ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ПРОРОКА МИХЕЈА
ГЛАВА VII
Одредивши у претходној глави расположење Израиља и последице Божанске казне која ће доћи, пророк у последњој глави излаже своје сопствено расположење поводом постојећих безакоња и с њега прелази на опис савременог, а затим и будућег стања Цркве с којом себе сједињује.
1. У, љутје мње! Понеже бих аки собирајај сламу на жатвје, и јако пародок во обиманији винограда не сушчу гроздију, јеже јасти первоплоднаја, јеже вождеље душа моја.
1. Тешко мени! Јер сам као кад се обере љетина, као кад се пабирчи послије брања виноградскога; нема грозда за јело, ранога воћа жели душа моја.
2. У, љутје мње, душе! Јако погибе благочестивиј от земли, и исправљајушчаго в человјецјех њест: вси во кровех прјатсја, кијждо ближњаго својего озлобљајет озлобленијем.
2. Неста побожнога са земље и нема правога међу људима, сви вребају крв, сваки лови брата својега мрежом.
Стихови 1-2. Пророк, као истински човекољубив ревнитељ Божји тешко тугује због потпуног уништења побожности, не због његових злих последица, већ због самог безаконог стања народа, као и Илија (в. 3 Царств. 19, 10). Одсуство на земљи добрих и праведних људи он пореди са разарањем винограда, или по седамдесеторици преводилаца – с прикупљањем класја на већ пожњевеној ниви. Блажени Јероним овде види предсказање будуће казне, али архиепископ Иринеј, чини се тачније, говори о моралном пустошењу исто као и пророк Исаија (в. Ис. 1, 24); истина, код предсказивача се вероватно ово морално пустошење мислено сједињује с будућим физичким, али заправо, прво углавном оптерећује њихову душу. Читање текста наших стихова у словенској редакцији „понеже бих“ је буквалније од руског „са мном сада“, као и др., али је смисао исти, међутим, уопште не претпоставља олицетворење свег народа под овим „ја“, као што мисли Розенмилер. Пророци стално показују да је народни грех за њих подједнако мучан као сопствена болест, и зато се не ради о олицетворењу, већ о ватреном учествовању пророка у моралној невољи народа.
3. На зло руки своја уготовљајут: књаз просит, и судија мирнаја словеса глаголет; желаније души јего јест: и отиму благаја их.
3. Да чине зло објема рукама што више могу, иште кнез; и судија суди за плату, и ко је велик говори опачину душе своје, и сплећу је.
Стих 3. Опет, већ по трећи пут, наводе се пороци теократа, у чему пророк види највиши израз зла ако оно улази чак у судилишта и управу. Сам ирзраз: „руке њихове су окренуте ка злу“ паралелан је код пророка Михеја (в. Мих. 2, 1). Словенски „књаз просит“, руско „кнез захтева поклоне“, последња реч се подразумева у грчком тексту, тако да је словенски превод овде буквалнији. „И судија суди за поклоне“, дословно, глагол се у јеврејском тексту подразумева: „за поклоне“ – „башиллум“; последњу реч седамдесеторица преводилаца су извела од глагола „шалам“ – „мирнаја словеса глаголет“; и даље „желаније души јего јест: и отиму благаја их“; руски „а велможе изричу зле жеље душе своје и развраћају дело“. Прве две речи ове реченице седамдесеторица преводилаца су додала претходној и „велможа“ преводе као „речи“ („гагадон“ – „доброт“ уместо „добрим“), а исказује – „глаголет“. Даље – руски: „и изврћу ствари“).
4.Јако мол појадајај, и ходјај по правилам в ден стражби. У љутје! Отмшченија твоја приспјеша, ниње будут плачи их.
4. Најбољи је између њих као трн, најправији је гори од трњака; дан стражара Твојих, похођење Твоје, дође, сада ће се смести.
Стих 4. „Најбољи од њих је као трн“ и др. Грчки преводиоци су поново одмакли прву реч 4. стиха и 3. и превели: „и отиму благаја их, јако мол“ и др. Али у том случају остаје без предиката наставак говора „и право ходјашчиј в ден стражби“. Насупрот томе, у масоретској редакцији се чува потпуни смисао, и зато њему треба дати предност. Трн се у Библији сматра најгорим растињем (семена су пала у трње); „трњика“ означава опасност било каквог додира с тадашњим судијама земље (судска смицалица). С тугом пророк пети пут понавља ове прекоре, али овде више није у питању проповед другима, већ пре исповест сопствене душе, објашњавање оне несреће од које говор почиње. Пророк наставља да тугује због судбине безаконог народа коју предвиђа: „ден провозвестников Твојих (односно остварање пророчких предсказања), посета Твоја наступа“ (уп. Ос. 9, 7). Грчки и словенски „у, љутје, у љутје“ итд. Није могуће схватити на који начин је дошло до ових разлика: можда су масорети намерно ове усклике заменили изразима синонимичним са следећим због несхватања зашто се пророк жалости уместо да се радује због посете Божије, која је ужасна само за грешнике (в. Ам. 5, 18); објашњење, наравно, треба тражити у пастирској љубави проповедника, као и објашњење Христове туге приликом уласка у Јерусалим (в. Лк. 19, 41-42). „Посета“ (рус.) или „отмшченије“ (слов.)? Заправо, на библијском језику ове речи имају потпуно исто значење: „пекуда“ потиче од глагола „пакад“ – „тражити“, „посећивати“, „давати“, „кажњавати“ и означава уопште Божије приближавање и обавезно с њим повезани суд и освету, а у овом смислу је употребљена и овде и код пророка Исаије (в. Ис. 10, 3), и код пророка Језекиља (в. Јез. 9, 1). Зашто пророк размишља о приближавању Божанске освете? Зато што се мера безакоња превршава: вапај града се пење ка небу (в. 1 Мојс. 18, 20).
5.Не вјерите другом, ни надјејтесја на старјејшини, ни от сожителници твојеја хранисја, јеже сказати јеј што.
5. Не вјерујте пријатељу, не ослањајте се на вођа; од оне која ти у крилу лежи чувај врата уста својих.
Стих 5. Да би јасније показао слику људских безакоња пророк прибегава разобличавању грехова који су одвратни чак и природном осећању: потпуном разлагању начела породичног живота и пријатељских односа: свуда су проникли вероломство и суровост.
6.Понеже син безчестит отца, дшчер востанет на матер своју и невјеста на свекров своју, врази вси мужу домашнији јего.
6. Јер син грди оца, кћи устаје на матер своју, снаха на свекрву своју, непријатељи су човјеку домашњи његови.
Стих 6. понавља се у речима Господњим приликом описивања грехова пред крај света; иста безакоња је разобличавао Јеремија (в. Јер. 9, 4-5). Разлике у редакцијама ових стихова су ништавне.
7.Аз же ко Господеви воззрју, по терпљу Бога Спаса мојего, услишит мја Бог мој.
7. Али ја ћу Господа погледати, чекаћу Бога спасења својега; услишиће ме Бог мој.
Стих 7. Прелазак мисли је потпуно јасан: безакоње које се надима у животу не треба да баци праведника у очај: он с уздањем гледа на Господа и с надом очекује Његово избављење – то је тема већине Давидових псалама и других прозорљиваца, као и целе књиге Јова. Управо овде се представља праведник – кћи Јерусалима, Црква се супротставља кћери Вавилона или олицетворењу зла, као сама правда коју нечастивци тлаче. Праведник види гажење правде и теши се гледањем Господа, односно дубоким размишљањем о Његовој премудрости (в. Пс. 18).
8.Не радујсја о мње, враждебница моја, јако падох и востану: зане ашче сјаду во тмје, Господ освјетит мја.
8. Немој ми се радовати, непријатељица моја; ако падох, устаћу; ако сједим у мраку, Господ ће ми бити видјело.
Стих 8. Али ипак сам изглед преступног живота га притиска, тако као да је сам Бог устао против њега.
9.Гњев господен стерпљу, јако согрјеших Јему, дондеже оправдит прју моју и сотворит суд мој: и изведет мја на свјет, и узрју правду Јего.
9. Подносићу гњев Господњи, јер Му згријеших, док не расправи парбу моју и да ми правицу; извешће ме на видјело, видјећу правду Његову.
10 . И узрит враждебница моја, и облечетсја в студ глагољушчаја ко мње; гдје јест Бог твој: Очи моји воззрјат на њу; ниње будет в попраније аки кал на путјех.
10. Непријатељица ће моја видјети, и срам ће је покрити, која ми говори: гдје је Господ Бог твој? Очи ће моје видјети; сада ће се она погазити као блато на улицама.
Стихови 9-10. Међутим, спреман је да трпи и ову казну зато што не може сматрати себе потпуно невиним пред Богом; и он је грешан, и зато је спреман да прихвати то као казну Божију за свој грех; али истовремено је свестан да је Господ заједно с њим, с његовом бригом за правду живота, и зато ће доћи време кад ће Господ јавно оправдати и узвисити праведника и посрамити његове непријатеље, посрамиће их управо откривањем њихове моралне ругобе. Кад се проповедник на известан начин поистовећује с моралном правдом живота, наравно самим тим се пореди с Христом, због чега су Јудејци и сматрали да је Христос један од ових ревнитеља правде: Илија, Јеремија (в. Јер. 20, Мих. 7) или васкрсли Јован Крститељ. Због истог разлога (пророчанства – прим.ред.) су се и псалми (в. на пример Пс. 21) остварили на Христу. Међутим, делимичност ових пророчанстава прејасно говори да је њихов однос према Месији био не само идејни (иако је он главни), већ и фактички; зато ћемо се задржати на деловима. “
Гледати Господа“ је израз уобичајен у смислу тешења себе Богом приликом призора несреће коју правда трпи: али да се Јудејци нису ограничавали мишљу о духовном гледању на Бога сведоче паралелни израз у Јеванђељу по Јовану (в. Јн. 19, 25-26) или у псалму (в. Пс. 49, 2) „јавје приидет“) и други описи богојављења, под којим се подразумева реално јављање Бога у телу управо ради суда, ради оправдања праведника. Трпљење ради Бога и услишавање праведника (уп. Пс. 21; Јер. 20). Падање и тама – светлост и устајање (в. Мих. 7, 9) – су слике које пролазе кроз паралелна месијанска места; сетимо се значења таме приликом библијског описивања смрти и увидећемо овде указивање на Христову смрт и васкрсење, као у песми пророка Јоне. Суд Божји се остварио над Христом, али смрт није могла да Га задржи. Осрамоти непријатеља (стих 10.) пред васкрслим Праведником (в. Прем. 4, 16-20; 5, 1-3). „Нагледаће се очи моје“, односно на тријумфа правде, као што објашњава архиепископ Иринеј. Колико се под непријатељком подразумева олицетворење зла и неправде, толико је, наравно, за хришћане врло природно да се радују њиховој срамоти. Дакле, овде се такође ради о томе да је требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју (Лк. 24, 26); међутим, наравно, ово уопште не искључује да пророк на овом месту исповеда своје сопствене мисли и осећања поводом савремених догађаја.
11. Ден глажденија плинта: изглажденије твоје ден ониј, и острет закони твоја ден ониј.
11. У које се вријеме сазидају зидови твоји, у то ће вријеме отићи заповијест надалеко;
Стих 11. По смислу седамдесеторице преводилаца наставља се иста ова мисао: устајање Божије очистиће Јерусалим. „Градске зидине“ у смислу моралне среће народа и „плинта“ – у смислу његове унутрашње чврстине више пута се срећу код пророка (в. Ис. 9, 9-10; Јез. 13, 11-12). „Дан онај“ – дан устајања Христова, као и по паралелним местима, очистиће савест народа и избрисаће његове законе (в. Јер. 31). Можда је пророчанство подстакло масорете да изврнувши текст, примене речи на Зоровавеља и да промене глагол „гарад“ – „гребати“ за „гадер“ – „зид“ и да „ливнот“ не изводе од „ливена“ – „цигла“, већ да га сматрају за глагол који значи „градити“ с префиксом „ка“. Ми тврдимо да је сјединити овај стих по смислу с указаним месијанским надама вероватније управо зато што би се 1) на тај начин обновила веза између претходног и следећег и цео завршетак главе (в. Мих. 7, 8-20) био би један опис Царства Божијег Новог Завета, где се као и овде ради о праведнику који страда, а затим бива прослављен, а више пута се могу срести речи о приношењу дарова Прослављеном (в. Пс. 21; 24; 71; Ис. 54; 60, а такође в. Мих. 4; 5, 7).
12. И гради твоји придут на поравненије и в раздјеленије Асирско, и гради твоји твердији в раздјеленије от Тира даже до рјеки Сирскија, и от морја даже до морја, и от гори даже до гори, дније води и молви.
12. У то ће вријеме долазити к теби од Асирске (руски текст: и градова египатских, и од Египта до реке Еуфрата) до тврдијех градова, и од тврдијех градова до ријеке, и од мора до мора, и од горе до горе.
13. И будет земља в пагубу со живушчими на неј, от плодов начинаниј их.
13. А земља ће бити пуста са становника својих, за плод дјела њиховијех.
Стихови 12-13. „А земља ће постати пустиња“ и др. представљају потпуно исто такво подсећање на будуће физичко уништење поред духовне владавине (в. Мих. 5, 10), о чему је раније било речи. Приликом сличног тумачења, дакле, претходни 11. стих би требало читати сагласно словенском, а 12. – по руској редакцији; словенска га схвата у обрнутом смислу: градови Јудеје ће бити подељни наведеним народима; дакле, овај стих се по смислу везује са следећим, 13. „У дан овај“ – ове речи седамдесеторица тумача сматрају да се односе на претходни стих, што је тачно, али у овом 12. стиху преводиоци нису схватили реч „мацор“ што уопште означава утврђени град и условно – Египат (в. 4 Царств. 19, 24; Ис. 19, 6), као и два пута у овом стиху. Затим предлог „из“ уместо уобичајеног јеврејског предлога „мин“ овде је означен јеврејским „леминиви“ (в. Јер. 7, 7; 2 Пар. 15, 13), које су седамдесеторица преводилаца сасвим погрешно превела „на поделу“ од глагола „мана“. Зато: „из Асирије“ – „у поделу асирску“; „из градова Египатских“ – „и градове твоје тврде“; „из Египта“ – „у поделу од Тира“. Исту ову реч „мацор“ они су извели од „цор“ – „Тир“ и предлога „мин“, односно читали су као „миццор“. Речи „дние води и молви“ којима се завршава словенски 12. стих немају одговарајуће еквиваленте; можда је то варијанта превода: „от гори до гори и от рјеки до рјеки“, који је касније убачен у текст, и заиста их блажени Јероним није налазио у грчком.
14. Паси људи твоја жезлом Твојим, овци насљедија Твојего, всељајушчијасја једини в дубравје средје Кармила, опасут Васанитиду и Галатииду, јакоже дније вјека.
14. Паси народ Свој с палицом својом, стадо нашљедства Својега, које живи осамљено у шуми, усред Кармила; нека пасу по Васану и по Галаду, као у старо вријеме.
Стих 14. Кад безакона земља буде носила казну као плод дела својих, ово ново духовно царство ће се узвишавати и светковати. Пророк се поново враћа Цару света Који се рађа у Витлејему, Који ће пасти у сили Господњој (в. Мих. 5, 4) и каже: „Напасај (сад неометано) народ Твој“ и др. (уп. Пс. 2). „Жезлом“ – не ради се о строгости хришћанског закона, већ о његовом моћном деловању. Зашто овце изгледају осамљено? Зато што се као у 5. глави представљају као непријатељске осталим народима: живот Цркве је другачији него код свих народа (а ви немојте тако (уп. 4 Мојс. 23, 9)). „Дани древни“ о којима говоре и псалми, подразумевају се они кад је Господ очигледно живео међу народом приликом извођења из Египта, као што се даље и објашњава.
15. И по днем исхода твојего из Јегипта узрите чудеснаја.
15. Као у вријеме кад си изашао из земље Мисирске показаћу му чудеса.
16. Узрјат јазици и усрамјатсја от всеја крјепости својеја, руцје возложат на сута своја, и уши их оглохнут.
16. Народи ће видјети, и постидјеће се од све силе своје; метнуће руку на уста, уши ће им заглухнути.
17. Полижут перст јако змијеве пљежушче по земли, смјатутсја во облеженији својем: о Господје Бозје нашем ужаснутсја и убојатсја от тебје.
17. Лизаће прах као змија; као бубине земаљске дркћући ижљешће из рупа својих; притрчаће уплашени ка Господу Богу нашему, и тебе ће се бојати.
Стихови 15-17. Последице оваквог очигледног покровитељства Божијег Његовом стаду биће исте као и приликом његовог проласка кроз пустињу: народи ће се уплашити и умукнути, као непријатељица приликом прослављања праведника. Ћутање, глувоћа и једење праха – знаци су потпуног пада духа, очајања и несреће. Уп. Ја сам као човјек који не чује или нема у устима својим оправдања (Пс. 38, 14); једем пепео као хљеб (Пс. 102, 9). „Измилеће из утврђења својих“, словенски „смјатутсја во облежанији својем“. Одговарајућа реч означава заправо „вмјестилишче“ и овде уопште не указује на војна утврђења, него на брлоге црва (уп. Ос. 13, 8).
18. Кто Бог јакоже Ти, отјемљај беззаконија и остављајај нечестија останком насљедија Својего; и не удержа гњева Својего во свидјеније, јако волител милости јест.
18. Ко је Бог као Ти? Који прашта безакоње и пролази пријеступе остатку од нашљедства Својега, не држи довијека гњева Својега, јер му је мала милост.
Стих 18. Опет је у питању супротстављање суда Божијег Његовој милости; Господ, страшан за незнабошце, који уништавају земљу Јуде (уп. Мих. 7, 13), али ипак ће бити милостив за остатак (в. Мих. 4, 7) и неће поменути њихове грехове (в. Ис. 1, 18), због којих они сад страдају.
19. Тој обратит и ушчедрит ни, и погрузит неправди нашија и ввержет в глубини моорскија всја грјехи нашија.
19. Опет ће се смиловати на нас; погазиће наша безакоња; бациће у дубине морске све гријехе њихове.
Стих 19. Указује на то да Бог потпуно заборавља грехове народа, на дејство управо благодати, која омива људске грехове (в. Пс. 50, 102). „У пучину мора“, односно предаће потпуном уништењу. У чему се остварило ово предсказање ако не у тајни Крштења?
20. Даст истину Иакову, (и) милост Аврааму, јакоже кљалсја јеси отцем нашим во дни первија.
20. Показаћеш истину Јакову, милост Авраму, како си се заклео оцима нашим у старо вријеме.
Стих 20. Управо ову милост опраштања пророк сматра за онај завет Божји, којим се Он клео Авраму. Потпуно иста мисао, мисао о суду Божијем између праведног, али потлаченог остатка Израиља и безаконика који се богате, може се срести у песми Пресвете Дјеве (в. Лк. 1), као остваривање милости детету Израиљу, по речи Госпдоњој: „оцима нашим, Авраму и семену његовом“. О односу ове клетве према појави управо суда и благодати директно говори апостол Павле, претежно у Посланицама Римљанима и Јеврејима. Дакле, у последњој глави пророк је предсказао страдање и васкрсење, космичност Цркве и благодат препорода (Крштења), као остварења обећања Божјих Авраму. Између осталог, о опраштању првородног греха у паралелном изразу говори пророк Исаија (в. Ис. 43, 25-28); а овде блажени Теодорит поводом „бацићу у море твоје грехове“ говори о бацању у море Египћана и непријатеља и додаје да се Крштење уподобљава преласку кроз Црвено море (в. 1 Кор. 10, 2). Дакле, учење о благодати је у најтеснијој вези с догађајима Божанског домостроја које народ памти. У закључку тумачења пророчке књиге Михеја навешћемо да се њоме потврђује мисао о томе да су пророци предсказали све што се десило у Новом Завету, али не само са спољашње, фактичке стране, колико са стране оних моралних, духовних утицаја које је на човека имала истина искупљења; све њих су пророци предсказали у њиховом односу према унутрашњем човеку.