ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Аргументи против ње: неухватљивост предмета
 
Против пастирског богословља као науке наводе се два главна аргумента. Као прво, каже се да је пастирство унутрашња ствар, често субјективна, која се никако не може изразити прецизним научним појмовима. Добар пастир ће успешно вршити своје служење, имаће морални утицај на паству; лош пастир неће имати овај утицај, чак и ако се труди да употреби све оне методе, којима га достиже добар пастир: доброта која условљава његов успех, јесте чисто унутрашња, индивидуална, и не може се прецизно дефинисати. Истина, одговорићемо на овај аргумент, није лако у тачним и јасним појмовима изразити својства која су неопходна за успех пастирства, али се не сме заборавити ни то да оно што је тешко није немогуће. Ако пастирско богословље није много учинило у тачном дефинисању ових појмова, оно у овом случају у своје оправдање може да наведе то да је и уопште у дефинисању најузвишенијих моралних појмова наука изузетно сиромашна, на пример, сиромашнија је од лепе књижевности. Дубина поимања духовног живота и тананост у описивању душевних покрета, какве видимо код неких писаца, проповедника и песника до данас нису преведене на језик прецизних моралних појмова. Али, као што се научна етика не одриче тачних дефиниција највиших моралних појмова, тако и пастирско богословље има све побуде да тежи ка објашњавању и прецизном образлагању појмова, којима се дефинише истинско пастирство. Тачно је да успех пастирске делатности углавном зависи од унутрашњег живота пастира, који је код различитих лица различит, али ова разлика не искључује и опште принципе у духовном животу добрих пастира. Видимо да су се поред свих индивидуалних разлика у моралном садржају добрих пастира увек запажале извесне заједничке црте, којима је био условљен њихов пастирски утицај. Управо овај општи садржај може бити изражен прецизним научним појмовима, који представљају задатак наше науке.
Осим тога, треба истаћи да сама мисао о томе да је успех пастирства наводно свецело условљен унутрашњим расположењем пастира јесте једнострана мисао. Узвишено расположење је, наравно, неопходно за пастира, али само оно није довољно, исто као што мајци није довољна само љубав према сопственом детету, чак и ако је најдубља, да би му дала одговарајуће васпитање: поред љубави потребно је и умеће, потребна су знања. Ако је млад човек надахнут искреном жељом да послужи духовној изградњи својих ближњих, то још увек не значи да већ влада свим условима за успешну пастирску делатност: можда му недостају и животна знања, и познавање људи и себе самог. Он не може бити сигуран чак ни у то да његове узвишене намере, које не усмерава искусан руководилац или познавање закона духовног живота и пастирства, неће водити ка његовој самообмани или такозваној прелести. Колико снажно опасности сличне врсте вребају људе, који су свој живот посветили неком изузетном моралном подвигу не види се само из свима познатих примера, који се наводе у делима аскета, већ и из самог Светог Писма. Видимо да је Господ сматрао за потребно да се умере слични пориви чак и код таквих ревнитеља као што је апостол Павле, којег није желео да избави од „жалца у тијелу“, да се не би надимао. Јасно је да и за пастира Цркве није довољно да има ревност за служење Богу и ближњима, већ да су потребна познања о томе како да управља овом ревношћу. Управо ова знања и треба понудити као пастирско богословље.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *