ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПИСМА ПАСТИРИМА О НЕКИМ СТРАНАМА ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ НЕДОУМИЦУ
 
Искушења пастира
 
Потрудили смо се да покажемо у чему се састоји зачетак пастирског духа описан у Светом Писму и који су његови први плодови у црквеном животу. И једно и друго су посебне, изузетне појаве, које по свом спољашњем карактеру не представљају толико први ступањ на лествици духовног живота која иде у висину, колико известан предокус овог живота свим бићем, поетски полет у области „духа и силе“. Овај полет се зауставља приликом првих удараца или премора и овде пастир улази, да тако кажемо, у нормалне разреде животне школе. Очаравање нестаје, остаје само јасна представа о коначном циљу својих стремљења и смирујућа, а понекад тешка свест о својој унутрашњој удаљености од ње – и личне и саме парохије. Ова свест се појављује приликом првих удараца: али, зар они могу тако јако да утичу на човека, који се на њих већ припремио? Зар он није изабрао самоодрицање за основно гесло у свом животу? – јер он не тражи срећу, већ подвиге: чему онда пад духа? Одакле чамотиња на лицу? Чиме објаснити општу потиштеност након хлађења првог полета?
Овде одгонетку може да да само онај ко је у сопственом искуству прошао ова искушења. Не ради се о томе да поменути ударци увек падају на она места на којима их човек управо није очекивао или чији је један део сматрао рањивим, одлучивши да трпи ране на свим осталима. Он или је брижљиво чувао ову Ахилову пету или уопште није знао да је има – и ево, на њу пада ударац животног бича управо по оном месту на којем се служитељ Цркве није припремио да га прими.
Свештена Историја нам открива мноштво примера како је изабранике Божије бичевао Његов васпитни жезал управо по једином рањивом месту и то углавном после тренутака надахнутог одушевљења. Управо то их и баца у смирену свест о својој недостојности и понизности пред Богом која човека уводи у благодатни живот. Оваква је заповест дата Авраму, који је у свему био покоран и који није био везан чак ни за своју домовину – да истера једног сина у својој старости и да затим другог, вољеног, принесе на жртву; таква је превара у браку дуготрпељивог и вредног Јакова, рано лишавање вољене жене и напокон жалосни губитак најбољег сина. Такве су појаве незахвалне покварености у животу Јосифа и Мојсија не од стране непријатеља, већ управо оних којима су несебично служили. Треба ли се присећати још живота Давида, пророка Илије, Јеремије, ап.Павла и осталих изабраника, који су се несебично припремили да трпе невоље због речи Божијих, али који нису трпели невоље због непријатеља, већ од оних малобројних људи које су сматрали својима и управо онда кад су им, изложивши свој живот опасности, чинили добро: ниједан пророк не умире ван Јерусалима (Лк. 33, 13) – средишта царства Божијег.
Овде налазимо откривање у примерима из историје истог овог Божанског дела испитивања и васпитавања које је Јов претрпео. Непријатељ је тражио управо оно што је Јову било посебно тешко да поднесе и није то одмах налазио, већ се довијао у вештини да савлада стрпљење праведника. Јов није био користољубив и горд, није имао пристрасности према светским насладама или женама (Јов. 30, 25-26; 31, 7-34): у животу му је драгоцена била само породица и светла вера у победу правде над силом, не би се уплашио ни смрти уколико би била сачувана ова два Богом дарована блага: али управо њих му враг краде, јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме. Не почивах нити имах мира, нити се одмарах (3, 25-26; уп. 13, 20-23). – Тежина удараца се састоји управо у томе да они колебају унутрашње основе вере у силу Божанског закона; у томе је смисао тужбених псалама, као што су 38., 40. и 72. у 20. глави пророка Јеремије и познате жалбе пророка Илије упућене Богу после покварене замисли незахвалног и тврдоглавог цара, који је тражио да убиством узврати спасиоцу народа од глади: Доста је већ, Господе, прими душу моју, јер нијесам бољи од отаца својих… јер синови Израиљеви оставише завјет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем (3 Цар. 19, 4, 10). Рањавани у најнежније струне свог срца служитељи Божији су по својој снази искусили исто што и њихов Господ кад, потиштен због непробојног облака светског зла и остављен од Бога, Он стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: Жалосна је душа Моја до смрти (Мк. 14, 33), и кад је затим у предсмртним мукама завапио: „БожеМој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?“ (Мт. 27, 46)
Благодат Божија и сад на неко време као да оставља Христове следбенике, дајући им да окусе муку која ће тада остати у уделу сејача јеванђељске истине. Сам корен његовог живота као да бива посечен, он одједном види немоћ у животу својих благодатних овлашћења и дарова, бар у оној мери у којој их је усвојио, и кад га ништа друго не би везивало за живот, он би сасвим почео да се гуши, да умире од жалости и то у тим тежим мукама што је чвршће и неподељеније био одан делу Божијем. Насупрот томе, они служитељи вере који се свог посла нису прихватали с одрицањем од сваког другог животног циља, приликом првог искушења брзо падају и прелазе у низ сакрификата и либелатика, уверавају се у немогућност да испуњавају црквене обавезе и после краћег туговања коначно се сливају са служитељима света, само по спољашњим начинима делатности прибројавајући се проповедницима Царства Божијег. Трагичне моменте оваквих искушења приметила је већ горе наведена непретенциозна књижевност која описује делатност свештеника. Тако јунак приче Ливанова наилази на сурову лакомислену издају од стране народа који му је био драг и који га је наизглед већ био заволео – кад долази учитељ раскола; сличан њему је свештеник у „Записима“ Мешчерског који трпи невоље од школе коју највише воли. Романтичарски јунак романа „На стварној служби“ среће веома јаког, премда и пасивног, противника својим намерама у жени коју је силно заволео – а дубоко црквени тип из „Парохијана саборне цркве“, тип јереја-законика у најбољем смислу ове речи, због истине бива кажњен од стране црквене власти према којој је осећао искрено страхопоштовање. Наравно, аутори наведених романа нису имали у виду да покажу примену овог вечног закона живота и тешко да су подозревали колики је његов значај, али се десила иста појава која се другим поводима указивала у руској лепој књижевности, управо то да уметнички геније мимо свести аутора кроз слике из реалног живота сам по себи осветљава истинске законе бивствовања.
Главне видове ових животних удараца од којих се гради пастирски развој личе на карактер Ахилових пета човечанства: мржња или несхватање и незахвалност пастве, непријатељство с рођенима по телу, несхватање или намерно прогањање од стране власти или клевета другова. Господ их је делимично набројао у предсказању апостолима: Гониће вас и предавати у синагоге и тамнице; водиће вас пред цареве и намјеснике због имена Мојега… И сви ће вас омрзнути због имена Мојега (Лк. 21, 12, 17). Најчешће су жалости од сарадника у служењу Речи и то човек треба да предвиди и да се труди да их спречи колико може. Али, пре него што се дотакнемо постојећих испољавања овог закона црквеног живота истражићемо у чему се састоји његов значај и циљ. Сваки свештеник је видео много разочараних идеалиста, али да ли многи схватају значај ових животних удараца, који наизглед тако понижавају моралну свест делатника? „Због чега је дошла ова погибељ?“ пита се животни посматрач слушајући плачне жалбе понижених и увређених пастира, који су врло често заувек лишени бодрости која је толико потребна у пастирском делу, па чак и вере у истину. То више није страдање добровољног одрицања од животних добара, од чега почиње пастирски подвиг: не овде је крст, који се шаље споља, овде није туга само због свог несавршенства, већ много више – због дела Божијег, због окрутне незахвалности, људске дрскости и покварености, због наводне немоћи у животу најбољих, најсветијих намера Христовог служитеља.
Нека и не падају сви под бременом ових невоља, али погледајте како оне утичу на делатника: у најбољем случају одушевљену ревност првих корака смењују трпљење, чврстина и незлобивост, али одлучност за раније моћне полете већином нестаје. Чак и на Христове апостоле се одражава ово деловање животних искушења која их омекшавају и смирују. Не може се одмах препознати Син Грома у најкроткијем Старцу који је писао Посланицу Гају и госпођи, он више не жели да скине огањ с неба да би спалио нечастиве, већ учи људе да се спасавају само љубављу. Оваква мекоћа и извесна повијеност се примећују и у последњим посланицама апостола Павла, на пр. у Посланици Филимону у поређењу с громогласним речима упућеним Римљанима и Коринћанима. Иста ова промена је и у духу Петрових речи. Да ли на овакву појаву, а онда и на узроке који је производе, тј. животне ударце и разочарења, треба гледати као на зло или као на добро? Реч Божија и живот нас сагласно уче да је то добро, а не зло. Ради се о томе што у све, чак и у наше добре намере улази много тога самољубивог, страсног, од чега треба очистити благодатно призвање служитеља Божијег, као што се оно што је огорело одваја од чистог метала приликом топљења, с чим су пророци и поредили Божије искушавање.
Заиста, ма како неподељено понекад младић бива одан својој идеји, ова његова оданост, премда је сједињена с одлучном спремношћу да да свој живот за Христа још ни из далека није чиста од страствених примеса; не само то: она уз сву своју искреност несвесно може да потиче од других, често природних побуда које би се приликом сусрета с другим околностима изградиле у призвању потпуно другачијег карактера, на пример, у ратни хероизам. Свако дело којем људи служе тешко да половину њихове делатности добија управо за себе, а његову другу половину или чак и деведесет девет посто човек чини уз несвесно служење својим сопственим укусима, страстима или каприцима. Ево зашто су оци говорили: ако неки монах претерано стреми ка небу, треба га држати за ноге или чак свући на земљу. Да ли је Мојсије тако љубио свој народ кад је убио Египћанина у поређењу с оним како га је требало волети и како га је научило да га воли дуго изгнанство? Исти значај има у животу патријараха дуг живот у браку без деце, прогонство и приношење деце на жртву, петоструке грешке у одређивању права првородства итд. Па погледајте и на садашње типове младих ревнитеља вере: зар им је туђе страствено начело у њиховом религиозном подвигу? Зар одбрана пастирског ауторитета не мази у њима демона гордости? Зар се одбрана истине пред старијима не приближава чисто студентској тежњи да се све ради по свом? Зар давање пастирских савета и држање проповеди не надима говорникову таштину срца? Зар човек нема прилике да примети да у свештенослужењу млади пастири не осећају толико да су слуге тајне колико духовне старешине народа, зар није да не виде пред собом Господа Бога, Којег призивају, већ просте људе, мирјане, којима дају благослов? Дакле, кад би се ови пастири оставили без васпитног жезла Божијег, сигурно би трње природног, старог човека угушило у њима семе благодати, а уједно би се зауставио духовни раст пастве који се може подржавати само унутрашњим, духовним, благодатним, а не вештачким снагама (Кор. 4, 2)
Ево због чега реч Божија учи да трње пастирског служења не само да не умањује његову корист, не само да је неопходно за усавршавање пастирског дела, већ представља управо његов раст, управо у њима се огледа деловање благодати, како посредством васпитања самог пастира, тако и у његовом непосредном значају за паству. Потврдићемо ово уопштено гледиште на делатну силу пастирског служења из Библије, а затим ћемо уз помоћ ње размотрити њене појединачне појаве у животу, потврдивши је примерима из историје и данашњице. Задржимо се само на две свете књиге – пророка Јеремије и на Посланици Коринћанима. Јеремија је пре свега био пастир, који је своје добро поистоветио с религиозним расположењем пастве и који га је доживљавао као своје сопствено, због чега је Израиљ и сматрао Спаситеља васкрслим Јеремијом, ослањајући се можда на познато виђење Јуде Макавејца (2 Мак. 15, 14-16). Њему је било суђено да наилази на сталну окорелост народа према проповедању закона Божија, он је био спреман да посумња у верност Божију и ево речи његовог вапаја упућеног Богу: „Ти знаш, Господе, опомени ме се и не походи ме и освети ме од онијех који ме оне; немој ме зграбити докле се устежеш од гњева; знај да подносим руг Тебе ради. Кад се нађоше ријечи Твоје, поједох их, и ријеч Твоја би ми радост и весеље срцу мојему, јер је име Твоје призвано на ме, Господе Боже над војскама. Не сједим у вијећу подсмјевачком нити се с њима веселим; сједим сам ради руке Твоје, јер си ме напунио срдње. Зашто бол моја једнако траје? И зашто је рана моја смртна, те неће да се исцијели? Хоћеш ли ми бити као варалица, као вода непостојана? Зато овако вели Господ: ако се обратиш, Ја ћу те опет поставити да стојиш преда Мном, ако одвојиш што је драгоцјено од рђавога, бићеш као уста Моја; они нека се обрате к теби, а ти се не обраћај к њима. И учинићу да будеш томе народу као јак зид мједен“ итд. (Јер. 15, 15-20). Овде је све: 1) и указивање на први ентузијазам, 2) и на чамотињу која га је заменила под ударцима људске злобе, 3) – и благодатно значење ових удараца како ради: а) благодатног просветљења самог проповедника, тако и ради: б) окретања истини његових непокорних слушалаца. Како објаснити ову тајну? Заиста, како схватити да је мучни неуспех проповеди истовремено и успех, да испољавања народне тврдовратости која болно погађа пастира истовремено носи у себи семе будућег духовног обнављања пастве? Што се тиче духовног раста самог пастира уз помоћ ових средстава, вероватно ћемо лако схватити зашто туге и несреће које се прихватају с покорношћу по речима апостола представљају најјаче и незамењиво средство за то, да се унутрашњи човек у нама обнавља само онолико колико спољашњи пропада (2 Кор. 4, 16), да трпљење рађа умеће у нама (Рим. 5, 3) и да учествовање у светости Божијој добијамо само кроз казну (Јевр. 12, 10) и да не можемо да живимо вечно осим ако се разапнемо Христу (Гал. 2, 19-20).
Све ово је вероватно јасно, јасно је и то да је мирна и смирена покорност Богу која је прошла кроз огањ невоља чвршћи темељ него првобитно одушевљење новообраћених, као што пише апостол Римљанима: Јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо (13, 11): али како објаснити да невоље и расположења која оплакујемо могу бити корисни за паству, ради изградње тела Христовог и притом непосредно, а не само у смислу даљих проповедничких плодова оне духовне опитности коју је невољама стекао сам пастир Цркве? Шта значе Христове речи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити; ако Моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати (Јн. 15, 20). Каква је веза између једног и другог? На ово апостол Павле одговара Другом Посланицом Коринћанима: „смрт дјејствује у нама, а живот у вама“ (2 Кор. 4, 12), односно духовно умирање пастира не даје живот само њему, већ и пастви: између њега и пастве постоје тајанствене везе које преносе живот чак и мимо спољашњих односа, којима се, дакле, ни из далека не исцрпљује област васпитних утицаја пастира, јер иако без њих неће моћи његова очинска љубав, ако није самообмана, али много греши онај ко само по свом спољашњем односу буде судио о животу пастве, такав поглед га неће одвести ни у шта друго до у језуитство.
Баш супротно, као што је у односу обнављајуће благодати према нама највиша сила Христово страдање, Његово умалење кроз које они који више не живе за себе, већ за Онога Ко је умро за њих и васкрсао (2 Кор. 5, 15), тако и Његови сарадници на њиви Божијој (1 Кор. 3, 9) уносе онолико добра у живот колико духовног живота имају у себи. Наравно, они неће напустити спољашње општење, али сваки пастир који свесно посматра своју делатност, може да потврди да истински успеси његовог духовног делања у пастви с математичком тачношћу не показују количину и вештину метода које примењује, већ количину оног духовног живота с којом је он приступио делу. Услови спољашњих околности с овим немају апсолутно никакве везе: ријеч Божија не да се свезати (2 Тим. 2, 9) и Бог Сам даје уста и премудрост, да они који се противе не би могли да одговарају (Лк. 21, 15) и Бог Сам даје уста и премудрост да они који се противе не би могли да одговарају (Лк. 21, 15). Горе поменути слепац-старац је, благосиљајући једног младог монаха по завршетку студија, на друштвену делатност, тачније за инспектора богословске школе, рекао: „Иди, ради, али не остављај духовни живот и имај на уму да никада нећеш учинити добра ни више ни мање од онога колико га буде било у теби самом.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *