правила“,[2] донатски епископ Тихоније, живео је у IV веку и умро је између 390. и 400. године. Без обзира на то што је припадао расколу Црква је дуго времена користила његова херменеутичка правила као једно од најбољих руководстава за тумачење речи Божије. Узрок за ово је делимично била вредност самих правила и малобројност отачких дела за методику тумачења, али, наравно, главни узрочник њиховог ширења био је други, у целој западној половини хришћанског света поштовани учитељ Цркве, блажени Августин. Он у својој „Хришћанској науци“ о Тихонију није говорио само као о обдареном човеку, већ је излагању сваког од седам правила нашег аутора посветио много реченица. Њих одобрава и Касиодор, а Исидор Севиљски је на основу њих сачинио своје „Sententarium libri tres“ („Сентенције у три књиге“ (лат.) – прим. ред.) Тихоније је затим раширио свој руководећи утицај на вредног древног латинског тумача, ученика блаженог Августина, епископа Примасија, који је стално користио његова тумачења по принципу de specie et genere (о врсти и роду (лат) – прим.ред.); трагови сличног утицаја запажају се и код каснијих црквених писаца, посебно на латинском Западу, где су се „Правила“ нашег аутора усрдно проучавала у средњем веку. Осим овог дела Тихоније је писао полемичка и апологетска писма, као и тумачења Апокалипсе, која уосталом, до нас нису дошла. Али, и оно мало што се сачувало од нашег аутора, достојно је најпомније пажње савременика.
Заиста, кога не занима да сазна суштинске црте светоотачког тумачења Библије? Наравно, управо у њему, а не у нечем другом могуће је наћи кључ за бављење богословијом, које је увек везано за Свето Писмо. Позиви на усвајање отачке методе код нас се стално могу чути, не само од духовних, већ и световних писаца. На Западу ће редак, чак и протестантски теолог дозволити себи да не обрати пажњу на мишљење отаца у вези с богословским питањем које се анализира, а приликом тумачање Библије на сваком кораку се наводе отачке изреке. Без обзира на то, ни на Западу, ни код нас богословска наука не може се похвалити сродношћу методе и резултата с делима отаца; посебно њихова дела која се тичу тумачења остају за наше умове не само тешка бремена, већ често и потпуно непојамна у погледу методе. Све што умемо да кажемо о њима је примедба чисто негативног карактера, да су оци наводно сматрали да имају право да извлаче смисао библијских речи „изван контекста“. Међутим, свако види да с једне стране, метода отачких тумачења уопште не личи на савремену, а с друге стране, тумачења отаца имају карактер извесног јединства, и ма колико да говоримо о различитости две егзегетске школе, александријске и антиохијске, ипак је међу представницима једне и друге, на пример, Златоуста и Оригена или Теодорита и Кирила, неупоредиво више унутрашње сродности са стране методе и резултата, него између било кога од њих и нама савремених тумача. Којим принципима су се руководили оци Цркве приликом тумачења речи Божије? Ево питања које се може навести као главно по својој важности за разрешавање задатака савременог богословља и судбинско по тежини свог разрешавања. Ова тешкоћа се углавном састоји у околности да релативна сличност отачке егзегезе није била плод свесног усвајања ових или оних тачно изражених правила, већ природни израз јединства хришћанског духа, који их је прожимао, или, говорећи савременим речима, њихове непосредне конгенијалности с библијских духом. Док је Христово стадо живело као сложна породица, сви су добро схватали једни друге скоро без речи и зато тумачи Библије скоро да нису сматрали да је потребно да показују на основу чега извлаче овај или онај смисао из Светог Писма, очигледно претпостављајући да дело говори само за себе. Ево због чега имамо тако мало дела из отачког периода у вези с методиком тумачења или херменеутиком. Али и она која постоје не чине целовит гносеолошки систем; њихови аутори су такође прожети духом непосредног усвајања библијског смисла, и само нека, углавном тешка места светих књига су подстицала ове ауторе да искажу или општа херменеутичка мишљења или да сачињавају специјална правила за тумачење појединих врста неспоразума. Оваква херменеутичка размишљања срећемо у четвртој Оригеновој књизи „О принципима“, затим, она су расејана у делима светитеља Јована Златоуста, Иларија Поатјерског (посебно у његовом делу о Тројици) и блаженог Августина у његовој „Хришћанској науци“. Херменеутичким делима у строгом смислу, осим „Књиге правила“ могу бити названа само три до прве поделе, тачније: Евхерија Лионског („Liber formularum spiritualis intelligentiae“[3]), Адријана, писца с краја 5. века („Εισαηωγη εις θειας γραφοας“[4] и шестог старијег савременика, Јунијалија Афричког („De partibus divinae legis“[5]). Дело Тихонија се одликује највећом потпуношћу и систематичношћу међу свим наведеним. Тихоније који није поседовао јасност излагања, а још мање уметничку обраду и много пута се понављао, био је углавном човек формалног разумског усмерења и зато су његова размишљања најприступачнија синовима XIX века и могу да пролију светлост не само на оне делове Светог Писма којих се директно тичу, већ и да приближе наш ум усвајању неких уопштенијих метода и основа древне општецрквене егзегезе, која има толики ауторитет за православног богослова, а и за сваког хришћанина уопште. Читалац „Правила“ лако може да примети да су она прилагођена наводним противречностима у Библији, односно оним случајевима кад се читаоцу не даје непосредно усвајање мисли које се излажу у светим књигама. Сличан случајан карактер имају и скоро све херменеутичке примедбе осталих древних писаца.
