ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ДИСЕРТАЦИЈА „ПСИХОЛОШКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У КОРИСТ СЛОБОДЕ ВОЉЕ И МОРАЛНЕ ОДГОВОРНОСТИ“[1]
 
УВОДНА РЕЧ
 
Преосвећени архипастири и милостива господо!
 
Представљајући вашој просвећеној пажњи свој рад, сматрам за потребно да кажем неколико речи о његовој намени.
Људско биће живи и делује руководећи се потребама, које су усађене у његову природу, потребама које у његовом животу нужно изазивају различите функције, које се по својим манифестацијама мењају у складу са својствима положаја, узраста и другим животним околностима, али које се никаквим утицајима не могу избрисати до потпуног уништења. Такве су морална, религиозна и друге потребе. Ако се човек или друштво подвргавају утицајима који су очигледно непријатељски према потребама које изазивају поменуте функције, оне се не уништавају, већ се само успоравају у свом развоју, остајући и даље саставне особине нормалне људске природе.
Зато, кад се руско друштво налазило под очараношћу различитим разумским начелима, која по свом смислу потпуно искључују религију и морал, под очараношћу грубим материјализмом, у већини случајева се овај утицај ни из далека није испољавао у свим странама његовог живота, већ пре свега у области теоретских созерцања, у школи и штампи. А у свим оним случајевима кад се човек лицем у лице сусретао с практичним животом, кад је у њега ступао као активан делатник, његове теоретске заблуде су лако уступале место пробуђеним узвишеним захтевима духа и разлетале су се „као дим“,[2] „горди човек“[3] „се смиравао“,[4] „спознавао је себе у себи“,[5] „припитомљавао се“[6] и мирно се враћао својој „баки“[7]. Процес овог препорода класично су објаснили наши најбољи домаћи писци.
Последња деценија представља опасније, премда не толико угњетавајуће, искушење за руску мисао. С истог овог запада код нас долазе књижевници, који ратују против вечних принципа, сад већ не тако што смишљају широке космогоније, које у област небића избацују унутрашњи свет душевног живота, већ напротив, директно упадају у њега и у његову „светињу над светињама“, тј. у област наше моралне свести. Оне отров у духовни живот наивних поштовалаца свега што навлачи маску рационалистичке науке не уносе путем негирања потреба нашег духа, већ путем њиховог извртања неприметног површној пажњи.
И занимљиво је да су савремена евдемонистичка, фаталистичка и песимистичка учења о којима се и говори, која су се зачела пре саме историје философије, до сада успела да приме у своје системе све оне појмове, који су им раније били супротстављени, при чему су, наравно, примила само форме ових појмова, остајући и даље непомирљива с њиховим истинским садржајем. Заиста, евдемонизам је већ одавно престао да тврди да се наводно сва људска делатност састоји у непосредном задовољењу егоистичких жеља. Затим, он је допустио, да човек има способност да слободно предузима низ непријатних радњи, које ипак воде ка одређеним егоистичким циљевима. Напокон, он је у виду утилитаризма за захтеве признао егоистичке природе и алтруистичке инстинкте, озаконио је уздржање, па чак и самопожртвовање, али ипак за коначни мотив поступака овакве врсте, такође признаје задовољење пасивних потреба душевне природе, тј. егоизам. Да ли је онда чудно то што неки површни читаоци не налазе никакву разлику између утилитарног учења Мила и Спенсера и учења Јеванђеља које објашњавају учени противници првих?
Сличан процес постепеног видљивог зближавања с директно супротном доктрином издржао је и детерминизам, који чини предмет нашег критичког рада. Испољивши се у виду грубог фатализма, по којем богови у човековом животу одређују неколико догађаја, које људска воља никако не може да избегне (сетимо се баладе о мудром Олегу), фатализам би уз постепени историјски развој мисли ускоро морао приметити своју недоследност (по којој је човек час слободан, час није), али остајући веран себи он је не само неке, већ и све догађаје и радње човека приписао појединим актовима Божанске воље; такво је, на пример, учење Корана. Међутим, даље упознавање људи са својим душевним животом, а посебно с везом између жеља, приморало их је да дођу до природнијег учења, до извођења наших радњи из спољашњих утисака које добијамо. Али испоставило се да је и овај фактор нашег унутрашњег живота, тј. спољашња ситуација сваког човека превише удаљен од нашег бића; зато су, да би имали могућност да објасне органски развој карактера, фаталисти променивши име у детерминисте, преместили центар човековог живота из спољшњег света у његову унутрашњу природу и тако су у свом систему ослободили место за све чињенице које су му се до тада супротстављале, а које сведоче о активној енергији нашег духовног организма, за фактор индивидуалног живота најновији детерминизам признаје природу сваког човека с њеним општим својствима и појединачним особинама, с њеном стабилном пријемчивошћу за спољашње утицаје, с њеним, напокон, симпатичким, алтруистичким и другим духовним потребама. Које чињенице слободе можете да супроставите оваквом учењу? Оно ће пристати да призна све њих, али ће их све објаснити као плод природног развоја урођеног карактера, који нисмо ми дали. Очигледно, разлика у поимању слободе поступака ће остати најтананија, скоро дијалектичка. Детерминисти не изводе жеље из представа, већ из основних порива духа. Питање ће остати да ли ја владам својим основним жељама, или је њихов међусобни однос предодређен мојом индивидуалном природом. А од једног или од другог решења ствари зависи све усмерење човековог практичног живота. Међутим, то је мало. Детерминизам и друга наведена антрополошка учења, толико погибељна по интересе истине и добра, не ограничавају се покушајем да се овлада свим супротстављеним подацима, који сведоче о нашој активности, о нашој моралној вољи: она желе да потчине себи и највиши ауторитет Откровења. Истакла су низ историјских, философских и егзететских дела, у којима се труде да учење Новог Завета прикажу у складу са својим теоријама.
Поставља се питање: шта озбиљне научнике подстиче на такав, очигледно, несавестан фалсификат? Зар је то свесна тежња да преваре људе? Не, на основу њихових дела можемо се уверити у то да они пре свега варају саме себе, да верују себи. Узрок оваквих чудних заблуда налази се дубље, управо у историји западне науке, у разумском односу мислиоца према свим појавама које истражује уопште, а посебно према душевном животу. Уместо да последње описују онако као што их стварно доживљавамо, западни мислиоци преводе податке наших осећаја и вољних емоција на језик сувопарне логике, и зато је природно да у њиховим делима све функције религиозног и уопште унутрашњег живота губе свој специфичан карактер претварајући се из чињеница које се реално осећају у сувопарно резоновање поводом откривених психолошких појмова или просто термина.
Али, за руско друштво које такође више живи фантазијама разума него реалним животним радом, овакво кастрирање душевних процеса остаје неприметно. И оно је, исто као његови прекоморски учитељи спремно да се задовољи речима тамо где се ради о животу, на пример, спремно је да поштује врлину самопожртвовања без признавања индивидуалности, спремно је да се клања хришћанству, допуштајући истовремено да је његов Оснивач био просто сањар.
Да бисмо се борили с тако тананим обманама мисли, које су толико опасне управо због своје спољашње блискости с начелима истине и морала, могли смо да изаберемо само једну методу истраживања слободе – потрудили смо се да се загледамо у душевне процесе, који се тичу слободе, онако каквима их представља непосредна свест, како они реагују једни на друге, и на душевни живот уопште. Управо овде смо видели да детерминизам уопште не може да прими у себе чињеницу душевног, а посебно моралног живота, већ само речи које их означавају; управо овде смо се уверили да практично није у стању да избрише из свести мисао о свом ја као коначном узроку мисли и поступака, да он такође није способан да припише морални карактер неслободном поступку без обзира на све аргументе, да није способан да назове врлинским ни најсамопожртвованијег и најблагочестивијег филантропа, ако је он био лишен слободне воље.
Да тако мислимо не приморава нас само то што су ове интуцијије непосредно довољне саме себи: потрудили смо се да покажемо да се управо ове интуиције, управо тако схваћене, налазе у основи самих закона спознаје, дакле, да су поуздане у највишем смислу ове речи. На последњу мисао нас је навело познанство с полемиком о нашем питању на тлу логике. Заиста, у свим логичким аргументима за и против слободе воље морали смо да приметимо да су једни или други заправо унапред решили питање. Ако на пример, детерминисти кажу да је слободан поступак, онај који ничим није мотивисан – то је апсурд, јер из „ничега“ ништа не настаје, они су већ унапред искључили мисао о слободи, приказујући сву стварност као бесконачни низ нужних последица из ланца узрока. Обраћајући се анализи самих логичких процеса, проучавању емпиријске логике, такође смо видели да ови процеси не падају с неба у људску свест, већ се органски развијају из псиичких постулата његове природе, да дакле, последњи prius (лат. – „пре“, прим. ред.) првих, а не обрнуто, да не треба логиком проверавати основне жеље наше природе, већ логику природом душе, пошто поузданост прве није апсолутна сама по себи, већ се заснива на психичкој, практичној нужности, без које би закони логике за нас били „вјешчанија јединаја токмо“. Дакле, треба из недара душе извући ове у њој скривене ембрионе наших логичких закона, ове основне жеље воље, које су као последња премиса сваке логике, већ самим тим поуздане по себи – дакле, испоставило се да је потребно да се уверимо у могућност или немогућност да прођемо без слободе воље за објашњење душевног живота уопште и посебно моралног живота. У овим интуицијама људског духа, које се крију у вољним поривима његове природе, нашли смо више него што смо очекивали, нашли смо у њима људској природи својствену антиципацију целог философског система, и овде се јасно показало, зашто су многи философи били тако су далеки од мисли да сматрају свој разум слободним творцем свог система, већ су га признавали само за репродуктор истина, које постулира сама човекова природа, и тако загонетку метафизике тражили у описној психологији.
А о каквој метафизици сведочи психологија? Имајући за полазну тачку свог субјективног живота наше ја, нашу личност, руководећи се у поступцима свешћу о својој активности, и напокон, доводећи у најтеснију везу с нашим стваралачким, слободним ја само његово морално самоопредељење, живот људског духа може да се смести само у форме овог система или само такав систем може бити усаглашен с природним карактером душевног живота, који признаје личност у човеку и личност иза света појава, слободу у човеку и слободног свесавршеног Творца. Зар не служи као најбоља потврда за ову тврдњу то што непријатељи оваквог гледања на свет теизам и идеју слободе називају плодом антропоморфног система?
Колико смо у делу успели да прикажемо ове принципе као истинске постулате психичког живота, остављамо уваженим опонентима да суде, али ћемо дозволити себи да укажемо на још један појединачан задатак који смо поставили у својој књизи.
Анализа основних одредаба људске свести која је у њему дата показује првенство практичног моралног елемента душевног живота у односу на теоретски и спознајни. Било би врло важно да овакав закључак усвоје питомци наше духовне школе, која треба да сугерише својим синовима тако високо поштовање и интересовање за спознају, али само малобројни од њих имају могућност да се одлуче за научну делатност, зато што због околности огромна већина мора да се посвети практичном раду. Кад би закључци нашег дела послужили на утеху оним умовима који размишљају, који због звања које су изабрали ипак немају могућности да наставе свој књижевно-научни развој и који морају жртвовати захтеве талентоване мисли ради моралне помоћи мањој браћи, кад би их, – кажем, наша књига укрепила у бодрости на изабраном путу и уз чување некадашњег високог поштовања науке и знања, ипак одржала у њима уверење да су несебична пастирска љубав и практично спровођење у живот начела истине и добра достојнији још вишег свештеног страха него теоретска мудрост, и то би нам било сасвим довољно да не сматрамо свој рад бесциљним.
Кад би ови трудбеници јеванђелске речи усвојили још један закључак мог дела, тачније тај да је развој моралне воље повезан с општим развојем свести да, напротив, први и храни истинску философију људског духа, они не би сматрали да су се одвојили од науке, већ би се потрудили да кроз свесно проницање у тајне одаје душе богате и свој сопствени ум и да деле с читаоцима тако драгоцене чињенице из области моралне природе човека, не писане чињенице, не оне које су јој наметнуте из апстрактиних светоназора, као што то често бива у делима учених теоретичара, већ живом делатношћу унутрашњег живота. Кад би моје дело макар у некоме подржало овакав покушај, оно би самим тим дало драгоцен допринос философији.
Изражавајући искрену у дубоку захвалност професорима који су нам пружили непосредну помоћ у нашем послу, односно углавном М.И.Каринском за значајно усавршавање систематизације појединих делова рада, затим бившем предавачу Академије Н.Г.Дебољском углавном за препоруку за изучавање „Критике чистог разума“ која је толико снажно покренула моју мисао, и напокон, авај, покојном А.Ј.Светилину, који ми је задао ову тему, о чијем је назаборавном и топлом односу према првим корацима наших радова било речи у надгробној беседи и чије ће име увек бити помињано у молитви за покој његове душе. Сматрам да ми је дужност да изјавим да се осећам бесконачно обавезним према целој академији чија је морална атмосфера будила у мени енергију за истраживање истине с двоструком силом. У овом смислу, у смислу подизања идеала науке и живота, заједно с многима другима остајем вечни дужник све академије уопште, како својих професора, тако и студената, али посебно њеног бившег ректора, протопрезвитера Јована Леонтјевича Јанишева, који је на тако моћан начин умео да дирне у свештене струне душе.
Као човек који се на богословију уписао из световне школе и зато има бољу могућност да примети њена карактеристична својства, која њеним осталим синовима изгледају као својства заједничка свакој школи, сматрам да је дозвољено и да сам обавезан да овде, пред лицем друштва, исповедим и посведочим високе предности по којима се наша alma mater разликује од свих световних школских установа. Оно што се мојим друговима који су одрасли у духовној школи чинило природним, тако „да другачије ни бити не може“; односно и онај чисто породични миље академског живота, који се са толико саучешћа односи према свакој јединици академске средине, оно саучешће које је у наставницима сретао студент са свим својим потребама, она једнодушност и ватрено саосећање целе Академије према начелима истине и добра, начелима просвећивања и морала, које на крају крајева природно усваја сваки њен поједини члан – све ме је то приморало да у току свих мојих студентских година благосиљам дан кад сам први пут ушао у овај свештени дом, и да ватрено убеђујем другове да с губитком уписа на факултет ниједан од њих није ништа изгубио, да само незнање, једино незнање представља узрок тога што се све најбоље снаге светске омладине још увек не устремљују међу зидове наше драге Академије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Говор, који је одржан 21. децембра 1887. године пред одбрану дисертације за степен магистра теологије.
  2. В. „Дим“ И.С.Тургењева.
  3. В. „Цигани“ А.С.Пушкина.
  4. В. говор Ф.М.Достојевског о Пушкину.
  5. В. говор Ф.М.Достојевског о Пушкину.
  6. В. „Очеви и деца“ И.С.Тургењева.
  7. В. „Понор“ И.А.Гончарова.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *