ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРИПРЕМА ЗА ПАСТИРСКО ПРИЗВАЊЕ[1]
 
Последица верности кандидата за примање свештенства свом звању
 
Ако одступање од исповедања вере доводи будућег пастира до тако жалосних последица, насупрот томе – стална верност речи Истине даје му драгоцено благо духовних добара. Стално идење за једним знамењем пре свега ствара у човеку хришћанину ону целовитост моралног карактера, ону хармоничну узајамну сагласност свих његових страна по којој одмах можете препознати религиозног човека без фанатизма, без болесне раздражљивости или пасивне укочености, квијетизма. Правила хришћанске врлине и истина вере служе му као непромењиво мерило приликом оцењивања и појава живота, и дела мисли и самих људи. Ипак, то је мало: стална навика да човек увек буде свестан моралног квалитета сваког знамења које се подиже у друштвеном животу развија у њему танани укус за понекад тренутну оцену људи или појава који се тешко могу дефинисати или су лицемерни. „Мислим,“ каже грчки мудрац, „да није последњи део мудрости то да се распознаје какав је сваки човек.“ Исус, син Сирахов, саветујући свакоме да упознаје ближње колико може (9, 19), почиње да суди о њима по себи самом и да расуђује о сваком делу (31, 17). Али почетак ове духовне мудрости је страх Божји, који се супротставља сваком другом страху: „Бој се Бога и више никога.“ Док се ап.Петар није ослободио несталног страха, није имао дар јасне спознаје ствари и одговарао је Спаситеља од крсног подвига. Самарјани, неутврђени у вери, нису схватали личност Симона чаробњака, али је исти овај Петар, просвећен Светим Духом и исповедништвом, почео да му говори: Видим те да си у горкој жучи и у оковима неправде (Дап. 8, 23). Најтананије изреке о вези између верности и духовног разума јесу речи Господње: А прије свега овога дигнуће на вас руке своје и гониће вас и предавати у синагоге и тамнице; водиће вас пред цареве и намјеснике због имена Мојега. А то ће вам се догодити за свједочанство. Ставите, дакле, у срца своја, да не смишљате унапријед како ћете одговарати; јер Ја ћу вам дати рјечитост и мудрост којој се неће моћи супротставити или одговорити сви ваши противници (Лк. 21, 12-15). Хришћанска савест, која је неколико пута постављена за највиши циљ наших дела и речи, стиче ову искључиву јасност и тананост, која уз помоћ Божанске благодати, учи људе да читају срца, и да у појавама живота, сусретима или делима одмах види њихову корист или штету за спасење.
Колико далеко треба да се простире верност хришћанском знамењу у делима и у мислима? Одговор: треба ширити религиозно-моралну тачку гледишта на све области живота и мисли, све треба поредити с истином и добром. У томе се састоји можда главни услов за стицање пастирских дарова, услов за то да би хришћанин посвећујући се овом служењу, не само по имену, већ заиста био способан да објављује као „уста Божија“ – да свако питање хришћанске савести у њему налази тачан и поуздан одговор и савет. Наша малодушност избегава овакву сталну верност речи истине плашећи се да ће човек бити проглашен за фанатика, уског, нетолерантног, омраженог од свих, али су ове бојазни неоправдане. Људи мрзе оне религиозне људе који у своју религиозност уносе неку страст, недобронамерност, злобу и т.сл, а тип истинског хришћанина који је воли и који јој је непоколебљиво веран, јесте тип који људи воле више од било ког другог. С друге стране, Божанска истина је тако широка и свеобухватна да ради ње ништа добро у животу не може бити одбачено или умањено. Верност истини и њена примена на све животне појаве прошириће у његовом уму саме религиозне појмове и створиће целовит и складан религиозни поглед на свет.
Важност ових добрих последица од непоколебљивог идења за знамењем истине и погубност последица његових издајника подстакла нас је да се детаљније задржимо на развијању ових свакодневних истина, које се обично пропуштају у предавањима пастирског богословља.

Коментарисање није више омогућено.