У Библији се понекад једном истом предмету приписују супротна значења или у сваком случају значења која му не одговарају. Очигледно је да се у сваком случају реч која означава предмет у ствари не односи на овај предмет, него на други, који је с њим сродан, очигледно је да је пред нама метонимијски обрт, метафорични или pars pro toto (део уместо целог (лат.) – прим.ред.) или њему сличан. Овакве појаве у библијском излагању треба тумачити уз помоћ првог или другог, или четвртог, или два последња правила Тихонија: сва се она врте око наведеног облика библијског излагања, разликујући се међу собом само по предмету. Тако, ако Свето Писмо говори заједно о Христу и о Цркви и приписује њене особине њеном Оснивачу, слично излагање не треба да нас води у аријевство или докетизам, већ лако постаје јасно посредством првог правила: „De Domino et corpora Ejus“ („О Господу и о Телу Његовом“). Сам Господ је упоредивши Себе с лозом, а хришћане с гранама даље говорио у првом лицу, не више о Себи Самом, већ о Цркви, која из Њега расте: Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсијеца је (Јн. 15, 2). На сличан начин и апостол Павле у познатим речима: Тако и Христос (1 Кор. 12, 12) – наравно, не говори о личности Искупитеља, већ о Његовом телу – о Цркви. На основу ова два и других места Тихоније утврђује сасвим научно егзегетско правило да ако се о Христу у Писму говори нешто што није сагласно с Његовом божанственошћу и светошћу, под тим не треба подразумевати Његову личност одвојено од Цркве, већ управо заједницу Његових следбеника.
Апсолутно по истој основи саграђено је и седмо правило („О ђаволу и његовом телу“). Кад, на пример, Исаија у 14. глави предсказује погибељ богомрском цару вавилонском, лако се може видети да се многи изрази не могу применити на ову историјску личност, већ се могу односити искључиво на зло које је оваплоћено у њему, на биће искључиво зло – на ђавола. Понекад се, напротив, ђаволу приписују својства која се не могу применити на духовно биће, на пример, родоначелништво над неверујућим Јудејцима: очигледно, овде се не ради о личности сатане, већ о његовом карактеру, о његовом царству. Дакле, писмо говори о ђаволу и његовом царству заједнички, о злом начелу и о личном злом духу, јер је прво увек у невидљивој унутрашњој вези с другим.
Ово својство библијског говора – да слива идеју с њеним представницима – не тиче се само два супротна царства: оно је својствено и другим предметима, који се откривају у Библији. Четврто правило Тихонија – „De specie et genere“ („О врсти и роду“) – има у виду појаве исте врсте, тако да два изложена правила у њега улазе као делови. Најчешћу примену ово правило добија приликом тумачења пророчанстава о будућој судбини Израиља. Ако се говор пророка схвата у буквалном смислу, испоставиће се да је у нескладу с историјом: на који начин је Соломону у 71. псалму предсказано вечно Царство? О каквом пастиру Давиду који васкрсава пророкује Језекиљ у 37. глави? Очигледно, речи пророка прелазе од слика судбина израиљског народног царства на опис светског царства Божијег и Његовог истинског Цара, Који се вечно зацарио на Давидовом престолу. Израиљско царство, Давид и Соломон су само појединачна испољавања, поједини облици вечног и светског Царства Божијег, и то само по неким цртама свог моралног облика. Придајући им нове црте истинског Царства Божијег, Писмо представља примере сливеног говора о врсти и роду. Разуме се да у тумачењу јеванђељских прича сви примењују ово правило.
Али, ако Писмо слива два предмета, који имају једнак морални значај у животу, у на известан начин један исти, оно раздваја предмет, који може имати двојаки морални карактер. Управо оваква заједница верујућих и посебно говорење Библије о њима објашњавају се у другом правилу Тихонија: „De Domini corpore bipartito“ („О дводелном телу Господа“). Зато ако су у 48. глави Исаије Израиљу предсказани и благослови и проклетства, под овим не треба подразумевати две различите епохе народног живота: предмет казивања је један исти, али раздвојен на десни и леви део – доброј деци Цркве следи благослов, а злој – казна. Овакво је предсказање великог пророка о двојакој судбини Јерусалима у 33. глави.
Уосталом, разноврсност садржаја било ког предмета или догађаја може и да не долази до квалитативне супротности елемената који улазе у његов састав: понекад Откровење има у виду само да истакне једну исту појаву или догађај. У том случају оно се не стиди да сам догађај излаже неколико пута за редом, придајући му сваки пут ново освећење, сваки пут извлачећи из њега нове моралне идеје. Шесто правило Тихонија – „De recapitulatione“ („О понављањима“ – и упозорава читаоца на претпостављање нових предмета и догађаја, кад се о њима говори по неколико пута: то се један исти предмет осветљава с различитих тачака гледишта. Напротив, понекад се догађаји из различитог времена обједињују по сличности свог моралног карактера. Управо ово својство божанског говора омогућава Христу да сједини учење о Другом доласку с погибељи Содома и Лотове жене, а апостолу Јовану – последњег антихриста с њему савременим јеретицима. Насупрот томе, различите слике Апокалипсе, које се доследно откривају, по Тихонију не треба сматрати описом појединих будућих догађаја: једни исти се приказују у неколико слика по различитим тачкама гледишта.
Дакле, изложених пет правила Тихонија се своди на објашњавање једног својства Писма: она имају у виду предмете и догађаје не само са стране њиховог спољашњег одређивања, не толико с предметне тачке гледишта, објективно-историјске, колико с тачке гледишта радње, с динамичке тачке гледишта, са стране одређивања њиховог деловања на морални живот, њиховог моралног карактера. Двоструке или састављене од многих делова тачке гледишта објективно бивају јединствене с библијске тачке гледишта и обрнуто. Иста мисао, али с помало самосвојном применом спроводи се и кроз два остала правила Тихонија, исто као (као и оних пет) које настају на сличан начин ради разрешавања формалних противречности, које неискусном читаоцу отежавају схватање Библије. Тако, његово треће правило: „De promissis et lege“ („О обећањима и закону“) – разрешава ону привидну противречност, по којој апостол Павле час одобрава закон, обећавајући за дела закона награду (Рим. 2, 8-10), час говори о узалудности његових дела за добијање оправдања, час каже да није могуће спасити се без вере у Христа, час приписује спасење вером пророцима и праведницима Старог Завета који нису познавали Христа или који су Га знали само у наговештеју. Тихоније овде учи различитом схватању закона. Супротне апостолове речи о њему не односе се на један предмет, него на различите. Његове добре оцене тичу се закона као скупа спасоносних заповести и одлука, а речи о немоћи дела закона за наше оправдање тичу се оног унутрашњег односа, који су скоро сви старозаветни људи приписали овим заповестима и које неки хришћани и даље имају према заветима благодати. Зато, сматра Тихоније, као што су старозаветни праведници, који су се исправно односили према заповестима Божјим, могли да добију то да им се упише праведност и да буду живи вером, тако и хришћани могу да остану под законом и безблагодатни ако буду тражили оправдање у принудном испуњењу одређених прописа, а не у поистовећивању основних животних стремљења духа с Христовим призвањем. Ко умре за свет и заволи Христа, за њега све ове заповести „немој пожелети“ престају да буду јарам, који ограничава његову природу, напротив, оне су израз његове природе, обновљене кроз смрт свету, или облагодаћене. Заповести су остале исте, каже Тихоније, али се променио однос према њима. Ова измена, ово усађивање закона у људска срца (в. Јер. 31, 33), постало је могуће и чак је сасвим лако за човека с Христовим доласком и познањем Његовог светлог лика. Дакле, под законом у другом, најгорем смислу Тихоније подразумева правни, спољашње-изршни однос човека према божанским заповестима уз и даље самољубив и горд смер његове животне воље, развраћене од времена првородног греха. Значај Христовог доласка је био у томе што су врло малобројни људи, који су посебно блиско општили с Господом, могли свим срцем да се прилепе за тражење истине и да свим срцем мрзе зло; управо они су се спасавали вером. Напротив, онима који су спознали Христа и одлучили да ради Њега умру за свет, грех је сам по себи постао мрзак, и само лењи и маловерни настављају да се односе према јеванђелском учењу као према закону у другом смислу ове речи. По нашем крајњем убеђењу, Тихонијева објашњења су у потпуности сагласна с оним разликовањем праведности од вере, која је дата у Посланици Римљанима (в. Рим. 10, 5-16). Да су савремени богослови пажљиво читали Тихонија и оце, одавно би престали да налазе противречности у учењу о оправдању и научили би да без потешкоћа схватају посланице апостола Павла.
Пето правило Тихонија – „De temporibus“ („О временима“) је најмање значајно за тумачење свештеног текста. Оно има за циљ да помири бројне противречности Библије, указујући на то да се бројеви у Светом Писму наводе час приближно, у округлим цифрама (400 и 430 година египатског ропства, десетомесечно време трудноће по Премудрости (в. Прем. 7, 2), час у прецизним. Писмо се, по Тихонију, задржава на моралном значају који стиче известан број у народној представи и у таквим случајевима не треба придавати значај његовој бројчаној вредности. „Седмерицеју в ден хвалих Тја“ означава вишекратност прослављања уопште, а не да свакодневних молитава има седам. Помало натегнуто наш аутор доказује тридневност Христове смрти користећи вест о сунцу које се помрачило у току дана и о васкрслом Сунцу истине као још једну ноћ и још један дан. Уосталом, свима је познато да су исто користили и други црквени писци, чак и оци Цркве.
Наш аутор је строго сагласан с црквеним ауторитетима у свим главним тумачењима која даје. Такво је његово објашњење пророчанстава о блаженој судбини будућег Израиља, коју заједно с апостолима Петром и Павлом и оцима Цркве приписује хришћанима. Исти оци, као и Тихоније, сматрају да се предсказање односи на вавилонског цара и на гору Сеиру, на ђавола и његово царство; кроз исте изреке као Тихоније из Песме над песмама они, на пример, светитељ Григорије Богослов објашњавају двоструки карактер хришћанског друштва итд. Може се смело тврдити да је Тихоније ради примене својих правила користио примере црквеног, отачког тумачења: његова заслуга се састоји у томе што уме да пронађе и изрази неколико врло озбиљних методолошких принципа оваквог тумачења. Са своје стране потрудили смо се да укажемо на унутрашњу везу која обједињује саме принципе и да објаснимо мисао сваког од њих у складу са савременим појмовима. Последње је суштински неопходно, зато што по удаљености епохе и начина живота мишљење отаца стоји далеко од нашег, а мало од библијског. Најбољи оци су само 300 година били удаљени од новозаветних свештених писаца, а од нас су далеко 1500 година. Дакле, разлика је 12 векова. Ако се обрати пажња на начин религиозне мисли и библијског, отачког живота, и савременог, ова разлика, наравно, треба да буде утростручена. Ево због чега данас оци-тумачи Светог Писма са своје стране треба да буду тумачени како би савременици с коришћу могли да усвајају не само њихове речи, већ и мисли.
Сад се поставља питање какав руководећи значај могу да имају егзегетски принципи, извучени из Књиге о седам правила“ за библијску науку у њеном савременом стању код нас и на Западу?
Ако се узме најуопштеније својство светоотачке херменеутике и егзегезе, мораћемо да га дефинишемо у смислу да се овде предмети, лица и идеје не узимају толико у њиховом спољашњем, метафизичком или историјском одређењу, колико у одређењу динамичком, моралном. Прва страна, наравно, остаје у свој снази, али се мисао тумача обраћа управо другој и њоме оперише. Исакова жртва је праобраз Крста по оцима (в. тумачење светитеља Јована Златоуста на Постање), али овај праобраз нема никакву вероватност ако се под Крстом подразумева његов спољашњи обрис као греда, а не идеја искупљујућих страдања Послушног чак до смрти. Исти оци сматрају да се речи окропићеш ме исопом (Пс. 50, 9) и остало односе на тајну Крштења. То би било натегнуто ако се под Крштењем подразумева само погружавање, и наравно, латињани не могу да се ослањају на ову изреку у корист поливања. Али мисао отаца чува сву силу ако се у Крштењу подразумева благодат опроштаја и духовног живота која нам се туне (на дар – прим.ред.) дарује јер контекст 50. псалма са свом јасношћу говори о њој. Грешник дуго није желео да се сматра кривим за падове своје греховне природе и чак је био спреман да ропће на њу (упореди с 38. псалмом), али ево, он исповеда своју покорност (безакоња свог сам свестан (Пс. 50, 5)), своју кривицу управо пред Богом за учињено зло (Теби Једином згреших (Пс. 50, 6) и отуда – праведност божанског суда, и тога да нема шта да каже (тако да ћеш Ти бити праведан у судовима Својим и победићеш кад будеш судио (Пс. 50, 6)). Уједно, онај ко се моли исповеда своју моралну немоћ, јер је зачет у безакоњу и рођен је у греховима. Чини се, преостало му је само безнадежно очајање, али му је Бог открио нешто непознато и тајно (Пс. 50, 8) и ево, он Га са смелошћу преклиње за потпуно ново дејство над његовом душом умрлом у греху: Окропићеш ме исопом, и очистићу се, омићеш ме и бићу бељи од снега (Пс. 50, 9). Зар благодат Крштења не даје ово људском роду који умире у безакоњима? Узмемо ли различите епитете, који у Библији дефинишу биће Божије или Божију благодат: огањ, који прождире, светлост, пут, живот или вода, која пада с неба – све ове аналогије нешто значе само оном читаоцу који одреди утицај свих ових предмета природе на нашу свест и упреди их с утицајима Божјим на људску душу.
Ако пожелимо да схватимо спасоносни значај вере у Христа и да га помиримо с оним речима Библије по којима вера не може да спаси човека (в.Јак. 2, 14) чак и ако би се сјединила са силом чудотворства (в. Мт. 7, 22) и чак предавања свог тела на спаљивање (в. 1 Кор. 13, 3); и ове привидне противречности ће се лако разрешити ако под Христом, као предметом спасоносне вере не будемо подразумевали само Његова догматска или метафизичка својства и историјски положај, већ Оснивача новог живота, Који је згазио силу кнеза света овог (в. Јн. 12, 31), односно сва ова самољубива и горда начела живота, на којима се утврђујемо и с тачке гледишта којих је Распети Христос саблазан и безумље. Дакле, вера у Христа као Начелника новог живота, новог царства, сама по себи претпоставља унутрашњу победу над светом, ова вера је преко наде (Рим. 4, 18) откривање смрти свету или исто што и почетак новог вечног живота, како Христос Спаситељ и назвао (в. Јн. 17, 3). Зато је и апостол Павле све праведнике, који су иако нису знали Христа по имену, осудили и одбацили свет у име бољег живота, који се очекује по сугестији срца, и сматрао их је, наравно, у релативном, а не у потпуном смислу, људима који верују у Христа и који су се спасили овом вером (в. Јевр. 11, 26; 12, 3).
Дакле, сва места најтежа за тумачење објашњавају уз примену наведеног општег принципа, који је развијен у Тихонијевим правилима: пророчанства, праобрази, метафорични епитети или дефиниције, и напокон, привидне противречности уз догматску систематизацију библијског учења.
Погледајмо сад савремену научну егзегезу. Нећемо понављати ламентације, које се често могу чути поводом њене несадржајности, неприродног педантизма, неспособности да се проникне у прави смисао божанских речи и нужности која одавде проистиче да се за попуњавање страница измишљају различите историјске и археолошке хипотезе, које немају никакве везе с тумачењем. Као красноречиви доказ жалосног стања савремене библијске науке може да послужи познати одазив професора Богородског о једном новом компактном делу из библијске историје, који је написан по најнаучнијим узорима Запада: поштовани рецензент потпуно тачно каже да се у овој књизи говори о свему осим о библијској историји. Али ако се загледамо у оне црте савремене библијске науке, које јој придају тако жалостан карактер, лако ћемо се уверити да су се оне појавила услед губитка основног егзегетског правила отаца.
Први недостатак савременог тумачења који се односи на све његове области може се назвати документаризмом. Он се састоји у томе што се на Откровење гледа пре свега као на историјски материјал, при чему се насилно из сваке мисли извлаче нека одређена историјска указивања, чак и ако дата мисао има чисто лирски карактер и излаже унутрашња осећања говорника. Тако на пример, за 74. псалам који је потписан именом Асафа, Давидовог савременика, тумачи скоро сви једногласно сматрају да спада у време после Малахије на основу речи: Нема више пророка, и код нас више не зна Он (српски превод: Нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати) (Пс. 74, 9). Из овога се доноси врло одлучан и исто толико кратковид закључак да се наводно период пророка завршио пре писања псалма. Међутим, ми заиста не видимо зашто би млађи савременици Малахије могли имати мање наде у појаву нових пророка од блиских Давиду, оплакујући смрт Гада или Натана и зашто наведене речи могу бити умесније у устима првих него последњих. Слични парадоксални закључци научника библеиста, посебно немачких, срећу се на свакој страници њихових тумачења. Најкарактеристичнији су романи које они измишљају са свим могућим детаљима за тумачење лирског, а уопште не епског садржаја књиге Песме над песмама; нису, уосталом, ништа мање произвољне ни историјске хипотезе о пореклу Еклезијаста, које се базирају на нетачностима Соломонових речи потпуно схватљивим с психолошке тачке гледишта (в. Проп. 1, 12). Од свих ових непожељних крајности наша наука би била слободна кад би усвојила поглед отачке херменеутике, по којој није историја, није одређивање предмета по спољашњој и пролазној појавности коначна материја библијских речи, већ откривање њиховог моралног, унутрашњег смисла. Објаснивши у потпуности овај последњи, може се осветлити и историјска перспектива свештених писаца, али тада би се то чинило без грубог каприца, и на основу прецизног разграничавања нараторске речи од лирске, субјективне.
Међутим, егзегетски документаризам подиже главу још више кад се поставља питање о узајамном односу неких квазиисторијских указивања у Библији. Овде се појављује потпуно ненаучно правило nihil incertum (ништа неодређено (лат.) – прим.ред.), које чини другу битну грешку наше науке; заиста, код нас се различита питања егзегетике разрешавају без икаквог проверавања да ли наука поседује довољна средства за њихово разрешење: код библеиста се појављује нека фатална, ни на чему не заснована сигурност да су ова средства довољна. Ми се смејемо старим сањарима, који су размишљали о томе шта је Господ радио пре стварања света, а сами највише волимо да лупамо главу над питањем о томе који се Азазел помиње у закону. Да ли је Јетај спалио своју кћер, шта означавају натписи псалама „ламнацеах“ и.т.сл. Све су ово питања која не могу бити разрешена до откривања нових првоизвора, а као одговор на њих се стварају празне хипотезе, које чине много зла, зато што у библијским речницима фигурирају већ у својству научних података и утичу на даље тумачење. Колико је на пример, зла учинила хипотеза о Деутероисаији, о Трећем Храму Језекиља! С каквом разузданом одлучношћу приликом тумачења псалама сматрају да се свако помињање непријатеља односи час на амонитску војску, час на филистимску, као да имамо тачан летопис о свим Давидовим походима с једне стране и темељну потврду о томе да је он обавезно подразумевао политичке непријатеље – с друге. Да ли говорити у томе да у основи свих сличних грешака лежи ??????????????(првобитна лаж (грч.) – прим.ред.), као и у грешкама прве групе?
Из истог извора проистиче и трећа врста грешака савремене егзегезе, коју ћемо назвати хетерономизмом. Он се састоји у томе што упркос својствима семитског карактера покушавамо да сваки душевни покрет библијских казивања објаснимо из околности спољашњег живота, њега самог или околине. Тако класичан опис моралне немоћи и очајања грешника у 37. псалму немачки научници схватају потпуно другачије. Они мисле да је Давид био болестан и да је у тешком болном размишљању дошао до закључка да му је болест послана због грехова, за које се он сад и каје. Нека сам псалмопојац објашњава да његова бол потиче од тога што су безакоња његова преко његове главе, да управо она чине његово тешко бреме (в. Пс. 37, 5). Нека сведочи пред Богом да је сва његова жеља пред Њим (в.Пс. 37, 10) – наши научници не чују овај духовни вапај, већ траже медицинска указивања за одређивање врсте болести и наравно, не налазе. Следећи 38. псалам који описује узалудну борбу човека са страстима научници објашњавају овако: Давид, окружен непријатељима ропће против Бога. Сматрају да се песимистички тон проповедника наводно односи на тешко време персијске владавине, не допуштајући да је могуће да постоји и у време процвата Соломона. По овој логици им преостаје да негирају савременост хартмановског или толстојевског песимизма због срећне владавине савремених царева Русије и Немачке. Погледамо ли Нови Завет: и овде често уопштени карактер разобличавања Јакова против богатих приморава тумаче да баце сенку на свакодневни живот првих хришћана и да тврде да су богати међу њима вукли сиромахе на судове и да је било чак случајева убистава невиних (в. Јак. 5, 18). Ако будемо набрајали све врсте егзегетског хетерономизма – неће бити краја: на њему се оправдава жалостан парадокс софиста да је човек мера ствари. Савремени Европљани, који су изгубили снагу религиозне вере и моралног надахнућа, су наравно, хетерономисти, зато не могу да допусте да су библијски праведници извор мисли нису црпели из спољашњих околности, већ из ризнице унутрашњег живота. Међутим, чак и оне изливе срца, који су се појављивали поводом познатих, одређених догађаја, носиоци Божанског Духа потпуно базирају на реалности и говоре о вечним законима моралног живота. Заиста, узмите песму Ане, псалме Давидове (17., 50., 52., 53.) песму Јоне, тројице младића; Захарије и Пречисте Дјеве: да ли ћете овде наћи много тачних указивања на догађаје који су их изазвали? Напротив, неки од њих би могли да замене места – и њихов историјски положај не би од тога постао нимало ни бољи, ни гори.
Четврти недостатак наше егзегезе је теорија књижевне зависности која се примењује на неодговарајућим местима по истом несвесном принципу, као и следећи. Овде наши истраживачи долазе до заиста Херкулових стубова. Тако на пример, Фарар говори о зависности Писма апостола Петра од књиге пророка Данила, на основу истоветног израза: Благодат и мир да вам се умножи (2 Петр. 1, 2). У једној руској дисертацији читамо: постоје „прилично запажени односи између књиге Проповедника и новозаветних писаца. Ево најважнијих од њих: свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме (Проп. 3, 1) – јер још не бјеше дошао час Његов (Јн. 7, 30); има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире (Проп. 3, 2) – жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин (Јн. 16, 21). Осим ових места пореде се: Проп. 7, 18; 5, 1; 2, 24; 4, 17; 2, 12; 11, 5; 9, 10; 4, 17 и 5, 5 у складу с Мт. 23, 23; 6, 78; 11, 19; Лк. 23, 34; 12, 16-21; Јн. 3, 8, 9, 14; Јак. 1, 19; 3, 56. Ту нема шта ни да се објашњава: sat sapienti (паметном доста (лат.) – прим.ред.)!
О великој раширености ове лажне методе нема разлога да се много говори: довољно је сетити се брбљања о зависности малих пророка од Исаије и обрнуто итд., итд. Једном речју, прихваћена је она тачка гледишта, која није умесна за споменике религиозног наставништва, већ само за савремене научне компилације и плагијате.
Пети idolon (идол (грч.) – прим.ред.) савремене егзегезе је одређивање богословских и моралних појмова кроз обнављање првобитног смисла корена речи, због чега наша наука у њеном данашњем приступу не треба да има толико везе с богословљем, колико с облашћу семитске и класичне филологије (историјско-граматичка метода). Наравно, неки говоре против коришћења филолошких знања, али заиста никаква логика нам неће дозволити да умишљамо да наводно учитељи религије уводећи нову идеју у поглед на свет слушалаца или читалаца нису изабрали реч која је по условима тадашњег свакодневног живота најлакше могла да усади у умове нову идеју, већ су користили тада непостојећи речник корена за компаративну лингвистику и затим су своје концепције потчињавали појмовима који су постојали у језицима полудивљих Арапа или Индуса. А само сличном бесмисленом хипотезом се оправдавају савремене лажно научне методе, по којима се спорно питање о најпрецизнијем смислу речи: благодат, препород, искупљење, тајна и т.сл. изводи кроз развој првобитног смисла њиховог корена у феничанском језику или санскриту.
Али, оставимо на миру егзегезу – данас је уобичајено да се људи хвале успесима исагогије, који се вероватно састоје у томе што се поводом сваке свештене књиге пишу опширни полемички трактати о времену, месту, аутору и циљу њиховог писања, при чему се успешно оповргавају десетине хипотеза и истиче се једанаеста, коју очекује слична судбина или директно отворено признавање да су аутор, време и место писања непознати.
Ако поставимо питање чему сва ова довијања мисли о неразрешивим питањима, која не дају резултата, одговориће нам да је то нужно за објашњавање циља писања књиге и њене главне мисли. Међутим, одмах пада у очи неискреност овог оправдања. У сваком исагогијском курсу последња два питања заузимају тачно десет пута мање места него прва три и очигледно врло мало занимају истраживача, а још мање задовољавају читаоца.
Претпоставља се да је циљ писања увек хетерономијски и људи се углавном труде да га открију у условима политичког живота народа или Цркве. Тако се, на пример, на основу потпуно другостепеног значаја речи о томе да владари угњетавају народ (в.Проп. 5, 7) (једне од безбројних опаски у Старом Завету о томе да јаки угњетавају слабе) изводи мисао о томе да је циљ писања Проповедника било тешење народа који је патио под персијским јармом и његово обуздавање од лакомисленог бунта. Мислимо да би, ако се претпостави потпуно супротан циљ, садржај Проповедника одговарао у ништа мањој мери. Нећемо ни говорити о парадоксима као што је хипотеза Греца о циљу писања сваког псалма, по којој на пример 37. псалам покајничке садржине није написао Давид, већ Јездра ради саветовања робовласника с којима је овај праведник водио дуготрајну борбу.
Што се тиче указивања на главну мисао свете књиге, односно ако она није указана директно у тексту, као на пример, у књизи Судија или четвртом Јеванђељу, наши скоро никад неће умети да је пронађу. Уосталом, јединство мисли се не може ни захтевати од овог споменика, чија свака мисао има у виду неки политички разлог: овде више нису у питању мисли, већ скривене намере воље.
Ево вам и резултата савремене исагогике.
Кад имамо прилике да разговарамо о жалосном стању библијске науке, њене сличности с „окреченим гробовима“ (в.Мт. 23, 27) и да се са сажаљењем сећамо њене компаративне конгенијалности с предметом у време отаца, стручњаци с незадовољством негодују: зар желите да уназадите науку и да се одрекнете стечених ризница знања? На ово одговарамо: не треба се одрећи ризница знања и чак не ни њиховог поређења наше науке с историјом, филологијом, археологијом и друго, већ од оних потпуно ненаучних и произвољних основа, на којима се несвесно гради савремена мисао и ради којих она не долази ни до каквих позитивних резултата, већ само ствара, а затим уништава нове и нове хипотезе, као Хронос своју несрећну децу.
Ево ове лажне основе: библијско Богом откривено стваралаштво се ни по чему се не разликује од савременог научног или публицистичког писања. Као што сад западни аутори са својим чланцима изазивају политичке и литературне борбе, тако је било и спророцима и апостолима. Као што се сваки научник облаже „литературом предмета“ и исписује мисли из различитих књига, сачињавајући своју сличност мозаика, тако су поступали и свештени лиричари, којима смо до сада приписивали чисто личне узвишене пориве духа. Дирљиви тон очинске љубави пастира, надахнута љубав созерцатеља према Богу, разобличавајућа ревност страшних пророка – све је ово плод вештачког стваралаштва, које унапред рачуна на познату политичку агитацију. Треба ли говорити о томе како су несувисле овакве претпоставке?
И ако се говори о враћању науке тумачења отачким основама, под овим уопште не треба подразумевати слабљење научног апарата приликом тумачења, већ усвајање оних основа на којима су се развијала отачка тумачења. У увођењу ових основа у поимање састоји се један од суштинских задатака савремене егзегезе и патрологије. По нашем крајњем разумевању, основе „Правила“ Тихонија су главне међу њима и заједничке свим оцима. Узевши их за руководећи принцип, наши научници би се ослободили свих горе наведених грешака егзегезе.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Додатак делима светих отаца“ за 1891. г., март, као прилог уз сам превод Тихонијевих „Правила“.
  2. Пун назив: „Књига о седам правила за изучавање и проналажење смисла Светог Писма“.
  3. „Књига правила за духовно разумевање“ (лат.) – прим.ред.
  4. „Увод у књиге Светог Писма“ (грч.) – прим.ред.
  5. „О деловима Божанског закона“ (лат.) – прим. ред.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *