ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
ГЕНИЈЕ НИКОНА. НИКОН-ГРАДИТЕЉ
 
Никон је генијалан човек. Геније се познаје по томе што се слива с народом. Главним задатком свог живота патријарх Никон је сматрао слабљење руског црквеног провинцијализма. Ова његова идеја се одразила у изградњи Валдајског Иверског манастира (у Новгородској епархији), Воскресенског или Новог Јеруслима, код Москве, на 47 врста, Крсног на Белом мору. У изградњи Иверског манастира патријарх Никон се угледао на распоред Лавре Атонске горе и посебно на тамошњи Иверски манастир. Из овог манастира је на молбу Никона, који је тада био још Новоспаски архимандрит, преко архимандрита Иверског Атонског манастира Пахомија, који се налазио у Москви, у нову обитељ послата копија чудотворне иконе Иверске Мајке Божије.
Воскресенски манастир је још познатији и славнији од Иверског. Повод за његову изградњу био је тај што је патријарх често пролазио кроз ово место у Иверску обитељ и одмарао се у њему од пута. Приликом изградње новог манастира патријарх Никон је имао у виду да код реке Истре сагради храм врло сличан Јерусалимском и у њему – Гроб Господњи.
Патријарх је купивши земљу и село Воскресенско (које је сад претворено у трговачки део) цело брдовито место окружено реком изравнао насипом, с три стране је ископао ровове, његову површину је оградио дрвеном оградом са седам кула и унутра је за прво време направио топлу дрвену цркву у име Васкрсења Господњег с трпезаријом и другим просторијама. Ову цркву је патријарх 1657. године освештао у присуству цара, који је обишавши локацију изабрану за уређивање манастира толико био одушевљен њеном лепотом, да је рекао патријарху: „Сам Бог је од почетка одредио ово место за обитељ; оно је дивно као Јерусалим.“ А патријарх, утешен тако слатким именом, да би угодио цару назвао је целу обитељ Новим Јерусалимом, а гора, с које је цар гледао названа је Елеоном, исто као што су и друга места у околини добила палестинске називе, на пример, суседна села су била названа, једно Назарет, друго Грнчарево село, треће Тавор и Eрмон, а пето Рама; река пак Истра – Јордан. Тада је цар наредио да се гради велики саборни камени храм, који је у свему био сличан Јерусалимском храму; ова црква постоји и данас и задивљује својом величанственошћу и лепотом. Богомолнику, којем ће искусни манастирски водич показати и објаснити све, учиниће се да је путовао по правој Палестини. И богомолници који су обилазили Јерусалим у Палестини и Нови Јерусалим код Москве сведоче о њиховој запањујућој сличности.
Манастир Крста патријарх је саградио на месту на којем се чудесно спасио од морске буре. Још док је био обичан монах, пролазећи из Анзерског скита морем на крком чамчићу како би изабрао згодније место за вођење монашког живота, Никон замало да погине од јаке буре и само се уздањем у силу Часног и Животворног Крста Господњег спасио да не буде потопљен испред Оњешког ушћа, приставши уз острво Киј, на којем је у сећање на своје спасење тада подигао Крст с намером да ту са временом сагради макар малу цркву или манастир.
Касније, кад је био већ Новгородски митрополит, Никон је ишао на Соловјецки манастир по мошти светитеља Филипа, митрополита Московског; на повратку из Соловјецког манастира с моштима светитеља Филипа Никон се задржао на овом месту и видео је да се крст који је раније поставио сачувао у целини.
Потом, кад је постао патријарх, Никон је одлучио да на том месту сагради манастир, о чему је још одавно сањао, тим пре што је острво Киј било потпуно ненасељено, и на њему није било ничијих имања, није било људских насеља, због тога што је цело острво го камен, а многи верујући људи, који се нађу у високим таласима, гледају на овај Часни Крст и спасавају се да не буду потопљени. Зато је патријарх 1656. године на том месту поставио темељ Крсног манастира у име Часног и Животворног Крста и светог свештеномученика чудотворца митрополита Филипа.
И ево, сва ова здања, плод личног залагања патријарха Никона, постала су општенародне и велике руске светиње. Иверски манастир се бели на језеру с плавим куполама и величанственим иконостасом преко целог зида, Иверска икона Мајке Божије је у Москви, Нови Јерусалим као да силази с неба, Крст, који се уздиже изнад гомиле гранита с моштима 250 угодника Божјих, све су то предмети највећег поклоњења за Русе. У Русији има много чудотворних икона Мајке Божије: Владимирска, коју је по предању сликао свети јеванђелиста Лука, Казанска и др., али највеће поштовање у Москви ужива Иверска икона Мајке Божије. Исто треба рећи и за Нови Јерусалим. Тројице-Сергијева Лавра је највећа светиња за све Великорусе и сваке године десетине хиљада богомолника журе у ову обитељ да добију небеску помоћ и поткрепљење у земаљском животу, али ако се пореди број богомолника у Новом Јерусалиму, испоставиће се да их тамо има скоро више него у Тројицкој Лаври, овом религиозном центру Великоруса, или, у сваком случају, ништа мање. Исто треба рећи за Иверски и Крсни манастир, само у мањој мери.
Ево како су драга, као су блиска руском срцу здања патријарха Никона. Како је дубоко, значи, он проницао у народну душу, у њене скривене кутке. Видите како дуго живе његова дела, и на њих не утиче разорна сила времена. Проћи ће векови, а Руси ће још увек осећати гануће гледајући Иверску икону Мајке Божије, Нови Јерусалим, Валдајски и Крсни манастир. Зар Његова Светост Патријарх Никон чије су светиње бациле у сенку најстарије светиње није био народни геније?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *