ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
НИКОН У ПРОГОНСТВУ
 
Патријарх Никон се смиравао у невољама. Заточени патријарх се радовао новом царевом браку и рођењу царевића Петра и он који је раније избегавао све царске поклоне, који није узео чак ни новац за помен царице Марије Иљиничне, поново је почео да их прима од цара и да му с љубављу шаље повеље у очекивању свог повратка у Воскресенску обитељ и ова нада га није напуштала до кончине цара Алексеја Михајловича. Али ни сиромаштво, ни понижење, нису могли да поколебају Никонов дух; без роптања је подносио ова страдања и чистећи свој ум и срце смиреном молитвом и покајањем, тело је изнуривао свагдашњим трудом; носио је гвоздене вериге и мали сребрни ковчег са Светим Даровима који се данас чува у ризници Воскресенског манастира. У таквом расположењу духа и с таквом попутбином он је био истински ратник Христа Господа, обучен у свеоружје Божије против слабости и искушења и који је спознао сву таштину земаљске славе и величине. Крсним путем је остварио смирење и предавање своје воље вољи Божијој. У овом заточеништву Никон се сматрао много срећнијим од својих клеветника и непријатеља.
Међутим, није само народ, већ и сам цар због нежности срца осетио губитак тако великог човека, свог друга и саветника: често га се сећао са сажаљењем, и угледајући се на велике човекољупце, слао му је различите дарове, препоручивао је себе и сав свој дом његовим молтивама; на самртном одру, сећајући се некадашњих пријатељских веза с Никоном, Алексеј Михајлович не само да је жалио за њим, већ се узнемиреног духа због тога што је лишен његовог благослова, кајао због његовог свргнућа: пред своју смрт је слао људе код њега молећи га за повељу опроштаја; а у свом завештењу га је молио за опроштај називајући га својим оцем, великим господарем, најсветијим јерархом и блаженим пастирем. Несрећу патријарха цар је сматрао сопственом несрећом, јер су се после њега један за другим сменила три патријарха на његове очи као тајни прекор цару. Без обзира на све то, цар није могао да се одлучи да врати Никона иако је то увек желео. Вероватно су непријатељи прогнаног патријарха били људи блиски цару и владали његовом вољом. Кад је Никон чуо да је цар преминуо рекао је: „Нека буде воља Божија! Ако се овде нисам опростио од њега, судићемо се на Страшном доласку,“ и човеку који је дошао да га моли за опроштајну повељу, разрешујући на речима, није је дао, да не би изгледало да је изнуђена од човека лишеног слободе.
У овом заточеништву Никон је остао док на престо није ступио цар Фјодор Алексејевич, господар праведан и милостив, који је ускоро пожелео да га врати из заточеништва; али су Никонови непријатељи оклеветали његов манастирски живот; нису се постидели да га оптуже за учествовање у буни с побуњеником Стењком Разиним, и за нечист живот – онога чије је монаштво било непорочно од младих дана; пријавили су да је на острву поред Терапонтовог манастира подигао крст с натписом: „Никон патријарх заточен због речи Божије због Свете Цркве“ и да се непрекидно свађа с људима из околине. Зато је из Терапонтове обитељи Никон премештен под најстрожији надзор у Кирилов манстир и тамо се три године мучио у загушљивим келијама, заборављен од цара. Патријарх Јоаким се плашећи се да ће у Никону, свом некадашњем доброчинитељу, имати супарника, под разним изговорима противио његовом ослобођењу и враћању у Воскресенски манастир, али је наредио да се за њега уреди најбоља просторија и да се да извесна олакшица монасима који су били с њим. Међутим, под утицајем своје тетке велике кнегиње Татјане Михајловне, која је увек била благонаклона према Никону и на молбу монаха Воскресенског манастира, цар је посетио заборављени Воскресенски манастир. Запањен величанственошћу здања започетих по узору на Јерусалимски храм Гроба Господњег, цар је одмах објавио своју вољу да се изградња настави; а након свог повратка даровао је Никону слободу да се из заточеништва врати у Нови Јерусалим. Ипак Никону није било суђено да се жив врати у свој вољени манастир; на путу, у близини Јарославља, код Толгског манастира, Никон је осетио да му се ближи смрт; освртао се као да је неко дошао код њега, сам се је очешљао косу и браду, поправио је одећу као да се спрема на далек пут, затим је легао на одар и прекрстивши руке, уздахнуо је и упокојио се.
Сахрана Свјатејшег Патријарха је била велика црквена свечаност. На њој су учествовали цар (патријарх Јоаким је одбио), цела царска породица, угледна лица и мноштво народа. Опело је служио Новгородски митрополит Корнилије с најугледнијим клиром и дворским појцима. Његова Светост Патријарх Никон је сахрањен по патријарашком чину. Сам цар је у пратњи синклита уз безбројно мноштво народа на својим раменима носио Никонове мошти од Елеонског крста до цркве. Кад су га донели тело је стављено у део Новојерусалимског, још увек незавршеног храма где је митрополит Корнилије и служио Свету Литургију и сахрану с почастима које доликују патријарашком чину. У свим молитвама по наредби цара покојник се помињао као патријарх. Литургија и сахрана су трајали девет и по сати. Цар је на опелу сам читао катизме и апостол; а приликом последњег целовања Никона са сузама, по древном обичају, целивао је његову руку, што је учинио и сав двор, клир и народ, чији су се уздаси на крају претворили у ридања. Кад је ковчег затворен поклопцем, на њега су биле стављене угашене свеће као знак да се гаси свако непријатељство. Затим је тело на свештеничким рукама однето у цркву светог Претече испод Голготе, на место погребења цара – свештеника Мелхиседека, где је сам Његова Светост Патријарх за време свог боравка у овом манастиру од 1658. до 1666. године ископао себи гроб; управо у њега су цар и митрополит спустили ковчег. Гробница није већа од три аршина; изнад ње је подигнут камен украшен бакарним веригама тежине 15 фунти, које је Свјатејши Никон целог живота носио.
На молбу цара Фјодора Алексејеваича четири васељенска патријарха су послала своје повеље с разрешењем, којима су разрешавала свјатејшег Никона од свега чиме су га везали њихови претходници и присајединили су га сверуским патријарсима.
Прошли су векови, смириле су се страсти, ослабили су злоба и љутња, које је изазивало име Свјатејшег Патријарха, овог изузетно великог светитеља не само Помесне Руске, већ и целе Васељенске Цркве. И међу великим васељенским светитељима Божјим име светитеља Никона сија као јарка звезда прве величине на нашем духовном хоризонту.

Коментарисање није више омогућено.