ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРХУ НИКОНУ
 
ИСТОРИЧАРИ О НИКОНУ
 
Његова Светост Патријарх Никон је највећи човек у руској историји за последњих 200-300 година, а можда и у целој руској историји. О њему се не може говорити мирно, без љутње или надахнућа и ова осећања се огледају у свим делима о којима се говори о Његовој Светости Патријарху Никону. О њему постоји прилично опширна литература, домаћа и инострана. Митрополит Макарије (Булгаков), црквени историчар и богослов, написао је о њему читав том; историчар С.М.Соловјов, који је написао 29 томова руске историје, један том је посветио Његовој Светости Патријарху Никону и такође ништа рђаво о њему не говори, премда, треба рећи да је историчар Соловјов, као потомак духовне класе (син свештеника) који је постао светски господин, могао лоше да говори о патријарху Никону, као што то чине сви светски људи, потомци духовне класе; они углавном мрзе класу из које су изашли и о духовним лицима и црквеним посленицима говоре више ружног, него лепог, и стога бивају најопаснији и најштетнији непријатељи Христове Цркве. Соловјов више излаже спољашња дела патријарха Никона и мало се бави његовом психологијом; овим својствима се одликују и други томови његове историје. Мордовцев, писац белетриста написао је историјски роман „Велики раскол“ и искористио је прилику да блати овог светог човека. По речима шпијуна патријарха који су долазили у Москву, он прича да је патријарх Никон, након што је оставио катедру и после суда над њим док је живео у заточеништву у манастиру, пошто су му се обраћала за телесна исцелења (други писац, који више схвата, рекао би да су се патријарху више обраћали ради духовног исцелења, јер све наше болести потичу од грехова, иако се наравно, могу давати и различите траве болесницима, као што је то и чинио свјатејши патријарх Никон) многа лица, а врло често жене, да је наводно овај највећи аскета, седамдесетогодишњи старац дозвољавао себи различите непристојности. Али ко ће у то поверовати! Филипов је такође написао роман „Патријарх Никон“ и он је друг патријарха. Затим професор Московске Духовне Академије Каптјоров у многим својим делима („О црквеној реформи патријарха Никона“; „О односима Руске Цркве с Источним патријарсима у XVI-XVII веку“ и другим студијама у мањим чланцима за часописе) често помиње личност патријарха Никона и сваки пут се труди да испрља светли лик патријарха. Он не може да опрости патријарху речи које је једном изрекао: „Иако сам по телу Рус, по души сам Грк.“ Касније ће читалац нећи објашњење за изречене речи. Уопште, треба рећи да је овај професор тајном обавезом повезан с расколницима, Никоновим непријатељима, а и сам никад није био друг Свете Цркве. Истински друг патријарха је светски човек, друг министра Гибенет, који је издао 2 тома о патријарху Никону, углавном од материјала, актова о судском предмету његове светости патријарха. Професор Суботин, којем нису туђи недостаци и заблуде, у својим материјалима о историји раскола, упркос погледу који се у Академијама учврстио, да је Никон један од главних виновника раскола у Руској Цркви и да није било Никона, раскола можда не би ни било (на шта ћемо приметити да да је патријарх Никон до краја свог животао остао на свом положају, такође верујемо да раскола не би било), Суботин се, кажемо, трудио да колико је могуће оправда патријарха и законитост његових радњи и сву кривицу је пребацивао на Авакума и друге учитеље раскола. Постоје и инострана вишетомна истраживања о патријарху Никону, на пример, Палмера на енглеском језику, где се патријарх такође приказује с добре стране, али она нису позната широкој публици.
Са много саосећања о Његовој Светости Патријарху Никону говоре паписти, који кад желе да вам кажу нешто пријатно почињу да говоре о Његовој Светости Патријарху Никону и о његовој борби са световном влашћу, али ничег папистичког у делима Његове Светости Патријарха није било, у шта ћете се уверити из даљег текста!..
Колико је то била јарка и снажна личност сведочи још и чињеница да ни Никонова сенка није давала мира Петру Великом, због чега је у Регламенту приликом помињања папског утицаја на државни живот допуштен следећи израз: „Да се не помену слични замаси, који су и код нас постојали,“ иако у стварности оваквих „замаха“ код нас није било.
Да би понизио сећање на Никона Петар Први је наредио да се Иверски манастир који је Никон саградио у Валдају присаједини Александро-Невској Лаври коју је цар основао у Петрограду и да се у њу из обитељи Његове Светости Патријарха пренесу најбоља звоне и неки драгоцени сасуди.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *