ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ДА ЛИ ЈЕ ПРАВИЛАН ПОГЛЕД НА ЦРКВЕНУ ПРОПОВЕД КАО САМО НА ПРЕДАВАЊЕ УЧЕЊА ЦРКВЕ[1]
 
I
 
Реците, читаоче, која проповед оставља на вас најјачи утисак? Да ли она у којој се темељно и подробно, с потпуном непристрасношћу и објективношћу излаже догма или заповест, и кад вам затим после исто тако озбиљног зближавања различитих библијских изрека проповедник с математичком непобитношћу докаже да Откровење на пример, заиста осуђује лоповлук да је он погубан и са овоземаљске тачке гледишта, или ћете више осећати духовно обновљење ако проповедник представи јеванђелску истину без икаквих образлагања, али у свој њеној непобитној истини, кад нас преда суду сопствене савести, и кад нас подсети на најбоље тренутке моралног просветљења и поново примора да погледамо учење Спаситеља, а потом, делећи са слушаоцима ово стање из дубине срца, као отац који воли, почне да их преклиње да се не препуштају поново испразним и јадним преварама живота, већ да траже утеху и радост у испуњавању светих заповести Господа?
Какав одговор да очекујемо на ово питање? То да проповед није богословски трактат, да није предавање по катехизису: она не спада у област реторике, већ у област аскетике, односно унутрашњег расположења душе онога ко говори. Бар смо убеђени да само из добре ризнице срца може да се износи добро.[2]
Спремни су да нам се супротставе и супротстављају се: „Господо проповедници! Поучава нас г.Јелагин у једној од својих књига: поучавајте нас, али, молим вас, не у своје име. Можда сте паметнији и врлији од нас, али није згодно да нам то отворено говорите; излажите нам само учење Цркве.“ И у уџбенику за хомилетику и у мноштву књига друге врсте може се наћи мисао да проповедник не треба да говори у своје име, да треба да заборави на своје „ја“ као разумну и моралну личност и да предаје само учење Цркве. Овај захтев је сам по себи прилично неодређен: понекад се он упућује заправо против поука које су лишене позивања на Свето Писмо, а понекад иде много даље и захтева да свештеник дозвољава себи само објашњавање библијских речи и ништа више, напокон, понекад устаје само против туђих божанском учењу принципа и циљева проповеди, устаје на пример, против проповедника, који позивају на „племенито самољубље“ слушаоце или оне који размишљају „о потреби бављења баштом око кућа“.
Сасвим се слажемо с тим да прихватимо овај захтев у првом и трећем смислу, али против другог се бунимо, позивајући се не само на сву прошлост хришћанске проповеди, већ и на само њено предназнчење. Хришћанска проповед никад није била само објективно предавање догми и заповести без унутрашњег учествовања душе проповедника; напротив, центар пажње слушалаца није била толико сама материја поучавања, колико стање слушалаца. Оваква је пре свега била проповед Христа Спаситеља. Он није излагао неко учење, већ је поучавао, убеђивао, није деловао само убедљивошћу самог учења, већ Својом личном љубављу према људима, Својом личном убеђеношћу. Управо зато је толико дирљива Његова опроштајна беседа ил прича о добром пастиру. Исто су поступали и свети апостоли, који су с Јеврејима били као Јевреји и с Грцима као Грци, који су слушаоце узносили до идеје искупљења с тачке гледишта њима својствених идеала (као свети Павле у ареопагу), а своју браћу су саветовали да у име међусобне љубави и благодарности испуњавају обавезе које им је Бог дао (савет презвитерима ефеским или посланица светог Јована Богослова и т.сл.). „Ма зашто нам указујете на богонадахнуте људе? Јер, савремени проповедници не поседују такву силу,“ рећи ће нам неко. „Зар они не треба да се угледају на оце Цркве, чија је проповед скоро искључиво егзегетска, којима нису туђа догматска тумачења, дакле, која је исто толико сувопарна и беживотна као и оне које сад нападате.“ Овај аргумент је потпуно тачан, али је довољно упознати се с главним хомилетичким принципима светитеља Амвросија Миланског и Јована Златоуста, а посебно Григорија Двојеслова да би се схватило да овакав теоретски карактер није суштински, већ да потиче од других, практичних захтева. Заиста, узмите хомилетичко дело светитеља Григорија „De cura pastorali“ и у њему ћете наћи да као објекат проповеди не служи толико само учење (disciplina) колико народ; проповедничке теме овде нису распоређене по годишњим добима, већ по карактерима и стањима људи. А и светоотачка проповед је била егзегетска, али више по форми него по садржају. По каквим правилима егзегетике свети Јован Златоуст налази у тумачењу Јеванђеља по Матеју место за описивање њему савремених догађаја и поука које из тога проистичу? Што се тиче догматско-полемичког карактера проповеди он је углавном условљен животном нужношћу борбе с најпопуларнијим нападима јеретика на веру, а тамо где сличне појаве није било, у далеким обитељима отшелника, садржај поука нису биле догме, већ борба са страстима. Једном речју, догматско усмерење светоотачке проповеди, изазвано појачавањем јереси није кршење принципа хомилетике светитеља Григорија Двојеслова, који учи да се теме узимају руководећи се религиозно-моралним стањем слушалаца. Ако је оно толико узвишено да се умилење може достићи кроз широко богословљење, као код светог Григорија Богослова, потпуно је исправно сачињавати поуке филаретовског карактера, али док тога још увек нема, засад „ашче земнаја рекут људјам и они јеле пријемљут јего“ („ако земаљско говоре људима, а они га једва прихватају“), до тада се више треба обраћати животу, треба се више трудити за само привлачење људи истинском хришћанству, а не за потпуно савршенство, посвећујући догмама само мало места у проповеди. Оваквог система се придржава клир Холмске епархије обраћен из уније. Не остављајући ниједно богослужење без проповеди, а приликом већих окупљања народа код локалних светиња држећи и по три и више патетичних проповеди на народном језику, које се тичу директно свакодневног сељачког живота, ови пастири су узвели људе на високи степен побожности. Писац ових редова исповедио је више од хиљаду људи на различитим местима епархије и запањен је ватреном побожношћу, незлобивошћу у породичном и друштвеном животу, као и чедношћу, поштењем и трезвеношћу којима се одликују бивши унијати Љублинске губерније. Њихова љубав према „науци Божој“ долази до ентузијазма и изобилно награђује трудбенике Речи.
 
II
 
У проповедништву као функцији пастирске делатности не треба губити из вида две суштинске стране: 1) самог пастира и 2) слушаоце. У односу на проповедника она треба да буде слободно изливање његовог религиозно-моралног садржаја, односно његових мисли, осећања и жеља, које се подударају с учењем Цркве. Колико успех проповедника зависи од самог расположења пастира, чак и од саме његове личности, види се из казивања архиепископа Инокентија о томе како је један проповедник уместо сваке поуке једном приликом изрекао само три речи: „Браћо, хајде да плачемо!“ и сви су пали на земљу и плакали. Да ли се много плаче уз савремене китњасте говоре? Дакле, не треба одвајати унутрашњи живот пастира од његове поучне речи; проповедник не сме да размишља и да жели једно, а да говори друго. Све што он говори у проповеди, све оно божанско учење које излаже, треба прво да прође кроз његову душу да не би био кимвал који звечи учење Јеванђеља, већ да би његова уста говорила од сувишка срца. Не треба ни говорити о томе да три четвртине делотворности Речи зависе од расположење духа пастира, од тога колико се у поуци примећују његово сопствено надахнуће и вера.
У односу на слушаоце проповед је грађење спасења у њиховим срцима. Спасење, или Царство Божије, не долазе „да се види“, оно „је у вама“. Другим речима, спасење се не састоји толико у човековој спољашњој делатности, колико у постепеном унутрашњем просветљењу његове душе; оно не зависи толико од спољашњих околности дела, односно од друштвеног поретка и обичаја колико од самог односа човека према појавама из околине. Човек може да има све оне спољашње врлине којима се хвали фарисеј из приче, али при свему томе ће још већма бити осуђен (Лк. 20, 47). Из овога је јасно на шта пре свега треба да буде усмерен садржај проповеди – на преобразовање унутрашњег света слушалаца, на то да се они натерају да на ствари гледају с јеванђелске тачке гледишта, да им се открије величина божанског учења, сладост испуњења заповести Господњих и да се у њихову душу усади неугасива ревност за достизање хришћанског савршенства. Оваква проповед неће остати јалова, овакав проповедник се неће жалити да га нико не слуша, а на такву судбину увек бивају осуђени они проповедници који се директно бацају на спољашње откривање људске душе, који не насађују добра осећања и жеље, већ отворено захтевају дела, који се не боре с човековом злом вољом, већ с човековим злим делима. И ма колико да се држе говори о томе да треба ићи у свети храм, о погибељности озлоглашеног пијанства народа, ништа нећеш остварити док се не дотакнеш унутрашњих узрока лењости или пијанства, као што ни спољашњим средствима нећеш излечити шкорфуле на телу док се не побринеш за оздрављење крви. Уосталом, остаће ти једно средство; да претиш ужасима пакла, да у свакој поуци помињеш смрт. Али зар ће овај спољашњи страх сам, без помоћи виших средстава образовати живот твојих парохијана по духу Јеванђеља? Ми нисмо против разобличавања спољашњих порока, нисмо против поука о спољашњем богопоштовњу и спољашњој милости, али мислимо да све ово треба доводити у везу с унутрашњим процесом хришћанског просветљења савести, који и треба да представља објекат главе хомилетике „О садржају поука“: тако је на циљ проповедништва гледао светитељ Јован Златоуст. Разобличавајући пијанство он додаје да не рачуна на то да ће својим разобличењима пресећи сам порок. „Доста ми је,“ каже он, „ако ти, пружајући руку бар према десетој чаши вина осетиш прекор савести, ако постанеш свестан у какву провалију падаш“ итд. Једном речју, само да му пође за руком да пробуди активно религиозно осећање у људима, а кроз његов стални развој лако ће бити са временом потиснути и спољашње пороке.
Ако проповед за објекат има пре свега унутрашњи свет човека, њен садржај и карактер природно треба директно да зависе и од стања овог унутрашњег расположења у овој или оној парохији, напокон, од својстава људске душе уопште. Зато проповедник пре свега треба чврсто да запамти да само одсуство страних речи још ни из далека не чини проповед схватљивом за народ, већ је апсолутно потребно избегавати апстрактне изразе и објашњавати моралне истине примерима из свакодневног живота, не позивајући се ради доказивања неке мисли чак ни на опште познате чињенице из Свештене Историје, остављајући их без објашњења, јер оно што некоме изгледа опште познато, за народ је мрачна шума итд. Али, ово је тек пола посла, па чак и мање од тога. Као једна од најважнијих страна проповедништва служи разумевање духовних потреба пастве, умеће да се понуде управо оне поуке и савети који су јој најпотребнији или по њеном моралном стању или по њеном положају у животу и људском друштву, или напокон због ових или оних привремених услова. О томе детаљна упутства даје светитељ Григорије Двојеслов у поменутом делу, наведеном на страницама „Руководства за сеоске пастире“, „О пастирском брижништву“. Није лако руководити се овим упутствима имајући у виду мноштво различитих узраста, карактера и стања људи.
У сваком случају проповедник никако не сме да остави без пажње како лоше особености слушалаца, тако ни добре. Свако друштво, сваки узраст, свако овоземљско стање човека имају своје добре особине, имају неку опште прихваћену светињу. Било да је ова светиња патриотизам официра или тражење истине студената или жудња за највишим подвизима омладине, или покорност сељака судбинама Божјим без роптања, или брига трговаца за црквену славу – увек су ова света осећања за њихове носиоце најзгоднија врата за примање поуке, као капија која отвара небо. Учење Господа је толико широко да у људским душама нема ничега доброг и узвишеног што се не би садржало у учењу вере и притом још наравно, у великој величанствености и привлачности. Управо ова најбоља природна надања и убеђења проповедник треба да користи као свети апостол у проповеди Атињанима говорећи о непознатом Богу, Јеврејима о Првосвештенику по чину Мелхиседекову итд. Проповедник обевезно треба да схвати и тренутно расположење слушалаца; то је веома важно с хомилетичке тачке гледишта, и пропуштање овог принципа бива узрок великих апсурда. Тако се у нашем уџбенику каже да проповедник не треба да говори о себи, а већ познатим проповедима светих отаца наведеним у школској хрестоматији наћи ћете и код светог Јована Златоуста и код светог Димитрија Ростовског, и код светог Димитрија Ростовског, и код светог Тихона Задонског како проповедник преклиње слушаоце да оставе грех и да прихвате добар обичај у име личне љубави према њему, као што апостол Павле преклиње ефеске презвитере. Да ли је то био хомилетички промашај? Не. Проповедник зна да је љубав према њему велика, да „очи взирајушче нањ“ („га гледају очи“) свег народа и користи овакво расположење слушалаца за њихово руковођење ка спасењу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је био објављен у часопису „Руководство за сеоске пастире“, 1887.г., бр. 43.
  2. Међутим, код нас се на проповед гледа као на богословски трактат, као на плод разумске способности човека, а уопште не као на изливање узвишеног расположења душе проповедика под утицајем неке догме, библијске догме и т.сл. Колико се разумска сналажљивост, а не узвишено расположење духа, који се слободно излива у поучавању, колико се овај спољашњи однос према проповедништву признаје за важан у делу проповедништва, види се из укорењеног обичаја да се од ученика богословије захтева да без припреме говоре у учеоници уз осмехе другова, у страху да ће добити лошу оцену. Сматрам да ученик на распусту у рођеном сеоском храму са жаром младог одушевљења треба да поучава народ Речи Божијој, али где може да нађе онај жар, где да захвати свештени страх који је неопходан у проповеди, кад мора да држи говор међу клупама и да хвата подсмешљие погледе другова? Друга је ствар приморавати ученике да смишљају без припреме проповедничке теме и чак поједине тачке о којима би било долично говорити на задату тему, али организовати у учионици сличну игру у проповеди – је још чудније него нудити ученику на часу литургике ризе и сасуде и понудити му да служи огледну литургију ради практичног усавршавања у богослужењу. Било како било, излагање без припреме у учионици, које код нас постоји по угледу на католичке богослове, служи као очигледан доказ да се код нас на проповед гледа као на богословски трактат, као на разумски плод човекове способности, а уопште не као на изливање најузвишенијег расположења његове душе, које се ствара под утицајем овог или оног библијског одломка или неке растумачене догме. (Ова напомена је писана 1887. године. Велика је била наша радост кад смо потврду за све ове мисли пронашли у књизи архиепископа Амвросија „Жива Реч“.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *