ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
ПРИПРЕМА ЗА ПАСТИРСКО ПРИЗВАЊЕ[1]
Одступање друштва од исповедања истина хришћанског морала
Озбиљност задатка свештеника који разматрамо биће нам још јаснија, ако се сетимо да живот – друштвени, народни и пријатељски – не устаје толико често против истина вере, колико свесном прогонству подвргава ову или ону моралну обавезу и излаже је директном руглу. Међутим, лакше је издржати оданост теоретској истини него се држати непоколебљивог исповедања неке врлине. Зар ислам, и јудејство, и папизам нису јаки због тога што својим обредним одредбама своје следбенике чине сигурним исповедницима и на тај начин их прекаљују у оданости својој религији? Књижевници и фарисеји се никад нису одлучивали да посумњају у постојање Бога или у испуњење пророчанстава, али их је Господ називао синовима ђавола и туђима Оцу (Јн. 5, 37), зато што су желели да творе похоте исконског човекоубице. Зато су они и омрзли Христа и нису Га прихватили јер нису тражили славу која је од Бога (Јн. 5, 44), иако нису издавали верност Његовом имену. Они су мрзели Христово смирење и смејали су Му се, зато што су били користољубиви (Лк. 16, 14), постали су Његови непријатељи, зато што су мрзели Његову врлину. Насупрот томе, псалмопојац с посебном снагом прославља човека који мрзи пут нечастивих (Пс. 1), сматра себе противником крвожедних (Пс. 138, 19), ужасава се кад види оне који остављају закон Божји (Пс. 118, 53) и не заборавља закон кад га окружују мреже нечастиваца (ст. 61).