ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
О ПОЖЕЉНОЈ ДЕЛАТНОСТИ МАНАСТИРА[1]
 
I
 
Прочитавши овакав наслов, читалац је засигурно уверен да ће бити речи о манастирским школама и болницама за сиромашне, о организовању рационалних домаћинстава у обитељима за углед и помоћ сељачким домаћинствима итд. Не негирајући корисност оваквих установа, ипак не можемо да не упозоримо сваког оног ко захтева сличне реформе подсећањем на то да ма колико давно да се већ чују усмене и штампане изјаве о њиховој потреби, оне се ипак скоро нигде у Русији се нису примиле, а и тешко да ће се примити, пошто будући да су преузете од латинских и филантропских ордена ове реформе у таквом облику код нас уопште немају тла ни у спољашњим условима манастирског живота, ни у самим принципима православног аскетизма. Али пре него што пређемо на објашњење обе одредбе, замолићемо читаоце за извињење због оваквог неочекиваног обрта ствари за њега, као и да узме у обзир да: 1) ми не негирамо могућност манастирске филантропије уопште, већ њених омиљених државних облика и 2) не прихватамо се да разматрамо ствар у принципу, већ чињенички, остајући по страни са својим сопственим гледиштима.
Дакле, зна ли читалац да већина мушких манастира данас нема много браће и да се састоји углавном од неписмених људи? Да су сиромашни, односно не да нису богати, већ су им потребна средства? Да скоро све женске обитељи буквално живе у беди? Да ли је некоме до школа или до болница кад нема шта да се једе и кад у цркви нема ко да пева? Али, можда ће нам одговорити да је просветно-филантропска активност манастира пожељна, макар и у најмикроскопскијим дозама, не толико ради оних којима се чини добро колико ради самих доброчинитеља. Заиста, људи који не познају манастирски живот кажу: главни узрок монашких порока је доконост, запослите монаха послом који његов живот испуњава смислом и он ће се ослободити свега рђавог.
Дакле, парохијска школа или болница треба да заузму монашко слободно време, али овим институцијама су потребни способни људи, а сви они су и без тога, благајници, ризничари, економи и др. То је као прво, као друго: да ли су многе људи из братства потребни као учесници у васпитавању и лечењу? Зар то није мање од тројице-четворице? А с чим ће остали остати? Међутим, главна тешкоћа није ово већ то да ли заиста филантропска делатност и то накалемљена манастиру из вана, може да испуни смислом живот монаха до те мере да чак и порочни међу њима буду обновљени духом под утицајем вежбања у човекољубивости. Монаштво је углавном конзервативна установа, која живи у складу с истим оним идеалима по којима је створено пре хиљаду и по година. Без обзира на то ли се ови идеали у нашим манастирима остварују добро или рђаво, свако ко познаје њихов живот сложиће се да ако се остатак монаштва нечим и држи, то је сила грандиозне традиције, тачније – великим примерима древних ава и руских подвижника и огромним томовима предања о чудесној Божанској помоћи у монашким подвизима. Друштвеним идеалима такође није туђ монах-сељак (а таквих је 95%), али су они превише одређени да би примали у себе разне облике служења ближњима, који могу да падну на памет европеизираној интелигенцији; затим, они су превише раширени, пошто нису само монашки, већ и општенародни, дакле, ако нису јаки по логици, јаки су свакодневним животом и историјом. Ови идеали представљају читав свет, који се држи непосредно силом Божијом молитвама Цркве; мирјани, препуштени потребама дана, оскудевају у молитви, али ево ово велико дело на земљи преузимају на себе неки од малобројних и ослободивши се животне испразности, ограђују се зидинама и даноноћно се предају молитви за оне који су остали у свету, за благостање цркава, за цара и људе. Али не држи се свет толико њиховом грешном молитвом, колико заступништвом светаца на небу и деловањем благодати Божије која се шаље, која се испољава у чудотворним иконама и моштима угодника; а посао садашњих служитеља Бога јесте да окруже ове изворе благодати благољепним чином свештенослужења како би што згодније из њега могли да захватају сви они који овамо долазе. Не утичу надуше оних који се моле толико убеђења самих монаха, већ лепота обитељи: светиња, свештенослужење, поредак манастирског живота, читање житија у трпезарији, лепота манастирских здања и др., по мишљењу монаха. Вредност обичног, природног човека као духовног руковође ближњих у нашој традицији, која је прешла у народно-монашки светоназор, срозана је до најниже вредности: све дело духовног просвећења богомољаца они поверавају натприродној сили благодати, делотворности самог свакодневног живота обитељи, који осликава свештену древност. Дакле, осим личног моралног усавршавања кроз подвиг смирења, поста и молитве, монах веома цени дело одржавања „благољепног чина“ и на њега гледа као на једино озбиљно средство истинског пастирства. Почните да причате о парохијским школама или болницама добром Валаамцу или Атонцу, тешко да ћете наићи на другачији однос према вашем предлогу него што је реакција сељака на учење француског језика. Не само то, налетећете још на цитирање „Правила монашког живота“ по којима монах може да напусти обитељ само због три разлога од којих трећи гласи: „Ашче будут обучатисја мирстији отроци.“ („Ако буду школовали младићи-мирјани.“) Ми не знамо да ли је овакво монашко гледиште, али да је оно управо онакво као што је изложено, можете да се уверите не само из разговора с било којим манастирским монахом или из читања хагиографске и богослужбене литературе, као и из есеја о монашком животу који су изашли из пера скептика: Н.С.Лескова, В.И.Немировича-Данченка, В.Т.Благовешченског и т.сл. Монах на добар манастир гледа као на најдобротворнију установу, и зато ће му оснивање уз њега било какве филантропске гране која не улази у органски живот манастира изгледати исто толико бесмислено као кад би Духовна Академија, штедећи тако што ће смањити расходе, не би почела да употребљава средства на побољшање различитих страна студентског живота, већ на оснивање градске болнице. Тако ће се односити и односе се према евентуалним реформама сви добри манастири.
Али све што не успева неутемељеном начину увођења новина могу да остваре они који буду умели да пронађу семена пожељне духовно-просветне делатности манастира у њиховим историјским и свакодневним идеалима. Јер он постоји и фактички ако свакодневно привлачи хиљаде народа из свих крајева Русије да дођу у познате манастире. На нама несхватљив начин духовна жеђ народа се ипак задовољава на Соловкима и на Атону успешније него цртежима „Матерње речи“ и т.сл. Сетимо се познате проповеди високопреосвећеног Амвросија Харковског о два тока у руском животу: одозго и одоздо, народног који не видимо, али који тече по својим законима ка својим ушћима.
Погледајмо какве су просветитељске функције ових познатих манастира које се уопштавају под истим називом „благољепног чина“, који се уопште не састоји само у обављању богослужења са свештеним страхом. Ових функција има толико много да нам је тешко да их у потпности избројимо; навешћемо прво оне које се могу дефинисати нашим интелектуалним језиком: побожна служба; проповед (отачка) у цркви и Четји-Минеји у трпезарији, продаја икона, литографија и књижица, исповест код искусних духовника, старци (ко није читао „Браћу Крамазове“ Ф.М.Достојевског?), потчињавање богомолника оплемењујућој манастирској дисциплини, показивање цркава и ризница обитељи, које је увек сједињено с читавим низом побожних легенди; напокон, примање у манастире, нарочито северне, радника „по завету“, њихова асимилација на годину дана, и затим утицај на породичну средину. Да ли да говоримо о фунцкијама које су недоступне нама, али народу нису? О томе да је сам изглед обитељи на крају света, у предивном морском пејзажу за њега читава поема? Да је за њега звоно од хиљаду пудова које зове на јутрење у поноћ читаво богословље? Да је бесплатан ручак у Русику за 8000 људи за њега читава социологија? Да је туђиноватељ који о свему томе исприча за сељачку породицу бољи апостол него учени академик? Дакле, не ради се о стварању нових функција манастирског утицаја, већ о обнављању постојећих; о томе ћемо и поразговарати.
 
II
 
Ако се сложимо с несумњивом чињеницом да је пријемчивост нашег народа потпуно другачија него код нас који смо васпитани на Аристотеловој логици, да за његову пријемчивост нису погодне толико наше хуманистичке мере колико традиционалне институције, како у односу на све начине побољшања народног живота, тако и између осталог, у делу уређења манастира, не треба говорити о смишљању и увођењу нових грана религиозно-народног просвећивања, већ о исправљању и обнављању постојећих. Замислите кад би 500 руских манастира поседовало иста просветна средства као Оптина Пустиња или атонски Русик: шта би преостало да желимо од њих? Али пре него што се обратимо тражењу начина за овакво подизање манастирског живота, рећи ћемо још нешто о могућим побољшањима у најбољим манастирима с тачке гледишта народног пастирства.
Морамо признати да неки манастири не схватају добро шта тачно треба давати народу у књижицама и сличицама које се продају. Ако се међу лицима која су одређена за овај посао нађе монах-народољубац, исти онај неуки сељак који је силом самопрегорне љубави према ближњима умео да обухвати својом душом суштину народних религиозних потреба, испоставља се да је он видео премало света и да не зна где да нађе одговарајући материјал. Дакле, добро би учиниле наше Лавре кад би повериле искусном човеку, не само сачињавање списка најбољег састава књижица за народну лектиру, већ кад би побољшале и сама издања, снабдевши их сличицама и повезима, умноживши сам избор књига укључивањем у њих осим житија још и календара, поучних повести, буквара и др. једном речју онога што може да се купи и у књижарама, али што ће за народ бити вредније ако га купи код Макарија или код кијевских угодника. Иконе које се продају у манастирима су скупе, и њихов избор је до крајности ограничен. Помоћ метахромотипије није одговарајућа за сељаке зато што су им потребне велике иконе, које ће се приметити у тамним угловима. Они зато брзо покупују до последње иконе на фолијама у рамовима са стаклима које се продају по 2 рубља, а величина им је квадратни аршин. Нека обитељи на широко развију овај занат и учине разноврснијима сижее оваквих икона.
Затим, потребно је да се повећа и број духовника да исповест у обитељи не би остала исто оно што је у парохији. Потребан је строг избор проповеди које ће се свакодневно држати, и самих проповедника, како проповеди не би остале богослужбена формалност, већ реч „светлости и живота“. Потребна је и жива реч, посебно у данима кад има на хиљаде народа због великих празника из целе Русије, кад су сви испуњени религиозним надахнућем. Конзисторије би за ове дане требало да пошаљу најбоље говорнике у епархији, који умеју да говоре народу: њихове речи ће слушаоци преносити једни другима по целој Русији. Даље, треба да старија браћа не остављају без пажње ни најпростији део својих богомолника, да се и у кухињи где једу жене исто тако долично читају житија, као и у трпезарији, да свакодневно после литургије добар монах показује путницима ризницу, цркве и др., значајне предмете у обитељи, не бринући се о томе да узме више у руку, већ да што више стави у душе.
Али, све се ово не може ни рећи, тим пре што су у односу на већину манастира овакве жеље тешко оствариве. Пошто се састоје од неколико стараца и две десетине немогућих послушника, представника скиталачке Русије, многим манастирима је пре свега потребно сопствено просвећење. А и да ли их је могуће поправити? Зар није боље да се затворе? Наравно, потребно је једно од два, али сетимо се речи митрополита Инокентија: „Ако желите да уништите монаштво само зато што је ослабило, да ли можда због истог разлога треба уништити и хришћанство?“
Нагледавши се манастирског живота у разним крајевима Русије, чини ми се да нећемо погрешити ако кажемо да узрок пада у већинама обитељи у Русији није састав тражитеља монаштва, већ су то скоро искључиво настојатељи. У неким епархијама за настојатеље манастира с малим изузецима постављају се свештеници удовци или неуспешни ректори, или архијерејски економи, јеромонаси с крстовима и највештији и најдомаћинскији чланови економске администрације лавре. Настојатељи све ове три категорије су подједнако мало способни да руководе заједницама које су се сјединиле ради остварења моралног савршенства путем молитве, поста и међусобног поучавања, у чему се и састоји обавеза монаха. Овакав циљ живота је далек од већине садашњих настојатеља, и зато они не само да скоро сву своју енергију усмеравају на економску страну обитељи, већ се чак ни не труде да сакрију свој скептичан однос према монашком идеалу, очигледно чак нису ни свесни да треба да буду духовни пастири браће. Замислите шта се у манастиру дешава с младићем-сељаком, који је овамо дошао начитавши се Четјих-Минеја, који је дошао „ради спасења“, а наилази просто на економску заједницу која се храни молебанима и парастосима и која је потпуно туђа његовом унутрашњем свету. Скоро нужна последица садашњег стања манастира је светско расположење већине млађе браће и њена склоност ка банчењу због непостојања највишег духовног садржаја.
Кад би се настојатељи другачије односили према свом манастиру, кад се не би толико трудили да из једног манастира пређу у други, у којем имају већу корист, већ кад би сматрали себе послушницима своје обитељи, а њу својим последњим местом боравка на земљи, од њих би свецело зависило да подигну манастире исто као што су у XIX веку Назарије Валаамски, Теофан Новојезерски, Пимен Николоугрешки, Јона Кијево-Тројицки, Серафим Зоникијевски и Фотије Јурјево-Новгородски, довели своје манастире до стања Лаври, примивши их као сиромашне скитове. Сличних примера има јако много и они су добро познати не само у духовном свету, већ и у светском друштву; мислимо да они довољно снажно потврђују мисао да је за свако дело потребан човек одан овом делу, а не онај који га се прихвата због спољашњих побуда. Али, где наћи такве људе?
Њих има и други их знају, али их избегавају… Могли би се наћи по један, по двојица у скоро сваком манастиру међу обичном браћом, а у бољим обитељима ће их се наћи и по десетак. И видимо да се у епархијама, где су се преосвећени потрудили да замене настојатеље монасима по призвању, монаштво подигло врло брзо не само у моралном, већ и у економском смислу; таква је на пример Калушка епархија за време управе архимандрита Григорија и нешто раније. Ко жели да побољша манастире, нека почне од избора достојних настојатеља. Успех њихове делатности, брз и силан, наравно, условљен је колико благодатном помоћи угодника обитељи, исто толико и тиме што за њима стоји и хиљадугодишња историја руског живота и хиљаду и по годишња историја монаштва и принцип послушања монаха настојатељу. Одговарајући настојатељ може да подигне манастир много лакше него савремени филантропи – да замене крчме чајџиницама; али ако се и последње достиже уз помоћ енергије и самопрегора, зар и прво неће достићи човек који је обдарен вером у Бога и љубављу према ближњем? Настојатељи радо плачу сваком на кога наиђу да уместо послушника имају „пијану бригаду“, али да ли су сами прстом мрднули како би их поправили? Зашто су горе поменути настојатељи умели да за кратко време од пијане бригаде направе послушну јагњад?
На крају не можемо да се не сетимо једне епизоде. Стајали смо с католичким свештеником недалеко од познатог јужноруског манастира; грмело је звоно од хиљаду пудова и шаролика гомила представника читаве стотине руских губернија сложно је кренула из хотела у диван храм на врх живописне горе. Нешто смо причали о пољском питању, при чему је католички свештеник, упркос обичају, био врло искрен у својим размишљањима о Русији. „Али, погледајте, погледајте!“ повика он показујући грандиозну слику. „Да су нама ове Лавре и храмови које имају глупаци-Москаљи[2], ми бисмо узели сву вашу Русију и одвели бисмо је као Мојсије Израиљ куда бисмо само пожелели. Однели бисмо је на небо као на орловским крилима, а ви седите, скрштених руку, као што сте и пре седели, и седећете док вам штунда и раскол не украду и последњег човека.“ Да, имамо о чему да размислимо…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Црквени весник“, 1888.г., бр. 32 и 33.
  2. Назив за Русе који се користи у Украјини, који је с временом стекао погрдни смисао (прим. прев.).

Коментарисање није више омогућено.