ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА
 
Аргументи против тачности
 
Кажу: наше богослужење је, ако се пева по уставу, врло дуго, и његове молитве се ни из далека не могу применити на савремено расположење мирјана. У овом аргументу има истине. Пре свега, само предање Цркве је скратило Устав до трајања уобичајене парохијске службе. Али постоји обичај дужег и краћег служења. Од мудрости и искуства пастира зависи да у својој служби сачува све што се чува у пракси најбољих парохија и обитељи, бар да не скраћује стихире, ирмосе и по могућству Псалтир. Као упутство за ово може му послужити декрет Светог Синода о богослужењу у црквама духовних школских установа, који је издат 1887. године.
Али, шта мислити о смелијим прилагођавањима духовним потребама народа који се моли, која се чешће допуштају управо у престоницама? Да буде мирне савести и да се до извесне мере осећа као господар ситуације може само онај свештеник који има основа да сматра да је у тој области истински изражавалац општецрквене свести, чији однос према служби неће представљати уступак развратном духу века овог, израз личног незадовољства предањем, који проистиче из лењости или расејаности. Међутим, овакав изражавалац општецрквеног мишљења може бити само онај ко се од младости навикао на послушање Цркви, кога је народ посведочио као истинског пастира Цркве, ко је прво самог себе у потпуности потчинио јарму црквеног закона. На пример, о.Јован Кронштатски много тога мења у богослужењу, што није по црквеном уставу, али то ипак не саблажњава људе, зато што виде да овде није у питању самовоља, већ израз истинских духовних потреба народног мноштва које се стиче из целе Русије. Али док ни лична савест, ни сведочанство народа не дају пастиру овакву смелост да сматра себе изражаваоцем општецрквене потребе, он не сме да уноси лични принцип у скраћивање служби, већ гледајући на богослужбену праксу своје парохије или других парохија, треба да се придржава најразумнијег, нимало не умањујући трајање богослужења, већ само замењујући ужурбаност, – испуштањем, светске дуге молитве – црквенијим и кратким, али зато повећавајући број стихира и т.сл.
Други аргумент против устројства нашег богослужења гласи: људи више не желе да се утемељују на условима савременог живота, већ под утицајем протестаната – на лажном схватању речи Божије. Кажу да је дуго богослужење лицемерно многословље и да је Сам Господ заповедио да се у молитви не многослови. У ствари, у овим Христовим речима садржи се мисао да многословна молитва није заслуга. То је тачно, и у заблуди су они који на молитву гледају као на заслугу, као на opus operatum; али дуготрајна молитва није потребна Богу, већ нама самима – расејанима и тромима, она греје човеково срце и утиче на постепени настанак молитвеног расположења у њему. Религиозно осећање се не распаљује одмах у човеку заузетом овоземаљским пословима, већ су за то потребни дуготрајна усредсређеност на молитвене помисли и нека друга средства. Ко је стално спреман на молитвене осећајне уздахе и проливање суза умилења, нема потребе да се дуго моли да би разгорео срце, већ само ради већег духовног савршенства. Да смо правилно схватили Христове речи потврђују његове друге речи: „демони се истерују молитвом и постом„. Неправедни судија и шкрти друг су попустили само пред дуготрајним молењима, и Отац Небески ће услишити оне који Му вапију дан и ноћ. – Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38) – Сам Господ се молио целе ноћи. Апостол Павле, којег протестанти посебно поштују, такође је заповедио „непрестано се молите“ и говорио је о себи: ноћ и дан најусрдније се молимо Богу (1 Сол. 3, 10).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *