ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ОСТАЛЕ СТРАСТИ И ПОЈЕДИНИ ГРЕХОВИ.
 
ПОСЕБНИ ГРЕХОВИ
 
Понекад је младом духовнику тешко да набраја грехове, тј. он једноставно не може да се сети главних и чешћих падова у грех. Нажалост, држећи често пред очима богосложбене књиге, наши блогослови и наш клир ретко поклањају своју пажњу ономе што је у њима одштампано црвеном, па чак и црном бојом, осим самим молитавама, од којих такође добру половину никад не читају.
Дакле, прилично потпун списак најразноврснијих грехова може се прикупити по следећим чинопоследовањима Требника и Каноника: 1) по чину исповедања, 2) по вечерњој молитви Светом Духу, 3) по завршној вечерњој молитви: „Исповједују Тебје Господу Богу мојему и Творцу, во Свјатјеј Тројице Јединому славимому“ („Исповедам Теби Господу Богу мом и Творцу, Који се у Светој Тројици као Један славиш“) и др. која се налази у Кијево-Печерским и Почајевским правилницима, 4) по четвртој молитви пред Свето Причешће: „Јако на страшњем Твојем и нелицепријемњем предстојај судилишче“ („Јер, на Твом страшном и нелицемерном суду да стојим“); нажалост, ова молитва је за последњих 30 година престала да се штампа у правилницима, али се налази у Следованом Псалтиру, 5) на крају, међу брошурама у црквеним књижарама може се наћи „Генерално (односно опште) исповедање грехова“ светитеља Димитрија Ростовског. Овде се налази и њихов најдетљнији и најтемељнији списак. Наравно, духовник неће сваког парохијанина питати за сваки од ових грехова, али ће претходно прочитати њихов списак и затим ће, уз зависности од узраста, пола и расположења душе оних који се исповедају, постављати ова или она питања. Не тако давно Кијево-Печерска штампарија је у виду засебне брошуре и врло крупним словима објавила „Чин исповести“ (1914.), у којој је наведено и поменуто дело светитеља Димитрија, и потпуни чин тајне, и још друга питања за онога ко се каје. Ова брошура одлично може да замени горе наведене приручнике.
Пре него што погледамо савете за лечење појединих грехова упитајмо се шта да радимо с оним хришћанима који премда и нису потпуно слични непокајаним грешницима, које смо раније помињали као огрезле у окамењену безосећајност, али који признавајући своје грехове за срамотне, одлажу борбу с њима на неодређено време, мислећи, а понекад и гласно изјављујући да ће још стићи да се покају. Ако се таква мисао и није угнездила у главу људи као упорна свесна тврдња, она се крије и чак влада код огромне већине у полусвесном стању и огледа се у оном безбрижном расположењу, с којим се они поново и поново враћају прљавим делима, и у оном добродушном задовољству собом с којим долазе, предма и не често, у храм Божји, чак и на исповест, нимало не правдајући себе, али на известан начин сигурни да ни у ком случају неће бити лишени вечног спасења, већ да ће обавезно једном и некако исправити свој живот. Наша класична књижевност, коју представљају Пушкин, Тургењев и Л.Толстој скоро да управо такве особине даје својим јунацима у којима жели да наслика централни тип руског интелектуалца, а и у простом народу има доста оваквих типова, посебно међу онима који су већ изашли из услова патријархалне животне средине и дошли у додир с новим животним условима. Шта треба сугерисати оваквим људима? Страх Божји? Понекад им је (иако, наравно, не увек) довољно навести следеће изреке из поменуте беседе свт.Кирила Александријског „О растајању душе од тела и о другом доласку“ (у Следованом Псалтиру): „Они који кажу: у младости ћемо згрешити, а у старости ћемо се покајати, бивају осрамоћени од демона и варају се, јер добровољно греше, а покајања не бивају удостојени, и у младости бивају посечени српом смрти, као и Амон, цар Израиља, који је Бога прогневио због својих лукавих размишљања и прљавих мисли.“ Корисно је да се ово потврди примером из живота око нас. На пример, познавао сам неколико лутеранаца, наклоњених нашој вери, који су ипак одлагали свето миропомазање до пензије или до предсмртне болести по наговору ђавола, који им је сугерисао такву одлуку, да се за њих наводно не би рекло како су православље примили због користољубивости (?!). Сви су они умрли, не стигавши да се ишчупају из канџи своје јереси. Исто то се често дешава с хришћанима који су одлучили да пример монашки постриг, али су га постепено одлагали за све касније и касније године. У древно време истим тим су грешили и такође су се подвргавали смрти без покајања пагани, који су желели да постану хришћани. Њих посебно упорно разобличава и саветује свт. Јован Златоуст у својим делима и други њему савремени оци Цркве. Осим тога, онима који одлажу да одлучно поправе свој живот довољно је сугерисати да жеља да се покају и страх Божји не расту ако човек одлаже своје обраћење, већ бледе, а у безбрижном срцу се у међувремену зачињу и расту нове страсти, као трње, које гуши пшеницу; човекова душа постаје окорела, и чак ако не буде узета из тела у младости, одуговлачећи с покајањем у младим годинама, она ће се у старости с још већом жудњом везати за овоземаљске саблазни и постаће потпуно недоступна одлучном покајању.
Најнепожељнији облик исповести јесте кад јој приступа човек, којем премда су и туђи преступи, и рецимо грубе страсти, не носи у својој савести горке прекоре, већ гледа на себе овако: није могуће живети безгрешно; грешио сам и грешим, наравно, не намерно, већ због слабости, али другачије не може ни бити; зашто посебно да тугујем због учињених грехова кад ћу колико сутра чинити исто то? Не негирам тајну Причешћа, али је примам за послушање хришћанском учењу, а очигледну корист за своју душу нисам осећао и вероватно нећу ни осетити. Све што је Јеванђеље осудило сматрам грехом; не лажем кад одговарам свештенику: „Грешан сам,“ али мислим да кад ове две тајне не би ни било, ја вероватно не бих био ни бољи ни гори него што јесам, примајући их сваке године или једном у 3-4 године. Не усуђују се сви и не могу сви да изразе тако своје расположење, посебно неписмени. Међутим, многи то осећају. Ипак, указивање на ово не противречи саветима од којих смо почели своја упутства кад смо казали да ће људи, који се исповедају прихватити његове речи као Божије и да хрићанин никад не бива тако припремљен и склон да прихвати добар утицај као у тренуцима исповести.
Ради се о томе што равнодушно и безизлазно расположење мирјанина у његовој души настаје због неискуства духовника, који није умео да пробуди у њему прекоре савести, ни признавање себе за тешког грешника пред Богом и ближњима. Из горе реченог следи да се овакво буђење достиже уз откривање грешнику његове главне страсти за коју често ни не сумња да постоји у њему, али за то је потребна дуготрајна исповест, а засад таква могућност није организована и духовник мора да се ограничава или слушањем признања самог покајника или да поставља питања о појединим греховима. Како у њему може да пробуди дубок осећај кривице и упорну жељу да се прихвати борбе са собом и да се забрине за спасење своје душе? Јер то је изузетно тешко ако човек није имао очигледно преступних дела, али нема ни директног стремљења ка Богу и врлини.
У оваквим случајевима испуниће свој задатак онај духовник који покајнику отвори очи за грехове које овај не примећује и сматра небитнима, али који причињавају много зла ближњем или су тешко осуђени Христовим учењем. Прелазећи сада на разматрање појединачних грехова, мислимо да пастир и треба да почне да поставља своја питања управо од ових грехова. Каква су онда то питања?
Дакле, кад човек који се каје изјављује да верује, духовник ће га упитати: „Да нисте то крили због лажног стида и страха пред људима? Знате да су се још у време мученика хришћани који су се одрицали Христове вере и који нису исповедали Господа Исуса Христа пред мучитељима због страха од мучења и казни одлучивали од Цркве на 20 година, а они који нису тако поступали плашећи се смртне казне, већ због земаљских рачуница или плашећи се подсмеха, изопштавали су се за цео живот и тек су пред смрт били удостојени примања у Цркву и Светог Причешћа или су своје дане проводили у сталном оплакивању свог одрицања, као што је чинио и ап.Петар, који је лио сузе покајања сваки пут кад би петао запевао у све дане свог живота: ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме (Мк. 8, 38) итд. “
Наравно, ако духовник лично познаје човека, који је дошао и ако зна да греши управо у томе, његово испитивање може бити упорније и о томе може дуже да говори. Али и непознатом може да објасни да, и ако се не сећа случајева директног и намерног скривања своје вере и представљања као нерелигиозног човека, страшне Христове речи не падају само на онога ко се отворено одриче вере, већ и онога ко се постиди да Га исповеди: за овај грех су криви и они који скривају од познаника да посте, да иду у Цркву, који се постиде да се прекрсте пре ручка или пролазећи поред храма, не желећи да људи знају да су верници. Корисно је подсетити га да муслимани своје молитве умножавају управо онда кад бивају међу невернима, на пример, на бродским палубама и да се моле посебно усрдно кад путници обаспу молитвенике подсмесима, јер трпљење ових подсмеха сматрају подвигом, који је Алаху посебно угодан.
Све ово речено с љубављу, тако да грешник схвати да свештеник не жели да га понизи, већ да му отвори очи на његову сопствену душу, примораће га да се замисли. Ако осим тога, призна да је грехове крио на ранијим исповестима – исти овај грех или друге или због лажног стида или због крајњег немара и заборава, мислимо да ће савети духовника извести његову лакомислену душу из њене греховне безбрижности, а то ће бити почетак промене свег унутрашњег човековог живота, он ће разумети да је тежак грешник, да је заборавио свог Искупитеља и да је достојнији осуде од Бога и од људи него човек који се постидео да призна своје сродство са сиромашним родитељима или другим рођацима и који је самим тим заслужио свеопшти презир.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *