ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ОГЛЕД ХРИШЋАНСКОГ КАТЕХИЗИСА
 
ЗАВРШНА ГЛАВА.
 
О ПОДВИЗИМА ПОБОЖНОСТИ
 
П. Који је још услов потребан за остварење јеванђелских врлина?
О. Преподобни Антоније Велики је, кад су старци расуђивали о врлини која је напотребнија за отшелнике и једни указивали на смиреност и послушање, други на целомудреност и пост и др. рекао да су све ове врлине пожељне, али да неће довести подвижника до спасења, ако он или његов руковођа не буду имали још једну врлину која је исто толико потребна уз остале као со уз разноврсна јела. Ова врлина се назива расуђивањем.
П. Каква је то врлина?
О. Отприлике иста као благоразумност.
П. Како да је стекне још увек неискусан ревнитељ спасења?
О. Он обавезно треба да се руководи упутствима духовног оца и по могућству делима светих отаца и духовних писаца.
П. Наведите макар једно такво руковоство?
О. Може се навести савремено дело: „Пут ка спасењу“ које је написао епископ Теофан Отшелник († 1894.).
П. Који се, на пример, корисни подаци могу усвојити ако се добије духовно расуђивање из књига или кроз савете духовних отаца?
О. Пре свега о постепености подвига, која ако се не поштује, може да се претрпи бродолом вјере (1 Тим. 1, 19).
П. Да ли се по Јеванђељу може показати да у подвизима мора да постоји постепеност?
О. Несумњиво да је тако. Кад је богати младић упитао Христа: Које добро да учиним да имам живот вјечни? Господ му је одговорио: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече Му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном (Мт. 19, 16, 18-21).
П. Да ли ова заповест има свеопште значење?
О. Несумњиво да има за оне који су слични оном младићу по чистоти живота и по свом положају, односно нису везани женом, децом и другим обавезним животним условима.
П. А шта би очекивало младића који би се одмах прибегао добровољном сиромаштву не ослободивши се разних порока и којем су туђи марљивост и послушање?
О. Постао би џабалебарош, а можда чак и лопов (в. Прич. 30, 8-9).
П. Да ли постоји постепеност у врлинама девет блаженстава?
О. Свети оци у њима налазе читаву лествицу савршенстава, тачније – прво је одлука да се ступи на пут спасења која настаје приликом свести о свом духовном сиромаштву; ова свест буди у хришћанину жалосно расположење због своје греховности и духовне слабости, тј. плач. Ономе ко плаче због својих грехова и несавршенства лако је да сачува кротост, јер је раздражљивост повезана с мишљу о сопственој правди и превасходству у односу на друге. Даље, људи који су испуњени покајањем и кротки душом, теже ка томе да се око њих зацари добро и правда, односно бивају гладни и жедни правде, а они, наравно захтевају добро и правду пре свега од самих себе, односно постају милостиви и братољубиви. Милосрђе према другима истерује из нашег срца самољубиву похот и служи очишћењу срца, као што је Спаситељ рекао: подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11, 41). Чисто срце, које види Божји прст у свему, испуњава се умилењем и свуда уноси мир, као миротворац. Око оваквог ревнитеља побожности подиже се завист и мржња света; друштво његових некадашњих ближњих га се клони и тако га приморава да напусти њихову средину и он наслеђује осмо блаженство; а ако његова ревност за Бога умножава и шири његов добар утицај, око њега расте и мржња злих, и они га подвргавају оним прогонима, које је Спаситељ поменуо у последњем блаженству.
П. Да ли треба мислити да је корачање по стазама сваког блаженства допустиво само ако се испуне претходне?
О. Нипошто, јер заповести Божије захтевају од нас поступке, на пример, милосрђа и исповедања вере у свакој одговарајућој прилици у нашем животу, али указивање на постепеност блаженстава има то значење да треба стално притом да проверавамо да ли смо погрешили против првих од њих и да се трудимо да надоместимо те пропусте своје душе одговарајућим подвизима и молитвама.
П. Који су још услови потребни за стицање јеванђелских врлина које су изложене у блаженствима осим врлине расуђивања?
О. Два услова: као прво, нелицемерност, а као друго стална нада у Бога – Помоћника и Покровитеља оних који се спасавају.
П. Због чега своју душу посебно треба чувати од лицемерја?
Зато што приликом лицемерног, односно претворног или таштог испуњења подвига наша душа не стиче врлинска расположења и лишава се небеских награда, као што је Господ детаљно објашњавао у Својим додатним речима уз блаженства разобличавајући притом таштину фарисеја и учећи нас да творимо милостињу, пост и молитву тајно; и Отац твој Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 4).
П. Али, зар нећемо лишити духовне користи заједницу људи која нас окружује ако будемо скривали своја добра дела,?
О. Премда савремени људи стално истичу овакве аргументе против тајних подвижника и отшелника, они нису у праву, јер се душа подвижника, посвећена тајним подвизима, испуњава у своје време великом благодатном силом и наступиће с проповеђу људима и тада ће њена дела постати очигледна сама по себи, као на пример, дела светог Јована Крститеља, који се осамљивао у пустињи од младости до тридесете године, кад му дођоше Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина Јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе свој (Мт. 3, 5-6).
П. Да ли Господ говори о таквом друштвеном утицају вере и врлине Његових следбеника?
О. У истој беседи у којој заповеда да се скривају своји посебни подвизи, Он је рекао апостолима: Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји… Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5, 14, 16).
П. Да ли све молитве треба обављати тајно?
О. Не, јер се и Сам Господ више пута молио у присуству народа (в. Јн. 11, 41; 12, 28) и посећивао је заједничку молитву у Јерусалимском храму; Он заповеда да се крију молитва, пост и остали подвизи, не који су опште обавезни, већ који су дела посебне ревности благочестивог човека.
П. Шта Свето Писмо говори о томе да је за наше спасење нужно чувати наду у Бога у души?
О. Апостол Павле сведочи: А сада остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав (1 Кор. 13, 13). Свети пророк Давид кличе: Који се узда у Господа, он је као гора Сион, не помјеша се, остаје довијека (Пс. 125, 1).
П. У ком смислу је неопходно пратити подвизавање односно сав наш живот надом у Бога?
О. Ако испуњење заповести Божјих стално наилази на земаљске опасности, на пример, како да човек не осиромаши творећи милостињу, како да не унесрећи себе и своју породицу говорећи истину, испуњење закона Божијег остаје доступно само за оног хришћанина који као прво, распламсава у својој души наду у Бога као свог Помоћника у подвизима и као његовог Заштитника од света, а као друго, који учврсти у својој души спремност да буде лишен светских добара уколико то буду захтевали Бог и савест и тако ће одбаци бригу за светске насладе.
П. Како нас о томе учи свето Јеванђеље?
О. Господ је у истој овој беседи у којој је излагао блаженства детаљно објаснио и ову истину: Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра: јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт. 6, 31-34).
П. Зар по овим речима не треба сејати у пролеће, правити резерве пшенице у јесен и т.сл., већ се бринути само о ономе што је потребно за данас?
О. Не, Господ нам не заповеда да захтевамо чудо и да престанемо да радимо у наредним данима нашег живота; Он забрањује само онај душевни немир, ону муку душе за будуће потребе којој се препуштају они који се не уздају у Господа.
П. Чиме се може потврдити управо овакво схватање заповести?
О. Неколико редова пре тога у Јеванђељу су написане исте речи Господа с објашњењем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити (Мт. 6, 25) и др. без указивања на данашњи дан и на будуће дане. Помињање душе ваше (Мт. 6, 25) указује управо на узнемиреност и жалост који треба да буду далеки од душе, која је положила уздање у Бога, али јој се не забрањује да се труди и да прави резерве, мирно обављајући свој посао, а исход свега препуштајући вољи Божијој.
П. А ако нам се учини, као оном богатом младићу, да смо испунили све заповести, шта треба да одговарамо на такву помисао?
О. Морамо да је одбацимо као превару непријатеља, јер заповест Божија захтева савршенство и уподобљавање Богу, чему хришћанин може да се приближава само из далека, стално се притом спотичући на свом путу, осим тога, морамо имати на уму да кад би се нашао такав хришћанин, који се брзо приближава циљу свог хришћанског назначења, и он треба да поступа по Христовим речима: Кад извршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17, 10).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *