ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
КАРАКТЕРИСТИЧНЕ ЦРТЕ КАРАКТЕРА ОЦА ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ У ПОРЕЂЕЊУ С ДРУГИМ ПРАВЕДНИЦИМА[1]
Успомена на оца Јована Кронштатског драга је сваком хришћанину. По чему је он био велик пред Богом и људима? Због чега је отац Јован био тако драг руском срцу? Шта је било посебно привлачно у његовој души и побожности? Ова питања се природно постављају приликом размишљања о изванредној знаменитости и слави оца Јована за живота, које се нису удостојавали други праведни људи који су се подвизавали у последња времена, а вероватно ни раније.
Руска православна побожност је обично побожност поста и покајничке туге. Најкарактеристичнију црту наше благочестивости чини свест о својој греховности пред Богом и пред људима и дух самопрекоревања, самобичевања. Нашим омиљеним молитвама сматрају се покајничке молитве и међу њима је руском верујућем срцу посебно драга молитва светог Јефрема Сиријског „Господи и Владико живота мојего…“
Међутим, сталном тугом због својих грехова и сузама покајања не исцрпљује се сав живот душе. Ево, наступа празник Светог Васкрса с његовим сверадосним тријумфом, с његовом знаменитом беседом светог Јована Златоуста. У овим часовима свештеног победоносног одушевљења и светлог ликовања хришћанског духа заборавља се туга покајања и хришћанин ликује божанском свепраштајућом љубављу, тако да се испоставља да нема разлике између оних који су се подвизавали и оних који се нису подвизавали, између оних који су постили и оних који нису постили, између усрдних и лењих, и сви се без разлике позивају на велико духовно славље хришћанске вере: сви људи без изузетка чине заједнички збор народа који славослови васкрслог Христа, Победника смрти и пакла. Слично душевно стање доживљавамо и у неке друге велике празнике и у дане причешћивања Светим Тајнама.
А у време ван празника су не само обични грешници, већ и подвижници-праведници проводили и проводе свој живот у оплакивању својих грехова и попут Јефрема Сирина, воле „плачевноје житије“. Међутим, међу њима је хришћанима познат један који је имао другачије расположење духа, који је добијао благодатну снагу од Бога својим победничким, радосно-ликујућим хођењем пред Њим. Такав је светитељ Николај Чудотворац и у овоме је објашњење његове непролазне славе у хришћанским народима, а посебно у руском народу.
Дух светитеља Николаја водио је и руководио на путу и нашег вољеног пастира, који се данас преставио у Господу – оца Јована Кронштатског. Њему је увек био својствен дух радосног прослављања Бога, као у нама, грешнима, на дан Светог Васкрса; од њега се нису чули покајнички јецаји; он се више радовао него што је туговао: он је, очигледно, још у младости измолио опроштај за своје грехове и у њему је стално ликовала ова благодатна, духовна победа над грехом, ђаволом и светом… Видети таквог човека, слушати овог облагодаћеног хришћанина, молити се с овим великим пастирем Цркве Христове представљало је велику духовну насладу за руски народ. Отац Јован је у свом животу корачао пред нама као носилац победничке, ликујуће вере.
Ево због чега су људи тако незадрживо хрлили према њему, зашто су тако чезнули за њим. Свако од њих као да је говорио себи: „Нека сам ја и немоћан и сав у греховима, али ево, постоји на свету праведник, који побеђује нашу греховну природу, постоји таква хришћанска душа, која је све победила и стекла благодатну силу велике молитвене смелости, која само ликује због лепоте најслађег Исуса…“
Међутим, било је и таквих људи, који сами нису поседовали духовну уравнотеженост, који нису добро познавали оца Јована и који су представу о њему више стекли на основу новинарских вести, који су тврдили да је отац Јован „у прелести“. За ове празноглавце саблазан је представљала и спољашња атмосфера у којој је овај праведник живео подвизавајући се на земљи, као и материјални знаци љубави, којима су оца Јована обилно даривали његови поштоваоци. Смућивале су их и кочије којима се отац Јован возио и његов сопствени параброд и свилене расе и брилијантски крстови које је носио.
О, кратковидих људи! Они нису знали да је самом оцу Јовану свила значила исто колико и рогожина, да њему брилијанти нису били драгоценији од песка, који газимо, да све сличне знаке поштовања и љубави није примао ради себе, већ ради оних који су га волели, да не би увредио њихова добра осећања према њему и наклоност према светом делу којем је служио целог свог живота.
„А можда се,“ – рећи ће неко – „отац Јован приближавао типу оних савремених умишљених праведника, „духовно препорођених и спасених у Богу“, којима је грех наводно туђ, каквима се сматрају наши секташи – пашковци, штундисти, баптисти и други, који се смеју подвизима покајања, постовима, светим иконама и осталим црквеним одредбама?“ Слава Богу, овога нема и неће бити: отац Јован није један од њих. Они се одликују само тиме што се сами хвале – тиме што сматрају себе светима и спасенима. Јер чак ни свети апостол Павле није још сматрао да је достигао Христа, говорио је о себи: Него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус… што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Флп. 3, 12-14), да ли ови сањари који сами себе варају могу да сматрају себе савршенима?!
Каква је разлика између оца Јована и ових умишљених праведника? То можете да спознате сами. Покушајте да им се супротставите аргументовано и да дирнете њихово самољубље и одмах ће се открити каквог су духа. Истог часа ће се њихов израз нагло променити; од благих и нежних они су постају зли и раздражљиви; радост у Богу и мир међу људима које су они проповедали, замењује испољавање грубог гнева, који је доказивао да у њима уопште нема благодатног духа, већ постоји само лицемерје. У овој њиховој раздражљивости, како указују оци искусни у духовном животу, и састоји се знак тога да се они који су њоме опседнути налазе у власти зле, демонске силе („у прелести“).
Сад се сетите да ли је било могуће тако наљутити кротког и смиреног срцем оца Јована? Јер и он је био подвргаван увредама како од својих, тако и од туђих, јер њега су избацивали из храма, а зар се он љутио, зар је био ван себе и зар је био озлојеђен попут оних умишљених праведника? Управо захваљујући свој смирености и кротости отац Јован, који се ослободио сваке гордости могао је да прими ону победничку Христову радост која је увек сијала у њему, као чудесни Божји дар. И ево зашто су сви тако волели оца Јована.
Међутим, ако би неко пожелео да спори и да доказује да покајничка туга увек треба да прати живот хришћанина, корисно је да се подсети на следеће предање из живота атонских инока. Два монаха су згрешила и ава их је затворио у пирг (манастирску тамницу) на три дана и три ноћи. Кад су обојица изашла из свог заточеништва, један је ронио вреле сузе због свог греха, а други монах се веома радовао што је победио свој грех. На питање браће која су била у недоумици, мудри ава је објаснио да су оба монаха подједнако угодила Богу – и онај који плаче и онај који се радује.
Достојно је пажње и то што се отац Јован без спотицања подвизавао против искушења таштине и гордости којима се обично подвргавају све познате личности у свету. И ово је потицало из дубоког хришћанског смирења оца Јована, у којем ни на тренутак није престајао да се сећа Бога-Промислитеља и при чему је сматрао себе Његовим недостојним слугом и слабим оруђем Његове благости. Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем (Пс. 15, 8), – могао је да каже о себи заједно с Псалмопојцем. И ова духовна мудрост оца Јована постаје тим чуднија што он очигледно није имао старца у току целог свог живота: он се учио само од саме свете Цркве, њеним уставима и предањима, њеним дивним богослужењем и речју Божијом. Својим неуморним подвигом молитве и синовског послушања Цркви, својим непрестаним добрим делима у духу јеванђелске љубави отац Јован је умео да од младости убије у себи дух гордости и сазревао је затим у добру пшеницу за житницу Христову.
А какву истину је отац Јован заволео више од других? О чему је он највише волео да проповеда? Омиљена мисао оца Јована која је била главна у његовим проповедима и дневницима, јесте истина драга православној свести да сви ми у Богу чинимо једно: Анђели, свети угодници и хришћани, који остварују своје спасење, живи и умрли. Најближи начин за остваривање овог јединства јесте: узношење наше душе према Богу у молитви и најтесније сједињење са Христом Богом у најсветијој тајни Евхаристије.
Проповед истине која је посведочена управо Христовим речима: Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21), била је посебно корисна за Петроград, у којем се множи пашковско лажно учење, које негира заједницу светих наводно због љубави према јединственом Заступнику – Христу. Међутим, Христос није самољубиви гордељивац, који завиди кад људи прослављају Његове другове. Он је рекао: Ко вас напоји чашом воде у име Моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју (Мк. 9, 41). Или још: И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42). Проникнут овим созерцањем свих у Богу, отац Јован је у своје срце заједно с Богом примао све људе. И овим се објашњава његова блискост са свима, и блискост свих с њим, и наша међусобна блискост кад га се сећамо или кад се молимо. Ево, и сад чинимо један надахнути збор уједињен његовим духом који све воли.
Познато је да се отац Јован није одликовао генијалним умним способностима и било каквим другим изузетним природним талентима и тим су више запањујући били његово духовно прозрење, његова блискост Богу, његов велики утицај на људске душе и благодатна чудотворна сила. Одгонетку ове дивне појаве добио сам од мог пријатеља и школског друга – покојног Тавричког епископа преосвећеног Михаила (Грибановског). Приликом свог првог сусрета с оцем Јованом, још у младим годинама свог живота он је о Кронштатском пастиру рекао: „То је човек који Богу и људима говори само оно што му каже његово срце: он у свом гласу испољава онолико осећања, и људима пружа онолико самилости и нежности колико их осети у свом срцу и никад својим уснама неће додати преко онога што има у својој души. То је највиши степен духовне истине која човека приближава Богу.“
Проверавајући изречену мисао својим посматрањима нашао сам да је отац Јован увек и у свему заиста био безусловно истинољубив и потпуно искрен. Ово својство душе оца Јована огледало се и у његовој молитви: неке возгласе он је следећи своје узвишено молитвено расположење изговарао надахнуто, а друге – мирно. У његовом служењу Богу није било никаквог одступања од ове највише искрености: ово служење је било негирање сваке глуме. Водећи сталну унутрашњу борбу са свим греховним помислима, проверавајући свакодневно чистоту своје душе и истинитост свог срца, отац Јован је достигао највиши степен истинољубивости која нас једино и приближава Богу, по речима светог Јеванђеља: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5, 8).
Рекли смо да је отац Јован имао духовну блискост са свим људима. Ова блискост се огледала у њему својственом осећању ватрене самилости једнаке према свима. За обичног човека ово осећање је недоступно у оној мери у којој га је имао отац Јован, због чега подвиг његове самилосне љубави према свим људима треба признати подвигом невероватно тешким и на известан начин натчовечанским. Јер, наша душа може да изрази наискреније делатно састрадавање двама, трима лицима једног дана; ако их буде више, са шестим или седмим ближњим ми због наше немоћи више нећемо бити у стању да искрено саосећамо и да му истински помогнемо, већ ће нам их њихово претендовање на наше саучешће учинити одвратнима. Управо овом ограниченошћу наше љубави према ближњем објашњава се појава да се лекари, медицинске сестре, гробљански свештеници и друга лица која стално присуствују људским патњама и смрти тако мирно и равнодушно односе према туђим патњама. Уосталом, ако овакав свештеник живо и искрено све покојнике испраћа као своју браћу у Христу, која одлазе у горњу отаџбину код Оца Небеског, то је поуздан знак да у њему већ делује благодат Божија, а не људска сила…
Сад замислите колико стотина пута више је отац Јован морао да остварује ове подвиге самилосне човекољубивости?! Колико пута више него сваки други духовник! И за све је имао довољно благодатног саучешћа и охрабрења. А кад је отац Јован у овом тешком подвигу губио телесну снагу, он се брзо удаљавао и осамљивао да би нашао у себи благодатно поткрепљење у молитви или читању светог Јеванђеља, после чега је поново долазио код људи као увек благ и светозаран весник јеванђелске љубави.
И ову неземаљску лепоту подвига човекољубља и неодољиви духовни шарм оца Јована признавали су му не само његови поштоваоци, већ и сви они који су познавали овог победоносног проповедника Христове вере. А својој осталој духовној деци отац Јован је био толико духовно близак, тако свецело очаравајући, да је за њих постајао као део њиховог сопственог бића; ови људи су тежили ка томе да скоро сваки покрет свог срца вежу с њим, с његовом вољом и увек су се у мислима питали: шта би он рекао или како би поступио у датом случају? Много је оних који ништа важно у свом животу нису предузимали без савета и благослова оца Јована.
Овакав духовни савез између оца Јована и његове духовне деце углавном се успостављао кроз молитву. Слично осећање духовног општења међу људима они су били склони да сматрају натприродним и зато су га неки сматрали Христом који се по други пут оваплотио. На таквом тлу је и настала изопачена, болесна појава као што је јованитство, коју су Црква и сам отац Јован одлучно осудили. Порекло овог секташког покрета је прилично природно: увек поред моћних појава у животу настају и веће или мање заблуде…
Иако је отац Јован и кроз живот ишао као ликујући, победоносни исповедник Христове истине, који је истинољубиву чистоту свог срца узвисио до степена Боговиђења и премда је био светли носилац велике самилосне љубави према ближњима, он ни тада, у време своје највеће славе још није достигао пуноту јеванђелских блаженстава. Он тада још није претрпео „страдање за веру“ Христову, на њега још није био стављен венац, који је унапред објављен Христовим речима: Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега (Лк. 6, 22).
Али ево, 1905. године, у дане револуционарних слобода, кад су нечастивци стављали цигарете у уста ликова светаца Божјих на црквеним иконостасима, кад су се скрнавили и бацали свети престоли у олтарима, непријатељи Христови су се окомили и на оца Јована гнусним исмевањем и клеветом. Они су га омрзли управо „Сина Човечијег ради“; схватили су непријатељи Христове вере да није могуће пољуљати Русију док морални облик оца Јована стоји неоскрнављен пред свешћу руског народа и друштва. И ево, они нису презали ни пред каквом клеветом како би га понизили у очима људи. Међутим, тиме су га само подигли у свести верне деце Божије: на његовој часној глави заблистао је венац исповедника и ми ћемо му с потпуним уздањем упутити наставак Христовог поздрава: Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу.
А да ли да се ми који смо остали на земљи радујемо његовом блаженом упокојењу, да ли да се тешимо овом славом и благодаћу или да плачемо због духовног пада, због стања у којем је он напустио нашу помесну Цркву, нашу православну Русију? Као одговор на ово рећи ћу следеће.
Пре четири године на празник Сретења саопштили су ми да отац Јован, који је тада био тешко болестан пита за мене и да жели да ме види. Обрадован пажњом која је за мене драгоцена одмах сам му отпоздравио телеграмом:
„Честитам достојном поштовања оцу Јовану празник Сретења Господњег. Молим вас да попут праведног Симеона не напуштате земљу и свој народ док не заблиста поново кроз вас препорођена побожност, – светлост и откровење незнабошцима и слава људи Божјих.“
После неколико дана дошао сам лично код оца Јована у Кронштат и овде сам имао утеху да чујем од њега наговештај да ће се жеља коју сам изразио остварити. Заиста, упркос изјави лекара који су категорички тврдили да отац Јован неће моћи да изађе из собе до Васкрса и да живи дуже од јесени, он је већ четири дана касније, у „недељу праштања“ служио у храму Литургију, затим је служио у току целог поста и за Васкрс, и од тада је поживео још скоро четири године.
Како сад да схватимо испуњење ове молитвене жеље? Да ли у смислу да је престављење оца Јована које се догодило пре 40 дана потврда тога да су се за Русију већ завршиле тешке године безбожне и метежне ђавоиманости и да је зарудела зора духовног препорода или у смислу да је узет онај који задржава (2 Сол. 11, 7) и да се приближило време коначног тријумфа и безбожништва и бестидности?
У сваком случају, ближи се одлучна борба између вере и неверја; у сваком случају драги покојник нам заповеда да одбранимо своју свету веру у нашем друштвеном животу или да, ако томе није суђено да се деси, онда да свако макар одбрани своју душу! У бури злобе и страсти, која се подигла на истину – није могуће да руско друштво и народ и даље храмају на оба колена.
Ма шта да нам Господ досуди – радост или тугу, спасење или погибељ, свако мора, без обзира на упокојење оца Јована да се угледа на његову веру. Свако од нас нека да себи, у сећање на оца Јована, обећање: „Нећу скривати своју свету веру! Нећу попуштати светогрдницима и богохулницима!“ Тиме ћемо и своју душу оправдати и добићемо благослов од облагодаћеног пастира Христовог.
НАПОМЕНЕ:
- Изложено у краћој варијанти из говора одржаних у „Друштву ширења религиозно-моралне просвете“ 28. јануара и у „Руском сабрању“ 2. фебруара. Објављено у посебном издању часописа „Црквене новости“, 1909.г., бр. 7.