ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРАШТВУ
 
ОБНАВЉАЊЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ПАТРИЈАРХА
 
I
 
Редакција новог часописа „Глас Цркве“ изразила је жељу да од мене за прву књижицу добије чланак о обнављању институције патријарха у Русији. Без обзира на мноштво хитних послова којима сам оптерећен, беспоговорно сам пристао да прихватим предлог, обећавајући да ћу са краћим новим уводом послати свој запис у вези с овим предметом који је Светом Синоду достављен у јесен 1905. године. У овом запису су развијани принципи, изложени у познатом реферату Светог Синода на царево име о Помесном Сабору и о патријараштву достављеном у марту 1905. године. Ови принципи се у запису развијају детаљније и поткрепљују образложењима из постојећег искуства и историје, као и размишљањима о последицама које ће по руски живот имати планирана реформа. Прочитавши поново свој запис данас, у ноћи уочи апостола Андреја, видим да није могуће ограничити се његовим поновним навођењем, и због тога што данас, по истеку шест година од времена кад је он написан, читаоцу неће све бити јасно: тако су тесно његов садржај и излагање повезани с тадашњим, толико типичним историјским тренутком руског живота и руске штампе. Али, не можемо да обећамо ни то да ћемо у преосталим децембарским ноћима наћи довољно сати и минута како бисмо испунили своју моралну обавезу према уредништву; стога ћемо написати онолико колико стигнемо.
Обнављање патријараштва јесте обнављање оне слободе или „аутономије“ унутрашњег црквеног живота, коју Цркви признају и најновије законодавство и јавно мњење. Ову слободу је Цркви пре двеста година одузела Петроградска влада, која је изузетно љубоморно и страшно одбијала све покушаје, не само клира, већ и друштва да се Цркви врати њена законита слобода унутрашњег живота, па чак и да се говори о овој слободи. Од времена цара Александра III, а посебно за време владавине садашњег цара, међусобни однос противника и поборника унутрашње слободе или канонског препорода црквеног живота се потпуно променио: највиша влада, тачније – Највиша власт, постаје заштитник црквене слободе, а значајан део друштва, и авај, известан део духовне класе – њени противници. Најватренији противници Цркве постају леви елементи наших парламената и наше штампе, пред којима се мора бранити унутрашња аутономија Цркве (тачније – остатак ове аутономије) – и ко су они? Управо они обер-прокурори Светог Синода који су раније били природни органи поробљене Цркве и њене потчињености световним интересима живота!.. Најзанимљивије је што тако није поступао само садашњи обер-прокурор, који Цркви није одан ништа мање од њених најбољих јерарха, већ и његови недавни претходници, независно од њихових личних убеђења, већ просто по самом свом положају као представници духовног надлештва у нашим законодавним установама.
Пре револуције 1905. године Црква, коју је представљала њена највиша установа, односно Свети Синод, била је потчињена царевима и њиховим представницима – обер-прокурорима; али зато је у свом даљем управљању и животу осећала релативно слаб притисак од себи туђих инстанци. А данас није ограничена само у свом највишем управљању, у својој, да тако кажем, стваралачкој делатности, већ сваке године треба да дрхти и за оно оскудно парче хлеба, којим се хране њени служитељи: клирици, учитељи и ученици, за своје, раније прилично скромно, учествовање у васпитавању омладине, за своје право и обавезу да позива на одговорност своје недостојне представнике који су склопили савез с њеним непријатељима у парламентима и у штампи. Понегде чак и сељачка паства, раније одана и пуна свештеног страха, негира духовну власт свог пастира и прогони га. Понегде је црквена власт била немоћна да пресече чак и то што су се тајне секте маскирале у Православље, што изазива негодовање!.. Зар из овога није јасно да је Цркви потребно обнављање правилног устројства сопствене управе, или говорећи савременим речником, своје организације, него што је то управо сад? Зар није јасно да јој ништа друго није толико јако потребно, да ништа није тако болно као то да јој буде враћен законити управитељ, којег она, упркос светим законима, остаје лишена већ преко 200 година? Мисао о обнављању патријараштва је главна у делу црквеног препорода, како због своје сопствене важности, тако посебно због тога што је само с њеним остварењем могуће вратити и све остале основе православног црквеног устројства, које је изгубила Руска Помесна Црква.
Ко може да негира да су и свакодневни живот руске пастве, и сви противканонски принципи у црквеном управљању, и класне одлике клира, и раскид јединства с другим Помесним Црквама које наша вера захтева, да све ово извртање Православља, није почело заједно с падом патријараштва? Да патријараштво уопште није било укинуто због оних разлога, који су у Регламенту наведени као свесна лаж (а ипак се уче у школама), већ само због тога да би се одстранио главни заштитник црквеног устројства, који је неспојив с јеретичким и паганским устројством новог живота? Овде су се заиста обистиниле пророчанске и Господње речи: ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се (Мт. 26, 31).
И, наравно, сад нема смисла причати о било каквим саборима, ни о препороду духовне школе, ни о препороду парохије, док не буде било патријарха. Све ће то остати само на речима, а и то је у најбољем случају, а у најгорем, што већ видимо, уместо обнављања канонског устројства, напротив, уништаваће се саме основе наших канона и наше вере. Шта смо видели пре 5 година у духовним часописима на разноразним епархијским конгресима, ако не одраз савременог револуционарног нихилизма? Једна академија је скоро отворено проповедала увођење протестантизма у Русији, духовни оци – свргавање епископата, духовне школе – потпуно посветовњачење и сви заједно су захтевали само класне и имовинске привилегије. О Богу, о спасењу, о молитви, о поправљању морала клира и мирјана, о било чему што је написано у Јеванђељу и у канонима нико није говорио ни речи, мада се у принципу много говорило.
Ево у шта се претворило буђење клира, које је започело у Светом Синоду од говора о обнављању светих канона. Десило се оно што се дешава у револуционарним круговима, који започевши да говоре о аутономији, о слободи религиозних убеђења и штампе брзо прелазе на штрајкове, бојкоте, и напокон, на отворени устанак ради свргавања државне власти и саме државе. Исто тако је и духовно новинарство радило на томе да буде укинута и сама Православна Црква, при чему су неки професори богословља отворено изјављивали да Православљем треба називати онај степен религиозне самоспознаје, до којег је дорасла дата епоха (тако да је православља од времена Педесетнице, било најмање четрдесет осам – по броју генерација); притом они разуме се, сматрају да епоху одражавају њихови танки плагијати из протестантских часописа.
Наравно, није тешко схватити због чега је либерална духовна и светска штампа, која је прво поздрављала синодалне реферате о обнављању патријараштва, умисливши да у њима постоји нешто што личи на њихове штрајкове и револуције, а не на обнављање православног устројства, ударила на сва звона и објавила најсуровију борбу главним поборницима Православља – епископству и монаштву. Црквени паразити, односно најгори професори и маловерни либерални јереји, одлично су схватили да ће моћи да постоје и да се хране само на болесном црквеном телу, а ако оно поново буде здраво, ако Православље буде обновљено у својим главним канонима, ови паразити ће бити збачени с црквеног тела, и обновљена помесна Црква ће сачувати само посленике одане Православљу.
Дакле они су, следећи метод државних револуционара, покренули широке изворе сваке клевете, подвала и лажних уздаха, како би се блатили епископство, монаштво и верујућуја паства из простог народа (в. „Богословски весник“, 1905.), а посебно – значај патријараштва.
У вези с последњом тачком они су се осећали смело: за оповргавање потребе за патријархом нико не би могао да их позове на одговорност, зато што су се оваквим оповргавањем хтели-не хтели бавили и ранија, чак и званична наука, и ранији званични уџбеници. Користећи то што руско друштво не познаје црквене каноне и што и сам клир није с њима упознат, наша школска и научна историја, грађанска, па чак и црквена, укидање патријараштва није схватила као директно и ничим не оправдано одступање од основних канона све Христове Цркве, већ као ствар, која свецело зависи од нахођења световне и црквене или само световне владе и која на овај или онај начин дефинише црквену, па чак и државну корист. Ако су се неки писци или предавачи бунили против смислености Петрове и Теофанове користи, то је опет било с тачке гледишта користи, нимало не оптерећујући ни себе, ни читаоце или слушаоце питањем о томе да ли се по самој суштини ствари у Помесној Цркви може укинути њен глава, њен врховни пастир, који је на Васељенским Саборима утврђен исто толико јасно, као и три степена хијерархије? Ове каноне нису знали ни слушаоци ни читаоци, углавном их нису знали ни аутори, а ако их је неко и знао, разуме се да је ћутао, зато што би у случају да их помене могао да се поздрави са својом службеном каријером, а вероватно и с радним местом.
Истина, писци који саосећају с Црквом, који су одани Православљу, нису се ограничавали најрадикалнијим оповргавањем тачака Регламента, које су доказивале предност управљања колегијума у Цркви у односу на управљање поједине личности; не само то, у већини средњих школа, духовних и светских, ове тачке су се наводиле с горком иронијом, такође као израз бестидне лажи Теофана Прокоповича, који је у свом животу променио четири религије, али су се сви плашили да јасно изложе идеју патријараштва; чак ни племенити и врло учени протојереј Иванцов-Платонов (†1894.) који се најјаче заступао за заштиту ове идеје (иако је то било анонимно, у аксаковској „Русији“) уздржао се од канонске оцене савременог колегијалног управљања Црквом и своју идеју је пре свега развијао с пастирске тачке гледишта, с тачке гледишта њеног моралног значаја за руски народ и друштво.[1]
У сваком случају, постојање наше богословске науке и литературе коначно нас ослобађа обавеза да оповргавамо „тачке“ Регламента, и зато ћемо уместо да лупамо на отворена врата, односно да се боримо с јадним софизмима поменути нове покушаје изношења аргумената против патријараштва са савремене, демократске тачке гледитша, а таквог незахвалног задатка се латио професор Московске Академије Каптјоров, који је обузет противцрквеним духом револуционарних година. Наведени професор у својим чланцима („Богословски весник“) наводи да је увођење институције патријарха било ствар само побожне жеље цара Фјодора Ивановича, ствар која није била црквена и народна, и поставља питање: зашто се људи надају да ће сад уз помоћ његовог враћања бити остварен некакав духовни препород Русије? Али аутор, или због неспоразума, или свесно, варајући читаоца, прећуткује да је у XVI веку канонски патријарх заменио исто толико канонског митрополита, и да данас нашом Црквом управља мирјанин, или званично – колегијална установа, за коју Христова Црква никад није знала. Фјодор Иванович је се залагао за то да се повиси титула првојерарха, а ми данас немамо потребу само за титулом, већ за самим канонским носиоцем власти.
Црква се на земљи бори са спољашњим непријатељима, јер код нас долази до понављања јереси жидовствујућих међу мирјанима и делом клира, као што се и у XVI веку ова јерес састојала у моралном развраћању, у цинизму и неверју, који су били подигнути на ниво принципа. Црква мора да се бори свим оружјем које јој је дато, а највише изопштавањем, како неверујући светогрдници не би носили маске црквених људи. Војсци је потребан војсковођа, а ми га немамо. Православна Црква, која је на папиру владајућа, а која је у ствари поробљена више од свих вера, у Русији је лишена онога што имају и католици, и протестанти, и Јермени, и мухамеданци, и ламаити – лишена је законитог вође и предата је у ропство светским чиновницима, који се скривају иза сабрања шесторице, седморице архијереја и двојице јереја, и који се мењају сваких пола године. А ко не зна да оваква установа није канонска? Да није била таква ни приликом свог оснивања од стране двојице патријараха, а и да су је утврдила сва четворица, то би говорило само о незаконитом деловању патријараха, а не о канонској законитости синодалне управе, јер никакви патријарси не могу да утврде и ауторизују установу, која није позната Светом Православљу, и која је смишљена једино ради његовог слабљења и развраћивања.
 
II
 
Рекли смо да је укидање патријараштва представљало кршење основних закона Христове Цркве, закона који се не могу укинути, који су утврђени на Васељенским Саборима, и зато имају исти значај као речи Светог Писма, чији су састав за Цркву утврдили исти Сабори, који су установили правила црквене управе.
Православље никад није познавало Помесне Цркве без поглавара: мартовски синодални реферат из 1905. године наводи најважније законе који потврђују нужност да Помесна Црква има поглавара, а на данашњу синодалну управу, на нашу обезглављену Руску Цркву, потпуно се могу применити речи Светог Писма: Кад се у земљи зла чине, настају јој многи кнезови; али кад се нађе човјек разуман и вјешт, остаје дуго (Прич. 28, 2).
Али, да ли је највиша управа Цркве Сабор? Несумњиво да је тако, само не треба заборавити да су код нас Сабори престали да се одржавају заједно с престанком патријараштва. Патријарх је извршна власт, како је у марту Свети Синод писао самом цару, а стваралачка и законодавна сила је Сабор, али Сабор не може да се сазива сам по себи, не може сам да спроведе у живот своје одлуке, не може да води сталну борбу за Цркву против непријатељских токова друштвеног живота, а посебно сад, кад се друштво толико отуђило од главних основа хришћанства – смирења, уздржања и љубави, и кад се усмерава самољубљем, чулношћу и егоизмом.
34. правило Апостола гласи: „Епископи сваког народа треба да знају првог међу собом и да га признају као поглавара, и да ништа, што премашује њихову власт, не чине без његовог разматрања,“ итд. Оваквог поглавара су имали епископи свих народа осим руског за последњих 200 година. Међутим, насушна потреба за њим је очигледна из 9. правила Антиохијског сабора: „У свакој области епископи морају знати начелника у митрополији и онога ко се брине за целу земљу, јер се у митрополији са свих страна сабирају сви који имају посла. Зато је донета одлука да он има и прву власт и да остали епископи ништа од посебне важности не чине без њега, по правилу које смо од давнина примили од наших отаца.“ „Никоме није дозвољено да сазива саборе сам по себи, без оних епископа којима су поверене митрополије“ (20. правило Антиохијског сабора); иначе сабор неће бити законит и његове одлуке ће бити неважеће (16. правило Антиохијског сабора), нису важећи ни епископи изабрани и постављени без воље митрополита (6. и 4. правило Првог Васељенског Сабора), а саме митрополите утврђује патријарх (28. правило Четвртог Васељенског Сабора) и од њега се прима суд по жалбама на њих (9. и 17. правило Четвртог Васељенског Сабора), а ако нису задовољни судом, од патријарха Цариграда. Зато је и патријарх Никон захтевао суд од Цариградског патријарха. Управо ова[2] правила су се имала у виду и свесно негирала заклетвом чланова Светог Синода (која је сад укинута) за то да за свог крајњег судију сматрају руског цара!..
Потреба за патријарашком влашћу, исто као и њен значај појачавају се сразмерно с тим како се устројство живота подручних епархија централизује, нивелира и посебно ступа у борбу са световним развраћањем. Сад, па и одавно, максимално је појачана централизација црквене управе. Сваки покушај административне иницијативе у епархији мора бити познат највишој црквеној управи; епархије су лишене своје благајне, лишене су управљања богословским школама, предавања веронауке у световним школама; постављање настојатеља манастира, чланова консисторија, издавање разноразних општих наредби – све потиче од највише црквене управе. У њој је главни услов црквеног стваралаштва, од ње потиче учење Цркве, имовинско издржавање црквених установа; у њу се стиче новац који се прикупља у храмовима; епископи су више извршиоци налога највише црквене власти, него они који започињу црквене послове. Који иоле искрени посматрач неће схватити да се у исправности ове највише управе, у њеној сагласности с вољом Божијом (израженом у светим канонима) састоји главни услов спасоносне делатности Цркве, да је извртање њене највише управе свуда и свагда, а посебно у необухватној, али чврсто централизованој Руској Цркви развраћање свег црквеног живота и да никаквим мерама није могуће поправити ово зло док не буде отклоњен његов главни узрок?
Оваква је потреба Русије за канонским првосветитељем. Треба ли доказивати да се он мора називати патријархом као духовни поглавар Помесне Цркве, која је много пута већа и по броју становника и по територији него сва четири патријархата заједно, и као начелник најмање седморице митрополита? Трећи Васељенски Сабор, као да је предвидео Духом Божјим могућност умањења величине Помесних Цркава и одредио је у свом 8. правилу: „Нека се не преступају правила светих отаца, нека се не поткрада под видом свештенодејства надменост светске власти: и да не изгубимо мало по мало, неприметно, ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ Исус Христос, Ослободилац свих људи. Дакле, светом и васељенском Сабору је угодно да свака епархија сачува у чистом облику и без ограничења права која су јој првобитно припадала, по обичају који је установљен од давнина.“
Ево због чега четири источна патријархата чувају и величину власти, и величину части, без обзира што је спољашњи значај тројице од њих, а посебно Александријског, пао до степена незнатне грчке епархије, а у Русији би Александријска Црква са својих 30.000 чланова пастве чинила једно намесништво, каквих у једној епархији има по 50 и 100.
Кажу (проф.Каптјоров и др.) да је патријараштво код нас примљено без саосећања клира и народа, да је укинуто уз свеопшту равнодушност, и да сад никоме није потребно. Да, оно није потребно црквеним паразитима, али колико је било драго руском народу види се из истог оног петровског Регламента, у којем је речено да народ патријарха поштује више него моћног цара; то се види из описа Русије из XVI века, који је на пример, дао Арапин Павле Алепски, у којем се каже да не само да су у Москви и цар, и народ дочекивали патријарха са сузама радосницама, него је чак и сурови војник Богдан Хмељницки, водећи патријарха под руку, плакао од умилења; житије преподобног Дионисија Тројицког сведочи о истом таквом дочеку Јерусалимског патријаха Теофана; о истом том сведочи житије патријарха Никона и опис његове сахране. За време Петра Првог тужни Московљани су се, немајући патријарха, клањали празном трону патријарха, а што је главно, сваки патриотски и црквени покрет у XVIII веку је био сједињен с мишљу о враћању патријарха, као што се види чак и из књиге проф.Благовидова о обер-прокурору Светог Синода.[3]
Сви знају да је то што немамо патријарха као врховног пастира главни узрок отуђености расколника – ревнитеља канона од Цркве; они се сад спремају да устоличе свог лажног патријарха и возиће га по Москви у златним кочијама с 12 коња.
Чиме се ако не страхом од љубави народа према чину патријарха може објаснити труд светских власти за то да се не дозволи да у Империју уђу источни патријарси од времена укидања Сверуског патријарха? Бивши холмски унијати, који су били одвучени у папизам, на епархијском конгресу 17. маја 1905. године молили су за дозволу да на јектенијама помињу макар Јерусалимског патријарха, како би доказали да наша Православна Црква није безглава, да није „државна вира“, као што је погрдно називају католици, већ да такође има врховне пастире.
Патријарх је у очима клира и пастве био и биће олицетворење славе Христове Цркве, изражавалац народне једнодушности у православној вери. Он је духовни вођа православне пастве која се састоји од разних народа, предмет свеопште надахнуте љубави и средиште црквене самосвести хришћана. Такав је за Грке патријарх Константинопољски, за православне Арапе и за разне народе пастве Палестине – патријарх Антиохијски, исто као и за све поклонике гроба Господњег – патријарх Јерусалимски. Код нас ће се с увођењем патријараштва високо подићи религиозно и народно осећање, значајно ће се у свести Руса реализовати сама Црква, ослабиће непријатељство међу православним народима, потпуно ће утихнути раскол, пољуљаће се католицизам и секташтво и као моћни талас разлиће се хришћански ентузијазам у клиру и пастви.
У наше време одушевљавања идејама републике против патријараштва се негодује у смислу бојазни од деспотизма над епископима. Мислимо да у овим бојазнима пре свега нема искрености. Нема таквог поретка и установе на земљи који би били осигурани од злоупотребе, али мислимо да их најмање има у оном законодавству које потиче од Бога и у којем се изражава свештено устројство Православља; од поправљања православне вере преузимањем било чега од јеретика молимо да будемо избављени. Свети оци нису били глупљи од нас уводећи свете законе, а ни њих нису уводили у своје име, већ у име Духа Божијег. Да ли сад треба говорити о деспотизму уз свеопште колебање власти, а посебно црквене власти? На Православном Истоку патријарси нису само црквена глава, већ и глава племенског живота своје пастве, и шта? Нема речи о било каквом њиховом деспотизму, напротив, они представљају једину инстанцу која мири непријатељство племена и њихових пастира.
 
III
 
Ако се већ говори о сувишку власти над Црквом, овај сувишак нема патријарх, него световне инстанце! У једној од последњих књижица „Руског труда“ покојни Шарапов је одштампао, а онда је као посебну брошуру издао запис покојног архиепископа Волинског Агатангела (†1876.) упућен на царево име, у којем се детаљно доказује да је обер-прокурорска власт над архијерејима и уопште над Црквом неупоредиво већа и јача од власти Сверуских патријараха и од власти осталих министара у свом министарству. Нећемо понављати ова документована поређења, али ћемо додати у своје име да је власт обер-прокурора над Синодом већа од власти епархијског архијереја над својом консисторијом.
Он у случају неслагања с одлуком консисторије мора да напише резолуцију, која остаје у папирима као пријава неправилне или неразумне одлуке. Ако се пак обер-прокурор не слаже с одлукама Светог Синода, његов протокол се уништава и пише поново.
Да не бисмо остали само на речима, навешћемо три оваква случаја, која су се десила на недавном заседању. У новембру 1904. године Свети Синод је донео одлуку да се на царево име упути молба за једнодневно прикупљање средстава по целој Русији за обнављање Васиљевског храма у Овручу (као завета за срећан исход рата), али господин обер-прокурор се с тим није сложио, протокол с потписима је био уништен, и написана је друга одлука с дозволом да се објави прикупљање прилога у „Црквеним новостима“. У марту 1905. године Свети Синод је на Финску катедру изабрао преосвећеног Тихона, али се на следећој седници чула изјава обер-прокурора да је преосвећени Тихон неопходан у Америци и за Финску је донета друга одлука. Напокон, у истом овом марту била је донета и потписана одавно жељена одлука свих добрих пастира и чеда Цркве о томе да се имовина преминулих епископа преведе на њихов манастир или на архијерејски дом и да се оконча хроника скандала пљачкања архијерејског новца и свештених предмета од стране похлепних рођака, али је и овај нацрт доброчинитељског закона био обустављен по жељи обер-прокурора; тек га је у протеклој 1911. години нови обер-прокурор, нелицемерни ревнитељ вере и Цркве, поново спровео кроз Синод и унео у законодавне одредбе.
Притом не треба мислити да смо 1904. и 1905. године наишли на акт деспотског насиља. Не, то је био просто уобичајени поредак ствари, који се није променио чак ни за време тако племенитог и хуманог прокурора као што је К.П.Победоносцев. Пошто је прокурор назначен као одговорно лице за вођење канцеларијских послова познатог надлештва, потпуно је природно да се он према њему односи као сваки директор према свом департману, као министар према свом савету при министру.
Чак ни многим духовним лицима није познато то да на пример, постављање митрополита, постављање чланова Синода, позивање и једних и других на седнице Синода и њихово поновно отпуштање у епархију зависе искључиво од обер-прокурора, да се сам Синод за то ни не пита, а ако се пита, то ће је ствар личне љубазности; исто тако се врши награђивање архијереја звездама и чином архиепископа. Јасно је да у Своду Закона ово нећете наћи, да се на папиру све то наводно одвија по непосредном нахођењу цара; али синодално законодавство се, почевши од Регламента Петра I и карактерише тиме што се у њему свесно ни о чему не говори до краја, зато што се не може директно и отворено озаконити овакво поробљивање Цркве, која се назива владајућом у законодавству, које жели да се представи као у свему сагласно с православном вером, изложеном у канонима Васељенских Сабора!..
Дакле, индивидуални управитељ Руске Цркве постоји, и притом с много већом моћи него што је патријарх, који је увек ограничен сабором епископа, само што је овај управитељ обичан мирјанин, а обнављање канонског патријараштва не би било појачавање индивидуалног и притом потпуно незаконитог управљања Црквом, већ саборног и законитог управљања. Сасвим тачно је говорио покојни архиепископ Сава (†1896.) да се историја Руске Цркве за XVI век може писати по митрополитима, за XVII век по патријарсима, за XVIII век по царевима, а за XIX век по обер-прокурорима. Шта ће бити угодно Господу да одреди за овај XX век – то је у Његовој светој вољи!..
За многе је 1905. године значење изгубило још једно важно питање: како патријараштво спојити са самодржављем? Али у марту прошле године, кад се повела реч о патријарху, неке од конзервативних новина, ни из далека не искрене, објавиле су опасност управо у овом смислу; а у ствари су се руководиле чисто партијским интересима човекоугађања – не трону, већ другим инстанцама…
А ми ћемо на постављено питање одговорити: „Премда ревнитељи вере не треба да се заустављају ни пред чим ради обнављања истинског Православља, овде нема никакве потребе за бирањем између две свештене симпатије руског православног срца: патријараштво није ограничавање самодржавља, већ његов најсигурнији ослонац. И да неразумним, а понекад и просто неискреним новинским конзервативцима није пошло за руком да оцрне и оклеветају заиста црквену и свету жељу Светог Синода у марту 1905. године, и Синод би могао, заступљен првим митрополитом, да саопшти монарху да је Помесна Црква скоро 200 година била насилно лишена свог поглавара од стране Петра Првог, наш цар би изволео да сам врати Цркви оно што јој је Петар одузео, и да призна за њеног поглавара или првог по части јерарха, или јерарха који заузима патријарашку катедру, препустивши даље постављење патријараха избору који се обавља на уобичајени начин.“
Чини нам се да је овакав поредак обнављања патријараштва најправилнији. 1905. године Свети Синод је цару упутио молбу за сазивање Помесног Сабора како би изабрао патријарха, али смо већ видели да нико не може да сазове законити Сабор осим патријарха. Сабор може сазвати патријарх уз Највише одобрење, али сам патријарх (први) може бити објављен Највишим определењем и манифестом. На који начин? О томе смо више пута говорили. По божанском праву (de jure divino) врховни пастир не може бити укинут, ни ту ограничен у својим Богом даним овлашћењима, цар Петар I и његов Регламент су само везивали првосветитеља, али никаква власт не може да га укине: он је практично насилно био лишен својих канонских права, али у очима Божјим она остају. А ко сад може да забрани Петровом наследнику да укине ово ограничење, да раскине црквене окове? Ко ће се усудити да не призна законитост оваквог богоугодног дела? А на који начин ће се оно изразити? Објављивањем поглавара или Московског митрополита за канонског патријарха. Затим, разуме се, хришћанска љубав ће сугерисати љубав вођи државе и поглавару Помесне Цркве да измоле за то благослов осталих патријараха.
Ево шта смо о томе писали у реферату 1905. године:
„Кад би се тако радостан догађај десио у Великом посту (кад је цару био поднет реферат Светог Синода), најкасније до Тројице био би био одржан и законити Помесни Сабор уз учествовање Источних патријараха, а уочи јесени Света Црква би процветала с таквом силом благодатног живота и духовног оживљавања да би одвукла паству далеко-далеко од оних зверских интереса који сад раздиру нашу домовину, и Самодржавна Власт би непоколебљиво и радосно стајала на челу народног живота. По рођеној земљи би се чуле свештене песме, а не марсељезе, у Москви би звонила звона, а не топовска паљба, црноморски бродови, украшени плишом и цвећем, довозили би и одвозили наследнике апостолских престола Свештеног Истока, а не издајнике, не издајица, којима руководе Јевреји; и уопште, не би било ни револуције, ни сад ни у будуће, зато што општенародно одушевљење због обнављања Православља после његовог дуготрајног заробљеништва не би ни дозволило приступ сејачима безбожне испразности.
Да ли писати о томе да и данас с патријараштвом и самодржављем саосећају исти кругови лица, једно исто усмерење мисли? А и може ли бити речи о папистичким претензијама патријарха уз оно понижење вере, у којем се налазила у XVIII и XIX веку? Напротив, највиша власт би стално морала да улаже напор да патријарси буду прожети свешћу о својим овлашћењима, да се не плаше свих и свега, да јаче и смелије подижу свој глас у земљи макар због чисто духовних, због чисто моралних питања живота. И, наравно, само под условом овакве смелости поглавара локалне Цркве и њени остали пастири би оставили своје преступно ћутање пред сваком, чак и пролазном, завером тамне силе и безбожности и не би оправдавали тако срамно предсказања извесног Јеронима Преображенског која су се остварила, а који је у једној пасквили на име преосвећеног Амвросија Харковског тврдио да ће наш клир, који је тако тако усрдно хвалио самодржавље, с једнаком усрдношћу почети да хвали и устав, и републику, ако овакве струје буду побеђивале. Покојни архиепископ је ову пасквилу објавио желећи да тако веже аутора за стуб срама, али авај, аутор је и тада наишао на свеопште саосећање у савременој штампи – а данас су се његова предсказања оправдала.
Уопште, свој запис ћемо завршити изјавом коју смо више пута понављали приликом самог појаљивања речи о обнављању канона. Не треба да се плашимо препрека које самодржавна власт може чинити овом великом делу, већ либералних токова у друштву и у најбољем делу клира. Свјетлост је дошла на свјет, а људи више завољеше таму неголи сјветлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла (Јн. 3, 19-20).
Сад је јасно да непријатеља обнављања Цркве има више него пријатеља, али ако се преосвећени јерарси одлуче да бране истину до смрти, Господ ће вратити Помесној Цркви Своју милост, обновиће је у канонској чистоти и слави, обновиће њено, у току два века помрачено, активно братско јединство с осталим Православним Црквама, како би испунио радост хришћана Васељенским Сабором, на којем ће и учење вере бити поново објашњено у својој некадашњој чистоти и потпуно ослобођено од западних примеса, и опис савршеног живота хришћана биће понуђен у свој својој нетрулежној лепоти и сили која надахњује.“
 
***
 
Од времена писања овог записа прошло је шест година. Религиозни и морални разврат руског народа и руског друштва бива све дубљи и с ужасавајућом силом, пољски католицизам, немачки баптизам и руска хлистовштина одвајају од Цркве десетине хиљада чланова, а јеврејски атеизам и више; црквена дисциплина се љуља у самим темељима; смеле речи негирања Цркве чују се из уста и испод пера свештеника не само у штампи, већ и у Државној Думи; чак се праве савези клира за увођење реформације у Русији; у овом смеру су се издавали, а и даље се издају неки духовни часописи; али остају без достојног одговора десетине штундистичких, латинских, исламских и хлистовских часописа и новина, који надмено брукају хијерархију и клир и који су неупоредиво популарнији него издања наших академија. Неки епархијски архијереји, многи јереји и монаси се боре против црквеног разврата, али свако то чини за своју епархију: руски народ нема свог заједничког пастира, а Руска Црква у целини нема одговорног брижника – она је као удео наслеђен после човека који је умро без наследника, као res nullius (лат. „ничија ствар“ – прим.ред.), а не као јединствена Христова војска у борби са својим непријатељима који су ојачали и који су се умножили; њима је дата „слобода савести“, слобода штампе, слобода речи, слобода поткупљивања, варања, уцене и клевете, а „владајућој“ Цркви засад није дато оно што јој је дао Божански Дух – није јој дат поглавар!.. Али може ли против непријатеља да се бори војска ако има 75 самосталних војсковођа, који нису уједињени врховним командантом? А „владајућа“ Црква која се бори налази се управо у оваквом жалосном стању! До 1905. године, лоше или добро, чувала ју је светска власт, а сад је лишена ове заштите, али није препуштена ни сама себи: коња везаних ногу од вукова су чували пастири, а онда су отишли и рекли: „Бори се сам за себе против крадљиваца,“ али му ноге нису одвезали: хоће ли се сачувати од вучјих зуба?..
Сећамо се дубоко дирљиве молбе монаха Новог Јерусалима упућене московском цару, блаженопочившем Фјодору Алексејевичу, да им се из далеког прогонства врати градитељ манастира, његова светост патријарх Никон: „Молимо твоје богослично милосрђе! Врати пастира стаду, врати главу телу, да се заједно обрадујемо због цара свог и упутимо своју молитву за твоје богољубазно здравље и спасење!“
 
Тихвин манстир,
13. децембар 1911. године
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Његове чланке је посмртно издала редакција „Руског труда“ у виду брошуре „О највишој црквеној управи у Русији“.
  2. Уп. непознавање ових правила од стране проф.Н.Тихомирова – „Богословски весник“, 1905.г. – „О синодалној управи“.
  3. У овој књизи аутор се труди да докаже да је сама Црква застарела, да подлеже постепеном укидању; зато нико не може да га оптужи за пристрасност према патријараштву. Најчудније је што је ова књига обезбедила г.Беловидову титулу доктора црквеног права.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *