ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
ПАСТИРСКЕ БЕСЕДЕ
Беседа прва
Шеста година нашег заједничког служења, вољени пастири Цркве Волињске, већ је прешла половину, и наравно, одавно нам је јасно: познајем Своје, и Моје Мене познају (Јн. 10, 14); али ово међусобно познавање карактера није још тако важно, као међусобно познавање убеђења и уздања. Они од вас који су читали моја дела знају моја убеђења и мој веровања у силу пастирске јерејске благодати, њено деловање на друге и начине њеног распламсавања у себи, једном речју, у оно „пастирско умеће“ или „духовну уметност“, коју прославља Црква.
Али таквих је међу вама мањина, а с већином сам одавно желео да поделим и она унутрашња, и спољашња духовна умећа за која се надам да ће сад постати предмет мојих беседа с вама. Нисам то желео да учиним одмах након свог досељења на Волињ већ сам желео да прво заслужим веру својим речима да не говорим као онај који бије вјетар (1 Кор. 9, 26). Уосталом, нисам рачунао ни да ћу ову ствар одлагати на читавих пет година, али сам отворено говорећи био пао у некакву чамотињу примећујући да неки јереји и ђакони чак ни не читају одлуке архијереја, ни посланице, ни објашњења у вези с богослужбеним питањима. Уосталом, то сам приметио у прве три године свог боравка овде, а онда је почело лудило револуције, које се врло срамотно одразило и на клир – хвала Богу, не на волињски.
Тада је почело да се прича о нужности општења, зближавања, искреног разматрања потреба Цркве – и све се то говорило лажљиво, јер на свим ванредним епархијским скуповима, пастирским сабрањима, парохијским саветима и т.сл. нико није говорио о било каквим потребама Цркве, никаква пастирска дела се нису разматрала, никакве мере за унапређење побожности се нису предлагале, већ или се бавило разглабањем на политичке теме, или на чисто класне – кастинске, или су се грдили црквени канонски пореци и богопредни обичаји – другим речима, неки су се ругали својој вери. Код нас на Волињу ничега тога није било, и ја нисам окупљао сабрања знајући да се људи никад нису тако мало занимали за побожност и спасење као у овим безумним годинама, које се још ни из далека нису завршиле, а и не зна се хоће ли се завршити.
Нећемо затварати очи на то да је ауторитет клира у Русији сад пао веома ниско и да што је нарочито жалосно, није пао само у очима нечастиваца, већ посебно у очима богобојажљивих људи који до сада нису могли ни да замисле да су се међу духовним лицима нашли људи, туђи православној вери, који лицемерно обављају радње и молитве својствене њиховом звању. Рус је одавно навикао да се мири с личним слабостима духовних лица, али је опраштао ове слабости имајући поверења у непоколебљиву веру и искрено покајање православног пастира, које га поново подиже на висину његовог апостолског жреба, као горке сузе и трикратно исповедање апостола који је некада згрешио.
Дакле, сад више не можемо да захтевамо поверење у своју побожност и у своју молитву због самог свештеничког чина којег нас је Господ удостојио. Ово поверење је напустило хришћане, који су читали многобројне „уредбе“ духовних конгреса без иједног помињања Бога и спасења, уредаба дрских и класно самољубивих, премда је њихов последњи параграф садржао испразну фразу која ни на шта не обвезује: „појачати црквену проповед“, јер се ово ни пре није бранило, а и у будуће га нико неће испуњавати.
На срећу, заиста на срећу, мирјани данас скоро и да не читају духовне часописе и новине, али ипак колебање вере и побожности у духовним сферама за мирјане није остало непознато чак ни код нас на Волињу, где пастири за то нису криви. У жалбама сељака се више не помињу правни прекршаји оптужених клирика, већ немар и хладноћа неких за молитву и небрига за црквено наставништво. Ако желимо да задржимо своје овце за које ћемо морати да дамо одговор Богу, морамо не само ауторитетом свог чина, већ још и личним особинама да подржавамо у њима поштовање према духовном чину и веру у благодат коју нам је Бог дао. Истина, данас није обичај да се дотичемо унутрашњег живота једни других: „правни поредак“ који је продро код нас претпоставља чисто спољашње односе међу људима, и чак је света исповест коју су установили Христос и апстоли на неколико духовних конгреса проглашена нечим што треба укинути. О времена! О обичаји!
Мојој сабраћи по свештенству у Волињској Цркви, хвала Богу, туђи су оваква нечастивост и безумље. Али нека знају да особине које од нас захтевају и народ – и закон Божји – наставништво и богомолност нису спољашње особине и стичу се само онолико колико се сами вежбамо у унутрашњем духовном животу, односно колико се боримо са страстима, приморавамо себе на тајну молитву, читамо Реч Божију и светоотачку, смиравамо своје срце и поверавамо свој грех духовном оцу. Не састоји се учитељство јереја у красноречивости, у спољашњој образованости, у утицају његове проповедничке речи и уопште сваке поуке, већ у томе колико је сам усвојио благодатно умилење и ревност за Бога и за спасење.
Дакле, ако желите да вас људи и у Цркви и у приватном разговору слушају с пажњом, са сузама, да се вашој речи повинују као речи Божијој, немојте мислити да за то треба да се учите људском лукавству или душевном магнетизму: не, сачувај Боже од оваквог шарлатанства које је својствено другим вероисповестима… Не, сами треба да се препорађамо духом, сами да се смиравамо, да се кајемо, да се молимо и да изграђујемо свог унутрашњег човека.
У чему се састоји ово сазидавање и како се оно открива у делатности свештеника говорићу у овој и својим даљим беседама. Али нека нико не мршти своје чело и нека не говори: „Ми смо слаби за то да се сад мењамо. У Бога смо и раније веровали и без молитве нисмо живели, али да ломимо себе у четвртој, па и у шестој деценији свог живота, није могуће.“ Авај, то нису добре речи! Њих је на почетку говорио Никодим, кнез јеврејски: како се може човјек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? – али је добио одговор: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш? Кад вам казах оно што је земаљско па не вјерујете, како ћете вјеровати ако вам кажем оно што је небеско? (Јн. 3, 4, 10, 12). Из овог одговора је савршено јасно да је Никодим схватио о каквом препороду Господ говори, али га је сматрао исто тако немогућим за старијег човека, као да поново уђе у утробу своје мајке.
Дакле, ако је слична мисао била срамотна за учитеља Израиљевог, за Христовог пастира је још више греховна. Не смемо да избегавамо изучавање закона духовног препорода, већ треба да га свуда и на све начине тражимо. Старост није сметња за врлину, већ је њен друг и следбеник. Старост подсећа на испразност земаљског, предвиђа ковчег и земљу, целива небо, поздравља Ангеле, дрхти од ада и демонских мука, шири руке ка Богу и Његовим угодницима.
Ја сам се, вољени оци и браћо, школовао више од вас, али и сад сматрам себе учеником Божанске мудрости и држим да сам срећан кад сретнем човека који може да ми каже нешто корисно за душу или да ми да зрнце мудрости из књига или из сопственог искуства.
Примите и моје зрнце. И прво од њих се састоји у оној истини, коју сам усвојио у свом искуству и која је потврђена Речју Божијом, да сав успех пастирске делатности зависи од тога колико ћемо у својој сопственој души стећи Божанске благодати, колико ћемо сами на себи радити. Духовни живот или духовно подвижништво представљају главну дужност пастира Цркве! Учење о овом подвижништву су изложили оци и оно се назива аскетика. Ово учење описује законе унутрашњег живота хришћанина и његово постепено усхођење ка духовном савршенству и општењу с Богом. Оно би требало да чини предмет науке моралног богословља, али нажалост, ову науку је наша духовна школа преузела од западних јеретика-протестаната, као и догматику од латињана са само малим исправкама. А протестанти су одбацили учење о унутрашњој борби и активној тежњи ка савршенству, препустивши га само благодати, док се надају да ће благодат привући само вером, а не молитвеним напорима и борбом упркос речи Господњој: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12); и још: ријеч… држе и род доносе у трпљењу (Лк. 8, 15). Њихову нечастивост оповргава и свети апостол Павле, на којег воле да се позивају; он јасно каже: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчм према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Флп. 3, 12-14).
Видите, чак ни апостол још није достигао врх оне духовне лествице, оног постепеног усавршавања у Христу, којем вас, учитељи Христовог стада, нису ни учили у духовној школи, јер наше морално богословље има само драгоцен философски увод, а затим уместо учења о духовном савршенству нуди протестантско учење о Спаситељу као носиоцу неке слободе (и, узград речено, већ говори љубави), која је потребна протестантима; затим чисто јеврејско учење о обавезама и о греховима, и још кантовско паганско учење о поштовању других и напокон (о, ужаса!) о поштовању себе. Тек је недавно убачена глава о духовном животу, али она као клин улази у ове неразумљиве параграфе.
Дакле, треба да схватимо да за овај главни део хришћанске мудрости скоро нисмо ни чули у школи, а њу треба учити целог живота. Постоји врло доступна и не кошта ни рубаљ, али духовно драгоцена књижица отшелника-епископа Теофана (†1894.) „Пут ка спасењу“ у којој је изложена лествица духовног савршенства, и читајући ову књигу, више ћете се усавршити и у сопственој врлини, и у пастирском делању него читајући савремене духовне часописе, којима су такође завладали наши револуционари.
Нећу вам понављати садржај ове књиге, али желим да изложем правила подвижништва у њиховој примени на пастирски живот, а засад, указавши на њих као на главни услов успеха ваше делатности, желим да још у закључку отклоним главну препреку за овај подвиг.
У вашим уџбеницима се помиње част; аутори уџбеника, осећајући потпуну неспојивост овог паганског појма и хришћанства, труде се да замене његов смисао и чак да га потпуно измене, да му придају макар полухришћански крактер. Али, друштвени морал у нашој попољаченој покрајини укоренио је овај бесмислени појам у свести многих свештеника у његовом чисто паганском облику, као што је то било код Римљана и германских варвара и више пута сам добијао жалбе једних свештеника на друге: „Тај и тај ми је укаљао част која ми је најдража од свега.“ – Каква је то неразумна бесмислица! Господ нас призива на бешчашће за Његово име, прети нам да ће нам одузети небеску награду ако будемо јурили за похвалом од људи, заповеда нам да се радујемо и веселимо, ако се наше име буде блатило – а овде свештеник отворено признаје да му је драже од свега да његова личност никад не остане некажњено увређена.
Нека ти то буде најдраже, али прво скини са себе не само јерејску одећу, већ и крстић и запиши се у Јевреје или муслимане, јер те Осрамоћени и Распети не признаје за Свог. Он ти је заповедио да носиш крст, а ти сматраш неиздрживом сваку неосвећену увреду. Прочитај сву Библију: хоћеш ли наћи у њој ову бесмислену, паганску реч „част“? Никада! Тамо постоји „част“ у смислу поштовања, уважавања, али хришћани је нису познавали у овом одвратном смислу. Истина, нечастиви јеретици се усуђују да овде наводе апостолске речи: боље би ми било умријети него да ко моју похвалу уништи (за одбијање да се храни од проповеди: 1 Кор. 9, 15), али нека ови неразумни људи прочитају следећи 19. стих и видеће да се под њом подразумева загробна похвала од Бога, ради које апостол и поробљава себе (в. 1 Кор. 9, 19) свима и понижава себе како би узвисио своју паству.
Апостол Павле и остали апостоли се нису плашили бешчашћа, већ су се њиме хвалили (в. 1 Кор. 4, 10; 2 Кор. 6, 8) и благодарили су Богу, што се удостојише да поднесу срамоту за име Његово (Дап. 5, 41).
Молим вас, вољени оци и браћо, да избаците овај бесмислени пагански појам части из вашег речника, немојте се плашити бешчашћа него греха, немојте се трудити да се осветите за увреду, немојте се плашити да не понизите себе, већ да не понизите собом Православље, немојте драгоценом сматрати част, већ смирење, учите се да искрено опраштате увреде. Без овог услова не само да не можете бити добри пастири, већ чак ни хришћани.
Ево вам моје прве поуке о духовном животу; даће Бог, следећи пут ћу почети с вама беседу о спољашњем исправљању богослужбених радњи, говорећи наизменично о једном и о другом, по речи Господњој: ово је требало чинити и оно не остављати (Мт. 23, 23), али наравно, сећајући се и тога да је унутрашње изнад спољашњег, као што је душа изнад тела.
Беседа друга
Ово је требало чинити и оно не остављати (Мт. 23, 23).
„Није Христов следбеник онај ко се моли Богу, већ онај ко воли ближњег: све хришћанство се састоји у љубави према ближњем,“ тако говоре многа световна, и авај, нека духовна лица, која не воле да испуњавају своје богослужбене и уопште религиозне обавезе, а која ипак не показују љубав према ближњима. Уосталом, не дотичући се засад искрености овакве изјаве, искрености, која је веома сумњива, треба да искажемо крајњу недоумицу у виду питања: из којег издања Јеванђеља су наши хуманисти прочитали овакву изреку? Зар није истина да су нам од детињства познате сасвим друге речи Спаситеља: љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав закон и пророци (Мт. 22, 37-40).
Неке незналице се противе: „Бога треба волети у ближњем.“ Али тада не би биле две заповести, већ једна; тада не би било места за речи: Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова (Мт. 22, 38-39). Љубав према Богу као живом Творцу и Спаситељу Који нас чује јесте главни садржај живота хришћнина, због чега Господ и наводи ове речи Поновљених закона, где се оне три пута посебно понављају: „свим срцем, и свом душом и свом мишљу“ (в. Мт. 22, 37). Љубав према Богу се пре свега огледа у молитви. Молитва је главни услов нашег духовног узрастања и борбе с пороком, али молитва није само средство за овај узвишени циљ – не, она је сама себи циљ. Онај ко воли Бога не може да живи без молитве, без беседе с Богом. А онај ко још увек само жели да воли Бога, ко учи да воли Бога, какви смо ми, грешни, који још нисмо достигли живу, ликујућу љубав према Њему какву су имали свети апостоли и преподобни оци – ми који пребивамо у борби, морамо да приморавамо себе на молитву, да је учимо, да учимо по руководству оних који су се већ научили, тј. светих отаца чије је молитве и обичаје Црква прихватила за заједничко коришћење, потврдивши њихов спасоносни, поучни значај за све своје следбенике. Зато се поклоните са свештеним послушањем, јереји Божији, пред свештеним Уставом наших богослужења. Ако због немоћи или због свог неразумевања и неразумевања пастве пропуштамо нешто из њега, то можемо да чинимо само са самопрекором, са свешћу о својој убогости у односу на узвишено-духовни и мудри састав својих молитава, а не с неразумним надимањем, као што чине савремени декаденти.
На једном скупу прочитан је реферат неког ученог блесана о томе да наш Устав или Типикон није чин богослужења озакоњен одредбама древног црквеног началства, већ просто запис богослужбене праксе Лавре преподобног Саве Освећеног, као што је и написано на насловној страни Типикона. Разрадивши ову стару новост оратор је из овога закључио да Типикон за нас уопште није обавезан, чиме је, наравно, одушевио значајан део својих слушалаца, који ни до тог дана вероватно нису оптерећивали паству уставном службом. Али, о жалосног неразумевања! Зар су за нас све одредбе канона обавезне само зато што су их написали оци који су уживали ауторитет, а не много више због тога што их је прихватила Црква, односно Свети Дух, Који у њој делује? Зар су Сабори измишљали своје одредбе, а нису озаконили само оно што је прихваћено непосредно животом Цркве? Зар не прихватамо због тога као Реч Божију Посланице апостола Павла, а остављамо посланицу апостола Варнаве и две Климентове, што првог сматрамо светијим од других, а не због тога што је Црква ове прихватила, а ове оставила? Зар због истог разлога прихватамо 14 Посланица Павла, а 15. Лаодикијцима остављамо?
Оно што је прихватила сва Црква и што је ушло у њен живот, то је и свето и божанско, то је и обавезно за све, чак и ако првобитно то није учинила Лавра преподобног Саве, већ најсмиренија старица? Али, таква је већ жалосна судбина нашег духовног либерализма да истичући знамење слободе удара носем у чиновничко лакејство, не признајући ништа за свето и велико ако није регистровано одлуком видљиве власти, параграфом, бројем!
Цела Црква је прихватила Типикон, сва се она њиме руководи преко хиљаду година, сви епископи и клирици приликом посвећивања заклињу се да ће га се придржавати, јер верују да је све општецрквено Божије, не људско, већ благодатно!
Црквени живот може да се искомпликује различитим новим условима које треба узимати у обзир. Било то добро или не, данас је глава руског свештеника пуна бремена разноразних интересовања и података углавном светског карактера које се обично назива образовањем. Ово образовање има врло мало додирних тачака с оним одгајањем унутрашњег човека, с оним постепеним освећењем душе, у којем се састоји пут хришћанског живота. Али у суштини образовање не омета оно највише назначење хришћанина, које су постепено остваривали многи образовани, па чак и неправилно образовани у својом младости свети угодници. Међутим, овакво спајање светског садржаја духа с постепеним усвајањем светости могуће је само за оне који је буду сматрали животним циљем, а ово прво другостепеним делом.
Насупрот томе, оно занемеривање које многа духовна лица показују према вежбањима у духовном животу, према молитви, према читању Речи Божије, према побожном и тачном испуњавању свештених служби, има за узрок управо онај преувеличани поглед на своје, у суштини врло условно па чак и сумњиво образовање, којим се они издвајају из своје пастве, док у делима побожности од младости пре треба да буду ученици своје пастве, него руководиоци, како због свог неискуства у правилима духовног живота, тако и због своје крајње неупућености у спољашње уставе побожности, односно у богослужење.
Самољубивим људима, а посебно младим, својствено је да показују немар према свему што слабо разумеју, а своје личне предности истичу да се виде као нешто најдрагоценије у животу. Ево, у овом жалосном својству људског духа, а осим тога, подразумева се, у личности, расејаности, а понекад и порочности, састоји се узрок немарног односа многих духовних лица према светим, узвишеним и умилним црквеним молитвословљима и свештенодејствима. Међутим, не треба са висине да гледамо на све ове одредбе Цркве, односно Светог Духа, већ са смиреном побожношћу, не треба да мислимо да смо ми њихови исправљачи, већ ученици, и то слабо припремљени, лоши ученици.
Док сам био дечак-гимназијалац пратио сам устав свештених служби и толико сам добро усвојио различита чинопоследовања да сам већ са 16-17 година учио новопостављене архијереје (по њиховој жељи) различитим богослужбеним радњама. Касније нисам престајао да се занимам за изучавање Божјих служби док сам био студент, монах, ректор; од младости сам се међу највишим клиром сматрао познаваоцем пре свега црквене службе, па сам ипак много тога морао поново да учим, да се усавршавам и исправљам чак и кад сам био епархијски архијереј. Видите ли, вољени оци и браћо како је то сложена наука. И како је корисна за душу, додаћу. Без пажње, без умилења скоро да није могуће служити службу, ако се служи по Уставу: лагано читање, појање свештених стихира, метаније испуњене свештеним страхом по уставу, правилан крст, без журбе – све ово само по себи одваја душу од земље, вуче је ка небу, смирава срце, усредсређује мисли на божанске предмете. Насупрот томе, самовоља у друштвеној молитви чак и богомолног свештеника постепено одводи у прелест, тј. у духовну самообману, учи га да не занима народ службом, већ својом личношћу, не чини га предстојатељем молитве, већ глумцем, као што је то случај код католичких свештеника. Овакав свештеник заповеда да се пропушта поучно појање и читање за певницом, зато што му је досадно да ништа не ради, али зато одвратно отеже своје возгласе, убацује без потребе у службу неки неписмени акатист, изоставивши богонадахнуте светоотачке стихире, само како би сам што више фигурирао пред народом и т.сл. То је прелест таштине. Друга прелест је крајња издвојеност (индивидуализам) у молитви, кад свештенослужтељ на друштвено богослужење гледа као да оно постоји само зарад њега. То се често дешава с јерејима-Русима – они занемарују речи апостола: ти добро благодариш, али се други не изграђује (1 Кор. 14, 17). Имам у виду оне свештенике који сматрају да се сва суштина богослужења састоји у помињању живих и мртвих и који се већи део јутрења и литургије врзмају око жртвеника, не пратећи службу и не слушајући је, већ мрмљајући за себе три сата и више: „Марију, Дарију, Симеона“ и др. Други читају прилично усрдно у олтару каноне за Свето Причешће, а сами ухом не прате који канон и како се чита за певницом.
Овим двама одступањима од хришћанске побожности се исцрпљују скоро сва одступања од Црквеног Устава ако се не рачунају још лењост, немар и незнање, који ни у ком случају не могу бити оправдани. У издвојеност или индивидуализам треба сврстати и сва наша локална одступања од православног богопоштовања која су се развила под утицајем латинства: клечање на коленима, немарно закрштање, ударање песницом у груди пре Причешћа, заборављање светих и тајанствених дана Великог поста – Мефимона, похвале Пресвете Богородице, Великосуботње литургије и т.сл. У требама је то Крштење које се обавља поливањем и крајње немарно, исповест без читања покајничким молитава, причешћивање без правила, допуштање сахрањивања деце без опела и много тога другог. Насупрот томе, треба са сваком љубављу чувати свештене радње и обичаје нашег краја, који су премда не постоје у Великој Русији, указани Васељенским Предањем и уведени у Требник, на пример, читање посне молитве по кућама, чин за разрешење венаца 8. дана брака, доношење хлебова и друге хране приликом помињања покојника, литургије за покој душе у данима Свете Четрдесетнице и т.сл. Корисно је подржавати и локалне црквене обичаје који нису предвиђени у свештеним књигама, али нису преузети од јеретика и који не садрже нешто недолично, већ су напротив, изнедрени из црквеног предања, као што је освештање цвећа на Тројицу, свећа – на Сретење, барјаци и звона приликом сахрањивања покојника, а посебно с љубављу треба чувати локалне црквене напеве, који су много ближи богопреданом знаменом појању и појању по кукама него ноте савремених композитора.
Авај, њима се руска црквена служба удаљила од васељенског општења више од било које Помесне Цркве. Јер и Грци, и Грузијци, и Арапи, и Јужни Словени, и Молдавци – сви поју анђеоским напевима које су Црквама дате кроз Дамаскина, а нама је Петербург одузео овај залог општења с верујућом васељеном и приближио је нашу богослужбену праксу западним јеретицима с њиховим страсним завијањем. Зато ако се у некој парохији одржала свештена древност у богослужбеном појању, треба је чувати као зеницу ока.
Добро чине они свештеници који још у петак или у суботу у току дана прегледају с црквењаком и диригентом целу службу по Октоиху и Минеји или по Триоду, наведу који се тропари спајају на вечерњи, јутрењу и литургији, заповеде да се на проби провери наступајући глас Октоиха и Минеје и по могућности објасне појцима на проби, па и свим мирјанима на јутрењу тешке изразе у ирмосима, стихирама и тропарима.
Верујте да ће паства с много већим интересовањем слушати ово објашњење него што су слушали ваши другови док су се школовали на богословији. Макар затражите од студенате богословије превод молитава „Свјете Тихиј“, „Иже Херувими“, „Правило вјери“, „Волноју морскоју“, „Љубити убо нам“ и т.сл. песама које су свима врло добро познате и јако мало ваших саговорника ће то умети да учини.
Да, оци и браћо, треба учити и учити се православној побожности. Без тога није могуће загревати веру и љубав у парохијанима, без тог услова свештеник није руководилац ка спасењу, већ звоно које јечи, или кимвал који звечи (1 Кор. 13, 1).
Беседа трећа
А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13, 23).
Ево од којих речи морам, вољени сапастири Цркве Волињске, да обновим с вама штампани разговор, који је прекинут на целе две године. Он није био прекинут мојом кривицом: највиша власт ме је позвала на дела, која се не тичу наше епархије, али која су ми одузела све време, да сам га једва имао за извршавање хитних обавеза Помесне Цркве, а и према њима сам понекад морао да се односим површно. Ослободивши се од послова синода и богословије, вратио сам се стаду које ми је Господ поверио уочи данашњег Божића скоро као да долазим у за мене нову епархију: нови људи су дошли на службу у току ових година, изабрани су нови намесници, постављени су нови јереји, појавиле су се нове невоље. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13, 23). Уосталом, кукољ уопште није нов, али жалости наше душе тиме што се умножио и укоренио. И нехотице човек понавља речи пророка Јеремије: Господе! …Зашто је пут безбожнички срећан? Зашто живе у миру сви који чине невјеру? Ти их посади, и они се укоријенише, расту и род рађају; ти си им близу уста али далеко од бубрега (од срца – руски текст) (Јер. 12, 1-2). Наравно, јасно вам је да под тим подразумевам умножавање секташке и латинске јереси, да подразумевам одвајање од Христа и Цркве душа које су нам поверене. Истина, нигде се не чује да су наши људи развраћени у стотинама и десетинама, али свакодневно добијам по неколико папира о преласку у латинство наших хришћана, који су с католицима венчани по дозволи Светог Синода. Лагано напредује друга јерес – баптизам или штунда, која се скрива иза имена јевенђелског савеза, али већ у 28 парохија раде унајмљени радници ових Христу мрских иконобораца: који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка (Тит. 1, 11).
Још увек није много људи из наше пастве пропало у прашумама наведених јереси, можда је већи број оних, који су пропали у потпуном неверју али је злослутно то, оци и браћо, што се већ врло једноставно, очигледно, без борбе и без унутрашњег ужаса ови синови погибељи одвајају од јединственог Христовог тела, од црквеног оштења. Злокобно и страшно је то што је у људима ослабила свест о свом јединству у спасоносном општењу са Христом у Његовој Цркви и они Цркву од јереси разликују само по разликама у богослужбеним чинопоследовањима: чини им се да су само заменили један чин молитава другим, један парохијски (православни) храм другим (латинским или баптистичким). Не значи ли то, браћо, да ови људи никад нису били црквена чеда или да су одавно престали то да буду, и да су се само бројали у вашим метричким књигама? Они нису разумели девети члан Символа вере, већ су га читали, као и друге малобројне молитве, без икаквог разумевања.
Сад реците, да ли су много бољи од њих они који нису отпали? Да ли је у осталима чврсто убеђење у спасоносност и благодатност Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве и у погибељност латинске јереси и штунде? Зар не прете ова појединачна отпадања да се претворе у масовна кад (сад је све могуће) латињанима буде дозвољено да уводе „руски католицизам, да оснивају унијатске парохије, да шаљу отворено (а не тајно као сад) унијатске апеле и брошуре с разним лажима, да су наводно, например, наши преци били католици, а да је Николај Чудотворац био римски папа Николај I, да је наводно о.Јован Кронштатски учио да се верује католички и остале безумне речи које сеју у народу. С друге стране, баптисти се хвале да ће с пролећа почети да граде своју богословију или у Житомиру или у Горошкама, у дворцу који купују, који је почетком XIX века купио јунак наше домовине, велики Кутузов. Ови лукави преваранти као јастреби-стрвинари као црне вране вребају свуда где код нас замирише на распадање парохијског живота. У једном селу се свештеник разболео од психичког растројства и одвезен је у болницу – они су већ ту са својим николаитским збориштима; у другом селу се свађају парохијани са својим нерадним пастирем, а Јеврејин им већ пише тужбу за конзисторију и намигује секташком учитељу раскола, као што врана мами зубатог пса до нађеног леша – долази баптиста-скитница и сеје свој кукољ у пшеници.
Не би тога било, оци и браћо, кад не би међу нама било „људи који спавају“. Сад нисте без оружја. Уџбенике и штампана упутства за заштиту оних који се колебају од латинства и штунде имате у довољном броју. Али ни самих оних који се колебају не би било, не би се нашли слушаоци сејача лажи кад не би био мртав црквени живот у парохији, кад би пастир познавао своје овце, кад би их надгледао и звао по имену. Хвала Богу, нисмо лишени таквих пастира и таквих парохија, које су недоступне утицају јеретика, где прва реч изговорена против Православља изазива опште негодовање, гадљивост и презир, али зар нема парохија где парохијани за свештеника не постоје, а свештеник постепено престаје да постоји за парохијане? Он живи за себе у свом домаћинству својим породичним интересовањима и због нужности отвара цркву недељом, навлачи на себе ризу и изговара из олтара монотоне возгласе, одбројавајући минуте које преостају до изласка из храма. Проповеди не држи, чак га мрзи да прочита и штампану; свеједно му је шта за певницом пева усамљени црквењак и да ли се народ моли. Парохијани су се од њега одвикли: само их Крштење, бракови и сахране приморавају да иду код њега да се цењкају за требу коју ће читати дрвеним гласом обукавши се у џак који је некад био фелоњ. У задимљеној кухињи, међу псима и мачкама попрскаће дете из чаше воде, промрмљавши над здравим дететом скраћени чин Крштења који је одређен „због страха од смрти“, односно над човеком на умору. У кухињи нема ни кандила, чак нема ни праве иконе, него је замењена папирном сликом од пет копејака, коју су муве упрљале.
Да ли је то атмосфера за највећу тајну? Да ли се тако људи могу научити да највише на свету воле своју припадност Цркви у коју улаз отвара Свето Крштење. Нека се нико не вара: немојте очекивати чврсто јединство хришћана, немојте очекивати њихово ватрено стремљење ка Цркви ако пастирско дело обављате без свештеног страха, без надахнућа, без љубави. Немојте се надати да ће тад остати безуспешан сваки сејач неистине, сваки учитељ раскола. Изгладневши за живом речју душа обичног човека ће слабо проницати у истинску вредност његовог брбљања, чиниће јој се радосном свака надахнута поука или молитва – лицемерна или искрена. Не одмах, и можда се неће брзо сељак или сељанка одлучити да се одвоје од своје природне вере, али ако им се учинило да су и живот, и умилење и међусобна љубав тамо код туђих, а да је на нашој страни само обичај, само нејасна свест о обавези – ова душа је већ скоро изгубљена за Цркву и биће потпуно изгубљена ако је не пронађе Милосордни Самарјанин и не доведе код најбољег гостионичара, него свештеник и левит који су били близу ње, уколико, једном речју, не сретне другачије услове црквеног живота у односу на наше Православље, ако не сретне боље примере, ако их, напокон, не сретне прекасно, кад се ово отпадање већ догодило и кад се демон противљења у њу уселио са седам најсвирепијих демона. Наравно, ни тада добар пастир не треба да је напушта, већ још више треба да се брине за то да задржи верне од колебања, како им црквени живот не би изгледао као Мртво море, као успавано царство, како на пастира не би пале страшне речи из Христове приче: А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде (Мт. 13, 23).
Једно од главних својстава истина Христове вере, које је разликује од вера, које су измислили људи, јесте благодатна убеђеност свештенослужитеља у свештенодејства која обавља, увереност, која је туђа свакој самовољи, јер стална самовоља у свештенодејствима доводи народ који се моли у сумњу у то да није и сва ова црквена служба измишљена истом таквом самовољом. Насупрот томе, постојаност наших предака у Православљу, њихова непопустиљивост пред латинским јеретичким чином, углавном се заснивала на дубоком убеђењу пастира и пастве у то да се њихово богопоштовање чува у оном виду како што је то било код великих отаца хришћанске древности, код отаца Васељенских Сабора. Заправо, посматрајући разликовање свих латинских чинопоследовања од православних они су јасно видели да се у првима открива немар патера за молитву, њихов презир према мирјанину, одсуство страхопоштовања према свештеним тајнама.
Православни јереј даје молитве породиљама, уцрквљује дете, оглашава га, најмање сат времена обавља Свето Крштење, при чему више пута узима дете на руке, помазује га, постризава, погружава у крстионицу, поново га помазује светим миром. Приликом обављања брака он се такође око сат времена моли с онима који се венчавају, води их за руке, ставља им венце и прстење, даје им да пију вино и др. Пре исповести он чита хришћанима молитве, стојећи прима њихова признања, поново се моли и др. Свештеник људе за Причешће припрема неколико дана, чита с њима дан уочи тога три канона и акатист, а после јутрења канон за Причешће, дванаест великих молитава и још пет после Причешћа; он дуго обавља свету проскомидију, сам дели Свето Причешће и сам га потребљава после причешћивања мирјана. Да ли да говоримо о сложеним и заморним свештенодејствима приликом јелеосвећења и погребења, а затим о данима кад се врши помен – трећем, деветом, четрдесетом и годишњици?
Чиме се све ово замењује код паписта-латињана? Чиме се објашњава то што су се код њих појавиле разлике у односу на православце у извршењу тајни – крштење обливањем, причешће под једним обликом и друго? Ничим другим до надменим немаром њихових свештеника и њиховим презиром према мирјанима. За неколико минута попрскају дете, гадећи се да га узму на руке; севши у своју кабину не примају исповедање грехова као сведоци, већ као судије; скоро без претходних молитава брзо угурају своје хостије у уста реду причесника који клече на коленима, а приликом миропомазања уместо да додирну светим миром разне обнажене делове тела детета или одраслог обраћеника, њихов бискуп удара по образу низове младића и девојака који клече на коленима. Патер такође мало труда преузима на себе промрмљавши неколико молитава над паром који се венчава и који је клекао на колена пред њим, или попрскавши водом покојника донетог у католичку цркву. Наши богослови су много говорили против свих појединачних одступања латињана, али су због апстрактности свог размишљања изгубили из вида да се сва оба одступања обједињују једном победом клира: да не оптерећује себе и да по могућству понизи мирјанина над којим се обавља молитвословље.
Из овога је јасно зашто су ваши православни преци, па и сви православни хришћани, чак и унијати називали и називају православну веру благочашћем, благочестивом вером, а римокатоличку господском вером, зашто само православне називају хришћанима (што је у складу с обичајем и Древном Црквом, која јеретике никад није називала хришћанима), зашто унијати прелазак у Православље називају „преласком у благочестивост“.
Схватите, оци и браћо, да ће свето Православље у душама наше пастве бити чврсто само док сачувамо у њиховим очима управо овакав поглед на наше исповедање. Они не могу да схвате неистину латинског учења о исхођењу Светог Духа и о непорочном зачећу, а и није ни својствено да се тиме бави разум којем је туђа божанска наука, већ он чува љубав и оданост оној вери у којој се људи моле с подвизима, с дубоком вером у богопреданост наших богослужбених чинова, с одрешивањем од земљских погодности и замаљске гордости, да чува већу љубав према благочестивости у поређењу с оном јеретичком црквом, у којој су од свега овога остали само одломци, само театралне церемоније; то је било и биће својствено здравом разуму скоро неписмених, али искрених хришћана у истој мери као и просвећеним богословима.
Дакле, гледајте ко је и шта је виновник равнодушног односа према истинској Цркви и према разним јересима неких припадника наше пастве.
Рећи ћете: „Ипак није то толико немаран однос њихових православних пастира према својој богослужбеној дужности, колико су то историјски услови – поглед на латинство као на нешто што припада племенитим и просвећеним класама, као и понето од унијатских предка убеђење о незнатној разлици између Православља и латинства.“
Не кажем ништа против две последње тврдње, али сложићете се да су ови разлози само секундарни. Они свој значај добијају тек приликом хлађења према Православљу, тек након тога кад се у очима онога ко се колеба угаси оштра супротност између пуноте православне благочестивости и самовоља јеретичке нечастивости. Нека ова вера буде господска, нека унук унијата мисли да се она скоро не разликује од наше, али ни једна ни друга заблуда не би навела његово срце на латинство да се оно није охладило према Православљу због оскудице, у којој види веру својих отаца под вођством свештеника у којем нема свештеног страха, који је безосећајан, који није молитвен. Како обичан човек може да оцени предност православне побожности у односу на нечастиву јерес ако у цркви наилази на сличан гадљив презир према мирјанима и сличну самовољу према богоустановљеним чинопоследовањима као код латињана?
Он види немарно Кштење обливањем, уопште не види Јелеосвећење; види сахрану која се обавља у ходу, било како, а не у храму, а понекад види да се деца и сиромаси схрањују и сасвим без свог лењог пастира који ће касније у згодној прилици, понекад кроз месец дана, свратити да „запечати гроб“ промрмљавши неколико молитава изнад већ заборављеног гроба. На исповести мирјанин ни не стигне да му исприча грехове за оних минут и по које удељује свакоме, а о томе да упита нешто везано за своја колебања у вери нема ни речи; за било какву припрему за Причешће, односно свакодневни одлазак на службе код њега у парохији људи ни не знају; мирјани не читају ни молитве пред Свето Причешће, ни благодарствене молитве, чак им не дају ни вино да попију после Светог Причешћа[1], већ људи пију само воду и затим брзо излазе из цркве, не сачекавши чак ни крај литургије. Просудите сами, да ли у таквим условима у парохијанима може да се васпита оно свето надахнуће, она одушевљена везаност за једину истинску Цркву, она непоколебљива сигурност у њену изузетну угодност Богу, који су се тако дубоко усадили у душу великоруског народа, па и оних Малоруса, чији су пастири показали својим примером пастви пуноту православне благочестивости. Није могуће одвући од ње народ тамо где она није умањена, где није изврнута од стране самих пастира. Запамтите то, оци и браћо. Не би било ни уније код наших предака да пољски краљеви нису прво заменили њихове истинске архипастире христопродавцима, пијаницма и прељубницима, и да ови нису рукополагали исте такве пастире у свакој згодној прилици. Али не би ни могли да нађу овакве кандидате за свештенике лишене свештеног страха да нису организовали за њих латинске школе, школе које јесу и за поштовање у извесном смислу, али им је туђа истинска православна благочестивост, оне су одвојене од црквеног предања, од народних светиња и светих угодника, испуњене су туђом православној благочестивости латинском схоластиком која никоме није потребна, у којој је морална страна жиота била у другом плану, а све учење вере се није излагало у њеној чистоти и у савршенству врлина, већ у чисто условним захтевима спољашње исправности, и притом измишљене по лажним латинским предањма.
„Али, и ми смо скоро исто тако васпитани,“ рећи ће нам савремени руски пастири, „ни нама нису предавали учење о духовном усавршавању, ни о свештеном страху, ни о љубави према људским душама, једино о томе како треба поступати у случају да се пролију Свети Дарови и како да водимо метричке књиге.“ Уопште није тако, одговорићу: примере побожности сви ви сте сретали у свом животу и на богословији и у породици или међу родбином, и у средини свештеника у својој околини. Али, оци и браћо, без обзира на то да ли сте много или мало примера истинске побожности видели, да ли су вам много или мало објашњавали ваши последњи наставници, то ипак није наука која се може усвојити памћењем, ту је потребна самостална активност, потребно је вежбање у току целог свог живота, потребна је стална самопринуда и самопротивљење. Упркос нечастивим протестантима свих врста, остају Господње речи: Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12).
Не љутите се због овог подсећања, већ му се порадујте. Оно лишава самоуверености и лењог спокоја оне који сматрају да су савладали молитву и свештени страх, али зато не лишава наде оне који су своју младост и чак већи део свог живота провели у хладном немарењу за благочестивост и којима је била туђа пастирска ревност. Прихватио сам се да тако директно разобличавам лење међу нашим пастирима, само због тога што нисам лишен наде да ћу их пробудити из душевног сна, већ се уздам с апостолом: не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих (Рим. 11, 14).
Старијим људима је тешко да науче војну вештину, да усвоје умеће тела, да умноже физичку силу; тешко је научити се у старости и племенитој уметности – појања или цртања; тешко је за старијег човека да усвоји и науке које су за њега нове – лингвистику или вишу математику. Али никад није касно заволети и усвојити науку благочестивости. Исто оно што одузима бордост за изучавање спољашњих наука и уметности, тј. слабљење тела и мисао о блиској смрти, највише подстиче нерадног хришћанина на ревност за благочестивост, а нерадног пастира на усрдно испуњење своје апостолске дужности.
Не говори: „Моје дело је непоправљиво, моја душа је огрубела за молитву, узвишена молитвословља Цркве су јој остала туђа; принуђен сам да некако наставим своје служење како бих исхранио породицу, али сам већ мртав за то да се свецело покорим црквеном молитвеном устројству и да се оправдам на Суду Божијем, двоструко страшнијем за Његове служитеље којима су биле поверене хришћанске душе.“
Не говори тако или боље је, понови ове речи, али са смиреном свешћу о својој тешкој кривици пред Срцезналцем, са смиреном молбом за опроштај и благодатну помоћ. Она ће брзо доћи. Било је много нерадних пастира, који су се ипак покајали у старости и који су се прославили заједно с онима који су од младости понели благи крст Божји. Бог не даје духа на меру (в. Јн. 3, 34). Ако исповедиш Богу с покајањем своју греховност, ако Му обећаш по савести да ћеш испуњавати и за себе, и за своју паству одређена молитвословља и духовне подвиге, Бог ће ти послати и духа умилења, и трпљења, и ревности за истину и очинске нежности према пастви, и искрено састрадавање. „В бездње греховнеј ваљајасја, неизсљеднују милосердија Твојего призивају бездну: от тли, Боже, мја возведи.“ („Ваљајући се у бездану грехова, призивам непојамни бездан Твог милосрђа: Боже, избави ме од трулежи.“) Пренувши се из трулежи дужан си да се у свом преосталом животу учиш побожности и пастирском умећу, а учитеља за њега има доста. Набави „Лествицу“ преп. Јована, или „Поуке“ аве Доротеја, или макар „Пут ка спасењу“ епископа Теофана – и пред тобом ће се отворити цео свет духовног савршенства. Људи ће видети и чути твоју молитву као другог човека и твоје поколебано и збуњено стадо ће се тргнути, пренуће се и почеће послушно да иде за тобом у светом православном подвигу молитве пуне свештеног страха, озакоњене Црквом, и других врлина православне благочестивости и брзо ће постати недоступно за љуте јереси, добијајући од тебе разуман лек против њих, али знај да је први лек, прво заштитно средство и прво оруђе против јеретичких саблазни тачно, потпуно и побожно испуњење нашег богослужбеног чина у цркви и приликом обављања треба.
НАПОМЕНЕ: