ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРАШТВУ
 
ГДЕ СЕ КОД НАС НАЈВИШЕ ОДРАЗИЛА ПРЕКОМОРСКА НАДМОЋНОСТ?
 
Одговор на ово питање започећемо питањем: има ли ичега што је у већој међусобној супротности него што су монархистички апсолутизам и демократска република? Ова два уређења се ни по чему не слажу, али имају нешто заједничко: једно и друго друштвено уређење немају ништа заједничко сами по себи, али су донедавни руски апсолутизам и опозиција, која је последњих дана стала на чело друштвеног живота били слични по истом начину управљања и дај Боже да се ова једнодушност која није нимало дирљива, не настави у даљим годинама руског живота.
Време је да се каже по чему су ова два супротна тока била слична! Авај, по рђавом делу. По поробљивању Цркве од стране државне власти. Ово је било незаконито и у време монархије, која је на свакој свечаности крунисања читала Символ вере, и царска уста су обавезно изговарала: „…во једину Свјатују Соборнују и Апостолскују Церков“ (…у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву“). Ово је незаконито и за време либералне управе која на све стране обећава слободу и самоуправљање, али и једне и друге лишава оне области живота која по самој својој природи и по речи Божијој треба да буде слободна у сваком начину владавине, и која је несумњиво уживала и ужива већу слободу чак и у исламској Турској, него у Русији.
Кад су се 1905. године у присуству високе личности састављали нови закони у духу 17. октобра и утврђивали принципи Законодавних палата и кад су се где је то било могуће, објављивали принципи аутономије, кад су се узимали у обзир и гласови либералних научника и администратора, ни тада принцип црквеног поробљавања није био померен ни за једну јоту, министарство двора и војно министарство су сачували извесну независност од Државне Думе и Савета, Црква им се потчинила заједно с осталим министарствима, а монарх се и даље сматрао њеном главом у Русији упркос светим канонима.
Неки су волели да прекоревају клир за сервилност пред царском влашћу и чиновницима, али се дешавало да било да човек каже либералном Столипину или светском генералу с немачким презименом да је време да се оконча двовековно удовиште наше Цркве, да у целом свету нема Помесне Православне Цркве лишене највишег пастира заједничког за сву њену децу, да таквог у Русији немају само вероисповести, које се називају хришћанскима, већ и мухамеданци, и будисти, и да саговорник, без обзира да ли је либерал или конзервативац, поприми израз старог директора, којег су ученици млађих разреда замолили за дозволу за неке слободе које су немогуће у њиховом узрасту и да он скоро тоном прекора почиње да објашњава о опасностима папизма, о томе да руски патријарх може да замени личност цара (тако ми је Столипин говорио 1906. године кад су људи с трибина викали о потпуном укидању клира), чак и о инквизицији, и још којешта. Само о користи саме Цркве, о подизању религиозности у народу нико није говорио и не говори. Зашто? Зато што ни једни ни други не желе ову корист…
Одлично сам свестан колико је незгодна позиција разобличитеља-песимисте. Ко жели да оствари било какав друштвени циљ који је за њега пожељан, и у лошој игри поприма весео израз, како се каже у француској пословици, али ме је много болела душа за 45 година свесног живота да бих још лагао на крају својих дана; од девете године сам се мучио, гледајући живот руске Сандрилионе, односно Православне Цркве, а данас сам напунио 54 године. Нисам лагао у младости, а да у старости сваљујем кривицу на само једну десну страну друштвеног живота, кад за њу ништа мање није крива ни лева, можда је и корисно да би се убедили читаоци, али је грешно.
Уосталом, почећемо од почетка: како су стајале ствари приликом монархистичке управе. Не желим да личим на ону животињу која је лагала рањеног лава и зато што не пишем скоро ништа осим онога што сам писао у рефератима Светом Синоду у јесен 1905. године (овакви реферати су се захтевали од свих епархијских архијереја и објављени су у званичном органу) и што је поново 1912. године у новом часопису објавио „Глас Цркве“ на молбу редакције; затим, у лето исте те године у њему сам објавио одговор на један аргумент под насловом „Невоље од лажне браће“. У овим чланцима жалио сам се на потпуну потчињеност највише црквене власти, односно Светог Синода светском чиновнику с немачким називом обер-прокурор и доказивао сам да обер-прокурор над Светим Синодом у управљању Црквом има више власти него што је имао патријарх чије су се власти тако неискрено плашила утицајна лица у држави и друштву. Управо патријарх је морао да се руководи јасно израженим смислом 34. канонског правила светих Апостола. Уосталом, пре него што наведем ово правило, треба да подсетим на ону основну истину да је највиша ауторизација сваке истине за православног хришћанина глас Васељенских Сабора, који су ауторизовали и само Јеванђеље у том смислу да хришћани не признају 12 књига које се називају Јеванђељима, већ само 4, руководећи се упутствима Васељенских Сабора, а осталих 8 сматрају лажнима. Исто тако и међу посланицама светих апостола разликујемо веродостојне од оних које то нису и богонадахнуте од обичних људских, руководећи се истим овим упутствима Васељенских Сабора, а не било чим другим. Постоји петнаеста посланица апостола Павла Лаодикијцима, коју он помиње у Посланици Колошанима: постоји веродостојна посланица апостола Варнаве и две посланице Климента (од седамдесеторице), које Црква поштује, али их не сматра речју Божјом, као она дела апостола или ученика која су ушла у Нови Завет. Дакле, 34. правило светих Апостола (оваквих правила има укупно 85 ауторизованих на Шестом, а затим Седмом Васељенском Сабору) гласи на следећи начин: „Епископи сваког народа треба да знају првог међу собом и да га признају као поглавара, и да ништа, што премашује њихову власт, не чине без његовог разматрања; а свако треба да чини само оно што се тиче његове епархије и до места, која јој припадају. Али ни први ништа да не чини без разматрања свих. Јер тако ће постојати једномислије, и прославиће се Бог о Господу у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух.“
Исти захтев се излаже у 9. правилу Антиохијског сабора: „У свакој области епископи морају знати начелника у митрополији и онога ко се брине за целу земљу, јер се у митропилији са свих страна сабирају сви који имају посла. Зато је донета одлука да он има и прву власт и да остали епископи ништа од посебне важности не чине без њега, по правилу које смо од давнина примили од наших отаца,“ и др.
Овај закон црквеног живота, као и остали канони, у савременим делима се наводи као чисто формални захтев административног поретка, а он садржи у себи веома драгоцену моралну или црквену идеју. Живот црквене заједнице не личи на живот друштва и државног уређења: он се не састоји у томе да народи остварују своја права, већ у заједничком остваривању свог спасења. Заједништво овог подвига бива: 1) чисто духовно – духовно јединство са свом Црквом оних који живе на земљи и који су преминули и 2) духовно-свакодневно везано за целовит живот парохије, провинције или целог народа, у зависности од тога колико се широко или говорећи савременим језиком, у колико широким размерама се овде или тамо развија друштвени свакодневни живот. Сав овај живот треба да буде освећен и освећен је црквеним начелом, сав он треба да буде доведен у везу с локалним црквеним животом и прожет његовом молитвом, његовим богословским и моралним учењем и његовом пастирском бригом, и зато за сваку такву територију свакодневног живота треба да буде постављен један главни пастир. Зашто један? Пре него што одговоримо на ово питање објаснићемо на примерима мало пре исказану мисао.
Древно хришћанство је углавном било концентрисано у Византијском царству, али се ова огромна област састојала од врло разноврсних народа, који су говорили различитим језицима, који су имали своју вековну историју, културу, који су били раздвојени морима и лошим копненим путевима, тако да се њихово државно обједињење огледало у врло малобројним областима или функцијама њиховог живота. Зато је природно да су и европски Запад, и Египат, и Нубија, Сирија, и Балканско полуострво и суседна Мала Азија живели посебним животом, посебним интересовањима, имајући свако свој културни центар, којих је, дакле, било четири. Осим тога, хришћанска светиња заједничка за цео свет, односно Јерусалим, у који су стално долазили хришћани из целог света и у којем су имали своје манастире и своје учитеље сви хришћански народи, живео је својим посебним животом, само њему својственим, као „Мати Цркава, Божије обитавалиште“. Овде је, дакле, уређен пети патријархат православног света…
Тако је створено пет патријархата, али зашто је на челу сваког требало да се налази једно лице, а не комитет и зашто се ово лице назива „патријарх“? Прво ћемо одговорити на последње, посебно неразумно питање, које су ипак врло дрско поставили наши духовни публицисти, указујући на то да је овај термин из прилично позног времена. Али, зар се ради о називу? Зар се у Русији, на пример, десила суштинска промена у црквеном животу кад је 1589. године сверуског митрополита заменио сверуски патријарх – ова новост је имала скоро искључиво ритуални карактер, а канонско устројство је код нас било подједнако законито и пре и после увођења ове титуле, док је земља имала једног поглавара епископа, једног највишег пастира, односно до стварања Синода, где је на такав положај Цркве посегао прво цар Петар Први, затим једна за другом три царице, затим опет цар Павле, а касније већ просто обер-прокурори.
Враћамо се првом питању. Да ли је јединство поглавара Помесне Цркве везано за јединство подвига црквене заједнице? Живот Цркве је живот школе побожности. Али у овој школи црквени људи не просто да се уче, већ се напасају и њихова заједница се назива паством. Напасање ове заједнице се не врши само речју и примером, већ оним благодатним примањем у своје пастирско срце свег заједничког живота пастве, посредством којег се у њих улива Божанска благодат кроз срце пастира, који је милостив према људима (2 Кор. 6, 11-13). Пастир се у овом смислу назива сарадником Бога, односно сатрудником и подражаваоцем Искупитеља-Христа, Који ничим другим, већ управо Својом вечном самилосном љубављу улива у душе оних који се подвизавају Своју духовну благодатну силу ради гушења страсти и усхођења ка савршенству, као што се чита у молитви за Свето Причешће преподобног Симеона Новог Богослова: „Милостију сострастија тепле кајушчијасја и чистиши, и свјетлиши, и свјета твориши причастники, обшчники Божества Твојего содјеловајај независтно“ (Милошћу самилости оне који се кају и чистиш, и просвећујеш, и чиниш причесницима, заједничарима Твог Божанства изобилно) (Уп. 2 Кор. 3, 9).
Један духовни отац сваког хришћанина може да прими у себе и да уместо њега и с њим преживљава његову духовну борбу; један епископ може да носи у свом срцу живот заједнице обогаћен пунотом свих благодатних тајни, јер се пунота и пуноправност заједнице одређују управо пунотом благодатних свештенодејства која се у њој остварују, односно њеним обнављањем пастира који се постављају и храмова који се освећују. Заједница која поседује таква овлашћења, такву пуноту дарова Божјих, назива се епархијом и молитва за њу се такође узноси Богу из срца једног духовног оца њених отаца, односно епископа. Међутим, пунотом освећујућих тајнодејстава ова заједница се не издваја од сличних суседних области, већ се заједно с њима прониче благодатним освећењем и у ширим, премда и мање дубоким областима друштвеног живота, племенским, научно-образовним, води борбу с племенским заблудама, локалним јересима и др. Што је више међу суседним епархијама сарадње у овом духовном ратовању и делању, тим јаче очекујемо потребу за још ширим срцем најбољег архипастира, који би бринуо „о целој области“. А с јачањем принципа општедржавног живота, кад се он не огледа само у томе да се „сабира из свих области данак и војска“, остављајући свима осталима да их воде сопствене силе и разум, кад потчињава својој заједничкој регламентацији све стране живота – управљање, трговину, образовање, суд, привреду градова и села, уметност и др. и др., ето тада при неизбежности и обједињења свакодневног живота овакве земље, као што је на пример, савремена Русија, посебно је потребан заједнички пастир, којег би остали епископи поштовали као главу. Ова потреба није толико у ширини и сили његове власти, колико је управо у томе да се обједињени живот народа обједини и у једном срцу пастира који се брине за његово спасење.
Рекли смо да немачка надмоћ више него у свим областима руског живота огледа у црквеном животу. Ову надмоћ смо назвали немачком, управо зато што је оснивач Синода Петар I прекопирао ову највишу црквено-владарску установу по лутеранским узорима, као и већину својих реформи.
По лутеранском систему Црква се сматра невидљивим јединством једних другима непознатим истинских слугу Христових, који су расејани у различитим вероисповестима, а видљиве Цркве обједињене јединством вероисповести и црквеним властима немају никакав благодатни значај, већ су просто департман овог или оног народног или државног живота због чега и њен поглавар треба да буде поглавар Помесне Цркве. Управо ову тачку гледишта су усвојили цар Петар и писац синодалног Регламента, неморални и безрелигиозни јерарх Теофан Прокопович, који је четири пута мењао своју религију и давао предност лутеранској. Каснија петроградска царска власт из XVIII века била је још више сливена с лутеранством и тиме је још јаче поробљавала црквени живот. Као што је познато, посебно тешка судбина задесила је нашу Цркву и нашу хијерархију за време владавине Ане Јовановне, тако да кад се зацарила Јелисавета, која је дозволила онај мали пробљесак националних принципа у руском животу и која је објавила амнестију за архијереје, свештенике монахе, који су се мучили у тамницама и прогонству, по речима једног дворског проповедника, као да је почело васкрсење мртвих, које је било предсказано у последњим данима света. Из подземља, из шума, с далеких острва, – отприлике тако је говорио проповедник, – изашли су и похрлили ка светлости полумртви од примљених мучења и полуживи од дуготрајне глади и других страдања унакажени и повијени епископи, архимандрити, јереји и монаси, који су одавно изгубили наду да ће поново угледати светлост Божију.
„Просвећена“ владавина Катарине II испуњена милошћу за остале просвећене класе у односу према Цркви и клиру мало се разликовала од владавине Ане Јовановне. Ко не зна за сурова обрачунавања ове царске владавине с најревноснијим светитељима тог времена – Арсенијем Мацејевичем и Павлом Тобољским? А пљачкање црквене имовине и затварање огромног броја манастира с поделом имања дворским фаворитима након укидања патријараштва је била друга етапа поробљавања Цркве од стране државе, из чијих руку је од тада Црква морала да очекује подршку за све своје просветне, административне и мисионарске установе. Више не говоримо о томе да је са затварањем манастира народ лишаван својих главних религиозних светила, из којих је црпио и црпи главни извор моралног одушевљења и црквеног образовања. Али и лутеранци не само да не признају монаштво, него га фанатично мрзе, а сељачке сузе због светиње која се гази петроградска влада не узима у обзир.
И раније ми је увек било досадно да читам прекоре опозиционе штампе упућене на адресу Цркве због њене подршке од стране монархистичке владе; данас, кад се не крије ни друга страна медаље наше прошлости, читање исте ове неистине заиста изазива негодовање.
Објаснићемо. Желимо да кажемо да однос владе према Цркви од XVIII и XIX века није био толико покровитељски колико је био подозрив, непријатељски. Покровитељство је уживао само известан минимум религиозности, који је неопходан да би војници и грађани сачували заклетву и моралну пристојност у друштвеном животу. И ово се тицало такозваног хришћанства уопште, а сама вероисповест руског народа, односно Православље, била је лишена чак и права да се назива таквом од XIX века и сачувала је само званичан назив грчко-руске вероисповести, иако у суштини није везана ни за Русију, ни за Грке.
Али то још није све: пре шест година случајно сам имао прилике да се упознам с манифестом цара Александра I о оснивању Тројног Светог Савеза, који се својевремено читао у свим храмовима царевине. У тексту манифеста је руском православном народу наређено да сматра себе, Прусе и Аустријанце људима исте вере – хришћанске, и поданицима једног цара – Христа; негирала се и руска народност и православна вероисповест, која на следбенике ових вера гледа као на јеретике.
Наизглед, Црква је била у бољим условима за време владавине наредних царева кад је била објављена руска парола: „Православље, самодржавље, народност.“ Међутим, без обзира на ову паролу црквени живот је био подвргнут све већем поробљавању од стране државе и овакво усмерење његовог живота се истицало и у спољашњим симболима владиних дејстава. Зграда Синода је пребачена у нове просторије поред потпуно исте зграде Сената и обе ове установе су биле покривене и спојене једним луком, овенчаним царском круном. У синодалној сали је на узвишењу био постављен царски трон председника, али су још више понижавајући карактер у тој сали имала два велика портрета, која су тамо остала до последњих дана. Први је портрет Петра Великог, који указује руком на књигу Регламента с речима: „Ради овога смо донели одлуку да се оснује овакав колегијум и др.“ (светогрдне речи у односу на Богом установљену црквену власт.“ Левом руком цар прети заседању Синода. Вероватно у целом царству нема установе у којој би цар био приказан с гестом претње датој установи. Други портрет је приказивао цара Николаја I, такође у изазовној пози и притом с обележјем које подсећа на обнажене тевтонце Вилхелма, који украшавају кров Берлинске амбасаде у Петрограду.
Уосталом, наравно, не ради се о симболима, већ о томе што су и у то време, као и у следеће време либералне царске владавине, црквена хијрархија и црквени живот били појаве којима државна није била покровитељка, већ их је само трпела, и то их је трпела с незадовољством. На свако јаче испољавање православног религиозног осећања у народу и клиру гледало се с истом таквом непријатељском бојазни као и у Регламенту Петра Великог. И у овоме су се (понављамо оно што смо рекли у првом чланку) дирљиво ујединили и влада, и школа, и друштво, и притом у истој мери конзервативно и опозиционо друштво. Било је теже отворити нови манастир него било какву јазбину за коцкање, годишња литија се није могла организовати другачије него уз клањање читаве године по различитим губернијским и престоничким канеларијама. За затварање наводно сувишних црквених парохија у време владавине Александра I и Александра II били су основани скоро читави департмани. А за отварање нове парохије (при чему се становништво Русије удвостручавало сваких 25 година) требало је молити читаве године и тако даље.
Црквени живот се не ограничава границама Помесне Цркве, већ треба, по Символу наше вере да буде у јединству с Васељенском Црквом. Међутим, овакво општење је потпуно заустављено још од времена Петра I и његовог Регламента, и однос с источним патријарсима се дозвољавао у врло ретким случајевима и то преко обер-прокурора и минстарства иностраних послова. А инострани православни јерарси су добијали дозволу да пређу границу с много већим трудом него католички, енглески, јерменски и др. јерарси. У време првих царева из породице Романов у Русији су често и дуго боравили источни патријарси, а од Петровог времена нису их пуштали на руску територију све до 1913. године, кад су Руска Црква и руски народ удостојени да с разумљивим одушевљењем дочекају у својим престоницама и другим градовима његову светост Григорија IV патријарха Антиохијског. Уосталом, владавина последњег цара је с црквене тачке гледишта имала ту предност у поређењу с претходнима што је она укинула „ропство светих угодника Божјих“. Под овим подразумевамо догађаје канонизације светаца од 1896. до 1915. године. Ове канонизације су се одавно и нестрпљиво очекивале у верујућем народу и клиру, али су њихове молбе стално биле одбијане. У претходним владавинама, почевши од владавине Катарине, за 130 година је било извршено, чини се, само четири канонизације, а после прослављања светитеља Тихона Задонског (1861. године), кад сам још као дечак, 12 година после тог догађаја причао својим старијим рођацима о многобројним и очигледним исцелењима о којима сам прочитао из књижице с описом обретења моштију светитеља Тихона, моје тетке и ујне и тече и ујаци, с пријатно мирним осећањем саопштили су ми да не знам колико су поуздане гласине које су радовале све наше друштво: „Цар је рекао да ће то бити већ последњи светац у Русији и да светаца више неће бити.“ Хвала Богу, овакво предсказање, ако је то било, ипак се није остварило, али поменуто злурадо осећање друштва може бити јарко сведочанство за то колико је лутеранска надмоћ, која негира поштовање светих угодника, ушла не само у одлуке наше владе, већ и у убеђења „просвећених слојева“ и како су мало они саосећали с процватом црквеног живота.
О сличном недостатку саосећања у данима моје младости је мени и још двојици младих монаха врло недвосмислено говорио изузетно опрезни и ћутљиви митрополит Флавијан који је тада био викарни епископ у Холму, где сам годину дана служио као предавач семинарије, кад ми је било 23 године. Говорили смо о митрополиту Исидору. Изражавао сам недоумицу због чега је такав јерарх, који се није одликовао никаквим посебним талентима ни заслугама, био посвећен у чин епископа с 34 године, а унапређен у чин митрополита с 57 година. Јер он, заправо, ништа посебно није чинио, завршио сам своје питање испуњено недоумицом. „Ето, управо због тога су га и унапређивали,“ одговорио је преосвећени осмехујући се. „Друга је ствар у другој служби: војнике унапређују за храброст, професоре за ученост, а нас, за то што ништа не радимо, а ко много проповеда, ко је ватрен и пише реферате, њега као немирног човека шаљу све даље и даље. Погледајте како су своју делатност завршили најсветији, најутицајнији и најученији јерарси: Инокентије – у Пензи, други Инокентије – у Одеси, Филарет у Чернигову, Јован – у Смоленску, Агатангел у Житомиру, Никанор је донедавно трулио у Уфи; ево и ја,“ скромно додаде владика, „због чега су ме поставили за архијереја без академског образовања? Зато што су у мени приметили човека ћутљивог и спремног на компромисе. Држави нису потребни јаки црквени посленици: она религију и Цркву трпи само у најмањим дозама.“
У овом смеру свесног гушења црквеног живота био је посебно карактеристичан период кад је обер-прокурор био гроф Д.Толстој (1866-1880.), који се прихватио посветовњачења расадника нашег пастирства, односно духовних академија и семинарија. Административне и законодавне мере наведене епохе трудиле су се да на сваки начин срозају религиозни живот ових установа и да их приближе типу световних гимназија и универзитета, духовне школе су се из обитељи премештале у центре градова, монаси су се брижљиво истеривали с педагошких дужности и замењивали ошишаним протојерејима или просто колешким и другим саветницима, богословске науке су се избацивале; до неиздрживог минимума су се скраћивале црквене службе у духовној школи, а педагози налик на Базарова, били су постављани за ревизоре семинарија и атестирали су пред обер-прокурорима не само семинарске предаваче и ректоре, већ и саме епархијске архијереје.
Дакле, док је светски живот Русије, Русије земске и војничке, био позван на слободни процват, црквени живот, односно народни живот у преовладавајућем смислу речи, подвргаван је тежем притиску него за време претходне строже владавине.
Уосталом, оваквој појачаној немачкој надмоћи наша Црква се увек подвргава у време кад остале области живота добијају најширу могућност за слободан и самосталан развој.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *