ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
БОЛЕСТИ ВОЉЕ И СРЦА.
 
ПИЈАНСТВО
 
Рођена сестра разврата је пијанство, јер по речима св. Василија Великог, вино никад није било друг чедности. Уосталом, порок пијанства није сродан само разврату, већ и свим преступима уопште. Огромна већина њих се почини у пијаном стању или у мамурлуку. Већи део свих породичних трагедија, људских жалости и друштвених несрећа потиче од вина и пијанства.
Духовник пре свега треба да се брине да у свим парохијама оповргне мисао да пијанство наводно није грех и да није порок, јер се оно пре свега нерадо задржава на малом степену, већ обавезно постепено прелази у хронично пијанство. Осим тога, па чак и углавном, покајник треба да усвоји мисао да пијанство, посебно кад дође до хроничног облика, никад није просто лоша навика, већ бива сједињено са сталним нерасположењем. Да ли је то тако? Зар напротив, не наилазимо на „веома добре“, милостиве и попустљиве људе, који док су трезни изгледају као најбољи људи и чини се, да би били свеци да није опијања, које код њих траје отприлике по две недеље, и то неколико пута годишње. Међутим, тако се чини само површном посматрачу. Онај ко ближе познаје овакве људе, рећи ће вам да су испуњени или блудном страшћу, којој не могу да се препусте у трезном стању, или да су, што бива чешће, обузети незадовољеним частољубљем или озлојеђеношћу због свог неуспелог живота, или да их муче злоба и завист. Немајући могућности да остваре своје жеље на јави они се уз помоћ вина преносе у област маштања и опивши се винским испарењима, умишљају да су генерали, министри, познати научници или уметници, срећни љубавници, победници својих непријатеља и да им се свете. Зато нека се хроничне пијанице кад им бивају упућени прекори, не изговарају, као што то обично чине: „Пијем, али зато никога не вређам, не поткрадам, не сплеткарим, не изазазивам свађе“ итд. Они у својој души увек носе отров злобе, или зависти, или роптања, или блуда и док не убију у себи сличне жеље, неће одустати од свог пијанства. Пијанство је појава која проистиче из других страсти, којих његова жртва није потпуно свесна, али исцелење од ове болести није могуће док се из срца не истера страст која је изазива. Наравно, то се тиче пијанства, које је постало већ хронично, а младићка бекријања углавном за циљ имају или да се човек окуражи како би се упустио у разврат или да на тако бесмислен начин убеди себе да је већ одрстао човек. Онима који се кају за сличне грехове, осим објашњавања бесмислености таквог начина доказивања, треба саветовати још да се клоне пијаног друштва и да нађу трезне пријатеље. Уопште, док пијанство није почело да постаје хронично, док се није срасло с неком укорењеном страшћу душе, човек који се за њега искрено каје, увек може да га се ослободи уз помоћ Божију.
Пијанство јесте једна од најпогубнијих духовних болести у нашем православном народу, али није најпогубнија. Зато, осим директних поучавања пијаница о борби с њиховом страшћу, духовник треба да даје упозоравајуће савете, тачније да захтева и од васпитача деце, а посебно родитеља: да не дају деци и омладини вотку, да се не појављују пред њима кад попију, да се не хвале пијанством и да не хвале пијанице и пијанство. Свим грешницима који се опијају до губитка свести, до тучњаве или мучнине, добро је да се одреде епитимије, макар метаније, које ће чинити насамо, међутим с оним предострожностима, које се тичу општег одређивања епитимија, о којима ће касније бити речи.
Сматрам да није преко потребно саветовати духовницима да насликају пијаници слику жалосних последица пијанства: то ће умети да учини сваки, чак и млад свештеник, већ ћу га подсетити да је корисно не задовољавати се уопштеним сликама штетности пијанства већ се претходно распитати код онога ко се исповеда о условима његовог породичног живота и занимању и рећи нешто што се најближе односи на његов породични живот и на живот његове породице. Наравно, у овом случају јак је духовник који лично познаје свог духовног сина и његову породицу и који може да му укаже на последице његовог пијаног живота или лако може да се деси у условима његовог породичног и личног живота.
Уосталом, вероватно је најтежа ствар у сличним ситуацијама – да човек научи пијаницу који је престао да влада собом, да се одрекне своје навике; вероватно се још једино порок малакије толико тешко откида од људског срца, као порок пијанства ако се укоренио до те мере да потпуно савладава људску вољу.
Истина, рекли смо да опијања држе човека у срамном заробљеништву зато што су сједињена с духовном страшћу и злобом, а дешава се и да је човек којег су поробила већ омрзнуо своју страст, да се већ смирава душом и да моли Бога и људе да га науче како да се избави од ње, а не може то да учини. Можда се већ уписао у друштво трезвености и заклео да неће пити вотку и вино, али крши своју заклетву. Шта духовник тада да ради?
Корисно је подсетити га на причу о блудном сину и упитати: зашто се отац овог изгубљеног младића тако чврсто уверио у његово поправљање да је направио пир с песмама, плесом, и наравно, с вином, не плашећи се да ће оно послужити као почетак новог опијања његовог сина после невољне глади и трезвености? Па то је зато, треба одговорити, што је блудни син, као прво, сам себе казнио: осудио је себе на то да се назива најамником, изразио је спремност да од господара постане роб, а као друго, ради испуњења своје добре одлуке предузео је подвиг дугог и тешког пута и подвиг понижене молбе пред својим оцем, с којим му је раније било тешко да живи у задовољству и нежности, пошто му је душа била самовољна и непокорна.
Исто тако се и о Закхеју Господ тако уверено изразио: данас дође спасење дому овоме (Лк. 19, 9) – управо зато што је Закхеј, не очекујући било какве захтеве, сам себе осудио на потпуно убијање своје страсти посредством, за богаташа тако тешког подвига, да подели половину имања сиромашнима и да четвороструко награди оне које је увредио. Сигурно бива поправљање оних хроничних пијаница које се ради избављања од пијанства на целу зиму досељавају у Валаамски манастир на Ладошком језеру, где је немогуће доћи до вотке, и осуђују себе на тешка послушања, чак и ако су богаташи. Уосталом, чак и за такве се каже да се потпуна сигурност у њихово коначно поправљање може имати тек три године након што престану да се опијају, а до тада се може гајити само добра и радосна нада.
Разуме се, не може свако онај ко се каје да располаже собом тако да има времена да оде у манастир, макар на пола године, али онима који имају могућности да тако поступе, треба објаснити да је чврсто оно покајање које је, као прво, испуњено самопрекоревањем, а нипошто не жаљењем на дуге као на виновнике свог пада, а као друго, одлуком да човек сам себе подвргне лишавањима и труду, још тежим и горим од оних којима га је порок већ подвргао, било да је то у виду сиромаштва, или болести или лишавања службе. Разлика између немоћних и непоправљивих плачљиваца на своју страст и на свој положај и људи који су одлучили да обавезно уз помоћ Божију устану од свог пада, пада у очи сама по себи. Ево, пред вама је чиновник или трговачки помоћник, који је отпуштен због пијанства. Један, молећи вас за службу, премда и признаје своју „слабост“ доказује да је знатно преувеличана у његовом сведочанству, да његови пријатељи, који су пили више од њега нису били отпуштени зато што на служби нису имали недобронамернике као он. Сад он моли за службу, макар и у провинцији, али не гору, већ вероватно бољу него што је имао раније. Долази код вас и други и искрено изјављује да је отпуштен и признаје да је отпуштен с разлогом. Он моли за најскромнију службу, макар писара, иако има универзитетско образовање, или чистача дворишта, иако је раније био трговачки помоћник с пет пута већом платом од чистача. У оба случаја овај молилац моли да буде примљен до прве грешке и чак да му се не даје боље место док не докаже на делу да се поправио. Ево, овакво покајање, оваква одлучност су већ сигурни, и духовник ће, наводећи пијанцу ове примере, објаснити да је његова душа попут болесника на хирургији који треба да осуди себе на тешку операцију, чак и на потпуну ампутацију руке или ноге, да не би жив иструлио. „А ти,“ рећи ће духовник, „треба да одсечеш своје самољубље, можда да промениш свој положај у друштву, да поробиш себе раду, и да будеш потчињен неко време, али ћеш се затим, потпуно се ослободивши свог срамног порока, бодар и радостан вратити својим рођенима и блискима, а треба и да омрзнеш свој пад до саме смрти. И познајем такве,“ додаће духовник, „који су дуго робовали демону пијанства, а касније су се потпуно избавили од њега тешким подвизима.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *