ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПИСМА ПАСТИРИМА О НЕКИМ СТРАНАМА ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ НЕДОУМИЦУ
 
Несхватање искушења. Исход пастирског делања
 
Тако дуго смо осветљавали ову истину о значају невоља и туга, као не само средства за духовно узрастање пастира, већ и силе која остварује духовно рођење хришћана, ову очигледно и без тога једноставну мисао – како би се њеним потпуним осветљавањем читаоци укрепили у овом ни из далека не једноставном, већ страшно тешком делу, како би практично на невоље у свом животу гледали управо на тај начин. „А сада сам вам рекао, прије него што се збуде, да вјерујете када се збуде“ (Јн. 14, 29), каже Христос Спаситељ објашњавајући ову животну истину, веома тешку за практично усвајање. Ова потешкоћа се састоји у разноразним животним искушењима, која се посебно карактеристично показују у примерима савремене делатности пастира. Колико су пастирска искушења озбиљна види се из тога што се непријатељ усудио да с њима приступи самом оваплоћеном Сину Божијем.
Ми ступамо у борбу са страшном силом којој одолева само хришћанска истина; зато се она и супротставља сваком светском начелу као једина сила која делује на слободу кроз позив у живот најбољих страна људске душе. Оне који желе да се упознају са истинским значењем Спаситељевих искушења упућујемо на поему „Велики Инквизитор“; нећемо анализирати искушење да се делује насиљем, јер је већ довољно објашњено да пастирство допушта утицај само на савест, али и овде постоји саблазан да се делује индиректно, а не директно, не истином речи и надахњујућих примера, већ кроз духовно поробљавање савести ауторитету, на шта је апостол Петар упозоравао пастире, преклињући их да напасају „Стадо Божије надгледајте, не принудно, него добровољно… нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду“ (1 Петр. 5, 2-3). Овде се наравно, подазумева чисто духовно господарење, јер о другом није могло бити ни речи. Али, како тешко бива одрећи се такве врсте господарења, односно од гушења савести ближњег својим ауторитетом уместо њеног васпитавања? Како јака треба да буде вера у реч Божију да би се приликом виђења лаких успеха које ужива сваки пастир који је ступио на овакав пут, ипак сачувала увереност у њихову ништавност – призрачност, и да се не би пало у очај приликом виђења сопствених неуспеха. Често се дешава да људи тим мање цене самопожртвованост и свепраштање управо што су они виши и чистији, што мање примеса ласкања, самољубља или обмане има у њима. На ову судбину се жали и св.Павле: Ја одвише љубим, пише он својим ученицима, а ви мене мање љубите… јер шта је то у чему сте мањи од осталих цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду (2 Кор. 12, 13-15). Гријех учиних што понизих… што вам бесплатно проповиједах Божије Јеванђеље. Јер подносите ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима, ако вас по образу бије. На срамоту говорим, као да ми постадосмо немоћни (2 Кор. 11, 7-21). (Људи слабо умеју да оцене љубав, али се лако клањају лукавству и надмености). Истински пастир ће стално морати да гледа не само како се другима даје предност у односу на њега, већ и саму издају, и притом од стране оних које најватреније и најсамопожртвованије воли. Наравно, он ће повести духовну борбу с непријатељима Цркве и видеће да га неће издати нико други до пријатељи који су изгубили веру видевши његово смирење, јер је и Јуда издао Спаситеља, пошто му је досадило Његово смирење. 1) То је прво искушење – дословно од ученика. 2) Друго искушење је од сарадника.
Нови начин пастирске делатности ускоро ће пробудити завист и мржњу у рђавим колегама пастирима и притом тим јачу што човек смиреније, искреније и једноставније буде радио; он ће за њих тада бити онај јасан, живи прекор, као што је Спаситељ био за фарисеје (Прем. 2). Познато је да је најтеже сачувати пријатељство међу колегама пастирима: чак су и Павле и Варнава пали у искушења раздора. Али најјаче ће се ово непријатељство обрушити на пастира који иде право према циљу који му је оцртало Божанско учење: сетите се живота св.Григорија Богослова, Ј.Златоуста, Максима Исповедника, Максима Грка, св. митрополита Филипа, патријарха Никона, митрополита Арсенија Мацејевича; од кога су највише трпели? Зар не од својих колега пастира? Али, ово непријатељство је опасно управо зато што што оно клеветама обасипа сама средства истинске пастирске делатности, откривајући у њима непостојеће лицемерје, ласкање или додворавање (Јн. 7, 12) с таквом упорношћу да сам служитељ Божји почиње да сумња у исправност свог деловања и често се затвара у потпуну неактивност и усамљеност, плашећи се да су његови тужитељи заиста у праву разобличавајући га за таштину. Ово искушење је управо у супротности с претходним и оно се врло, врло често среће у савременом животу (задесило је и о.Туберозова у „Парохијанима саборне цркве“). Овакви пастири треба да се сете да је отворено служење њихова обавеза: „тешко мени ако не проповиједам јеванђеље“ (1 Кор. 9, 16) и да немају права да се боре с искушењима таштине одрицњем од обавезе, већ то треба да остварују на други начин, тачније, да „духом тјелесна дјела умртвљују“, по апостолу (Рим. 8, 13), односно, напредујући у делатној љубави треба да умртвљују старог човека. Има два пута спасења; један је негативан – да се спољашњим начинима убија стари човек и страст и тиме даје живот новом човеку, а други храни љубављу старог човека и тиме умртвљује старог: по духу ходите, и похоту тјелесну нећете чинити (Гал. 5, 15), каже апостол. Апостоли су имали само пет хлебова, каже блажени Августин, али кад су почели да деле гладнима у име љубави, накупили су дванаест корпи остатка; зато ћу и ја делити малу резерву свог духовног искуства да би се тиме љубављу умножила и сама резерва (в. његову „Хришћанску науку“).
Јасне потврде тачности оваквих пастирских гледишта ускоро ће дати живот парохије, који не само да доказује њихову истинитост, већ и сам по себи даје пастиру бодрост и снагу, а тим више су истинском пастиру јасне речи апостола љубави: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини“ (2 Јн. 1, 4). Али, чувајући чврсту и непоколебљиву веру у исправност својих погледа пастир мора са свом силом да се чува да у свом срцу пореди лично себе са својим противницима, као оваплоћену светост и живи пророк; насупрот томе, он мора да сачува увереност, да је, премда наилази на неуспех са свих страна, у које је уткао најбоља осећања свог срца, сама могућност овог неуспеха за њега условљена још и тим, што у његовој души није све било чисто: нека је био у праву пред незахвалном паством, али Господ би уредио тако да би се она другачије односила према њему да је његовој души тада био туђ сваки грех, и зато приликом свих удараца и неуспеха треба да тражи грех у себи самом, као што је Исус Навин – приликом неуспешног освајања Гаја (Нав. 8) тражио грех у народу Божијем или као што је Ахиор у зависности од истог услова обећао Олоферну исход његове опсаде јудејског града Ветилује (Јудит. 5, 20-21). Највише развијање ове мисли се среће у псалмима, у којима праведник који се моли, којег непријатељи угњетавају због ревности по Богу, ипак бива свестан да страда зато што се није ослободио греха и моли Бога не само да се заступи за Своју славу која бива гажена, већ и да очисти њега који се моли од безакоња, којих има више но власи на глави (Пс. 39, 13); уп. 40, 5, 21; 101; 108). Један свештеник се на исповести жалио духовнику да патећи због правде од саслужитеља и власти, бива проникнут незадрживим негодовањем – и молио је савет како да се бори против овог осећања. „Па то је најпростија ствар!“ узвикнуо је духовник, „И зар ти, који студираш богословију не знаш за то?“ „Не.“ „Па сматрај себе кривим и то је све! Јер ниси ни ти баш без кривице: сећај се тога и све ће бити као руком однето. Светитеља Тихона су ошамарили за реч истине, а он сам је пао на колена пред човеком који га је увредио и замолио га је за опроштај, што је изазвао човека на такав грех.“
Дакле, ево најближих искушења за истинског пастира, опасних управо због своје тананости, због спољашње сличности с праведним путем – то су: 1) гушење туђе савести ауторитетом уместо васпитања, 2) затим супротно, чамотиња и губитак вере у саму могућност да се нелицемерно и смирено воли, напокон, 3) унутрашња гордост – мисао о томе да је човек у потпуности остварио пастирске задатке, поређење себе по степени светости мученицима или апостолима. – Средство против другог искушења је мисао о пастирској дужности, на њој заснована делатна љубав, против трећег – самопрекоревање, које се заснива на самоанализи, а против првог и сва три оно средство које је за пастирски живот увек неопходно као ваздух за дисање – то је молитва пуна вере. Управо њу као истинску и делатну силу он супротставља лукавствима духовног језуитизма: сједињујући се у њој с Богом, са силом благодати Божије, он осећа да је моћнији од целог света.
Да ли треба детаљно говорити о коначном исходу борбе пастирског живота, борбе благодати коју он представља са светом? Ако се као што смо видели, сама суштина његовог служења састоји у томе што он сваког дана умире (1 Кор. 15, 31), наравно ова борба као свој логичан завршетак има смрт за реч Божију. Разуме се, ова смрт није обавезно смртна казна, али тада је она очигледно умирање од бриге, труда и жалости у току неколико година у још увек младом добу. Господ отворено говори да добри пастир полаже своју душу за овце (Јн. 10, 11); овде Он напушта речи приче, јер пастир неће умрети за овце – већ подразумева духовно пастирство. У истом овом смислу и апостол Павле каже: Приносим се на жртву и службу вјере (Фил. 2, 17). А и на свим апостолима су се оствариле речи Господње: Чашу, дакле, Моју испићете и крштењем којим се Ја крштавам крстићете се (Мт. 20, 23). Поверивши апостолу Петру у својству највећег израза љубави према Себи напасање духовних оваца Господ је додао: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш… указујући каквом ће смрћу (Петар) ће прославити Бога (Јн. 21, 18-20). Црква у својим песмама такође повезује пастирство с мучеништвом, кад се у кондаку светитељу каже: „Христово, преподобни, Јеванђеље испунивши, положио си душу твоју за људе твоје,“ или у тропару свештеномученику: „реч истине испуњавајући пострадао си чак до крви“.
О истом овом говори и историја Цркве у којој су највиши узори пастирске ревности, чак и у мирно доба били или убијани, или су сагоревали од животних невоља: такви су св.Атанасије Велики, Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Филип Московски и т.сл. Сада почивши изузетан пастир Јован Кронштатски увек је носио мртвост Господа Исуса Христа на свом телу (2 Кор. 4, 10), јер га је дубока самилост према невољама које су му исповедали приморавала да осећа невоље целог света, о чему је сведочио измучени изглед његовог лица. Наравно, у овој околности нема ничег чудног за хришћанина, напротив, велики пастири су молили за смрт; тако је ап.Павле говорио: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (Фил. 1, 21), а Григорије Богослов је више пута молио Бога да узме његов многотешки живот. Они су се тако молили зато што смрт за паству углавном пре свих других подвига бива почетак духовног рођења, јер ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24), а пророк Исаија у 53. и 54. глави заједно с 10. главом треће књиге јездре и 21. псалмом непосредно открива закон животворне смрти праведника за истину, као једино средство за духовни препород народа. Као што је Господ наш дошао водом, и крвљу, и Духом (Јн. 1, 5-6), Који је дошао тек после Његове добровољне смрти да би разобличио свет (Јн. 16, 7), Исто тако и сад, на сличан начин, не умирући приликом смрти својих пастира, наставак и освит духовног живота показују да наша вера и данас чува сведочанства неуништивог Духа, за разлику од свих других учења, чак и од оних која су спремна да буду запечаћена крвљу, али су лишена сведочанстава Духа – као што је то разјаснио мудри Гамалило у својству разлике између Божанског, истинског учења, од условног, људског (Дап. 5, 35-40).
Све је ово јасно само по себи, али је много потребније упозорити служитеље истине на неразумно, страсно и самовољно мучеништво или исповедништво, што је Древна Црква осуђивала, одбивши да призна мученичко достојанство хришћанину који је поцепао антихришћански царски едикт у Никомидији. Христос Спаситељ је побегао у Египат од Ирода и неколико пута се спасавао из руку Јевреја док није наступио Његов час, док се Његово учење није коначно искристалисало и док није пустило корење. Свети Игњатије Богоносац је тек у дубокој старости признао себе за сазрелу пшеницу Божију, за коју је наступило време да буде самлевена зубима звери како би постала хлеб Божји. Ево зашто човек најмање треба да жури да посредством разобличавања живота стане у редове исповедника и мученика не очистивши претходно своје срце од страсти. Треба насађивати у живот позитивна начела љубави и истине што је, иако теже ипак корисније од разобличавања него начела умесна приликом нормалнијег црквеног живота од садашњег кад нема одговарајућег терена на којем се може стајати и с којег се могу разобличавати сви смерови живота који од њега одступају. Боље учвршћуј само тле; ако си достојан мучеништва, ако си толико изнад света, да он не може да те трпи као огањ воду, буди миран, он те неће лишити мученичког венца и без разобличавајуће делатности; зато чекај док те јасни глас пастирске савести и околности твог живота руковођене Промислом, а не нестрпљивост и страсти, доведу до дела отвореног разобличавања. Буди добар пастир и мучеништво ће увек бити с тобом, и у твом животу и у смрти.
Данас је у једној богословији лежао најбољи ученик шестог разреда болестан од туберкулозе, идеалан, даровит песник и сањар о разним подвизима; понекад се страх од смрти огледао на његовом лицу. „Запамти моју реч, дете моје,“ говорио му је један свештеник, „да ћеш ако оздравиш и останеш у животу тако добар, самилостан и истинољубив човек – хришћански посленик, много, много пута пожалити што ниси умро сад, не окусивши живот; завидећеш и овим месецима немоћног и релативно безбрижног лежања, као што ја често завидим тешким болесницима долазећи да их обиђем у часовима тешке туге. Ти се само због неискуства, због неспоразума плашиш смрти.“ „Да ли онда да напустим своје планове?“ упита младић на умору. „Не! Сва блага света су ништа у поређењу с оном духовном насладом коју добијамо једино у нашим пастирским невољама; у овим радостима нам се откривају осећаји рајског живота, чији сам један трен спреман да зарађујем мучењима целог живота.

Коментарисање није више омогућено.