ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ДУХОВНО ЛЕЧЕЊЕ.
 
НЕВЕРЈЕ И МАЛОВЕРЈЕ.
 
У својим предавањима из пастирског богословља на богословском факултету излагали смо поуке о томе како на исповести поучавати људе различитих расположења и у различитим животним приликама. Наравно, ни тада нисмо претендовали на набрајање свих разноврсних услова унутрашњег живота и спољашњих околности хришћана, услова разноврсних до бесконачности, а како се сада налазимо далеко од оних кратких конспеката које смо сачинили да бисмо говорили на предавањима, прихватамо се да изложимо само мало, што смо у свом сећању сачували од онога што смо преузели из отачких дела и сопственог искуства као духовника.
Узмимо прво најистакнутије случајеве. Човек који се исповеда изјављује да је неверујући. Сад такав вероватно не би ни дошао на исповест, али тада (предавао сам до последње године XIX века, тј. до пролећа 1900. године), он би свој долазак објаснио захтевом државног закона за официре и чиновнике или захтевом школе за ученике и студенте, или напокон инсистирањем родитеља или жене, или поштовањем обичаја прихваћених у породици. Сигуран сам, међутим, да се и сад у време ликујућег нихилизма овакви људи често појављују у исповедаоници. Њих пре свега треба упитати да ли желе да озбиљно и искрено разговарају с духовником или су дошли само да се насмеју; у последњем случају треба их просто отерати. Ако он пак на твоје обавезно нежно и пуно саучешћа питање одговори да би желео да се увери у истине вере или макар да провери своја убеђења, наравно, боље је предложити му пре исповести разговор на другом месту, посебно ако је ваш саговорник већ одрастао и образован човек. Ако пак приметиш да је неверје само привидно или да је само као спољашња љуштура, и ако осетиш да је могуће уразумити га за неколико минута, упитај га зашто је изгубио веру, да ли је то услед читања књига и којих тачно, или услед неких душевних потреса, разочарења, несрећа, молитава које Бог није примио (то се посебно често дешава код жена) или због других разлога. „Наравно, ове књиге се труде да убију веру у људима, али није могуће да су оне довољан узрок твог неверја: вероватно се ниси заинтересовао да прочиташ ниједну књигу у заштиту вере или макар једну посвећену оповргавању наведених мислилаца. Признај да си се прихватио ових књига желећи да се избавиш од вере, а ако није тако, ипак ти је и пре читања ових књига религија била тешка, јер да ти није била тешка, не би се избавио од ње тако лако, већ би са болом у срцу тражио човека или друге књиге које би могле да расеју твоју сумњу; да ниси, напротив, тражио такве књиге и такве саговорнике који би могли да униште и остатак твоје вере? А зашто је она почела да те оптерећује и када? Зар није то онда кад си изгубио чедност или кад си желео да је изгубиш, а вера и савест су те задржавале, па си их омрзао, као што несташан школарац мрзи свог надзорника? Није разум непријатељ вере, већ разврат, као што је Господ рекао: Ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном (Мк. 8, 38) и др. Није рекао: у роду лењом или користољубивом, већ прељуботворном, јер је знао и одакле потиче непријатељство против Бога. Много људи је читало твог Толстоја и Ренана, па није изгубило веру, а други су писали детаљна оповргавања, једни против ових писаца, други против Дарвина, Маркса итд. Ево, ја ћу ти навести оповргавања која знам, а која не знам, замолићу да ти пруже људи који их знају, ако заиста желиш да проникнеш у ова питања, а не просто да прикриваш своју распуштеност називима књига и именима философа.
Дакле, постао си свестан да те од Бога није одвратила књига, већ зла воља. Покај се пред Њим, а ако си веома далеко од Њега, пред самим собом признај своју тешку кривицу против истине и савести и тада ћеш стећи жељу да молиш Бога за опроштај твог греха, твог тешког одрицања од свог Искупитеља. Ако си и сад испуњен оваквим покајничким осећањима, помолимо се, прочитаћу ти разрешење, али размисли прво да ли да приступиш Светим Тајнама. Ако Господ у твоје срце врати веру и наду, причестићеш се, ако пак дух неверја остане у њему, одложимо ову ствар, али не одлажи размишљање и испитивање онога што је најважније на земљи и што ће једино остати приликом нашег растанка са земљом. Рекао си да признајеш само чињенице, а смрт је несумњива чињеница. Реци ми, постоји ли икакав смисао у нашем животу, ако се он завршава овде управо у време кад душа бива испуњена зрелошћу и жуди за разумевањем? Има ли било шта добро и велико икакав смисао ако нема Бога, јер тада неће бити разлике између добра и зла, што су били приморани да признају сви негатори, завршавајући озлоглашеним Спенсером. Веруј да нико искрено и промишљено не може негирати Бога и прихватати ове закључке о добру и злу, о бесмислености живота, и веруј да су речи негирања код људи – само разметање и жеља да се човек избави од прекора савести.“
Оваквим и сличним речима, које ипак потичу од срдачног саосећања и сажаљења, човек се може освестити, и често овај умишљени атеиста већ признаје своју жалосну заблуду и моли за опроштај; али ако се ово не догоди одмах, он ће ипак погнути главу, замислиће се и неће одбити да поново настави разговор с духовником ван цркве или да оде код човека који по твом мишљењу може да расеје његове недоумице. Наравно, далек сам од мисли да сличан разговор може да направи преокрет у души сваког човека који је духовнику изјавио да не верује у Бога: једном треба говорити овако, другом другачије. Али наводим пример за то како ти глас пастирске љубави и атмосфера исповести омогућавају да поведеш реч о вери и неверју у потпуно другој равни него што је то обично, кад људи почињу да говоре о књизи или кад нападају, нека је то и правично, неверујућег аутора, који је назван саговорником. Он тада почиње да се досећа софизама да би заштитио свог учитеља. А овде ти човека призиваш да подвргне суду себе самог и да призна греховне подстицаје који су привукли његову пажњу и симпатије према непријатељима Божјим, одвојивши га од Бога.
Ако твој неверујући саговорник тешко одступа од своје тврдоглавости или се чак поред све твоје мирољубивости наљути и почне да грди, ипак уложи сваки труд да не сматра да је овај разговор последњи, већ да поново дође код тебе или код обавештенијег учитеља код којег га упутиш. Знаш, код Гогоља се у једној фантастичној причи душа девојке која спава одваја од ње и каже, чини ми се, неком чаробњаку: „Марусја (име вероватно нисам добро запамтио) не зна ни десети део онога што зна њена душа.“ Ако је неко ко себе сматра неверујућим, дошао код духовника, то значи да је у његовој души, а да ни он сам не зна, остало још много жеље да поврати веру, премда постоји и супротна жеља да се удаљи од ње. Али, не пуштај оваквог човека да оде далеко од твог пастирског ока и знај да што оштрије и љуће говори с тобом, тим јаче се у њему његова душа и његова савест боре с демоном неверја и противљења Богу. Разноврсни су случајеви обраћања неверујућих живој вери и молитви, али ретко су плод постепеног оповргавања свих противаргумената лажне науке против постојања Бога или бесмртности душе. Обично после унутрашње, притом умне и моралне борбе, прелом наступа одмах, и човек чак престаје да се занима за оповргавање својих пређашњих негирања, већ збацује са себе некадашње теорије као непотребну љуштуру, као празне софизме. Јасно је да се неверје само ослањало на њих, и да је потицало од озлојеђености или разрата, а сад је душа омекшала од речи пастирске љубави и сама је нашла светао излаз из свог мрачног подрума и винула се ка Богу у молитви. Наравно, не би било лоше кад би покајник подробно и темељно проучио све што је речено или што је написано за и против пређашњег противобожачког учења, али ће малобројни пристати на то, већ ће радије почети помно да читају речи Господње, пажљиво слушајући црквене молитве и подвизавајући се у делима љубави. О, како си блажен, служитељу Божји, ако си нашао кључ да отвориш улаз у душу и срце оваквог човека и да му откријеш истинит поглед на самог себе, као што је то Господ учинио у души Закхеја, који је сам схватио шта му је потребно за живот у Богу: пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко (Лк. 19, 8). Духовнику је знатно лакше да превлада појединачно неверје или маловерје покајника. Многи признају да не могу да убеде себе у то да је Причешће истинско Тело и истинска Крв Христова, као и у различита чуда св. угодника, у постове, у постојање ђавола и т.сл. Неверје овакве врсте се скоро увек заснива на лакомислености, на навици да се лаковерно понавља оно што се стално може чути у светским разговорима неразумних људи. Духовник би ономе ко сумња морао да постави питање – у шта он заправо чврсто верује: у Јеванђеље? У Христове речи? Да! Па ипак, о овим питањима која су за њега сумњива, јасно и одређено се изразио Сам Спаситељ у речима које је овај заборавио, или о којима никад није размишљао. Или одбаци веру у Самог Бога, Господа Исуса Христа и Његове речи, или веруј онако како нас је Он научио, јер никаква географија, ни етнографија, ни зоологија не могу да ти кажу да ли ђаво постоји или не постоји; ако будеш водио благочестив живот сам ћеш спознати разлику између искушења од ђавола и од сопствене зле воље, а засад веруј свом Спаистељу и не веруј оним лажљивцима и глупацима који тврде да су ђавоимани наводно били просто епилептичари: зар је Господ епилепсију утерао у стадо свиња? И зар Он није разликовао ђавоља искушења од искушења малодушности и страсти, на пример у причи о сејачу? А о постовима – зар нису Његове речи: а ти када постиш: узвратиће ти јавно (Мт. 6, 17-18), кад буде отет од њих женик… онда ће постити (Мт. 9, 15; Мк. 2, 20; Лк. 5, 35), овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17, 21)? Осим тога, обавезно задржи пажњу онога ко сумња на Христовим речима у Опроштајној беседи: Који вјерује у Мене, дјела која Ја творим, и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер Ја идем Оцу Своме (Јн. 14, 12). Ако верујеш у Христове чуда, ако Га не сматраш нечасном варалицом, мораш да верујеш и у ове Његове речи, које су потврђене пре Његовог вазнесења: А знаци онима који вјерују биће ови (Мк. 16, 17) и др. Неразумни протестанти верују у чуда која су учинили апостоли по казивању књиге Дјела апостолских, али не верују у она која су изложена у житијима. Зашто? Или од наведених Христових обећања једно није требало да се оствари: ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк. 16, 18)? Јер, о сличном чуду се у Св.Писму не говори, а оно постоји у житију ап.Јована којег су узалудно покушавали да убију приморавајући га да попије отров: он нимало није нашкодио апостолу. Онима који сумњају у истинско Причешће понови не само Христове речи изречене на Тајној вечери, већ и Његове речи о хлебу који силази с неба, које они вероватно не знају. Осим тога, купи и дај људима да читају малу, али врло убедљиву брошуру светитеља Димитрија Ростовског „Онима који сумњају у истину пресуштаствљења хлеба и вина у Тело и Крв Христову“. Не сећам се тачног наслова, али се продавала у свим манастирским књижарама по 15 копејки. Обичне сумње о Светој Тајни се тамо расејавају изванредно просто и јасно.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *