ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
РАЗМИШЉАЊА О ПРАКСИ ИСПОВЕСТИ[1]
 
Време поста и исповести, које се приближава за већину наших православних мирјана свих класа подстиче нас да с читаоцима поразговарамо о постојећој пракси исповести у нашем црквеном животу и о побољшањима која су у њој пожељна.
Упитаћемо пре свега колико исповест задовољава саме мирјане? На ово, као и на већину питања религиозно-моралног живота, могу се чути два одговора: један од сељака и од народа уопште, а други од интелигенције. Разликујући се по свом садржају, оба одговора се овог пута ипак сједињују у жалосном осећању потпуног незадовољства које изражавају; у том смислу се слажу, како благочестиви, тако и мало религиозни представници народа и друштва. Жали се, на пример, сељак, на грех који оптерећује његову душу. „Јеси ли се покајао на исповести?“ упитаћете га. „Па рекао сам, свештенику, али ми није било лакше; ништа ми није одговорио, а и како може, сиромах? Дошло нас је 300 људи у петак, и без тога је потпуно исцрпљен.“ Уколико сељак није толико добродушан од њега се често могу чути скоро светогрдне речи о исповести: „Био сам на исповести, и каква је вајда од тога? Ма шта да кажем попу, он се збуни и погиње главу да што пре прочита разрешење и испрати човека.“ Упитате неког господина, који није у потпуности изгубио веру, зашто већ три године није био на исповести: „А што да идем?“ одговара. „Да чујем питање да ли постим постове и да нисам осуђивао ближње и онда још неразумно гунђање разрешне молитве?“ Ево младића, који се још увек није искварио, али је већ прочитао нешто лажне либералне литературе. „Ето вам исповести!“ каже. „Рекао сам свештенику да ме мучи сумња у истинитост Тела и Крви Христове, а он је повикао да скоро цела црква чује: „Још си млад да размишљаш! Нећу овде да философирам с тобом““.
Све су то сличице из живота, а не измишљене чињенице; наравно, све ово није ново у штампи, и то не само црквеној, већ и светској, како публицистичкој, тако и белетристичкој. Али, ми ову жалосну стварност нипошто не наводимо ради осуђивања клира од којег се најпре могу и чути жалбе на ненормалну ситуацију везану за исповест, већ да бисмо се заједно посаветовали о томе како да се помогне у невољи. Разуме се, невоља се пре свега састоји у томе што се у Великој Русији укоренио обичај да се људи исповедају само у току седам петака Великог поста, на Велику среду и уочи Благовести; затим се они који се исповедају појављују у три дана Госпојинског поста – и ево, у току ових дванаест дана свештеник треба да исповеди сву своју духовну децу, које у Русији у има отприлике по хиљаду и петсто на сваког јереја. Јасно је да исповедајући по стотину и по неколико стотина људи дневно, уморан и измучен, свештеник не може на доличан начин да одржи своје расположење ни у току две или три минуте које посвећује свакој души која се каје. Његови нерви бивају или напети до раздражљивости или отупљени до потпуне равнодушности. Наизглед, шта је лакше него примати људе који се исповедају у току недеље припреме за Причешће свакодневно, осим тога, организовати за људе који нису на државној служби, припрему за Причешће у другим постовима, напокон, за време месојеђа? Али, покушајте да остварите такву реформу. Исти они борци против постојеће ситуације у вези с исповешћу уместо живе помоћи у оваквом делу духовника не да ће само одбити да искористе ову новину, већ ће сасвим озбиљно и искрено оптуживати свештеника за извртање Православља. „Како да се не исповедим уочи Причешћа?“ рећи ће. „Па толико човек згреши у међувремену. А хоћу ли се одлучити да приступим тајни Исповести не уприливчиши је за крај недеље припреме за Причешће?“ Никакви аргументи у корист тога да Причешће и Исповест по смислу канона нису временски нераздељиво јединствено свештенодејство, већ две различите тајне, овде вам неће помоћи. Није лако ни наговорити мирјане дапримају Свете Тајне у данима пређеосвећених литургија, којих ипак има најмање 16 за време сваког Великог поста; чак и у недеље Великог поста, кад се служи потпуна литургија, нећете брзо окупити причеснике. Још је теже приморати их да се припреме за Причешће у току других постова или у току месојеђа. Било је покушаја, и има на претек жалби пастира на неуспешни исход сличних покушаја. Међутим, можда је некоме и полазило за руком да оствари оно што жели? Погледајмо чињенице.
У црквама војног надлештва нижи чинови се причешћују у групама на три литургије сваке великопосне недеље. Али, рећи ће вам, то су људи потчињени. У том случају ево примера слободног успостављања оваквог обичаја у цркви Георгијевске заједнице на Виборгској страни у Петербургу; тамо ћете видети причеснике на литургији сваке недеље преко целе године. Код покојног протојереја Полисадова исповест је у Великом посту почињала скоро од уторка сваке недеље, при чему су неки одлагали Причешће до суботе, а други су примали Свете Тајне на пређеосвећеним литругијама. А да не говоримо о парохијској пракси Западне покрајине, где се мирјани припремају за Причешће пет пута годишње; тамо осим свакодневног исповедања у току целе друге половине Великог поста, пастир има утеху да види код светог путира целу своју парохију на дан храмовне славе, због чега се код њега окупља по двадесет клирика из околине.
У сваком случају наведене појаве показују да и у несаломљивој Великој Русији пастири постепено могу да отклоне главну препреку за достојно испуњење свог дуга као духовника, тј. да организују већи број дана да би саслушали грехове и ради одговарајућег поучавања.
Питање се, чини нам се, своди на то на који начин мирјане навести да исповест заволе толико да би њеном достојном обављању дали предност у односу на вековну навику и настале предрасуде. У садашњој краткој исповести одсуствује њена веома битна страна – поука. По чему је она драгоцена у религиозном животу уз постојање (рецимо) учења друштва? Мислимо да предност поука духовника у односу на поуке проповедника није безначајна. Делотворност свих поука уопште, као што је познато, одређује се њиховим унутрашњим вредностима; највећи значај вероватно имају: 1) субјективно расположење слушаоца и 2) примењивост поука на његов лични унутрашњи живот. Управо с ове две стране је кратка реч духовника често вреднија од многе красноречивости друштвеног проповедника. Расејани мирјанин је једном годишње сабрао своју савест и након тешке борбе са самољубљем и стидом одлучио је да излије своју запрљану душу пред другим човеком. Већ само то представља велики полет његовог духа, и искористити га уз помоћ испољавања искреног саучешћа у његовој моралној борби, посредством могућег указивања на то на који начин сваки грешник уз очување услова свог унутрашњег карактера и спољашње ситуације у животу може, мало по мало, да крчи пут за развој у себи семена добра које му је својствено – значи пробудити у њему енергију за борбу, обновити у њему наду у победу. Он на исповест следећи пут неће пожурити да би обавио дужност која га притиска, већ по слободном стремљењу хришћанске савести; више се неће стидети да дође на њу једино у петак Великог поста, како би само поновио оне свештене пориве који су у њему пробуђени првом добром исповешћу. Ако се пак испостави да таквих људи има неколико тако да се парохијани навикну да виде причеснике и у друге дане осим за то специјално одређених, њихов број ће расти из године у годину. И нека пастири преузму на себе подвиг да на толико пожељну новину навикну макар неколико мирјана које су заиста Божји успели да исповеде; а да би их било више, нека се потруде да се не ограничавају понављањем правила морала, већ нека сопственом душом проничу у унутрашњи свет грешника с љубављу и саосећањем.
Ако се мирјани не одлуче одмах да се за Причешће припремају у месојеђе, умножавање дана за причешћивање се може увести постепено. Може се почети од потпуних великопосних литургија: недељних, благовештењске, напокон, две царске (26. фебруара и 2. марта), како би се дани грађанског славља осветили највишом духовном радошћу парохијана. Ево, свештеник на располагању има већ двоструко више времена за исповест, већ је у стању да битно подигне њен значај. Касније ће се људи навићи да се исповедају и два дана пре Причешћа; онда ће се причешћивати и на пређеосвећеним; напокон, људи који се припремају за Причешће појавиће се и у другим постовима, на празнике, тако да ће духовник мало по мало васпотавити оно добро време, кад речи литургије: „со страхом Божјим и вјероју приступите“ („са страхом Божјим и вером приступите“) неће остати само формалност, већ ће сваки пут Христовим причесницима учинити неколико верујућих душа.
Ови редови се не пишу без претходног искуства, али се не пишу ни као једино могућ исход из жалосног стања наших духовника и покајника. Ако неко од првих или последњих нађе нешто да дода нашим речима или да им се супротстави, наравно, први ћемо с радошћу дочекати његов савет. Мислимо да би слична размена искуства унутрашњег религиозног живота и делатности помогла процвату свете вере још боље, од различитих, чак и сасвим разумних мера, које се тичу формалне стране ствари. Царство Божије је у нама, и зато се оно не може градити ничим другим до благоразумним руковођењем хришћанске савести.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Црквени весник“, 1888.г. бр. 10.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *