ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАТРИЈАРАШТВУ
 
НЕВОЉЕ ОД ЛАЖНЕ БРАЋЕ
(Анализа главних аргумената против патријараштва)
 
Кад је Мојсије напустио двор фараона и отишао да послужи својој браћи и кад више вољаше да страда са народом Божјим него да има привремену насладу гријеха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога (Јевр. 11, 25-26) ни из далека се нису сви Јевреји обрадовали овој зори своје духовне слободе, а један од њих је грубо прекинуо великог пророка који га је саветовао: ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама? Хоћеш да ме убијеш као што си убио Мисирца? (2 Мојс. 2, 14). Сличне прекоре је много пута понављала поробљена душа народа и након што га је Бог извео из земље Египатске: народ је у пустињи плакао за „свињским месом и египатском храном,“ занемарујући небеску ману и више пута је покушао да се врати у „дом ропства“.
Нешто слично може се и данас запазити међу људима који су призвани да служе Цркви, премда, на срећу, не међу онима који носе свештенички чин. Под овим подразумевамо то да су против мисли о обнављању патријараштва и аутономије унутрашњег живота Руске Цркве за нихилистима свих нијанси устали и неки духовни писци. То није ни чудно, другачије није могло ни бити. Двестагодишњи положај Цркве, који нипошто не одговара њеном канонском устројству, наравно, изродио је међу њеним установама много таквих за које света древност није знала; а и у оним установама које имају древно порекло, настале су многе ненормалне појаве, неправилни односи, наопако распоређивање власти и новчаних средстава. Врло је јасно да ако је обнављање патријараштва, сабора и васељенског општења, безусловно, несумњиво и засигурно пожељно и корисно за саму Цркву, за побожност, за просвећивање, за спасење људи и за славу Божију, оно уопште није пожељно за оне функционере који су или само своје постојање добили искључиво због нарушавања канона, или су захваљујући томе изузетно проширили свој утицај и своје благостање. Можда овде читалац налази алузију на синодалне чиновнике? Узалудно, јер они треба да остану и у случају ако Руској Цркви буде суђено да доживи до свог потпуног канонског препорода, као што су постојали и у време Московских патријараха и уз разноврсност функција црквене управе. Под овим подразумевамо оне црквене посленике који су свој положај учврстили управо кроз своју нецрквеност; таквих је посебно много било за време обер-прокурора Д.А.Толстоја, али су се појавили и за време К.П.Победоносцева. Да ли је чудно што они нимало не саосећају с црквеним препородом? Јер завољеше више славу људску него славу Божију (Јн. 12, 43). Не говоримо већ о онима који су се унајмили код црквених непријатеља, левих партија и код којих су незналци у богословљу у положају Валаама-чаробњака или Ахитофела, молећи за себе тридесет сребрњака, или фотељу у Думи. О њима морамо да кажемо тужни стих: „Вижд, имјениј рачитељу, сих ради удавленије употребивша, бјежи, неситија души, Учитељу таковаја дерзнувшија“ (Гледај, ти који сабираш имања, онога од њих који се удавио, бежи од ове незасите душе, видећи на шта се дрзнула у односу на Учитеља) (Тропар Великог четвртка).
Уосталом, жалосно брбљање попут предавања професора Заозјорског у делима октобараца, који наравно, никад нису били ревнитељи вере, или брошуре в.д. доцента, повереника Кузњецова тешко да ће задовољити неупућене слушаоце или читаоце: да ли могу да узнемире црквено убеђеног хришћанина два чланка г. Cave у бр. 22 и 23 „Црквених новина“, које се издају при Светом Синоду. Истина, њихов аутор се не буни директно против тога да код нас буде уведено патријараштво: он наводно као да је спреман да брани нашу тачку гледишта о томе да би најпрактичније и истовремено потпуно законито да се код нас патријараштво обнови путем Највише заповести да наш први јерарх треба да буде патријарх, или пак јерарх Московски. Али, саблажњив значај овог чланка се састоји у томе што у њему аутор као да се труди да укине појам канонског устројства, сводећи његов садржај на минимум такве тезе, при чему се прећуткује главна теза – о нужности да у свакој земљи постоји први јерарх, којег остали поштују као главу, ништа без њега не чинећи (правило 34. светих Апостола). То је већ свесно претеривање, јер шта остаје од црквеног права у односу на управљање црквеном облашћу, ако се искључи ово нигде и никада не прекршено законито правило, које је прекршено само грубим насиљем над Руском Црквом у Петрово време уз помоћ безрелигиозног Теофана Прокоповича, који је четири пута променио своју веру? Господин Cave тврди да је под канонским устројством, које се стално мењало под утицајем времена и места, наводно довољно подразумевати три услова црквеног живота: 1) епископате Васељенске Цркве (односно, вероватно, могућност Васељенског Сабора); 2) затим овакво или онако (?) организовано устројство епископата Помесне Цркве (то је већ очигледна неистина, јер постоји правилно или неправилно устројство) и 3) поштовање саборног начела и недопуштање индивидуалног управљања Помесном Црквом. На овим основама аутор сматра да има права да тврди да је руска црквена управа потпуно канонска. Али кад би ове три жалосне тезе и правилно одређивале каноничност управљања, закључак би по наше савремено стање ипак био жалостан. Саборно општење с васељенском Црквом код нас је нестало с укидањем патријараштва; код нас нема организованости локалног епископата, зато што се он у целини не позива на заједничко решавање црквених послова, а индивидуалну власт над Црквом имамо у личности обер-прокурора, и ако од маја 1911. године ова власт није тешка, растварајући се у самим црквеним правилима, као и у жељама и убеђењима саме црквене хијерарахије, ова појава је изузетна, први пут је нашла себи место за 190 година постојања Синода и зависи једино од дубоке оданости вери и Цркви нашег садашњег обер-прокурора. А овај обер-прокурор је у Државној думи као одговор на лајање против њега думских лајаваца свечано изјавио да он одавно улаже напор у то да се Руској Цркви врати њено канонско устројство. Заиста, управо он је 1905. године редиговао одлуку и реферат Светог Синода упућен цару о сабору и патријараштву, који је у објављен у јесен исте ове године и у истим овим „Црквеним новинама“, које је су сад због чудног неспоразума дале место г.Cave.
Дословце наводимо реферат Светог Синода.
„У непрестаним царским бригама за славу Цркве Христове и за добробит драге отаџбине Ваше Царско Величанство је највише изволило да 13. дана марта ове године преда на разматрање Светом Синоду питање о довођењу Православне Цркве у положај који јој одговара због примене принципа широке верске толерантности према инославним исповестима, које се називају припадништвом старом обреду и сектама. Мисао о сазивању Сабора, уређивању парохија и довођењу у ред духовно-наставних школа као расадника просвете у духу Православне Цркве, васпитача црквених пастира била је упућена и пре на пажњу Вашег Царског Величанства, Свемилостиви Царе. Саслушавши с дубоким страхопоштовањем и синовском оданошћу наведени државни позив Вашег Величанства, Свети Синод одређује да се сад приступа труду на остваривању Највише воље, како би се оправдало високо поверење монарха и испунила његова воља с брижљивошћу достојном дела, на корист Свете Цркве. С молитвом Цару над царевима, размотривши на тачној основи црквених закона од највеће важности питање о пожељним преобразовањима у положају Православне Цркве код нас, Свети Синод сматра да је суштински неопходно да се поново размотри садашњи Државни положај Православне Цркве у Русији због промењеног положаја инославних исповести, које се називају припадништвом старом обреду и секташима, и да се преобразује црквена управа, руководећи се црквеним канонима и историјом црквене управе, како у Руској, тако и у другим помесним Црквама.
Основни облик највише црквене управе по канонским правилима (5. правило Првог Васељенског Сабора; 16. правило Антиохијског сабора) јесте Помесни Сабор епископа области с митрополитом или патријархом на челу. Сабор се морао састајати прво два пута, а касније једном годишње. Међутим, због периодичних тешкоћа окупљања свих епископа области сваке године, већ у периоду Васељенских Сабора при обласним катедрама су формирани стални сабори, или Синоди уместо ранијих периодичних сабора. А сабори свих епископа области су се сазивали само у посебно важним приликама. Право да сазивају саборе и да на њима председавају припада митрополитима или патријарсима „и никоме нека не буде дозвољено да сазива сабор сам по себи, без оних епископа којима су поверене митрополије“ (20. правило Антиохијског сабора). Сабор епископа без митрополита или патријарха не сматра се законитим сабором и његове одлуке – важећима (16. правило Антиохијског сабора). Али ни патријарх или митрополит, који управљају црквеном облашћу ништа нека не чине без разматрања свих (34. правило светих Апостола). Митрополитима или патријарсима црквеним канонима су дата следећа права: 1) митрополит позива епископе на саборе ради разматрања општих црквених послова у својој области и сам им председава (19. и 20. правило Антиохијског сабора; 19. правило Халкидонског сабора); 2) утврђује оне који се бирају на слободне епископске катедре (4. и 5. правило Васељенског Сабора; 19. правило Антиохијског сабора); 3) прима жалбе на потчињене епископе и заказује саборни суд над њима (9. правило Халкидонског сабора; 14. правило Антиохијског сабора; 28. правило Картагинског сабора); 4) прегледа епархије потчињених епископа (63. правило Картагинског сабора) и 5) одобрава својим пристанком све најважније одлуке епископа области (34. правило светих Апостола; 9. правило Антиохијског сабора). Али у пословима који се тичу целе области митрополит ништа није могао да одлучи индивидуално, без пристанка сабора обласних епископа (34. правило светих Апостола; 9. правило Антиохијског сабора).
Самог њега је бирао, постављао и судио му је сабор његових епископа (правило 1. Трећег Васељенског Сабора; 6. правило Сардикијског сабора) и као архијереј у епархији њему потчињеног епископа није могао ни да рукополаже, ни да учи, ни да обавља било какве архијерејске радње осим уз сагласност локалног епископа (Крмчија, гл. 58).
Дакле, основни канонски облик управљања овом или оном облашћу јесте сабор епископа на челу с митрополитом или патријархом с горе наведеним овлашћењима. Бринући се за уређење унутрашњег живота Православне Руске Цркве на принципима канонске саборне управе уз потпуну аутономију Цркве у свим дословно црквеним делима и имајући у виду владајући положај Православне Цркве у Руској држави и њен положај међу другим Помесним Црквама, Свети Синод доноси одлуку да:
1) У састав Синода осим сталних чланова треба укључити јерархе Руске Цркве који се позивају по реду, и на његовом челу, ради части, Руске државе треба да стоји патријарх са свим канонским овлашћењима обласног митрополита.
2) У првопрестоном граду Москви, по вољи Вашег Царског Величанства треба сазвати Помесни Сабор од свих епархијских епископа Православне Руске Цркве или њихових представника ради разматрања следећих питања: о подели Русије на црквене округе под управом митрополита, што је изазвано потребом за предајом послова другостепене важности из највише управе у локалне установе; о поновном разматрању законских одредаба о постојећим органима епархијске управе и суда и њиховим реформама у складу с канонским саборним принципима; о уређењу парохије у религиозно-моралном, добротворном и просветитељском смислу; о усавршавању духовно-наставних школа; о поновном разматрању закона, који се тичу поретка стицања имовине од стране Цркве; о епархијским конгресима клира; о давању Највишим представницима црквене хијерархије права да учествују на седницама Државног Савета и Комитета Министара за послове, који се тичу интереса Цркве; о давању свештеницима права да учествују у локалним градским, земским и сеоским установама. Пружајући ова мишљења на Свемилостиво разматрање Вашег Царског Величанства, Синод верноподанички моли за Највишу дозволу за сазивање у првопрестоном граду Москви по вољи Вашег Величанства у одговарајуће време Помесног Сабора свих епархијских епископа Православне Руске Цркве или њихових представника ради укидања Синодалне управе, бирања Сверуског Патријарха и разрешења горе постављених и других питања, која ће претходно бити разрађена у Светом Синоду.“
Наизглед, све је јасно. Али наше нечасно време уме запањујуће сложно да прећути све оно што није на корист антидржавном, а посебно антирелигиозном усмерењу. У нашој штампи се стално говори о сабору, кажу да се наводно чланови Синода залажу против сазивања сабора; много се прича о његовом саставу као о предмету који је потпуно отворен за све тачке гледишта (изузев православне); али нико никада неће ништа прозборити о том акту од највеће историјске важности кад је Синод први пут после укидања патријараштва потпуно јасно указао на његово обнављање као обавезан принцип истинског православног или канонског устројства црквеног живота.
Уосталом, у нашем лажљивом друштву оваква појава и не може изгледати чудна, исто као што је ово друштво пре две године указало поштовање непријатељу револуције Л.Толстоју као њеном поборнику, као што су објављивали своју солидарност с њим представници професија које он негира – судске, медицинске и научне, као што уопште код нас, почевши од думске трибине, од универзитетских катедри и завршавајући штампом, људи најмање желе да знају и говоре истину, него размишљају само о томе да једни друге превазиђу у домишљатој лажи и претварању.
Између осталог, начини аргументације оваквих аутора, уобичајени су у академској средини, кад ови желе да замажу истину и да неприметно збуне мисао читаоца. Овде почињу да одвлаче његову пажњу на предмете са стране, да причају надугачко и нашироко о историји, апсолутно не разликујући нормалне појаве од злоупотребе и заборављајући отачку изреку о томе да њихова дуготрајност не може да им служи као оправдање. Ево зашто речи поменутог чланка: „Пошто је Синод био призван од стране Руске Цркве и других Цркава и признаје се 200 година, нема основе да се сматра неканонским,“ представљају баналну бесмислицу. Наш Синод су увек, све Цркве и сви искрени јерарси и сви мирјани упућени у богословље, сматрали установом која не одговара канонском праву. Њега су признавали и признају у смислу да му се треба повиновати док се не обнови канонско устројство, зато што ће се иначе добити потпуна анархија у црквеном животу, али је о његовој ненормалној управи у Русији било изјава и оне су запечаћене страдањима, чак и крвљу наших најбољих светитеља – Арсенија Мацевича, Гаврила Петрова, Платона Левшина, архиепископа Агатангела, митрополита Јоаникија: о истом том су писали најбољи руски људи – Хомјаков, Самарин, протојереј Иванцов-Платонов и многи други. Напокон, у марту 1905. године исто то је једногласно изјавио сам Свети Синод заједно с тадашњим другом обер-прокурора В.К.Саблером. Г. Cave без икакве потребе и без икакве убедљивости доказује да црквена управа у разно доба и у различитим земљама није била иста. Али, ове разлике су врло ограничене, и даље сам аутор уништава сав значај свог историјског бућкуриша, он ипак своди одређени minimum канонске законитости, општеобавезне увек и свуда, иако га своди, као што смо видели, као прво, потпуно неправилно, а као друго своди га тако да наше синодално устројство ипак ни овај minimum уопште не задовољава.
У својству завршног и најјачег аргумента против патријараштва, ultima ratio својих измишљотина, г.Cave по угледу на опште познати Регламент Прокоповича наводи следеће речи, које тешко да служе његовој части и части званичног органа Светог Синода. „Увођење патријараштва, каже аутор, „може довести до још већег поробљавања Цркве (значи, оваква поробљеност већ постоји у нашем садашњем црквеном устројству, које ви признајете за канонско?). Знате ли како се бирао патријарх у Византији? После смрти патријарха митрополити, који чине Синод, представљали су цару тројицу кандидата и цар је или одобравао једног од њих, или је нудио митрополитима свој избор. Затим је у присуству клира и сената говорио следећу формулу: „Божанска благодат и наше царско величанство које ње потиче, узводе овог најблагочествијег човека за патријарха Константинопољског!““
Аутор мисли да је поборнике патријараштва докусурио овим цитатом, који је одређивао привремени поредак бирања првосветитеља Истока, али је тешко погрешио у својој нади. Истина ова формула није потпуно законита, али – о, кад би се макар на овај начин код нас у Русији одређивао првосветитељ! Како би то било блажено време у поређењу с оним што сад имамо.
Очигледно је, г.Cave, који се потрудио да се упозна с поретком различитих Помесних Цркава – древних и савремених, слабо упознат с положајем наше највише црквене управе. Сад цео састав Синода одређује Највиша Власт на предлог обер-прокурора, без икаквог учествовања митрополита, који за свог новог сабрата по чину или по чланству у Синоду сазнају из већ готове Највише наредбе, често чак и из новина, истовремено са свим престоничким кућепазитељима и куварицама и много каснје од разносача новина. Често ова намештења бивају толико неочекивана, да се чланови Синода само запрепасте, прочитавши о новом митрополиту или другом свом члану. Да, није потпуно правилан био поредак одређивања патријарха за време Константина Порфирогенита, на који се ви позивате, али то не би било „веће поробљавање“ Цркве у поређењу с оним што сад имамо, јер би овакав, не баш најбољи поредак ипак представљао велико ослобођење наше Цркве, над којом данас власт нема само „Царско Величанство које потиче од Божанске благодати“ (израз је сасвим законит за Византију и Русију), не само обер-прокурор, него и потпуно безблагодатни Савет Министара, Државни Савет и Државна дума с атеистима.
Шта рећи о најамничком чланку г.Заозјорског у „Богословском веснику“? Аутор се залаже против свих својих некадашњих идеала и завета, устајући против увођења патријараштва. Истина, он попут г.Cave као да уопште није против патријарха, већ је само за изборног патријарха, али он, наравно, схвата да од тога код нас патријараштво никад неће започети, дакле, неће започети уопште, ако први патријарх не буде постављен од стране Највише личности. Он наводи лажљиве речи професора Суворова против којег је раније увек исправно устајао као против канонског нихилисте, који негира саме богословске догме Цркве. Господин Заозјорски се не стиди да понови туп, идиотски, глуп аргумент Суворова и неколико других учесника у предсаборном присуству нихилиста Ракитиних, о томе да канони не говоре о патријарху, већ о канонским митрополитима, одређујући обједињујућу власт првих јерарха у области. Наравно, ова господа прећуткују друге каноне који се потпуно прецизно изражавају, који нам потпуно јасно осликавају пет патријарашких катедри – римску, константинопољску, александријску, антиохијску и јерусалимску, о суду Константинопољског патријарха, који је виши од суда обласног сабора (правила 4., 9., 17). Али, нека се у канонима уопште не помиње патријарх: зар је ствар у томе како се назива главни јерарх? Назовите га и другачије, али дајте Цркви оно што су јој дали канони наведени у горе изложеном реферату Светог Синода. Ради потпуности аргумената г.Заозјорски би требало да дода још фразу: „Иако канони даље говоре о власти патријарха над митрополитима (15. правило Константинопољског сабора), у њима се не каже „патријарх“, него „патриархис“, а реч „патриархъ“ с тврдим знаком на крају, потпуно је непозната Васељенској Цркви и појавила се тек од кад је настала у словенском и руском говору.“ Ево, таквим аргументом ћете убити своје противнике, г.Заозјорски, а својим пријатељима наводите друге аргументе: „Ми, октобарци, треба да се боримо против јачања Цркве на све начине, морамо докрајчити религију у Русији макар до оног степена, до којег је докрајчена у либералној Француској, а пошто је главни услов животне способности Цркве њена верност својим канонским основама, пошто ће обнављање патријараштва за дуго и чврсто утврдити православну веру у Русији, скупите, господо октобарци, сву своју снагу да бисте се борили против патријараштва. Против сабора се немојте борити: то ће у нашим рукама бити само један од облика револуционарне думе и врло згодно средство за разлагање религиозног живота у Русији, зато сви леви часописи и новине, вичите о сабору, о његовом најширем саставу, о слободном гласању за његове чланове из свих кругова друштва, и притом обавезно оба пола!.. Јер и на предсаборном састанку се причало о томе да се у састав Синода укључе мирјани, па чак и жене. Грешите, г.Заозјорски и господо октобарци: и такав неканонски састав сабора, који је смишљен на предсаборном састанку (с врло лукавим прећуткивањем да су на сабору учествовали источни јерарси) ипак би обновио истинску црквеност и поставио би канонског патријарха, јер већина нашег клира још није продала савест, а против патријараштва су само они духовни оци, чији су скути испрљани: јер који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоктрију дјела његова, јер су зла (Јн. 3, 20).
Бесциљно је оваквима доказивати корист од патријараштва, исто као и убеђивати јапанске официре о томе да је пожељно да руска флота буде боља. Али ја бих г.Заозјорском упутио другачију недоумицу, не моралног, већ теоретског карактера: „Где сте се и од кога опаметили с 55 година, кад одједном на предсаборном састанку и затим у даљим својим изјавама и до данас објашњавате питање ваше науке црквеног права у потпуно супротном смислу него за првих 30 година службе? Треба да кличете: спалио сам све чему сам се клањао; поклонио сам се свему што сам спаљивао. Зар није мало касно да се тако радикално мењате на измаку шесте деценије живота? Наравно, касни развој има своје предности као и позни пилићи, али све има своје границе. Зар онда не треба да се одрекнете учених звања која сте добили за дисертације које сад морате да спаљујете?“
Давно сам прегледао брошуру г.Кузњецова (о делу епископа Гермогена и патријараштву), њему као новајлији у богословљу и човеку који је остарио у адвокатском брбљању може се опростити што понавља глупости о томе да канони не знају за патријархе, већ за канонске митрополите: дајте нам такве г.Кузњецов! Замолите их од вашег господара Каменског! Запамтио сам из брошурице г.Кузњецова намерно несхватање моје изјаве о томе да наша Руска Црква нема лице које за њу одговара и да је res nullius, наслеђе после оставиоца без наследника. А г.Кузњецов вапије да су сви епископи одговорни за Цркву. Па зар ја о таквој одговорности говорим?!
Да ревнују за Цркву нису обавезни само епископи, него и сви мирјани, али кад се ради о службеној, о хијерархијској одговорности, под тим се подразумева и правна способност деловања на целу установу, а такве су наши епископи лишени: они могу равноправно с мирјанима, па чак и женама, да пишу реферате на било коју адресу и о било чему, али ће ови реферати бити примљени као реферати приватних лица; тачније, они неће бити прочитани, а и не читају се у стварности. Ако смо казали да наша Руска Црква нема одговорно лице у том смислу као што за парохију одговара њен настојатељ, за манастир његов игуман, за епархију епископ, за Католичку цркву у Русији католички надбискуп, за исламску – муфтија итд., тиме смо потпуно јасно изражавали мисао да потребе највише црквене управе у Русији немају одговарајућег брижника. Чланови Синода могу да расправљају само о предметима, који доспевају у Синод, а њихово доспевање зависи од обер-прокурора; затим, састав Синода се мења, на пример, за последњих 10 година се мењао на пола године у погледу свих чланова, и „епископа који се брине за целу земљу“ (9. правило Антиохијског Сабора) ми немамо, а епархијски архијереји знају да им доликује „свакоме да чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају“ (34. правило светих Апостола). Ево због чега црквено законодавство, које се тиче целе земље код нас започињу и спроводе обер-прокурори; они одређују и такве ствари као што је на пример, изопштавање Лава Толстоја, одлуке о одбеглом клиру, располагање црквеним новцем итд. Све ово би, наравно, у мом чланку схватио и дванаестогодишњи дечак, али треба бити адвокат, не само по струци, већ и по души, да би човек умео да расплине и изврне оно што је јасно, као Божји дан, у мом чланку о обнављању патријараштва. Није мање јасно, рећи ћемо у закључку, и то да сви наведени антицрквени писци као и озлоглашена мањина на предсаборном састанку просто не верују у каноне као израз воље Божије, кад се труде да истумаче њихов императивни смисао као важеће право Цркве, а последњи да замене историјском позадином канона, која је углавном за ту прилику измишљена. Они не верују ни у Цркву, како нас учи Символ вере, не верују чврсто ни у шта осим својих личних интереса.
Нећу рећи да у сличним писцима, у сличним типовима уопште више нема религиозних веровања, али су то поједини одломци утисака из детињства: мелодија „Волјноју морскоју“, васкршњи куличи, озбиљна гримаса пуна недоумице пред Путиром с Причешћем, парастос за родитеље, да се прекрсте пре него што се окупају и т.сл. У сваком случају, то није црквени поглед на свет, није богословље, није наука црквеног права, није ни најмање од свега, брига за славу Цркве, већ је лоше скривено негирање и једног, и другог, и трећег, и четвртог, уз жалосну потребу да се човек мува око црквених ствари ради личне користи. Ипак, можда је раздвојеност њихових мишљења, која час допуштају да је могућа корист препорода кроз враћање нашој Помесној Цркви њеног законитог поглавара, а час негирају потребу за последњим, можда ова несигурност и неговорење свега до краја изражавају још и немоћну борбу савести са злом и лажљивом вољом? У том случају, пожелећемо оваквим писцима победу прве над другом; пожелећемо да Господ погледа на њихово срце, као што је погледао на Симона Петра у Кајафином дворишту кад је закукурикао петао разобличења (в. Лк. 22, 61).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *