ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ЗНАЧАЈ МОЛИТВЕ ЗА ПАСТИРА
 
Практични савети за стицање молитвеног дара: смирено гледање на себе
 
Шта треба да чини млад пастир како не би остао без дара истински хришћанске молитве? Пре свега, имајући у виду наведену прилично високу оцену нашег клира са стране ове особине духовног живота, пастир почетник не сме да гледа на старију сабраћу и на народ са висине, као што је то својствено самоувереној младости, и не сме да сматра да је религиозни реформатор народа; пре треба да учврсти у себи мисао да је на пољу молитве неук и да ради успешног обављања пастирског служења треба да сматра себе горим и неискуснијим од свих – не да узвиси живот до себе, већ себе до нивоа религиозног живота сабраће и најбољих парохијана. На ово указујемо зато што се данас код кандидата за свештенике запажа потпуна неупућеност у законе духовног живота с учењем о молитви и унутрашњој борби која је хришћанину прописана. Предавања пастирског богословља уопште не разматрају ове предмете, а у моралном богословљу их се дотичу само узгред, тако да не остављају никакав утисак на слушаоце. Зато је природно да се од студената богословске средње школе и факултета могу чути најбесмисленија размишљања о молитви, као на пример, речи: „Зашто човек да се моли кад нема одговарајуће унутрашње расположење?“
Очигледно је да људи не знају чак ни то да је чување и распламсавање молитвеног расположења плод борбе: без борбе са собом хришћанин никад неће стећи дар молитве, а ако га је некада и имао, изгубиће га. Потпуно несхватање молитвеног подвига од стране пастира описано је у Потапенковој приповеци „На правој служби“, где недавно рукоположени пастир-идеалеиста, стојећи пред престолом, „прожет самопоштовањем и уважавањем према свом друштвеном подвигу“, с недоумицом чита речи молитве, потпуно туђе његовом срцу: „никто же достоин от свјазавшихсја плотскими похотјами или страстјами приближатисја…“ („нико није достојан од оних који су везани телесним похотама и сластима да приђе“) Ова тако дубока исповест хришћанског срца је ученом академику изгледала као несхватљива, застарела формула. У овакву заблуду јунак приповетке је запао зато што припремајући се за служење народу, никад није приморавао себе на главни услов за ово служење – на стицање дара молитве.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *