ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
КОГА МАНАСТИРИ ТРЕБА ДА ПРОСВЕЋУЈУ?[1]
 
Наш одговор на ово питање изазивају жалбе које до нас стално долазе на то да данас одлазак у манастире не васпитава религиозно расположење тражитеља аскетских подвига, већ га напротив, слаби, уводећи њихове носиоце у скривено од мирјана, такорећи закулисно устројство свакодневног живота манастира и отварајући пред њима до тада незнане људске слабости већине браће, истовремено не дајући религиозном осећању скоро никакве нове принципе за највиши развој, јер главни и скоро једини од њих – богослужење, бива углавном одавно познат прозелитима манастирског живота. Овакве су жалбе мирјана на обитељи.
Нису ништа мање енергичне ни жалбе монаха на то да свет не даје достојне настављаче њихових подвига: у обитељ долазе наводно усрдни дечаци, Христом Богом моле да их приме, прво се труде и раде, и моле се, али не проведу ту ни годину дана, и већ постају мангупи, а понекад и пијанице и манастирско началство их истерује, или научивши се да певају свакодневну службу или службу по нотама, сами иду да траже у другим обитељима од које имају више користи. Од ових послушника се по домовини ствара читава скиталачка бригада, која се састоји од разноврсних и често веома богатих типова, која се назива заједничким епитетом „Скиталачка Русија“. Свима је познато да огромна већина манастира састав послушника мења неколико пута годишње и да има неких послушника који још увек нису стари, а који су живели у педесетак, а понекад и у свим манастирима европске Русије. Многи од њих су избачени ученици духовних школа који у манастир нису дошли по призвању, већ ради хлеба, али има и много оних који су родитеље и имовину напустили ради спасења душе, а касније су уместо духовног узрастања почели да падају и падају у манастиру и завршили су у затворским четама. Жао нам је ових сиротих несрећних тражитеља истине! Ништа мање нам није жао и манастирских настојатеља од којих нам се један жалио да „ступајући у манастирску обитељ нипошто није очекивао да ће уместо тога бити командир одрпанаца: не морам заједно са старијом браћом да се бринем о душама, већ да пазим да наши појци не обију црквени сандук.“
Ако ово зло потиче од људске злобе, није могуће поправити га путем спољашњих мера, али ако се дешава међу људима који се нису окупљали ради злог дела, већ доброг, а изашло је зло, оваква појава је могла да се деси само зато што није постојао добар поредак. Хитно васпостављање у свим малим, а посебно у градским државним манастирима свих правила древног аскетског васпитања с исповедањем помисли и заједничким читањем отаца и Библије засад није оствариво, али ипак ништа не ослобађа манастире од самог извршења ових најближих захтева духовног живота због којих постоје. Нека се не одричу обавезе да просвећују народ на основу древних правила, али су безусловно обавезни да просвећују своје послушнике. У ствари, ко им даје право да на сваког дечака-искушеника гледају искључиво као на радну снагу? У обитељи нема искусног духовног старца? Али вероватно има још неколико таквих који би могли да науче још увек не развраћене прозелите монаштва поучним истинама вере, да их науче на свесно читање Речи Божије, отаца, житија, напокон да уздигну њихову мисао над стихијношћу кроз предавање општих спољашњих наука попут историје и географије. Ако сте необразованог човека одвојили од пољопривредног рада, дајте му поприште за бављење другим послом, избавите његов ум од убиствене доконости и не претварајте се у кривце његовог развраћања.
Могло би се почети од веома малог: да се нуди школовање макар оним дечацима који дођу, а који то страсно желе и да се притом не лише обуке и они који немају послушање за певницом, већ рукодеље, одвајајући за то неколико сати од њиховог радног времена. Није велика невоља ако ће због тога морати да се држе не четворица кувара и двојица кројача, већ двоструко више, много је срамотније за обитељ кад уз постојање пола туцета достојних канидата не може да се предложи нико за рукополагање због њихове заједничке неписмености. Ови људи су и код куће могли да шију чизме и кувају кашу, а овамо су дошли за Речју Божијом: зашто их лишавамо ове духовне хране?
У неким епархијама преосвећени приликом обилазака испитују послушнике из Свештене Историје, катехизиса и то за оце-настојатеље служи као добар подстрек да не одбијају оне који желе да уче. Они су касније били захвални архипастирима на савету, зато што је у њиховим манастирима почео да се појављује двоструки број оних који су тражили монаштво и нису имали разлога да скупљају и чувају различите скитнице због бојазни да неће имати ко да пева за певницом. Што се тиче послушања учитељства, наставници ће се увек наћи међу монасима или потчињеним јерејима. Наравно, не ради се о систематском учењу по програму, већ о предавању црквено-поучних података и писмености. Пастирство, сједињено с учењем је велика сила, која је у стању да се супротстави чак и искушењима близине обитељи граду, само да старији на њу не гледају као на пробитачан приход, већ као на просветитељско-васпитну установу у црквеном духу ради тражитеља монашког живота, ако не ради свих хришћана.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Црквени весник“, 1890.г. бр. 30.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *