ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ДУХОВНОМ ОБРАЗОВАЊУ И ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ
У КОМ УСМЕРЕЊЕУ ТРЕБА САЧИНИТИ УСТАВ ДУХОВНИХ АКАДЕМИЈА?[1]
Своје уопштене мисли о смеру неопходне реформе духовних академија изложио сам у чланку „О специјализацији духовних академија“ у „Вери и разуму“ за 1897. годину; затим, у реферату Светом Синоду за 1905. годину, а сад, по жељи господина обер-прокурора Светог Синода по трећи пут излажем исте ове мисли с извесним допунама. Ове мисли које су већ 12 година познате у штампи, формирале су се и учврстиле у мојој свести у току 15 година моје професорске и ректорске службе на три академије и касније, у току 8 година моје блискости животу академија; дакле, моје идеје се ослањају на двадесет трогодишње искуство.
Академија има различит, али веома важан значај и за клир, и за друштво. Наш клир не црпи своја теоретска убеђења, своје пастирске методе и своје погледе на живот непосредно из Божанског Отрковења, које се проучава од стране изузетно малог броја духовних лица у Русији, већ из школских уџбеника, из духовних часописа, из предања своје црквене школе и своје класе. Сви ови, и штампани, и живи извори духовног живота нашег клира су до почетка XIX века представљали нешто складно, што се чврсто срасло и што је постало прилично затворено, чак и помало одвојено и од живота друштва, и од живота народа. Највиша руководитељка овог света појмова, навика, расположења, и добрих, и лоших, била је академија. На њу је с пажњом и послушањем гледала семинарија, на семинарију су гледали клир, и у последње време, епархијске средње школе; академским и семинарским идејама били су испуњени и духовни часописи, и епархијске новости. Неки утицаји у црквеном животу су све више и више губили свој значај. Породица свештеника, која се од давнина утврдила на принципима народног свакодневног живота, односно полуманастирског живота, постепено је мењала своје обичаје традицијама епархијских средњих школа; богослужење је чак у сеоским црквама с увођењем дечјих хорова које су сачињавали ученици, све брже и брже губило пуноту и узвишеност свог садржаја и уместо тога испуњавано је спољашњим музичким и церемонијалним ефектима по угледу на богослужења семинаријских храмова-соба, у којима се одвијало по угледу на скраћене службе цркава академије. Однос свештеника и попадија према школи, према проповеди, према избору новина и другог штива – све се то усмеравало на ову или ону страну под утицајем овог или оног усмерења локалне семинарије, на којој се са своје стране одражавао живот академија и њиховог савременог расположења.
Док сам имао прилике да гледам на живот црквене школе изнутра, наравно, у мени је преовладавало расположење незадовољства, незадовољности због инертности и колега, и ученика, за усвајање божанске ревности за веру, усрдности за црквену молитву, живљег учествовања у моралном животу друштва и народа. Али пошто је већи део инертних или непријатељских елемената школе одлазио на страну или је остајао у црквеној средини као пасивна појава, приликом гледања на значај академије и семинарије споља, из живота и традиције самог клира (што ми је постало доступно као епархијском архијереју) имао сам прилике да видим другу страну медаље. Духовна школа је главни и скоро јединствени одлучујући фактор свег пастирског дела у Русији, све оне огромне зависности нашег општенародног живота од свештеника. Истина, срећу се понекад самоуки пастири, срећу се пастири који су се својој „духовној уметности“ научили кроз реч Божију, кроз општење с манастирским старцима, напокон, кроз искуство и кроз невоље сопственог живота, али таквих је мањина, а огромно мноштво наших клирика, сеоских свештеника, градских протојереја, па чак и архијереја – јесте свецело производ своје породичне класе, своје семинарије, своје академије, и то пре свега академије. Законодавци који мисле да започну препород клира од коренитог реформисања семинарија чине грешку; семинарија је месец који може само да одражава светлост сунца, а оно за њу јесте и биће академија. Тако ће бити и због тога што из академије семинарија добија своје учитеље и начелнике, и зато што њени наставници, одвојени од ванкласног живота, ни откуда не црпу и неће црпети руководеће идеје у богословској и пастирској области, осим из академија и академских издања.
Остајући у условима затвореног живота, предавачи семинарије и академије не подозревају какав огроман значај имају у животу клира и целог народа, и какав би могли да имају у животу друштва. Колико они испуњавају своје призвање за народ биће јасно из даљег описа живота академије, научног и наставног.
Светско друштво или интелигенција, као и светска школа, наравно, за пастирско делање представљају њиву пуну корова; кад не би било новине закона о слободи савести, кад не би било извесног остатка националних осећања у нама, кад се уопште засад не би сачувало неколико различитих тешкоћа за издају своје вере, наравно, наша интелигенција би појурила из Цркве или у протестанте, или у слободне мислиоце. Али засад је још нешто држи, а да ли ће је дуго држати не зна се, и то у знатној мери зависи од наших академија, или, говорећи тачније – од тога да ли ће највиша црквена власт напокон пожелети да их усмери на корист вере и Цркве, о чему се код нас најмање брине.
Далеки смо од тога да се варамо да друштво наводно „жуди за светлошћу“, „тражи Бога“, да тражи „моралну обнову“, да га од Цркве наводно одвајају само неспоразум и међсобно неразумевање, које је узрок за то што друштво трчи за лажним мочварним ватрицама секташа или истих таквих хлистова-интелектуалаца као што су Розанов и Мерешковски. Сигурни смо да је главни узрок отуђености зла воља, као што је Господ рекао: Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла (Јн. 3, 20).
Међутим, колико осим тога има другостепених узрока који од Цркве не отуђују само зле, већ и оне који нису потпуно зли, а и оне који уопште нису лоши! Наравно, главни од оваквих узрока састоји се у свакодневној отуђености пастира Цркве од друштва: у овој невољи академија неће моћи одмах да помогне, али на њеној директној одговорности лежи други, врло битан узрок духовне беспомоћности оних одбачених или одбациваних Христових оваца, које Га траже, али дуго не могу да нађу. То је отуђеност црквене мисли од оних интересовања – философских, моралних и друштвених, којима живи друштво. За ово није крива само класна разједињеност. Напротив, тежња да се слију с друштвом обузимала је многа духовна лица, посебно у престоницама, чак и преко пожељне мере, и шта се десило? Испоставило се да је покушај изузетно неуспешан. Оци су говорили у духу либерализма, а исмевали су их либерални новинари и називали студенткињама; оци су говорили у духу сентиментализма, а њихове слушаонице су празне; оци се упуштају у најсмелији рационализам, а њихови слушаоци у религиозно-философском друштву не могу да схвате о чему они заправо причају. 1890. године у Петрограду, касније у Москви и у Кијеву, саграђене су огромне дивне сале за богословско-философска предавања интелектуалном друштву, и шта се десило? Нису могли да организују ова предавања без обзира на академске корпорације, стотине вероучитеља и др. Морали су да посаде на столице старице у марамама и дугим кафтанима и да им читају житије светитеља Николаја или опис Соловјецког манастира. Не споримо, корисно је и ово, али не требају здрави љекара него болесни (Мт. 9, 12), а таквих духовних лекара се за наше друштво није нашло у нашим академијама. И што је посебно важно, што се више академије удаљују од свог старог црквеног живота, што се више труде да поприме обличје универзитетског живота, тим даље бивају од друштва, тим су неспособније да га схвате и да их оно схвати. Негатори и скептици их се клоне с гађењем, а верујући елементи интелигенције, попут самаринског кружока у Москви, с озлојеђеношћу су изгубили наду у академије, сматрајући да имају само класне потребе и интересовања, а нипошто не религиозне. Заиста, што више наша академија стреми ка томе да иде путем либерализма и отуђења од Цркве, тим јаче се замршује у мрежама најплиткије класне борбе: за ректорску дужност без примања свештенства, за повећање плате, за потискивање монаштва и т.сл. – не може да каже ништа идејно, ништа стваралачки, већ само „тресе гору, а рађа се миш“. Другачије, наравно, није ни могло да буде. Шта ће дати армија, ако буде хтела да у њој буде што мање војничког? Шта ће дати трговачки слој, ако пожели да тргује што је мање могуће, или медицина, ако буде негирала своју терапију?
Нашем друштву су потребне теоретске основе религије. Оно се све боље упознаје с њеним негирањем на основи – философској, природно-научној, социолошкој, економској, историјској, па чак и егзегетској (Ренан или Толстој), а одговор од академске науке не чује, далимично због тога што академија не уме да натера друге да је слушају, а делимично због тога што она ове одговоре и нема. Зато је полазна тачка нашег говора о академској науци и пожељним реформама у њеном предавању студентима и у њеном развоју у делима професора.
Мост између богословља и светске науке јесте основно богословље, или апологетика, или такозвани „Увод у богословље“; али апологетски елемент улази у све области богословских наука, односно и у Свето Писмо, и у историју Цркве и у све системе различитих богословља; може се рећи да он преовладава у свим оним предметима толико да ограничава, сужава излагање самог позитивног садржаја предмета. Али шта? Овај владајући елемент у богословљу, исто као и сама катедра апологетике заостају за савременим током мисли тачно пола века; не само то: она не даје наде да ће напредовати ево већ 35 година, управо од онда кад се појавила серија превода немачких и делимично француских и енглеских апологија протојереја Заркевича. Наша наука се бори са сенкама покојника. Она као да није чула да умовима више не влада материјалиста Фогт, већ владају Л.Толстој, Маркс, В.Соловјов, Ниче, декаденти и др. Јер, то нису имена појединих писаца: то су читава учења, читави системи, које су разрадиле велике школе научника, који проничу и у емпиријску науку, и у књижевност и у универзитетску и новинску веру, односно, које су се претвориле већ у живо предање, које младе главе прихватају заиста у целости, као обједињујући друштвени катехизис, као оно расположење широке средине у коју ступа сваки студент, сваки интелектуалац.
А шта је с академијама? Оне свечано ћуте. Неколико овлашних забелешки у духовним часописима, две-три монографије попут Гусевских, које су написане по старим, преживелим шаблонима: шта оне значе против читавог мора мастила које је изливено на универзитетима, у редакцијама, у штампаријама ради проповеди савремених лажних учења? Немоћно ћутање академија запањује тим више што их ова лажна учења изазивају на бој, поливају кофама блата, проглашавају двестагодишњу делатност академија бескорисном, чак и штетном за културу, и за само хришћанство. О томе се виче и с десне стране: подиже се читав правац који изјављује да код нас догматика и етика ни из далека нису сагласне са светоотачком и с васељенским саборима, да смо се преко „Великог катехизиса“ Лаврентија Зизанија накупили латинства, а да то ни сами нисмо приметили, а да смо етику преузели од Канта, да је догматско учење о сатисфакцији, о три служења Исуса Христа и о многом другом, непознато светим оцима, да је појмове части, љубави према самом себи, поштовања према свима наша етика преузела или из римског права или од Канта. Друго је питање да ли су ови критичари у праву или нису, али они блате лице наших академија, прекоревају их за несхватање хришћанства и за саму неукост. Толстој и Мерешковски пишу о томе у либералним часописима и књигама, а ови у духовним часописима, понекад чак и у академским (на пример, проф. Светлов), и шта? Наши професори с повишеним самољубљем ћуте, правећи се да то не не примећују, иако „то“ не могу да не примећују не само њихови студенти, већ ни семинаристи, чак и из средњих разреда.
О чему се онда ради? Одговор је врло прост: немају од кога да препишу. Немци нису имали Толстоја, Маркс код Немаца није нарочито популаран, а и у друштвеној свести се некако не повезује с религијом, Немци не поштују лудог Ничеа, Немци немају ни Мерешковског, ни с друге стране, Светлова и Тарасија. Професори су изгубили своју науку, понекад истина, и смешну величину: они осећају да њихова предавања не дотичу религиозне и моралне интересе друштва, чак ни црквеног друштва. Они имају критику Лајбница и Волфа, социнијанаца и деиста, али коме је то данас потребно?
И ево они, као да се извињавају за своје пожутеле свеске, извлаче их кришом из џепа, и понекад су чак задовољни кад се уместо шест редовних слушалаца појави само троје. Овакав њихов однос према аудиторијуму гуши у њима енергију за разраду научних питања, и они или потпуно остављају перо или се упуштају у област класне полемике, у област политичке и религиозне опозиције, где је у критици потребна само дрскост, а у позитивним материјама – магла и неодређеност, како би се угодило свима.
Тешко да ће се у Русији наћи друга специјалистичка школа која је до те мере изгубила веру у себе, и у своје назначење, и у своју специјалистичку науку. У току 1905-1906. године академије су отворено капитулирале пред универзитетима: молиле су да буду примљене у њих у својству богословског факултета обећавајући врло отворено да ће прећи на сложно негирање свега онога што су браниле 200 година; у том циљу религиозног негирања довољни су само немачки узори на свим богословским катедрама; али авај, неосвојиви предмет академских жеља, односно универзитетска професура, одбацила је њихов предлог, као што је чаробница Наина из бајке одбацила Фина. Наравно, не саосећају сви професори академије с издајом својих другова, али зашто ништа не предузимају? Јер, треба одговарати онима који питају независно од тога да ли нам је суђено да имамо четири слободе[2] и устав, грађански брак и народну милицију. Одговор је – они су и пре били бојажљиви, а сад су потпуно преплашени, потиштени и не могу сами да се прихвате посла.
Потребно је да црквена власт позове професоре академија на нов плодан богословски рад.
1) Сам Синод треба да изда оквирне програме академских наука, као што то постоји у Министарству народне просвете и као што је Синод почео да ради у току последњих година живота митрополита Јоаникија. Између осталог, у науку основног богословља треба увести анализу свих поменутих лажних учења и захтевати га од сва четири представника ове катедре; тада ће они морати или да се пробуде или да оду, а за студенте ће постати апсолутно немогуће да се у слушаоницама равнодушно односе према ономе о чему сами стално расправљају по ходницима.
2) По систему догматског и моралног богословља наука треба да разјасни за себе шта је у њој чисто црквено богооткривено, а шта је унето са стране. У овај посао је студенте покушао да уведе професор моралног богословља протопрезвитер Јанишев у последњим годинама службе с чијим завршетком је јако опало интересовање за богословске науке на нашим академијама. У програм ових наука треба увести велику главу – њихов однос пре западног утицаја на православно богословље и после њега.
Рећи ће: али зар мислите да једним декретом синода, да уз помоћ једног или десет параграфа пробудите живот и мисао на академијама? Зар није о њима написана позната песма:
„Устави строги јесу,
Писани вилама јесу“ и др.
Какав ћете извор умног буђења и одважног ступања у борбу мисли против негирања наћи у овој затвореној средини?
Одговор: много ће учинити и сам позив, и много је чинио седамдесетих година, кад се највиша црквена власт потпуно окренула од живог учествовања у умном животу академија, којима је раније Синод задавао час да саставе системе, час програм, час превод Библије на руски језик. Наравно, устав и позив су спољашњи извор подстрека, потребан је у унутрашњи, где је он?
3) Као одговор на ово питање нудимо своју главну мисао о коренитом реформисању академске наставе. На академијама не треба по деловима, већ у целини изучити свету Библију, и историју домаће писмености, или патрологију.
Обично студенти на академијама слушају дуге и бескорисне хипотезе о времену, месту и циљу писања сваке библијске књиге и остају потпуно неупућени у њен садржај, изузев неколико одломака спорних у науци. Претпоставља се да је Библија позната сутдентима још по часовима из семинарије, али је ова претпоставка још бесмисленија него што је сматрати историчарем свакога ко је савесно научио гимназијски курс Иловајског. Није могуће бити богослов-мислилац без познавања Библије, а њу не знају они који завршавају академију, осим двојице, једног, или чак ниједног студента; њу не знају ни професори, често је на знају ни професори Светог Писма, који су цео свој живот провели на (изради уводних података за свете књиге) или који су специјализовани само за један део Библије, као на пример, покојни Јакимов, Горски П.И., и други који су још увек живи. Из ове науке не треба имати 2 или 4 предавања, већ по 16, односно по 4 сваке године и треба растумачити научно све књиге Старог и Новог Завета.
Сваки хришћанин, који је изучио Библију, бива моралиста и делимично религиозни философ, а кад би је у целини изучили наши студенти академије, младићи с философским образовањем и историјском перспективом, самим тим била би окончана јаловост академске науке: појавили би се и смелост мисли, и стваралаштво, и морално надахнуће.
4) Богослов треба да познаје сву патрологију управо у оном степену околности, у којој се обично учи на академијама до Кипријана или до Оригена, а за то је потребно да се из патрологије имају не 4 и не два предавања, већ 16, односно по 4 на свакој години. Оце Цркве уопште не познају наши студенти, не познају их ни професори, изузев једног-двојице. Зато они и морају да понављају за лутеранцима да друге тумаче Божанског Отрковења не знају. Недостатак богословског мишљења, лишеног патролошких познања, огледа се углавном у тумачењу истина које су потребне за пастира и вероучитеља, моралних истина; велики моралиста може бити само човек с великим искуством, свет човек, а таквих код протестаната није било и нема, и од тога и зависи крајња беживотност савремене богословске етике – управо оне области богословског знања, кроз коју се открива посебно широк пут за утицај на друштво и посебно моћан полет религиозног надахнућа, јер се овде Божанско Откровење подудара с искуством нашег, и унутрашњег и спољашњег посматрања.
Наравно, пожељно је да наша академска наука понуди својим слушаоцима већ готове, разумно и сагласно с предањем Цркве изграђене системе у замену за садашњу мртву схоластику; али ако академијама буде суђено да дочекају овакав процват богословских наука, у којем не би била објашњена само Богом дата истинитост, већ и жива разумност, и узвишена светост свих наших догми, моралних захтева и црквено-дисциплинских обавеза, то може да се деси само на основу непосредног упознавања научних радника са свом пунотом, и Светог Писма и Светог Предања, а не само посредством школских система притом саграђених ван истинске Цркве на основу Аристотела, Томе Аквинског, Лутера и Канта и који су само делимично избрушени тако да личе на Православље. Истина је и то да се неће одмах, можда не у току првих пет година, пробити жива бујица истинске православне и националне науке, али се зрно за њен слободан раст садржи у томе да се учење Цркве усваја непосредно од ње, а не из комадића и крхотина.
5-6) Исто тако треба да буде постављена историја Цркве, црквено право, при чему студент академије сам мора да прочита и да познаје тројицу најстаријих историчара Цркве и да познаје „Књигу правила“, онако као добар ученик – катехизис, а данас ову књигу студенти уопште не познају, не познају је ни професори, чак ни највиши клир.
7) Црква није појава из историјске прошлости. Она живи и данас, њен свестан служитељ, узвишавајући се над верујућим народом по философском развоју, не сме бити отуђен од оног полета молитвеног духа, оне љубави пуне свештеног страха према живом општењу с Богом и свецима, која је толико својствена нашим црквеним заједницама, нашем верујућем народу. Откако се црквено мишљење удаљило из општецрквене животне средине и затворило у живот класне школе, хришћани су своје општење с небом усредсредили претежно у област осећања, у област лепог.
Зато је неопходно да богослови не буду неуки у овој сржи вере народа, као што данас већина њих јесте. На академијама треба основати катедру историје црквене уметности, с које би се предавала и историја црквене архитектуре, и сликарства, и појања; овде слушаоце треба упознати са свим познатим хришћанским светињама, увести нешто попут црквене географије с описима најважнијих религиозних и богослужбених обичаја различитих православних народа. Ничега тога у савременој академији нема и није га ни било: њени дипломци и магистри често немају појма о хришћанском Јерусалиму, не могу да наброје Аутокефалне Православне Цркве и православне народе; студенти Московске академије често не знају где почивају мошти светог Петра, Алексија, Јоне и Филипа, а Казанске – где су мошти светог Гурија, Варсануфија, Германа и ко су они били.
Краћи одломци из историје црквене архитектуре и сликарства се некад предају с академске катедре црквене археологије и литургике, али их треба поделити на две самосталне катедре, придодавши томе историју и анализу богослужбених чинопоследовања и практично проучавање различитих савремених богослужбених обичаја.
8-10) Литургику, хомилетику и пастирско богословље треба да предају само духовна лица, а и остали богословски предмети могу се препустити светским лицима само на одређено време, односно на три године, а затим она треба да приме свештенички чин или да траже другу дужност. Постоји православни богословски факултет у Аустрији, на Черновицком универзитету: тамо сви професори презвитери и сви студенти носе духовно одећу, као црквени клирици. Исто постепено треба увести код нас. Богословско мишљење и богословско разумевање захтевају љубав и молитву испуњене свештеним страхом, а шта значи то што наставници избегавају свештенички чин, ако не маловерје и равнодушност према Цркви? У своје време они су били посвећени у стихар, а затим су свештеном звању претпоставили светски чин, а такве 7. правило IV Васељенског Сабора предаје анатеми. Ако чак и предавачи горе наведене три црквено-практичне науке не буду обучени у свештеничко звање, и саме ове науке, због којих духовне школе и постоје, јер њихови питомци треба да науче да служе у цркви, да проповедају реч Божију и напасају Христово стадо – саме ове науке је боље укинути, зато што у садашњем стању ствари у устима светских професора оне изгледају само као ругање: обавезну проповед студенти сваке године преписују, уместо умећа проповедништва слушају само историју проповедничке литературе, а уместо пастирског богословља – одломке из патрологије.
11-15) Философске науке (логика, психологија, историја, философија и метафизика) су, истину говорећи, једине које студенти слушају с извесним интересовањем; наравно, оне не треба да буду скраћене по свом обиму, исто као ни руска књижевност, зато што она пред студентима открива умни и свакодневни живот нашег друштва, који им је потпуно непознат. Али такве вештачки ангажоване и нефакултетске науке, као што су историја древних цивилизација, средња и нова историја, латински и грчки језик и историја страних књижевности, безусловно треба да буду искључене из предмета духовних академија као предмети које не учи нико од студената, које лоше предају професори, који су завршили семинарије, и које се осим тога предају у трајању од две недеље – као предмети који због своје незанимљивости (с факултетске тачке гледишта) раслабљују усрдност и пажњу ученика и приморавају их да од прве године избегавају да долазе на многа предавања. Због тога треба да буду искључене и богословске, али вештачки створене науке – библијске историје и библијске археологије, јер њихов садржај у потпуности садржи наука Светог Писма.
16-18) Зато на три самосталне катедре треба поделити „Разобличавање раскола“ и „Разобличавање инославља и секташтва“, приблизивши прво науци црквеног права и литургици, а друго догматском и моралном богословљу. Изучавање секти и полемике против њих на нашим академијама уопште не постоји, управо зато што су ове секте врло блиске лутеранству, које се на академијама толико поштује. Мислимо да је боље учинити следеће и отворити: једну катедру – компаративног богословља и полемике с латинством, другу – полемике с протестантизмом и сектама и трећу – полемике с расколом и хлистовштином.
Практично бављење студената пастирским и мисонарским наукама треба да се изражава у држању проповеди и њиховој анализи, у огледним часовима веронауке у нижим и средњим школама, у учествовању у противрасколничким и противсекташким беседама, на шта ће радо пристати разни књишки мољци, чак и на академијама. Међутим, студентско проповедништво не треба да се остварује уз ону равнодушност професора хомилетике и полемике, као што је то било до сада. Професор не сме да остави ниједног од својих слушалаца без упутстава, како поводом садржаја његових поука, тако и поводом њиховог држања. Осим тога, студентима треба да буде отворен приступ код најбољих савремених пастира и стараца, како би видели како добар пастир може да подигне душу хришћанина, а сад знају за то само из романа Достојевског „Браћа Карамазови“. Осим тога, ради оживљавања предавања треба организовати да студенти анализирају своје семестарске радове који обично бивају исти као било који магистарски рад старијих студената универзитета. Оваквих семестарских радова студенти пишу девет у току целог школовања, а десети је магистарски. Може ли се сматрати за нормално да другови, који живе и раде у истој соби, не поделе једни с другим плодове својих двомесечних напора, понекад врло марљиво урађене и талентоване радове? Зар су човеку мисао и разум дати да би их крио од других?
Само задавање семестарских радова не сме бити индивидуална ствар професора, као што то сад бива! Треба размотрити теме на конференцији и поставити ствари тако да сваки студент од девет дела напише једно егзегетско, једно о изради древног документа, једно етичког садржаја, једно из књижевности, једно полемичко или критичко итд. Притом младу мисао треба подстицати на самоиницијативу, а не наводити је на вечито компилирање, као што је то сад уобичајено, захваљујући чему се умни таленти на академији не развијају него се гасе: у семестралним делима може се сусрести блиставо врцање талента и стваралаштва, у дипломском се студент труди да се сакрије иза мноштва цитата, магистарски се пишу или преписују увек по шаблону историјских монографија, а докторски радови ако нису компилација, онда су плагијат.
Све ове мисли о садржају и начину предавања наука и о делима неопходно је изразити не као благочестиву жељу, већ у прецизним параграфима устава, али ми не нудимо нацрт самог устава, већ нацрт упутстава за његово писање. Сигурни смо да ће се приликом испуњавања наведених услова у професорима и студентима сигурно пробудити интересовање за свој посао и надахнуће за рад, а кад се ово деси, академија више неће остати ван живота, ван друштвене мисли, ван религиозног утицаја на друштво и народ. Тада ће почети да ври живот у семинаријама, пробудиће се и старији клир, а нови се неће прихватити свог посла с оном незграпном стидљивошћу, која одаје човека, који није сигуран у исправност свог посла или није с њим упознат, већ ће ући у своју паству као посленик, који је већ искусан и у проповеди, и у предавању, и у саветовању, и у заступништву друштвене молитве. Зашто као такви у живот излазе сасвим млади католички свештеници, који су васпитани у спољашњој изолацији од живота, у условима строгог послушања и с врло сиромашном резервом знања? Зато што они не почињу од почетка пастирско делање, већ настављају исту делатност и живот, које су проводили у школи, која је свецело прилагођена њиховом животном предназначењу. Тамо, што је католички свештеник млађи, тим је његовом сећању ближа семинарија, академија или универзитет, тим је он надахнутији и ватренији, а код нас добар пастир треба свему да се учи од почетка, ако не жели да остане туђ људима и Богу.
Ако је академија свесна себе као црквене школе православне вероисповести, која се бори са заблудама неверја и јереси, да ли ће бити могуће да јој буде тешка зависност од локалног јерарха? И зар није било јасно 1905. године и данас да академији није била тешка зависност од самих јерарха, већ од Цркве, од вероисповести, коју она није хтела да брани, већ да реформише, иако није имала за ово никакве теоретске услове осим револуционарног жара? Установи, која чврсто и енергично испуњава своје предназначење, само началство даје нова и нова овлашћења, а коме је ово бунтовно захтевање слободе од послушања духовном оцу, својствено осим „блудном сину“? У основи ових стремљења наше академије не лежи чак ни научни рационализам, већ просто завист према положају универзитета, попут зависти разночинца према племићу или тачније, попут сталне зависти неразумног Израиља према незнабожачким народима. Универзитети и друге високе школе нису хтели да остану у потчињености својих надређених, министара. Али они су у своје оправдање наводили то да министри понекад уопште нису људи науке, и у сваком случају нису стручњаци за све факултете. А богословље није спознаја одрешена од црквеног живота. Главни учитељ локалне Цркве је архијереј, и његова главна обавеза се састоји у томе да се народ учи богопознању (2. правило VII Сабора), а он онда од себе поверава ово презвитерима и чтечевима (33. правило VI Сабора), и зато богословска школа, која није у послушању и под управом епископа, јесте противканонска установа, и наравно, нису ревност за славу Божију, већ супротне побуде биле у основи аутономних стремљења академије 1905. године, што је уосталом, ионако познато свима и свакоме.
Зато, прелазећи на говорење о администрацији академије изјављујемо да сад, пре израде и увођења новог устава, локалним јерарсима треба одмах да буду враћена сва њихова права и овлашћења у односу према академијама која су утврђена уставом из 1884. године који је одобрен с највише инстанце, а која су ограничена „Привременим правилима“ из 1905. и 1906. године. Без овог прелиминарног услова, односно без укидања „Привремених правила“ биће немогуће увести било какве исправке у живот академије и она се уопште неће, као ни ове три године, усклађивати с религиозним захтевима друштва и народа, уопште се неће сматрати да служи Христовој Цркви, већ ће постојати само за потребе професора и студената; то неће бити црквена школа, неће бити чак ни школа, већ потрошачко друштво, као што већ и јесте од 1906. године.
Да би богословска наука живела, а не дремала, да би се она писала, а не преписивала од инославних Немаца, да би академија била руководитељка религиозних идеја друштва и клира, а не мртво брвно у очима првог и извор саблазни за друго, да би се народни и црквени новац давао за њу као за установу која је драгоцена за Цркву, а не као за паразита који је за њу бескористан, и чак штетан – њено устројство не треба померити налево од устава из 1884. године, већ надесно: она је и по оном уставу била духовна установа не толико по свом саставу и по свом уставу и по свом устројству, колико једино по генеалошком пореклу својих наставника и студената.
Студентима треба скинути њихове полувојничке мундире с дугмадима гарде и обући их у духовну или полудуховну, полунационалну одећу. Треба најстроже захтевати да сваке недеље учествују у богослужењима; треба тачно одредити минимум богослужбеног свештенодејства по циркулару Светог Синода из 1889. године. Треба попунити два или два и по сата богослужења с максимално прецизним извођењем стихира, ирмоса и тропара, а концерте с еротском колоратуром укинути; нека академско богослужење буде узорно за добре парохије, а не сличица „како не треба служити“, што је до сад ипак био случај у већини академија. Студенти треба да сматрају за част да по реду служе у олтару, да поју и читају за певницом, а за онога коме је то непријатно, нема места у Духовној академији. Студенти не смеју имати никакву организацију: ни зборове, ни представништва, врата начелника увек треба да буду отворена за све, иако ректор обавезно треба да буде епископ, а инспектор – архимандрит или протојереј.
Повинујући се надређенима и руководећи се у животу смирењем које доликује омладини, студенти академије у односу на студенте осталих школа имају огромну предност – право друштвеног учитељства у Цркви, а за ово право треба да узврате најпослушнијим и најсмиренијим испуњавањем обавеза, и зато у новом уставу морају бити васпостављене све дисциплинске обавезе студената Духовних академија, које су изложене у ранијим (1884-1902.) циркуларима и инструкцијама.
Што се тиче формалног уређења администрације академија, и између осталог, живота студената, о томе следи нацрт упутстава професора М.А.Остроумова. Са своје стране само сматрамо неопходним да у правила о понашању студената буде унета мисао о томе да у религозно-црквеном животу нема места за фразу: „Студентима као одраслим људима није потребна васпитна дисциплина.“ Напротив, што је свеснији постао живот хришћанина (а служитеља Цркве посебно), он тим више стреми ка томе да усаврши своју душу подвизима побожности и послушањем. Највише црквено звање не смањује, већ умножава број спољашњих ограничења у животу клирика. Свештеник, на пример, не сме ни да пуши, ни да одлази на представе, ни да игра, ни да јаше; епископ је још више ограничен у свом свакодневном животу: и један и други су везани строгим послушањем.
А овај принцип мора постојати у животу студената Духовне академије као лица, којима академска диплома даје право на јерејско звање, и притом на изузетно важним местима – вероучитеља, инспектора, члана конзисторије и т.сл. Зато академско руководство има право и обавезу надзирања понашања студената и њиховог васпитавања сугестијама, укорима, казнама и т.сл. које су у вези с овим надзором, јер уписујући у сертификат високу оцену за понашање академска инспекција преузима на себе одговорност пред целом Црквом за то да је њен питомац достојан високог звања свештеника.
Обављати инспекцију по методама универзитетског живота значи имати монопол на црквена овлашћења у смислу чисто класних, кастинских интересовања и подвргавати се Христовој осуди која је изговорена против Његових непријатеља: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени (Мт. 23, 14).
НАПОМЕНЕ:
- Штампано у „Мисионарском прегледу“, 1909.г. Потпуна сабрана дела. 1911. Т. 3. С. 532.
- Слободу говора, штампе, окупљања, савеза.