ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Да ли је пастирски утицај појединачни облик педагошког утицаја уопште?
 
Уосталом, против последње мисли могући су нови аргументи: зар овакав појам о пастирству није заправо само појединачни облик уопштенијег појма о моралном руковођењу ближњима, које помаже њиховом духовном препороду? Може се, кажу, утицати на ближње и без пастирства; раса ништа неће додати овом утицају код одређеног човека. Тако мисле следбеници читаве конфесије – протестантске. Они су у праву са своје тачке гледишта: али, пошто не признају благодат свештенства, она им, наравно, и не би додала ништа осим осуде.
Међутим, хришћанство јасно каже да је дубок и одлучан утицај на морални живот ближњих могућ само, као прво, у Цркви, а као друго, оно је доступно само лицима која су за то добила посебна благодатна овлашћења, односно благодат свештенства. Исус Христос учи: ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15, 5-6). Свети апостоли такође тврде да њихова делатност није само природни дар, већ да потиче управо од пуноте живота Цркве. Зато се узалуд протестанти, који не негирају посебне дарове апостола, труде да их ставе изнад Цркве и њихове дарове истичу као апсолутно изузетне и тврде да се они уопште не преносе. У Дјелима апостолским се, напротив, каже да се Црква молила за Павла и Варнаву, кад су се упутили на проповед и стављала је на њих руке, а они су јој по повратку, давали извештај о успеху проповеди. Дакле, хришћанско пастирство је од самог почетка представљало извесно овлашћење које је добијано у Цркви: а пастирско служење је црквено служење. Проповедници који су постојали у време апостола, али нису били изражаваоци црквеног живота заслужили су од њих тешку осуду, премда су се неки од њих и варали мишљу да ће изнедрити највишу врлину проповедајући лажну слободу и знање. Апостоли су их називали вралицама, безводним изворима, облацима, лутајућим звездама, јесењим дрвећем, указујући овим поређењим на то да су били способни да изазову само тренутно надахнуће, а не да заиста препороде човека.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *