ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСТОЧНИМ ХРИШЋАНИМА
 
ЧИЈИ ТРЕБА ДА БУДЕ КОНСТАНТИНОПОЉ[1]
 
Ево од како широког питања започињем своју беседу са скромним читаоцима нашег провинцијског, чак се може рећи сеоског часописа. Знам да нашу парохијску штампу неки праведно прекоревају за неумесне покушаје да разреши апстрактна питања уместо да руководи парохијским пастирима и клирицима у испуњавању њиховог смерног, али светог призвања; ипак, шта да се ради кад у данашњим одлучујућим данима историје срце ревнитеља Православља, а такви су, наравно, скоро сви претплатници нашег часописа, бива и нехотице обузето болном бригом за судбину Свете Цркве, за судбину православних народа! Ова брига је, наравно, посебно блиска срцу црквених пастира. Чији смо ми служитељи? Цркве! Да, Васељенске Христове Цркве, и свакодневно исповедамо веру у њу. Драга нам је наша парохија, наша епархија са својим просветним, добротворним и духовно-класним установама; драга нам је Помесна Руска Црква, драга нам је сама Русија, која се јуначки бори и за себе, и за православне Словене, али нам је најдража на земљи и на небу Христова Црква, непогрешива невеста Јагњета, која постоји без промена од апостолског доба до сада и од сада до краја света. Ради ње свој тежак крст служења носе црквени пастири, ради ње се подвизавају у оскудици, у сиромаштву и понижењу и не одступају од њених закона при подсмесима и злоби безбожника, јеретика, расколника. Наше обавезе и наша брига само се у малој мери одређују законима наше Помесне Цркве: већи део свега онога, како треба да се молимо, чему да учимо, како да делујемо у својој пастви, наведена је у законима Библије, Номоканона, Типикона, Служебника, Требника, једном речју не у руским у књигама, већ преведеним с грчког или старојеврејског језика, а и оне релативно малобројне одредбе и обичаји, које је створио руски живот, представљају само тумачење или ширење или допуњавање принципа општецрквеног, древног васељенског живота у његовом одразу на руски живот. Рећи ћу више: сам овај руски живот, прави руски свакодневни парохијски и манастирски живот, а не петроградски, не полуфранцуски, не немачки, шта он представља ако не потпуно потчињавање свег нашег свакодневног живота заповестима и предањима древног васељенског хришћанства?
Одузмите од нашег руског народа, од нашег руског живота Православље, и од њега неће остати ништа своје рођено – тако тачно говори Достојевски. Узалудно је код нас почело да се прича о некој националној Руској Цркви: таква не постоји, већ постоји црквена националност, постоји наш црквени народ (и делимично чак црквено друштво), који за своје рођено признаје само оно што је у складу с Црквом и њеним учењем, који не признаје да су Руси руски штундисти, али који не прави никакву разлику између себе и православних странаца – Грка, Арапа, Срба. Реците вашем сељаку: „Немој да грдиш Јевреје, јер су Пресвета Богородица и сви апостоли били Јевреји.“ Шта ће он одговорити? „Истина,“ рећи ће, „живели су онда кад су Јевреји били Руси.“ Он одлично зна да апостоли нису говорили руски, да Руса тада није било, али жели да изрази ту тачну мисао да су у то време Јевреји који су веровали Христу били у оној истинској вери и Цркви с којом се сад слио руски народ и од које су отпали савремени Јевреји и њихови преци који су били непокорни Господу.
У Кијево-Печерској Лаври сваке суботе се на јутрењу чита акатист Мајци Божијој и после њега дугачка-предугачка молитва у којој се узноси хвала Пречистој за то што је избавила овај царски град од најезде нечастивих пагана и потопила их у таласима Црног мора с њиховим бродовима и с њиховим мрским каганом, другом демона и сином погибељи. Против кога су Грци написали и Руси читају ову молитву? Па против наших предака кад су били пагани и опколили Константинопољ у IX веку! Значи, није с њима душа и молитва руског клира и народа, него с православним странцима, нашим оцима по вери, као што су и древни хришћани, које Јевреји мрзе, управо себе наставили да сматрају истинском децом Аврама и наследницима њему датих обећања, по тумачењу светог апостола Павла.
Овакво сливање с Васељенском Црквом, овакво првенство наше црквене самосвести у односу на национално у буквалном смислу ове речи у пуној јачини се показало чак и у понемченом Петрограду кад се у њему 1913. године појавио представник апостолске власти, Антиохијски патријарх Григорије. Огромни престонички храмови били су тесни за безбројни народ, који је желео да се моли с највишим пастирима Цркве и који је пред њим падао на колена, што нису чинили само обични људи, већ и највише племство и који су заборавили на своју размаженост и по 4 сата заједно с обичним народом у тескоби и загушљивости стајали на свечаним службама чина Православља и архијерејске хиротоније.
Да ли да говоримо о томе за најрођеније, најсветије место на земаљској кугли Руси сматрају „Мајку Цркава, Божије обитавалиште“, односно свети град Јерусалим, а духовном престоницом хришћанства – свету Гору Атонску? Њих на десетине хиљада сваке године упућује своје стопе тамо, а њихова срца стреме ка њему у десетинама милиона. Кад се Н.А.Некрасов који ни из далека није био црквен, али је схватао Русију, латио да доказује читаоцима да руски народ у срцу носи велику идеју, велика морална стремљења и духовни ентузијазам, насликао је слику како сељачка породица слуша казивање туђиноватеља о Светој Земљи и осталим светињама: све се тада утиша у сељачкој кући; сан бежи од очију старих и младих; вретено је замрло у рукама предиље и одушевљено ганута лица мушкараца, жена и деце сведоче посматрачу о томе да не може да пропадне, да се затре или да се разврати до краја онај народ који тако дубоко осећа тајну нашег искупљења која живи у Христовој Цркви.
На овај рат наш народ гледа као на ослобођење хришћанства од јарма јеретика-мухамеданаца; а његов коначни циљ види у ослобођењу светог Цариграда с црквом свете Софије, Јерусалима с Гробом Господњим. Све ово живо интересује не само наше војнике, већ вероватно још у већој мери становнике и становнице руског и малоруског села, парохијане и парохијанке, наше читаоце. Последњи, нарочито последњи, размишљају о себи у извесним обавезним односима према Светој Земљи и кад га једном посете, представљају се с најпоштованијом од њима доступних титула: „Ја сам Јерусалимљанка.“
Међутим, жалосна стварност садашњег политичког момента врло мало одговара тако црквеном, тако јеванђелском расположењу и гледању на свет руског народа. Нећемо причати о томе да савремени „национализам“ у руском друштву, у политичкој партији истог назива и у књижевности, на сваки начин покушава да се избави од принципа вероисповести, од Православља, од философског учења с њим повезаног, односно од словенофилстава, и отворено изјављује да је „зоолошки“, односно беспринципни национализам, савез државне и племенске самоодбране и то је све. Приметићемо уосталом, да би преносећи свој патриотизам на тле тако безрелигиозног, а само правног и економског схватања живота, наши писци, оратори и посленици морали да се називају не националистима, већ антинационалистима, градитељима не историјске Русије, већ Петроградске, не Свете Русије, него Русије енглеске или немачке, руског паганског Рима, односно сарадницима Јевреја, Вилхелма, а не руског православног народа. За њих је Константинопољ само морска тврђава и трговачка лука, а не светиња целог православног света уопште, а нашег народа посебно.
А ми, Руси, ћемо напротив, добити морално задовољење тек у случају победоносног исхода рата, ако свети град равноапостолног Константина и катедра првог јерарха целог света опет обнове свој значај као светилник православне вере, побожности и учености, и ако буде обједињавао словенски север, грчки југ и сиро-арапски и грузијски исток, као и ако буде привлачио на повратак у Цркву руске расколнике, бугарске отпаднике, аустријске унијате и источне јеретике-монофизите разних назива.
Али, наставимо свој тужни списак неповољних расположења савременог друштва за тачно поштовање деветог члана Символа вере. Погледајте, како су данас слабо свесне овог задатка у животу и делатности православних народа њихове неправославне, а понекад и потпуно нерелигиозне владе. Под овим подразумевамо румунског и бугарског краља – католике и грчку краљевску породицу – Вилхелмовог рођака.
Бугари као расколници, који су још пре 40 година прекинули своје општење с Црквом, природно, нашли су довољно бестидности да принуде свој народ да већ по ко зна који пут подигне своје оружје против рођене по крви Србије и своје избавитељке Русије. Али посебно је болно то што се православни народ Румуније и Грчке колеба с ким да уђе у савез, да ли с православним народима, који се боре против католика, лутеранаца и мухамеданаца или с овим другима, непријатељима Православља.
Колебање Грчке се делимично може опростити. Њен сан о томе да поврати своју свету престоницу, која је чинила славу њеног народа једанаест векова и која чак и под турским јармом наставља да је објављује за последњих четири-пет векова светске историје, овај сан је потпуно природан и законит и тако је био близак свом остварењу пре три године, а морао је да се расеје приликом успеха руског оружја против Немаца и Турака, и то да се расеје заувек. Наравно, црквеније, мање ватрено расположење народа би требало да се задовољи предајом своје историјске светиње најјачем истоверном братском руском народу, али захтевати овакву узвишеност расположења од Грка значило би захтевати превише. Константин је основао Цариград, други Константин га је против воље предао злим варварима; а Константин, по давнашњем предању Грка треба да га врати хришћанству и хеленизму; ради ове идеје грчки патриоти су се дрзнули чак и на злочин цареубиства да би убрзали очекивани догађај, али Господу грех није потребан да би испунио Своју вољу (в.Сир. 15, 11-13), и храбар поход балканских хришћана против Агарјана пре 3 године завршио се братоубиственом међусобицом, не постигавши свој коначни циљ.
Очигледно, Господ жели да смири нестрпљиве Грке тиме што им неће по њиховој замисли и њиховом силом бити враћена древна престоница, већ као што је Јоиља завршила победе Варака, и крунисање вековног ослободилачког покрета хришћана од Турака, односно, ослобађање Константинопоља и његово враћање Грцима као великодушног дара, треба да изврши Русија. Скептици ће на то одговорити: „Сад тако говориш зато што је Русији тренутно потребна помоћ Грка против Бугара и Турака, а ови ће је, наравно, одмах пружити ако им се обећа Цариград.“
Не, не говорим сад, већ сам ову мисао развијао прилично детаљно још у априлу месецу у Петрограду на једном високом сабрању, кад се сматрало да је освајање Константинопоља ствар неколико наредних дана, при чему су постојали подаци да су га савезници досудили у својину Русије. Још тада сам доказивао да Константинов град треба да буде предат својим историјским власницима, Грцима, а Русија треба да сачува само мореузе, као што Енглеска поседује Гибралтар. Ово нисам доказивао на основу политичких рачуница овог рата, јер је тада владала потпуна сигурност да ће Турска и Немачка бити брзо савладане, сад већ на потпуно другим основама. Све ово могу да пренесем потпуно слободно, зато што сабрање није било државно, већ црквено и моја беседа је имала академски, а не практични карактер, и није била упућена политичким акцијама, већ убеђењима Руса – као што је и у садашњем чланку излажем својим скромним читаоцима, од којих смер наше државне политике неће нимало зависити и који могу само да се моле Богу да ове добре жеље буду испуњене.
Не радује ме девиза „истеривање Турака из Европе“. Шта је то Европа? Коме је она потребна? С којим моралним вредностима се подудара овај географски појам? Истерати Турке из Европе и оставити им сву православну Анадолију? Свету Земљу? Антиохијски патријархат? Или чак Палестину Јеврејима, како саветују неки глупи националисти, не схватајући да би руском народу било лакше да да Јеврејима Харковску губернију или Нижњи Новгород него отаџбину Спаситеља Којег су ови одбацили?
Не, не треба само Европу очистити од Турака, већ цео Православни Исток: Гроб Господњи, Голготу, Витлејем, Дамаск, Бејрут и уопште све православне епархије. Ако би се у овом рату успело да се од њих очисти само Константинопољ, на то би требало гледати само као на прву етапу ослобађања хришћанства и обавезно обезбедити јак и стални продор на даље територије Турака које насељавају православни Грци и православни Арапи.
Прво је могуће само у случају да Русија обнови Византијско царство, ујединивши садашњу слободну Грчку с Цариградом под светском влашћу самодршца-Грка и под духовном влашћу Васељенског грчког патријарха, и тако се захвали грчком народу за то што нас је он некада ослободио робовања ђаволу и увео у слободу деце Божије, учинивши нас хришћанима. Патријарх ће остати пастир својих многобројних малоазијских епархија и епархија слободне Грчке, а византијски цар са својим народом неће се смирити док не поврати ове епархије својој држави, док не уједини сав грчки народ у једну државу. Тада ће Русија стећи поузданог и оданог савезника у испуњавању свог другог задатка на блиском Истоку. Она треба да освоји широки појас земље од јужног Кавказа до Дамаска и Јафе и да освоји Сирију и Палестину, отворивши себи обалу Средоземног мора и сјединивши га с Кавказом железницом. Без оданог и јаког по својој енергији савезника ово није могуће учинити, а још мање сачувати, јер ће под другачијим околностима Грци бити најнеукротивији противници оваквог покрета Русије на Истоку, и он ће просто постати физички немогућ.
Овакви су политички, спољашњи аргументи. Пошто су простији изложили смо их као прве; али обратимо се дубљим и озбиљнијим основама, које не важе само у овом веку, већ и за даље векове. Руска влада је солидна и вредна, руско друштво и руско земство се отргло од руске историје, од наше народне културе. У извесној мери исто се може рећи и за нашу духовну школу, чак и за наш учени клир. Све ово је почело између француског републиканског и немачког социјализма, и у овим одушевљењима су их обуздавали посленици и мислиоци као што су Катков, Победоносцев, Грингмут, односно проповедници полунемачког апсолутизма николајевске епохе, али нипошто не црквене културе епохе Алексеја Михајловича, не следбеници Хомјакова и Достојевског. Уосталом, ни наши псеудолиберали, ни наши конзерватори нису пола века жалили због своје разједињености с народом, с Црквом и с нашим прецима – до последње године. Али ево, почео је рат, „наступило је време, које све освећује“, и најискренији мислиоци међу Русима већ органски не могу да сматрају себе следбеницима и спроводницима европске, односно немачке културе, културе силе, борбе за опстанак и само спољашње технике при чисто животињском самољубљу и чулности. Појавила се страшно јака потреба за препознавањем своје, руске културе; спремни су чак и да признају и Православље које им је до тада било мрско; пишу чланке и у стиховима, и у прози о руском животу, о руском друштву, о његовој дубокој супротности с европским животом, који се заснива на римском праву, односно на паганству; али они даље од уопштених фраза скоро да не иду и не могу да иду. Зашто? Зато што немају материјала за одређивање основне разлике између Русије и Европе, оне дубоке разлике у схватању хришћанства, коју наши лоши богословски курсеви и данас дефинишу по Окружној посланици Фотија, односно по споменику из IX, века кад се разлика састојала у неколико ситница.
Јер, зар су нам потребни Грци да бисмо схватили своје Православље? Да, сигурно да су нам потребни! Православље многи примају у своје срце боље од Грка, али га примају као молитву, као подвиге смирења и милосрђа, као уређење црквеног благољепија, а православне свести изражене у јасним дефиницијама, насупрот заблудама запада, односно православног грађанског живота, насупрот формама друштвеног и школског живота, усаглашених с оштећеним поимањем хришћанства, код нас у руском друштву и на руским академијама скоро да нема. Ми смо добри хришћани, али нисмо философи, а да би супротставили своје туђем, ономе што је лоповски ушло у наш живот, потребно је не само топло осећати, већ и јасно мислити и тачно се изражавати. Грци ово умеју да чине. Узмите чак њихова савремена тумачења Светог Писма (П.Антима Цацоса и Антима Јерусалимског), овде видите стваралаштво религиозне мисли, као код древних отаца, а у тумачењима Руса видите или средњовековну схоластику, или плагијате неталентованих, безидејних немачких дисертација, где се говори о облику речи, о различитим тумачењима – а никад о религиозном смислу Божјих речи.
„Али благословље није исто што и народна култура,“ супротставиће нам се неко. Наравно, само богословљем се не може препородити народни живот, а геније Грка ни сам богословски препород не може да нам дарује за две године. Ипак треба да уложимо сваки напор у обнављање Византијског царства (а, наравно, не пакосног Атинског устава) да би у услове мирног процвата грчки геније био доведен и у богословљу, и у философији, и у праву, и у грађанским и друштвеним обичајима, да би дао свестрано осветљавање живота свесно прихваћеним Православљем, односно неоштећеним хришћанством, а не оним својим мешањем с римским паганством, којег се европски народи држе од времена Ренесансе, до сада, при чему хришћански принципи у њима стално бледе, а пагански јачају.
Ево чему треба да се научимо од паганског Рима. Кад се ова гвоздена држава ширила све више и више по тада познатом свету или васељени, она није журила да прогута и уништава културе и државе, већ напротив, где је наилазила на здраву и убеђену религију и културу, чак је улагала напоре да усвоји ове идеје, обичаје, напокон, оне људе који би могли бити корисни светском граду и васељени. Богови ових народа налазили су место у римском пантеону, а генијалним људима се дозвољавало да заузимају највише чинове па чак и да добије звање императора, а тако су могли да донесу држави велику корист. Дакле, у интересима истине, у интересима религије и науке, напокон, у чисто руским националним интересима Константинопољ треба да постане престоница Византијског царства, и све грчке провинције Балканског и Малоазијског полуострва треба да буду у њега укључене.
Друга ствар су Сирија и Палестина. Овде православних хришћана у два патријархата има само 500 хиљада и скоро сви они су Арапи. Наравно, треба такође чувати и њихов језик, и њихове парохијске заједнице, али не треба спречавати да се тамо настане руски земљорадници и занатлије, чистећи за њих и пустиње и мухамеданска насеља, која ће уосталом и сама почети брзо да пусте под руском влашћу. Ако то буде учињено, неће проћи ни десет година, а цела Палестина и Сирија ће се претворити у Владимирску или Харковску губернију. Наш народ ће похрлити да се настани у земљу у којој су живели наш Спаситељ, Његова Пречиста Мајка, апостоли, пророци и мученици. Тамо ће већ бити места за чисто руску културу, за чисто руски говор, за руску трговину и индустрију; између осталог, две последње области ће се као обилна лава полити по Волги и Каспију преко Кавказа према Средоземном мору и назад. Пустињски крај ће поново процветати, као „земља у којој тече мед и млеко“, а сваки руски хришћанин ће сматрати да је дужан да макар једном у свом животу оде на поклоњење Живоносном Гробу; чак ће и наша господа и госпође постепено заборавити Карлсбаде и Паризе, а знаће Јерусалим, Витлејем и Назарет.
Ево тада ће се са свом силом пробудити руска самосвест: наука и поезија ће објавити свету о осећањима и молитвама руске душе, и испуњаваће се надом последњих Рјуриковича о томе да је Московском царству суђено да буде Трећи Рим, а Четвртог Рима неће бити.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у бр. 1 Харковског епархијског часописа „Пастир и паства“, 1915.г.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *