ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ПРОРОКА МИХЕЈА
 
ГЛАВА IV
 
Глава 4. више није упућена лажном Израиљу, непријатељима истине и Бога, већ истинским синовима Његовог народа. Царству покварене незнабожачке политике, преваре, ласкања и пљачкања, Сиону крви и Јерусалиму неправде, како се изражава блажени Јероним, супротставља се царство истине, мира и светости; космполитизму религиозних нагодби – космополитизам Цркве. Ово пророчанство (в. Мих. 4, 1-8) је класично међу месијанским местима Библије; у својој првој половини оно буквално понавља прве стихове 2. главе Исаије и тиме даје тле за разновсна научна размишљања о томе који је пророк од којег преузео ову изреку; додали бисмо им још питање да ли је ово предсказање Духом Божјим било откривено општенародном духовном животу као света пословица или је служило као богослужбени одломак, који је пророк касније унео у своја предсказања (јер и новозаветни свештени писци су се често изражавали језиком псалама и пророка, и чак понекад народних песника)? Али, мислимо да се слична питања могу само постављати, а не разрешавати, због недостатка података који усмеравају мисао. Биће много плодотворније задржати своју пажњу на појави да је у обе свете књиге ово предсказање у једнаком контексту, или, тачније речено, у једнаком „концерту“ религиозних расположења проповедника. Исаија се, као и Михеј, обраћа царству с говором разобличења, указујући, попут Михеја, на поремећеност унутрашњег устројства (в. Ис. 1, 4-10) поред спољашње среће и благочестивости (в. Ис. 1, 11-16) и ужасне казне која долази, на осуђивање лицемера и оправдање праведника (в. Ис. 1, 24-31). Напокон, пророчанство о гори дома Господњег се завршава (као и код Михеја) враћањем погледа на пророку савремено понижавање истине Божије и оних који је се придржавају. Оци Цркве сматрају ово пророчанство толико убедљивим у односу да догму Васељенске Цркве да једва да се удостојавају да у неколико речи оповргну примењивост овог пророчанства на враћање Јудејаца из ропства (блажени Теодорит) или, ако се слажу да га пореде с њим, доказују само посредно значење овог догађаја док за истинско остварење пророштва сматрају Христов долазак и ширење јеванђелске проповеди по целом свету (блажени Јероним). Блажени Теодорит сведочи о покушају Јевреја да доведу у сумњу чак и веродостојност овог места, али говори о његовој потпуној неоснованости.
 

Стих 1.
 
1. И будет в последнија дни јавлена гора Господња, уготована над верхи гор, и вознесетсја више холмов, и потшчатсја к неј људије.
1. Али ће у пошљедња времена бити утврђена гора дома Господњега наврх гора и узвишена изнад хума, и народи ће се стјецати к њој.
 
Горa дома Божијег, којој предстоји да се претвори у пошумљено брдо (в. Мих. 3, 12) у последње дане биће стављена на прво место међу горама и др. Овде се, као и на почетку пророчке књиге не подразумевају физичке горе и брда, већ у смислу различитих животних принципа, који се међусобно боре, принципа који о себи говоре гордо и надмено, као што је то с непобитном јасношћу видљиво из наставка исте ове слике код пророка Исаије (в. Ис. 2, 11-19), где се „гордо и надмено“ описује под видом „високих гора и брда која се уздижу“. Наравно, иста ова мисао, као у сновиђењу Навуходоносора о камену, који је смрскао идола и покорио земљу, и у Христовим причама о зрну горушичном, које израста у дрво, које покрива земљу својом сенком. Израз „и биће“ показује вишезначност тврдње која затим следи (в. Ос. 1, 5) и заједно с тим извесну његову неочекиваност. „Последњи дани“ под којима се у говорима пророка сматрају месијански догађаји, дају новојудејцима повод да сматрају да се долазак Месије односи на крај света, а старозаветну представу о суду Месије они не схватају у смислу Претече (в. Мт. 3, 10-13) и Самог Господа (в. Јн. 12, 47-48), већ сматрају да се односи на Страшни Суд и тако не признају два, већ само један долазак Господњи. И врло је јасно да религиозни материјализам, који прожима сву новојудејску веру, није могао да се задовољи представом о моралној величини месијанског царства и моралног (првог) суда над народима кроз божанско Јеванђеље (в. Јн. 16, 8), и зато први долазак спајају с другим. Међутим, реч „последњи“ нема хронолошко, већ логичко значење и значење закључка (в. Јевр. 1, 2; 1 Кор. 4, 9).
 
Стих 2.
2. И приидут јазици мнози и рекут: приидите, взидем на гору Господњу и в дом Бога Иаковља: и покажут нам пут Јего и појдем по стезам Јего: јако от Сиона изидет закон, и слово Господне из Ијерусалима.
2. И ићи ће многи народи говорећи: ходите, да идемо на гору Господњу и у дом Бога Јаковљева, и учиће нас Својим путовима, и ходићемо Његовијем стазама; јер ће из Сиона изаћи закон и ријеч Господња из Јерусалима.
 
Израз „и потећи ће к њој народи и ићи ће многи народи и рећи ће: дођите“ итд. сведочи о необично узвишеном надахнућу говорника који као да види ову слику и њена грандиозна величанственост приморава га да је појача речју „многи“. Чисто морални, животно просветни карактер царства Божијег, очигледан је из навођења циља, који привлачи народе: „Он ће нас научити да ходимо путевима Његовим“ итд: овај подстицај је исти као и кад је Христос призивао слушаоце: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и… научите се од Мене (Мт. 11, 28). Овде, наравно, спадају Христове и апостолове речи о томе де је Он – светлост, и пут, и истина, и живот (в. Јн. 14, 6). Остварење овог пророчанства у Новом Завету (в. Јевр. 12, 22). „Јер ће од Сиона потећи закон.“ Ако је овај закон управо такав да по смислу стиха, даје људима потпуно животно задовољство, закон таблица, не камених, већ месних, наравно, мисао целог стиха је паралелна с књигом Јеремије (в. Јер. 31, 31-33), односно, ради се о новом откровењу божанске воље.
 
Стих 3.
 
3. И разсудит средје људиј многих и изобличит јазики крјепки даже до земли далнија: и раскујут мечи своја на рала и сулици своја на серпи, и не ктому возмет јазик меча, и не научатсја к сему војевати.
3. И судиће међу многим народима, и покараће јаке народе надалеко, и они ће расковати мачеве своје на раонике, и копља своја на српове; неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити рату.
 
Јасан израз ове воље ће и бити суд за племена и народе, исто као што је она суд за саме неверне Израиљце на паралелним местима Михеју у псалму (в. Пс. 49) и књизи пророка Малахије (в. Мал. 3). Морални, а не спољашње-казнени смисао овог суда, који се, дакле, не односи толико на људе колико на различите путеве (или богове) живота, очигледан је из његових последица наведених на истом месту, које се састоје у томе што ће „прековати мачеве своје на плугове“… Слика свеопштег мира не указује само на царство свеопште љубави, већ и на отклањање борбе између животних принципа, као што ће се то видети из стиха 5. који почиње од речи „ибо“.
 
Стих 4.
 
4. И почијет кијждо под лозоју својеју и кијждо под смоковницеју својеју, и не будет устрашајушчаго, зане уста Господа Бога Вседержитеља глаголаша сија.
4. Него ће сједјети сваки под својом виновом лозом и под смоквом, и неће бити никога да их плаши; јер уста Господа над војскама рекоше.
 
Појачава слику општег мира и задовољства, кад се људи, остављајући нападе и заштиту, предају земљорадњи и обрађивању винограда (уп. 3 Царств. 4, 25; Ис. 32, 18; Зах. 3, 10 и т.сл.). „Уста Господа Саваота су изрекла то“ – обична потврда несумњивости пророчанског остварења (уп. Ис. 1, 20; 24, 3 и др.), која потврђује да предсказање неће остварити људска, него божанска сила. Што се тиче остварења овог предсказања светитељ Јован Златоуст каже да су ратови престали од времена тријумфа хришћанства; блажени Јероним примећује: „Сад се нико не бори против другог, јер читамо: блажени миротворци“.
 
Стих 5.
 
5. Јако вси људије појдут кијждо в пут свој, а ми појдем во имја Господа Бога нашего в вјек и далечаје.
5. Јер ће сви народи ходити сваки у име бога својега; а ми ћемо ходити у име Господа Бога својега увијек и довијека.
 
„… сви народи ходе, сваки у име свог Бога“ не противречи јединству богопоштовања: у првом случају се подразумевало само уништење међународних баријера; а овде се говори о религиозно-моралним одступањима. Под боговима сваког народа се заправо подразумевају његови животни циљеви, који се изражавају у извесним митским веровањима и сликама, као што је и преведено на словенском језику: „путем својим“. Дословно, смисао стиха је следећи: потпуни мир ћемо имати у испуњењу заповести Божјих, у животу не по светским, већ по божанским законима; нека народи смишљају испразне наде и циљеве (уп. Јона. 2, 9): ми им се нећемо препустити, већ ћемо се држати царства које није од овога света.
 
Стих 6.
 
6. В тој ден, глаголет Господ, соберу сокрушенују, и отриновенују прииму, и ихже отринух.
6. У то вријеме, говори Господ, сабраћу хроме, и скупићу одагнане и којима зло учиних.
 
Јасније се види подела људи на овце и јарце, на синове светлости и синове века овог. У име Господа Бога ићи ће само неки, шта више – само остатак. „Сабраћу хроме“ и др. У руском језику је средњи род, а у словенском женски (у јеврејском језику нема средњег рода). Преподобни Јефрем са сиријског преводи у множини, подразумевајући људе одбачене и расејане; блажени Јероним директно с јеврејског преводи у женском роду, и мислимо да је то исправније. Исто тако преводи Розенмилер – „ону која храма“, сматрајући да је ова слика преузета од уморних птица које заостају на путу, на основу паралелног израза у књизи Језекиља (в. Јез. 34, 15-16). Истински смисао ове речи, коју су различито преводила седамдесеторица преводилаца, види се из истоветног израза пророка Софоније (в. Соф. 3, 19), одакле је јасно да је овде именица која се подразумева кћи Сиона, као и овде. Блажени Јероним, који задржава превод „који храма“ пореди овај израз с речима пророка Илије: „храмате на оба колена“ (в. 3 Царств. 18, 21), али тешко да је овакав однос уместан, ако се овде код нас ради о верним Богу потлаченим Јудејцима; да, осим тога, Илија не користи реч „цала“ као Михеј и Софонија (она се још среће у Постању (в. 1 Мојс. 32, 32) о Јакову Богоборцу, већ „пасах“. Зато мислимо да су древни преводиоци боље сачували значење ове речи него савремени: не ради се о хромости, већ уопште о рањеном, о скрушеном, односно спасена ће бити кћи Јерусалима, која је данас угњетена од стране безаконика и као да ју је Бог заборавио – заправо, његови добри житељи, које ће Бог и учинити оним остатком спасења, о којем је говорио још Исаија, супротстављајући га Израиљцима по имену, једнаким у очима Божјим Содому и Гомору (в. Ис. 1, 9), чега се овде сећа и блажени Јероним. Мисао 6. и 7. стиха тумачи пореде с Поновљеним законима (в. 5 Мојс. 30, 4), међутим, овде је разлика у том смислу што се не ради толико о поновном стварању расејаног јудејског народа, колико у преузношењу уопште оних који су понижени у светском животу, као и мисао о званима на вечеру.
 
7. И положу сокрушенују во остаток и отриновенују в јазик крјепок, и воцаритсја Господ над ними в горје Сионе отниње и до вјека.
7. И учинићу од хромијех остатак и од одагнаних силан народ; и Господ ће царовати над њима на гори Сиону одсада и довијека.
 
Стих 7. исказаним мислима о царству Божијем додаје црту његове вечности, дајући на тај начин право објашњење за то у ком смислу ће бити оправдане наде Израиљаца у вечност Сиона и храма (в. Мих. 3, 11) који се ослањају на Господња обећања Давиду. Управо у овом смислу стих објашњава и блажени Теодорит називајући скрушеним и одбаченим разбојника, блудницу и друге несрећнике, које је Христос спасио и под вечним царством подразумева непоколебљивост Његове свете Цркве.
 
Стих 8.
 
8. И ти, столпе пастви мгљаниј, дшчи Сиона, к тебје приидет и внидет власт перваја, царство из Вавилона дшчери Иерусалимли.
8. И ти, куло стаду, стијено кћери Сионској, теби ће доћи, доћи ће прва власт, царство кћери Јерусалимске.
 
„А ти, куло стада…“ упућене су садашњем Сиону, који ће ускоро задесити невоља због безакоња народа. Пророк теши Јерусалим у предстојећем понижењу – оно ће бити награђено царством Бога на Сиону. „Кћи Јерусалима“ углавном означава идеју светог града, као њено сопствено олицетворење (уп. Соф. 3, 14). Под „стадом“ се подразумева јудејски народ. Словенски превод је „столп мгљаниј“ (као што и блажени Јероним преводи – nebulosus, исто као преподобни Јефрем), а на крају стиха је уметнута реч „из Вавилона“, односно, одатле ће се вратити царство Јерусалиму, али о овом уметку блажени Јероним сведочи да га нема нигде код древних. Што се тиче прве разлике, код преподобног Јефрема се она компликује додатком: „Твоје време није дошло“, тако да је „пастир магле“ како се тамо чита, био или олицетворење друштвеног зла у Јерусалиму, или, напокон, сам сатана, као што блажени Јероним и мисли. Али, у уобичајеној редакцији седамдесеторице преводилаца ово обраћење се мора схватити у повољном смислу, односно под њим треба подразумевати кулу винограда Божијег, центар црквено-јудејског живота, конкретније – храм. Одговарајућа јеврејска реч „офел“ означава брдо, али вероватно је словенска редакција тачнија, односно вероватно да је по свим отачким тумачима и халдејској парафрази овде стајала реч „офе“ од глагола „афа“, што значи „затварати, потамњивати“ – о сенци дрвета. Тада ће много јаснији бити смисао у вези с помињаном 3. главом књиге пророка Михеја (в. Мих. 3, 12), где је речено да ће се гора дома Божијег покрити дрвећем; а сад се пророк, после слике светског царства Месије из Јерусалима враћа на остављену слику његовог разарања и говори да ће оно престати.
 
Стихови 9 и 10.
 
9. И ниње вскују познала јеси зло; не бје ли тебје царја; или совјет твој погибе, јако обидоша тја бољезни, аки раждајушчија.
9. Зашто вичеш тако јако? Нема ли цара у теби? Еда ли изгибоше твоји савјетници, те те обузеше болови као породиљу?
 
10. Бољезнуј и мужајсја и приближисја, дшчи Сиона, јако рождајушчаја: зане ниње изидеши из града и бселишисја на поли и дојдеши Вавилона: оттуду изимет тја и отуду избавит тја Господ Бог твој от руки враг твојих.
10. Мучи се и вичи, кћери Сионска, као породиља, јер ћеш изаћи из града и становаћеш у пољу, и отићи ћеш у Вавилон; ондје ћеш се ослободити, ондје ће те искупити Господ из руку непријатеља твојих.
 
Зато и данас истински следбеници Божији не смеју да падају у очајање. Ако цар и његови саветници пред заробљеништвом буду непријатељи отаџбине, праведници нека се надају у вечног Цара промислитеља. Уосталом, нека и праведници страдају од тлачитеља-старешина, а затим од Вавилона: тиме се они прекаљују у трпљењу и биће највернији наследници будућег царства Божијег. Мисао је буквално иста као и у Јеванђељу по Јовану (в. Јн. 16, 20-23), где се туга, која обузима праведнике за време нечастивости и прослављање истине које за њом следи, пореде с мукама породиље и мајчинске радости која затим наступа (уп. Ис. 13, 8; Ос. 13, 13; Јер. 6, 24 и др.). „Доћи ћеш до Вавилона и бићеш спасена“ – то је очигледно освећивање опште мисли о спасоносном страдању, које се обистинило у даљој историји: јер, ропство је и сачувало побожност која је била у паду. Дакле, питање: „Зашто плачеш? Зар немаш цара?“ треба сматрати да се не односи само на пророку савремене праведнике, већ уопште на сав народ након што је одведен у ропство. Зашто да жали због владе која је пропала? Јер, Бог остаје његов цар. Управо Он и тамо спасава Свој народ од развраћања туђим обичајима, иако ће се спољашљим људима чинити да је народ доведен до потпуне погибељи. Дакле, страшне претње градовима у 1. глави и 2. глави (стих 10.) страшне су само за нечастиве, а праведницима ће послужити на спасење. Словенски 9. стих: „Вскују познала јеси зло?“ Смисао по блаженом Теодориту је скоро исти: „како или због чега си несрећна?“ С јеврејског „вапајем вапијеш“. „Вапај“ је на јеврејском „реа“, а „зло“ је на јеврејском „ра“. А реч „тариа“ седамдсеторица преводилаца су извела од глагола „гара“ што значи „прихватати“, „спознавати“, „зачети у утроби“; они су овај израз довели у везу с даљим казивањем о мукама рађања. Али, рођење, разуме се, није зло, него добро; стога треба дати предност јеврејској редакцији. Дакле пророк више не гледа на грешне представнике светог рода, већ поистовећује његову судбину с мишљу о верним синовима Израиља. Нека не падају духом у савременој немоћи, него нека се поучавају у њој судбинама Божјим, по којима треба очистити народ искушењима и невољама; јер несреће не служе на погибељ, него на корист.
 
Стих 11.
 
11. И ниње собрашасја на тја јазици мнози глагољушчији: порадујемсја: и воззрјат на Сион очи наши.
11. А сада се сабраше на те многи народи говорећи: да се оскврни, и да се очи наше нагледају Сиона.
 
Овде је уобичајена слика несрећног стања човека или града, на који суседи злурадо гледају. Ова слика се стално понавља у књизи Јова и псалама и остварује се на Голготи. Различите редакције „порадујемсја“ (словенски), а на руском – „да се оскврни“, као код преподобног Јефрема Сирина, а код блаженог Јеронима „lapidatur“ – „разрушена“. Овај исти глагол „ханаф“ – „одвијати, отпадати“ (подразумева се – од Бога) или „скрнавити“ (уп. Пс. 55, 38; Ис. 24, 5). Дакле, руски превод се је оправданији због вероватне везе између овог стиха („А сад…“) и Михеју савремене опсаде Јерусалима за време Језекиља од стране Асираца (в. Царств. 18) и њихових дрских нада у посрамљење Бога Израиљевог.
 
Стих 12.
 
12. Сији ће не разумјеша помишленија Господња и не домислишасја совјета Јего, јако собра их аки снопи гуменија.
12. Али не знају мисли Господњих, нити разумију намјере Његове, јер их је скупио као снопље на гумно.
 
Уобичајено у старозаветној Библији објашњење несрећа народа Божијег, по којем су непријатељи Јудејаца само средство за њихово уразумљивање, које Бог шаље; такво је по Библији назначење фараона и Навуходоносора. Јачање нечастивих не сме да поколеба нашу веру у силу Божију, напротив, њоме се непријатељи и подржавају неко време ради каснијег посрамљивања; ова идеја је у потпуности развијена у књизи Премудрости Соломона (в. Прем. 2), као и у псалму (в. Пс. 2). Смисао нашег стиха је следећи: непријатељи мисле да су дошли да савладају Бога, али их је Он сакупио Својом силом; они сами су доведени ради погибељи од руке, наизглед пале кћери Сиона, јер је истинска сила и победа (она која је победила свет (1 Јн. 5, 4)) у рукама Израиља (уп. Јер. 29, 11; 51, 33; Ис. 21, 10). Наравно, може се говорити о томе да је припремно испуњење овог пророчанства остварено кроз изненадно бекство Асираца, али у односу између ове слике и будућег царства Месије, које је описано на почетку главе овај стих треба тумачити на следећи начин: Господ ће одбачену кћер Сиона учинити остатком и зацариће се у њој заувек у духовном царству мира и истине (7. стих), које ће се учврстити кроз страдања. Зато садашњи тежак положај Јерусалима не сме да смућује праведнике. Што више народа упадне у земљу, тим више ће их се покорити будућем царству. Они ће га физички тлачити, али ће морално бити побеђени проповеђу Јеванђеља; оно ће им судити (понављање 3. стиха), чистити њихова светска расположења, као за време вршидбе (уп. 3 Јездр. 4, 30), односно ради се о моралном суду људске и народне савести, као и на Христовом гумну (уп. Лк. 3, 17).
 
Стих 13.
 
13. Востани и измлати их, дшчи Сиона, јако роги твоја положу жељезни и пазнокти твоја положу мједјани, и истончиши људи многи, и возложиши Господеви множество их и крјепост их Господеви всеја земли.
13. Устани и врси, кћери Сионска, јер ћу ти начинити рог гвозден, и копита ћу ти начинити мједена, те ћеш сатрти многе народе, и посветићу Господу благо њихово и имање њихово Господу све земље.
 
„Рогови и копита“ – подразумева се несакрушива духовна сила будућег Сиона; иста ова сила, као огањ који прождире и преплављује Бога који долази, као кварц који чисти у одговарајућим сликама Асафа (в. Пс. 49) и Малахије. Политички бачен у прах Сион ће се ипак показати као победник свих „других темеља“ народног живота, али посредством мира, а не рата (в. Мих. 4, 4). Ова победа, ова борба ће бити чисто духовна, као онај мач и огањ, које је Спаситељ донео на земљу, лежећи у наручју Симеона, „на пад и устајање многих“. Слика рогова и копита је узета од јеврејског обичаја – да се врше воловима. Посвећивање светских богатстава само Богу, опет не указује на политичку борбу, кад се радило о богаћењу себе самог, већ на моралну борбу, на покоравање народа Господу. Слично Исаија предсказује о обраћању Богу града Тира (в. Ис. 23, 18). Јеврејска Библија овој глави приписује и 1. стих следеће главе, али то није тачно, јер је он у најтеснијој вези с нареднима, а не с претходнима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *