ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ОГЛЕД ХРИШЋАНСКОГ КАТЕХИЗИСА
 
ДРУГИ ДЕО КАТЕХИЗИСА.
 
О ПОБОЖНОСТИ ИЛИ О БОГОУГОДНОМ ЖИВОТУ
 
П. Да ли хришћанин, схвативши главне истине вере може да се умири и да буде сигуран да ће наводно обавезно спасити своју душу?
О. Ни у ком случају, јер нас апостол Павле учи: ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам (1 Кор. 13, 2).
П. Да ли се у складу с тим можемо сложити с оним учењем које тврди да ће вера наводно сама подстаћи хришћанина на подвиге врлине, а он у то не треба да улаже напор?
О. Ово учење је потпуно лажно, јер и ђаволи вјерују, и дрхте (Јак. 2, 19)
П. Из чега се види да верујући треба, не задовољавајући се својом увереношћу у истине Откровења, да улаже напор у борби с грехом и у стицању врлина?
О. Из Христових речи: Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Затим у причи о сејачу Господ објашњава да су зрна која су пала на добру земљу они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу (Лк. 8, 15). Апостол Павле на којег се погрешно позивају поменути лажни учитељи, још јасније пише о нужности да упрегнемо своју вољу ради достизања вечног живота: Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небескоа призвања Божијега у Христу Исусу (Флп. 3, 13-14).
П. Како онда разумети речи апостола Павла о томе да се Аврам и хришћани оправдавају вером, а не делима законима (в. Рим. 3, 28; 4, 3).
О. Апостол Павле је под делима закона подразумевао Мојсијев обредни закон, који је изгубио значај након што нас је искупио Христос Спаситељ, а под вером сву пуноту хришћанског благодатног и светог живота, као што сам објашњава у другој Посланици: У Христу Исусу нити што вриједи обрезање ни необрезање, него вјера која кроз љубав дјела, или у следећој глави – нова твар (Гал. 5, 6, 15).
П. Зар се у Светом Писму не дају упозорења на неправилно разумевање апостола Павла?
О. Оваква упозорења даје апостол Јаков, који објашњава недовољност саме убеђености у истине вере, и апостол Петар, који указује на то да апостол Павле у свим посланицама учи хришћане да поштују дуготрпљење Господа (односно, да се угледају на трпљење) нашим спасењем, док их неуки и неутврђени изврћу… на своју сопствену пропаст, претварајући у нешто тешко разумљиво учење апостола Павла, као и остала Писма (2 Петр. 3, 15-16).
П. Који је коначни циљ овог дуготрпљења и напора или подвига којима хришћани остварују своје спасење?
О. Потпуно уништење својих страсти, и као што је речено на почетку катехизиса, достизање светости и општења с Богом.
Господ Исус Христос је предложивши Својим слушаоцима најузвишенију врлину љубави према непријатељима у закључку рекао: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш Небески (Мт. 5, 48).
П. Какав је пут ка постепеном и могућем достизању оваквог савршенства?
О. Двојак: борба с грехом и усвајање врлине и богоопштења.
П. Којим речима Божјим треба да се руководимо у овим подвизима?
О. Забрана грехова се углавном излаже у десет заповести Божјих у Старом Завету, а показивање врлина углавном по девет заповести Јеванђеља.
О заповестима оба Завета уопште
 
П. Шта је заједничко за заповести Старог и Новог Завета, због чега управо у њима треба видети суштину моралног учења које је Бог дао људима?
О. И једне и друге заповести су биле дате устима Божјим, и у посебно свечаним условима, а затим их је Господ Који је говорио пратио још многим допунама и објашњењима.
П. У каквим условима су биле дате заповести Старог Завета?
О. Кад је јеврејски народ који је потекао од Аврама био чудесно ослобођен из египатског ропства, на путу ка земљи која му је била обећана, у пустињи, на гори Синај, Бог је показао Своје присуство у огњу и облаку и дао је закон преко вође Израиљаца Мојсија.
П. У којим условима су биле дате заповести Новог Завета?
О. Господ Исус Христос, попевши се на високу гору, стаде на мјесту равном и много ученика Његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. Који дођоше да Га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. И сав народ тражаше да Га се дотакне; јер из Њега излажаше сила и исцјељиваше их све. И Он подигнувши очи Своје на ученике Своје говораше (Лк. 17-20).
П. Да ли су се слична исцелења дешавала кад је Бог изрекао десет заповести у Старом Завету, на гори Синајској?
О. Напротив, Господ је забранио Мојсију да у то време дозвољава човеку или животињи да дође до подножја, пошто би их иначе сигурно одмах задесила смрт.
П. Да ли заповести Старог Завета представљају само забрану грехова, а Новог Завета – само похвалу врлине?
О. Не, као прво, IV и V заповест Старог Завета садрже у себи прописивање врлина, а затим човеку искрено примање у људско срце забрана Старог Завета и похвала Новог Завета открива и она њима супротна дела и осећања, која се прописују забранама грехова и забрањују се похвалама врлине.
П. Како се назива она сила у човековој души која нам на тај начин објашњава заповести Божије?
О. Она се назива савешћу или унутрашњим законом.
П. Да ли Свето Писмо говори о унутрашњем закону?
О. Апостол Павле каже за незнабошце: Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају (Рим. 2, 15).
П. Због чега је дат још спољашњи закон, ако у људима постоји унутрашњи?
О. Он је дат због тога што људи нису слушали унутрашњи закон и што су проводећи телесан и грехован живот гушили у себи глас духовног закона. Зато је и било потребно подсећати их спољашње на њега, посредством заповести.
Шта ће, дакле, закон? Због гријеха додаде се (Гал. 3, 19).
П. Да ли су синови Старог Завета разумели да само уздржање од грехова не обухвата у потпуности е вољу Божију?
О. Несумњиво је да су разумели, пошто је, кад је Господ упитао књижевника која је главна заповест Мојсијевог закона, која доводи до вечног живота, он одговорио: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом (Лк. 10, 27).
П. Ко је још истим речима одговорио на питање о највећој заповести закона?
О. Сам Господ Исус Христос (в. Мт. 22, 36-40).
П. Да ли су сви људи наши ближњи?
О. Сви, зато што су сви створења једног Бога и потекли су од једног човека. Али јединствни с нама у вери су нам посебно блиски, као деца једног Оца Небеског по вери у Исуса Христа.
П. Какав треба да буде поредак у љубави према Богу, према ближњем и према самом себи.
О. Треба волети себе само ради Бога и делимично ради ближњих; ближње треба волети ради Бога, а Бога треба волети ради Њега Самог и највише. Љубав према себи треба да се приноси на жртву љубави према ближњима, љубав према себи и према ближњима треба да се приноси на жртву љубави према Богу.
Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13).
Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан (Мт. 10, 37).
 
О заповестима Старог Завета
 
П. Да ли се у заповестима Старог Завета могу наћи управо ове две главне заповести?
О. Могу, зато што десет заповести забрањују грехове, који су у супротности с љубаљу према Богу и љубави према ближњем: прве четири заповести се тичу љубави према Богу, а последњих шест – љубави према ближњем.
П. Како су заповести биле предате израиљском народу?
О. Сам Господ их је прво написао на две камене таблице.
П. Из чега се види да се у речима Господњим, које излажу Његов закон, он делио управо на десет главних заповести?
О. Из речи исте оне свештене књиге Изласка, у којој се називају декалогом (в. 2 Мојс. 34, 28); затим се ове заповести дословце понављају у Поновљеним законима (в. 5 Мојс. 5), где је речено да су таблице с декалогом по заповести Божијој биле заувек стављене у Ковчег Завета, који је био главна светиња народа Божијег.
П. Како гласе ове заповести?
О. 1) Ја сам Господ Бог твој, Који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога. Немој имати других Богова уза Ме.
2) Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити.
3) Не узимај узалуд имена Господа Бога својега; јер неће пред Господом бити прав ко узме име Његово узалуд.
4) Сјећај се дана од одмора да га свјеткујеш. Шест дана ради, и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему.
5) Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти да Господ Бог твој.
6) Не убиј.
7) Не чини прељубе.
8) Не кради.
9) Не сјведочи лажно на ближњега својега.
10) Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега, ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега (2 Мојс. 20, 1-17).
П. Ако су ове заповести дате израиљском народу, да ли и ми треба да поступамо по њима?
О. Треба, зато што су оне у својој суштини исти онај закон, који је по речима апостола Павла, написан у срцима свих људи, да би сви поступали по њему.
П. Да ли је Исус Христос учио да се поступа по десет заповести?
О. Он је заповедао да се ради задобијања вечног живота сачувају заповести и учио је да се разумеју и испуњавају савршеније него што су их људи пре Њега схватали (в. Мт. 19, 17; 5).
 
О првој заповести
 
П. Шта значе речи: Ја сам Господ, Бог твој?
О. Овим речима Бог као да указује на Самог Себе човеку и стога му заповеда да спознаје Господа Бога.
П. Које посебне дужности се могу извести из заповести да се спознаје Бог?
О. 1) Треба да се учимо богопознању као најважнијем од свих знања.
2) Треба приљежно да слушамо поуку о Богу и о Његовим делима у цркви, а такође побожне разговоре о томе ван храма.
3) Треба да читамо или да слушамо књиге које уче богопознању: као прво, Свето Писмо, као друго, дела светих отаца.
П. Шта се забрањује речима: немој имати других богова уза Ме?
О. 1) Безбожност или неверје, кад људи, које псалмопевац праведно назива безумницима, желећи да се избаве од страха од суда Божијег говоре у свом срцу нема Бога (Пс. 13, 1) или кад признајући да Бог постоји, не верују Његовом провиђењу и откровењу.
2) Јерес, кад људи с учењем вере мешају мишљења кој су у супротности с Божанственом истином.
3) Раскол, односно самовољно одступање од јединства богопоштовања и од Православне Католичанске Цркве Божије.
4) Богоодступништво, кад се људи одричу истините вере због страха од људи или због светске користи.
5) Очајање, кад се уопште не надају да ће од Бога добити благодат спасења.
6) Чаробњаштво, кад остављајући веру у силу Божију, верују тајним и углавном злим силама твари и посебно злих духова и труде се да њима делују.
7) Сујеверје, кад верују да нека обична ствар наводно има Божанску силу и кад се уздају у њу уместо у Бога или је се боје; као што на пример, верују старој књизи и мисле да се могу спасити само по њој, а не по новој, иако нова садржи исто учење и исто богослужење.
8) Човекоугађање, кад угађају људима тако да због тога не маре за угађање Богу.
9) Уздање у човека кад се неко узда у своје способности и снаге или друге људе, а не у милост и помоћ Божију.
П. Због чега треба мислити да су човекоугађање и уздање у човека у супротности с првом заповеђу?
О. Зато што је човек којем угађамо или у којег се уздајемо до заборављања Бога на известан начин за нас бог уместо Бога истинитог.
П. Како Свето Писмо говори о човекоугађању?
О. Апостол Павле каже: Кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10).
П. Шта Свето Писмо каже о уздању у човека?
О. О томе говори Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово (Јер. 17, 5).
П. Како Свето Писмо учи о сујеверју, и посебно о чаробњаштву и призивању мртвих?
О. И једно и друго се сматра тешким грехом и Мојсијев закон заповеда да се каменује мушкарац или жена који призивају мртве или врачају (в. 3 Мојс. 20, 27; уп. 5 Мојс. 18, 11); чаробњаштво су разобличавали пророци Исаија, Језекиљ и други.
П. Да ли постоји упозорење на сујеверје у Новом Завету?
О. Апостол Павле пише Тимотеју: Одгајен ријечима вјере и добром науком којој си сљедовао. А поганих и бапских прича клони се и вјежбај се у побожности (1 Тим. 4, 6-7).
 
О другој заповести
 
П. Шта је то кумир о којем се говори у другој заповести?
О. У самој овој заповести је објашњено да је кумир или идол изображење неке небеске или земаљске твари, или онога што живи у води, којој се људи клањају и служе јој уместо Богу.
П. Шта забрањује друга заповест?
О. Забрањује клањање идолима као умишљеним божанствима или као изображењима лажних богова.
П. Да ли се на тај начин забрањује да се имају било каква свештена изображења?
О. У овој заповести нема такве забране, јер је исти овај Мојсије, преко којег је Бог дао заповест која забрањује кумире, истовремено добио од Бога заповест да у Скинију, покретни јеврејски храм, стави златна свештена изображења Херувима и притом у унутрашњем делу храма, у који је народ долазио да се поклони Богу.
П. Због чега је овај пример битан за Православну Хришћанску Цркву?
О. Због тога што он објашњава правилност употребе светих икона у Православној Цркви.
П. Шта је икона?
О. Ова реч је грчког порекла и значи „образ„, или „изображење„. У Православној Цркви се овим именом називају свештена изображења Бога, Који се јавио у телу, Господа нашег Исуса Христа, Његове Пречисте Мајке и Његових светаца.
П. Да ли је употреба светих икона сагласна с другом заповешћу?
О. Она не би била сагласна с њом само у случају кад би неко почео да их боготвори. Није нимало у супротности с овом заповешћу поштовати иконе као свештена изображења и употребљавати их за побожно сећање на дела Божија и Његове свеце, јер су у овом случају иконе књиге, које су написане ликовима и стварима уместо словима (в. Григорије Велики, свети. Писмо 9 епископу Серену Марсељском).
П. Да ли о томе учи Света Црква?
О. Да, она је специјално сазвала Седми Васељенски Сабор, који је утврдио иконопоштовање. За њега су мученички пострадали многи свеци (они се називају иконоборци – мислим да је грешка, ваљда иконопоштоватељи) од јеретика, који су одбацивали поштовање светих икона и светих моштију.
П. У каквом расположењу духа треба пребивати за време поклоњења иконама?
О. Онај ко их гледа умом треба да гледа у Бога и у свеце који су на њима насликани.
П. Како се уопште назива грех против друге заповести?
О. Идолопоклонство.
П. Шта значи духовно идолопоклонство?
О. Вољење твари више него Бога, које обично вуче човека да прекрши свете заповести, а често и ка одступању од вере. Исто овакво прекомерно и бесмислено је поклањање моди и модерним учењима и одступање ради њих од учења истине. На то хришћане упозорава апостол Павле: Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу (Кол. 2, 8). Апостол Јован је то предксзивао: звер која ће бити непријатељ Христу (антихрист и његово учење) биће јака на земљи и поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у књизи живота (Откр. 13, 8).
П. Да ли се они који одбацују иконопоштовање исправно позивају на забрану из књиге Поновљених закона да се Бог слика у облику мушкарца, или жене, или друге твари (в. 5 Мојс. 4, 15-18).
О. Јеврејима, који су били склони идолопоклонству, није био забрањен цео обредни закон, на пример, обрезање и субота, који су укинути су искупљењем Христовим, а наш Спаситељ, понављајући заповести богатом младићу, није поменуо ове речи друге заповести.
П. Али тамо су се помињале само пета, шеста, седма и осма заповест, а да ли је Господ потврђивао прву, трећу, четврту и десету?
О. Јесте: прву као одговор законику на питање која је заповест највећа у закону; трећу кад је учио против заклетве Богом; четврту кад је објашњавао њен смисао исцељујући у суботу; десету разобличавајући помисли о туђој жени и у причи о једнакој плати виноградарима.
П. Како Црква учи о односу Исуса Христа према иконопоштовању?
О. Она свуда проповеда предање о томе како је Исус Христос дао Нерукотворни Образ тако што је обрисао лице убрусом (пешкиром – прим.ред.) и како га је даровао едеском цару Авгарију, који се исцелио од болести кад га је добио. У сећање на овај догађај од давнина је установљен празник Нерукотворног Образа (16. / 29. август).
 
О трећој заповести
 
П. Како се дешава то да се име Божије изговара узалуд?
О. Оно се узалуд узима бескорисним и испразним у разговорима, а тим пре кад се изговара лажљиво или с нарушавањем свештеног страха.
П. Који грехови се забрањују трећом заповешћу?
О. 1) Богохуљење или дрске речи против Бога.
2) Роптање против Бога или жалбе на Његово провиђење.
3) Светогрђе, кад се свештени предмети користе на шалу или на поругу.
4) Непажљивост у молитви.
5) Лажна заклетва, кад се заклетвом тврди оно што не постоји.
6) Преступање заклетве, кад се не испуњава исправна и законита заклетва.
7) Кршење завета датих Богу.
8) Заклињање Богом или лакомислена употреба заклетве у обичним разговорима.
П. Да ли у Светом Писму постоји посебна забрана заклињања Богом у разговорима?
О. Спаситељ каже: А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом, јер је пријесто Божији… Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је (Мт. 5, 34, 37).
П. Да ли се на тај начин забрањује и свака заклетва у јавним пословима?
О. Апостол Павле каже: Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва као јемство. Зато и Бог, желећи да насљедницима обећања што поузданије покаже неизмјенивост Своје одлуке, послужи се заклетвом (Јевр. 6, 16-17).
Из овога треба закључити да ако је сам Бог ради истинског уверавања употребио заклетву, тим пре је нама дозвољено и треба да у потребним случајевима, по захтеву законите власти, употребимо заклетву, са свештеним страхом и чврстом намером да је нипошто не кршимо.
П. Да ли су свети Анђели и свети апостоли користили заклетву?
О. У Апокалипси је свети Јован видео Анђела, који закле се Оним Који живи у вијекове вијекова, Који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена више бити неће (Откр. 10, 6). Апостол Павле је више пута у својим посланицама призивао Бога ради сведочења истинитости својих речи, на пример: Бог ми је свједок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа (Флп. 1, 8).
П. У којим случајевима се допушта заклетва?
О. Потврђивање заклетвом – кад је неопходно да се ради општег добра учврсти поверење у сведочанство човека, на пример, на суду; а обећање са заклетвом, кад осим тога треба укрепити човекову вољу у добру и истини да он не би одступао од ње, сећајући се да у том случају неће бити само лажљивац, већ и преступник заклетве. Таква је заклетва приликом примања црквених дужности, почевши од епископа, као и војних и цивилних.
 
О четвртој заповести
 
П. Због чега се заповеда да се седми, а не неки други дан посвећује Богу?
О. Зато што је Бог шест дана стварао свет, а седмог се одмарао од дела стварања.
П. Да ли се у Хришћанској Цркви слави субота?
О. Не слави се као савршени празник, али се у сећање на стварање света и трајање првобитног празновања разликује од осталих дана по блажем посту.
П. Како се у Хришћанској Цркви испуњава четврта заповест?
О. Такође се на сваких шест дана слави седми дан, само не последњи од седам дана или суботе, већ први дан сваке седмице, или недеља.
П. Од када се слави недеља?
О. Од самог времена Христовог васкрсења.
П. Да ли се у Светом Писму помињање да су људи славили недељу?
О. У књизи Дјела апостолских помиње се сабрање ученика, односно хришћана у „једину от субот“, односно у први дан недеље или недељу, ради преламања хлеба односно ради савршавања тајне Причешћивања (в. Дап. 20, 7). Код апостола и јеванђелисте Јована у Апокалипси се такође помиње дан недељни, односно недеља (в. Откр. 1, 19).
П. Да ли под називом седмог дана или суботе треба подразумевати још нешто?
О. Као што су се у Старозаветној Цркви под називом суботе подразумевали и други дани установљени за славље или за пост, као на пример, празник Пасхе, дан очишћења, тако и у Хришћанској Цркви треба запазити да су и осим недеље и других дана у славу Божију и у част Пресвете Богородице и осталих светаца, установљени празници и постови (в. Православно Исповедање. Д. 3. Питање 60. Д. 1. Питање 88).
П. Дакле, четврта заповест Старог Завета не садржи забрану греха, већ прописивање побожности?
О. Она садржи и једно и друго у Библији; овде је она била изложена скраћено, а њено потпуно излагање гласи: Сјећај се дана од одмора да га светкујеш. Шест дана ради, и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим. Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га (2 Мојс. 20, 8-11).
П. Сврставајући учење о врлини молитве у заповести блаженства, наведите овде оне спољашње разлике које Новозаветна Црква прописује хришћанима у дане празника.
О. Као прво, тих дана не треба радити или обављати светске и овоземаљске послове; као друго, треба их свето чувати, односно употребљавати на дела света и духовна, у славу Божију.
П. Због чега је забрањено радити на дане празника?
О. Да би се они неометано могли употребити за света и богоугодна дела.
П. Шта заправо доликује чинити на дане празника?
О. 1) Ићи у цркву ради заједничког богослужења и поучавања у речи Божијој.
2) Такође се и ван храма треба бавити молитвом, читањем или душекорисним беседама.
3) Посвећивати Богу део свог имања и користити га за потребе Цркве и оних који у њој служе и за доброчинство према сиромашнима, посећивати болеснике и затворенике у тамницама и чинити друга дела хришћанске љубави.
П. Али зар таква дела не треба чинити и радним данима?
О. Добро је ко то може да чини. А онај кога спречава посао треба бар празничне дане да освећује оваквим делима. А молити се треба обавезно сваког дана ујутру и увече, пре ручка и вечере и после њих и по могућству, приликом започињања и завршетка сваког посла.
П. Шта треба мислити о онима који на празнике дозвољавају себи нескромне игре и позориште, светске песме, неуздржаност у јелу и пићу?
О. Овакви људи веома вређају светост празника. Ако невини и за пролазни живот корисни послови не доликују светим данима, тим пре им не доликују бескорисна, телесна и порочна дела.
П. Кад четврта заповест говори о шестодневном делању, да ли она осуђује људе који ништа не раде?
О. Без сумње осуђује оне који се у обичне дане не баве пословима који доликују њиховом звању, већ проводе време у доконости и расејаности.
П. Којој казни Црква подвргава оне који не долазе на молитву и не поштују свете постове?
О. За прве Апостолска правила заповедају: изопштити из Цркве хришћанина који немајући оправдан разлог три недеље узастопно није био на Светој литургији; за друге је Шестим Васељенским Сабором утврђено: они који не посте средом и петком и у току Свете Четрдесетнице одлучују се од Светог Причешћа на две године.
П. Шта треба одговарати онима који негирају пост, који кажу да Исус Христос наводно није установио постове?
О. Да говоре неистину пошто је Господ за Своје следбенике рекао: него ће доћи дани када ће бити отет од њих женик, и онда ће постити (Мт. 9, 15). Зато хришћани посте средом и петком – у дане издаје и Христове смрти.
П. Који су још постови одређени за хришћане?
О. Велики, апостолски, Успенски и Божићни пост, као и дан Усековања главе светог Јована Крститеља и дан Ваздвижења Часног и Животворног Крста Господњег.
П. Да ли је Господ обећао крунисање подвига поста у овом веку и будућем?
О. Обећао је рекавши за искрен пост: Отац твој Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 18); Кад су ученици упитали Господа због чега нису могли да истерају демона из младића који је био доведен код њих Он је одговорио: за невјеровање ваше… А овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17, 20-21); из ових Христових речи је очигледно да пост и молитва умножавају веру хришћанина и дају му власт над нечистим духовима.
 
О петој заповести
 
П. Дакле, пета заповест се не састоји од забране, већ од савета и заповести?
О. Потпуно тачно; на то указује апостол Павле понављајући је: Поштуј оца својега и матер; ово је прва заповијест с обећањем (Еф. 6, 2).
П. Зашто је ову заповест Господ изложио другачије од осталих заповести?
О. Зато што се она лако испуњава, пошто је и природна људскост по самој својој природи испуњава; чак и животиње гаје везаност и послушност према оцу и мајци. Зато и прекршиоци ове заповести поступају „горе од стоке“.
П. Колико тешко греше прекршиоци ове заповести?
О. Толико тешко да Господ истом приликом у којој је дао 10 заповести каже: Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби (2 Мојс. 21, 17).
На ове речи Господ Исус Христос подсећа фарисеје, који су ослабили значење заповести (в. Мт. 15, 6).
П. Које посебно дужности прописује пета заповест у односу према родитељима, под општим називом поштовања према њима?
О. 1) Треба их волети и односити се према њима с поштовањем.
2) Треба им се повиновати.
3) Бринути се о њима за време болести и старости.
4) После њихове смрти, исто као и за живота, молити се за спасење њихових душа и верно испуњавати њихове завете који нису у супротности са законом Божјим (в. 2 Мак. 12, 43-44; Јер. 35, 18-19; Јован Дамаскин, преподобни. Беседа о преминулима).
П. Због чега је пре свега заповести о поштовању родитеља додато обећање среће и дугог живота?
О. Да би се очигледном наградом људи јаче подстакли да испуне ову заповест на којој се заснива поредак, као прво, породичног, а затим и сваког друштвеног живота.
П. На који начин се испуњава ово обећање?
О. Примери древних патријараха или праотаца показују да Бог даје посебну силу родитељском благослову (в. 1 Мојс. 27). Благослов оца утврђује домове деце (Сир. 3, 9). Бог, по Свом премудром и праведном провиђењу посебно чува живот и уређује срећу оних који поштују родитеље на земљи; а као савршену награду савршеној врлини дарује бесмртни и блажени живот у небеској отаџбини.
П. Ако ова заповест има у виду учвршћивање породице, каква се још љубав и верност у њој подразумевају?
О. Брачна.
П. Шта Свето Писмо говори о дужностима мужа и жене?
О. Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу (Еф. 5, 25).
Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је Спаситељ тијела (Еф. 5, 22-23).
П. Зашто се у заповести у којој се прописује љубав према ближњима пре свега помињу родитељи?
О. Зато што су нам родитељи природно најближи.
П. Да ли у петој заповести под именом родитеља треба подразумевати још некога?
О. Треба подразумевати оне који се у разним односима заступају за нас уместо родитеља.
П. Ко се заступа за нас уместо родитеља?
О. 1) Пастири и духовни учитељи, зато што нас они учењем и тајнама рађају за духовни живот и у њему васпитавају, због чега се и називају духовним оцима. Апостол Павле пише: Ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (1 Кор. 4, 15).
2) Они који управљају нашом отаџбином, посебно ако имају царски чин у којем се освећују кроз тајну Миропомазања.
3) Старији по годинама.
4) Учитељи и васпитачи.
5) Начелници у разним областима.
П. Шта Свето Писмо говори о повиновању властима?
О. Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе (Рим. 13, 1-2).
Бој се Господа, сине мој, и цара, и не мијешај се с немирницима (Прич. 24, 21).
Бога се бојте, цара поштујте (1 Петр. 2, 17).
П. Шта Свето Писмо говори о поштовању према пастирима и духовним учитељима?
О. Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи (Јевр. 13, 17).
П. Да ли у Светом Писму постоји посебан пропис о томе да треба поштовати старије по годинама:
О. Пред сиједом главом устани, и поштуј лице старчево, и бој се Бога својега (3 Мојс. 19, 32).
П. Шта Свето Писмо прописује о обавезама према разним начелницима?
О. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част (Рим. 13, 7).
П. Шта Свето Писмо каже о потчињености слуга господарима?
О. Слуге, будите покорни са сваким страхом господарима, не само добрима и благима него и грубима (1 Петр. 2, 18).
П. Ако Свето Писмо налаже дужност према родитељима, да ли такође прописује дужност према деци?
О. Оно прописује дужност и према деци, у складу са звањем родитеља.
И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф. 6, 4).
П. Шта Свето Писмо каже о дужности пастира према духовној пастви?
О. Чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду (1 Петр. 5, 2-3).
П. Шта Свето Писмо каже о дужности претпостављених и господара?
О. Господари, правду и једнакост указујте робовима, знајући да и ви имате Господа на небесима (Кол. 4, 1).
П. Како треба поступити ако би се десило да родитељи или начелници захтевају нешто супротно вери или закону Божијем?
О. Тада им треба рећи, као што су апостоли рекли јеврејским старешинама: судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога (Дап. 4, 19). И треба претрпети за веру и закон Божји све, ма шта да уследи.
 
О шестој заповести
 
П. Шта се забрањује шестом заповешћу?
О. Убиство или одузимање живота ближњем, на било који начин.
П. Који случајеви могу да се односе на безаконо убиство?
О. Осим непосредног убиства било којим оруђем, у овај злочин могу спадати следећи и слични случајеви:
1) Кад судија осуђује туженог за којег му је познато да је невин.
2) Кад неко крије или ослобађа убицу и тиме му даје прилику за нова убиства.
3) Кад је неко могао да избави ближњег од смрти, али га не избавља, као на пример, ако богаташ допушта да сиромах умре од глади.
4) Кад неко прекомерним радом и суровим казнама исцрпљује потчињене и тако убрзава њихову смрт.
5) Кад неко неуздржањем или другим пороцима скраћује сопствени живот.
П. Какво мишљење треба имати о самоубиству?
О. Оно је најзаконопреступније од убистава. Јер, ако је супротно природи убити другог човека, који нам је сличан, још је противније природи убити самог себе. Наш живот не припада нама, као својина, већ Богу, Који га је дао.
П. Какво мишљење треба имати о двобојима ради решавања приватних спорова?
О. Пошто је разрешавање приватних спорова ствар власти, а уместо тога учесник у двобоју се одлучује на дело у којем очигледна смрт предстоји и њему и супарнику, у двобоју се садрже два ужасна злочина: убиство и самобуство.
П. Да ли осим телесног убиства постоји духовно убиство?
О. Врста духовног убиства је саблазан, кад неко ближњег развраћа у неверје или безакоње, и тиме подвргава његову душу духовној смрти.
Спаситељ каже: а који саблазни једнога од ових малих који вјерују у Мене, боље би му било да објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт. 18, 6).
П. Да ли постоје још неки облици тананих убистава?
О. У овај грех у извесној мери спадају сва дела и речи који су супротни љубави и неправедно ремете мир и безбедност ближњег, и напокон, унутрашња мржња против њега, чак и ако се она не открива.
Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица (1 Јн. 3, 15).
П. Ако је убиство греховно као израз мржње, да ли је оно допустиво кад се не извршава због мржње, већ из других побуда?
О. Оно је за осуду, јер тада изражава самовољу, на коју људи нису добили дозволу од Господа.
П. Али, да ли се заповеђу „не убиј“ забрањује рат или смртна казна?
О. Заповешћу се забрањује само убиство због мржње или по самовољи, пошто наставак речи Господњих после декалога заповеда да се смрћу казне не само убице, већ и они који псују оца или мајку, чак и они људи који су држали вола, за којег се знало да је бодљив ако убије човека (в. 2 Мојс. 21).
П. Да ли се хришћанима дозвољава да учествују у рату?
О. Иако је рат велико зло, одбијање појединаца или друштава да учествују у њему изазива још веће зло, пошто је узрок међусобног рата, како сведочи историја и савременост.
П. Шта треба мислити о смртној казни кроз коју се злочинцу често одузима могућност да се покаје за свој греховни живот?
О. Смртна казна је такође велико зло, али се она дозвољава у случајевима кад представља једино средство да се зауставе многобројнија убиства, на пример за време војне побуне.
П. Да ли постоји јасно исказано суђење о рату?
О. У канонској посланици светитеља Атанасија Великог Амуну Монаху изречене су сличне мисли о рату.
П. Шта треба мислити о нехотичном убици? Зашто се њему даје црквена епитимија?
О. Зато што није предузео мере предострожности да избегне могућност несреће која се десила.
П. Али он понекад за то није крив?
О. Тада добија мању епитимију како би испитао своју савест да ли је Бог допустио да се несрећа деси због његових пређашњих грехова.
 
О седмој заповести
 
П. Шта се забрањује седмом заповешћу?
О. Блудна дела.
П. Које врсте грехова се забрањују под називом блудних дела?
О. 1) Блуд или неуредна телесна љубав међу људима који нису у браку.
2) Прељуба, кад човек који се налази у браку незаконито упућује брачну љубав трећим лицима.
3) Инцест, кад се савезом сличним брачном, сједињују блиски рођаци.
4) Рукоблудије, или онанија кад се људи овом греху препуштају насамо.
П. Како Спаситељ учи да се размишља о блудним делима?
О. Он је рекао: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28).
П. На шта треба пазити да се не би пало у танану, унутрашњу прељубу?
О. Треба избегавати све што у срцу може да пробуди нечиста осећања као што су: сладострасне песме, игре, псовке, нескромне игре и шале; нескромни призори, читање књига у којима се привлачно описује нечиста љубав. Човек треба да се труди да живи по Јеванђељу и да не гледа оно што га саблажњава.
А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тијело твоје да буде бачено у пакао (Мт. 2, 29).
П. Зар заиста треба да ископа око које га саблажњава?
О. Не треба да га ископа руком, већ вољом. Онај ко је чврсто одлучио да не гледа оно што га саблажњава већ је ископао себи око које га саблажњава.
П. Из чега се види да Црква тако схвата Христове речи, а не буквално?
О. Из тога што она по канонским правилима на извесно време изопштава оне који су сами себе ушкопили, а затим, кад прими покајника, не дозвољава му да ступи у клир.
П. Које побуде Свето Писмо даје за то да се избегава блуд и живи целомудрено?
О. Оно заповеда да чувамо своја тела у чистоти, зато што су она удови Христови и храмови Светог Духа, и да напротив блудник греши против сопственог тела, односно развраћа га, заражава болестима и оштећује чак и своје душевне способности као што су: уобразиља и сећање (в. 1 Кор. 6, 15, 18-19).
 
О осмој заповести
 
П. Шта се уопште забрањује осмом заповешћу?
О. Крађа, или присвајање на неки други начин онога што припада другима.
П. Који посебни грехови се забрањују осмом заповешћу?
О. Главни су:
1) Пљачка или одузимање туђе ствари јавно, насиљем.
2) Лоповлук или узимање туђе ствари тајно.
3) Превара, или присвајање нечег туђег лукавством, кад се на пример, даје лажни новац уместо правог, лоша роба уместо добре, кад се уз помоћ лажне ваге или мере не даје све што је продато, кад се крије своје имање да се не би платили дугови, кад се не испуњавају обавезе по условима или тестаментима; кад се крије кривац у крађи и на тај начин ближњи лишава задовољења.
4) Крађа светиње, или присвајање онога што је посвећено Богу и што припада Цркви.
5) Духовна крађа светиње, кад једни дају, а други узимају свештене дужности не по достојанству, већ због користољубивости.
6) Мито, кад узимају мито од потчињених или тужених и због користољубивости унапређују недостојне, оправдавају кривце, тлаче невине.
7) Џабалебарење, кад добијају плату за дужност или плату за посао, али дужност или посао не обављају и тако краду и плату, надокнаду и корист коју би радом могли да допринесу друштву или ономе за кога је требало да раде; такође, кад они који имају снаге да се хране радом уместо тога живе од милостиње.
8) Зеленаштво, кад под маском неког права, али у ствари с кршењем праведности и човекољубља претварају у своју корист туђу сопственост или туђи рад, чак и саме несреће ближњих; на пример, кад зајмодавци оптерећују дужнике каматом, кад власници исцрпљују оне који од њих зависе прекомерним порезима или радом, кад за време глади продају хлеб по превисокој цени.
П. До каквог греха су користољубивост и ситан лоповлук довели Јуду Искариота?
О. До издаје свог Божанског Учитеља, после чега га је обузело очајање, које се завршило самоубиством.
 
О деветој заповести
 
П. Шта се забрањује деветом заповешћу?
О. Лажно сведочење против ближњег, као и свака лаж.
П. Шта се забрањује под називом лажног сведочанства?
О. 1) Лажно сведочење на суду, кад се на суду против некога сведочи, он оптужује или на њега жали лажно.
2) Лажно сведочење осим суда, кад се неко клевеће иза леђа или кад се неко неправедно грди у лице.
П. Да ли је дозвољена лаж приликом које не постоји намера да се нашкоди ближњем?
О. Није дозвољена, зато што није у складу с љубављу и поштовањем према ближњем и није достојна човека, а тим пре хришћанина као оног ко је створен за истину и љубав.
Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме (Еф. 4, 25).
 
О десетој заповести
 
П. Шта се забрањује десетом заповешћу?
О. Жеље, супротне љубави према ближњем, и што је нераскидиво са жељама, помисли, супротне овој љубави.
П. Зашто се не забрањују само рђава дела, већ и рђаве жеље и помисли?
О. Као прво, зато што је душа кад у њој постоје рђаве жеље и помисли, већ нечиста пред Богом и није Га достојна, као што каже Соломон: Мрске су Господу мисли зле, а бесједе чистијех миле су (Прич. 15, 26). И зато се треба чистити и од ових унутрашњих нечистота, као што учи апостол: …очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2 Кор. 7, 1).
Као друго, зато што за спречавање греховних дела треба гушити греховне жеље и помисли из којих се, као из семена, рађају греховна дела, као што је речено: из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19).
П. Кад се забрањује да се жели било шта што има ближњи која се страст на тај начин забрањује?
О. Завист.
П. Шта се забрањује речима: не пожели жене ближњег твог?
О. Забрањују се сладострасне мисли и жеље, односно унутрашња прељуба.
П. Шта се забрањује речима: не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега, ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега?
О. Забрањују се користољубиве и властољубиве мисли и жеље.
П. Зашто је то посебно греховно?
О. Зато што открива човекову пристрасност према земаљском задовољству и равнодушност према духовном усавршавању и непокорност Промислу, који је нашем ближњем даровао бољи положај од нас.
П. Које невоље и злочини у свету су били последица зависти?
О. Као прво, грехопад и смрт свих људи, а као друго, богоубиство, односно предавање на смрт Господа Исуса Христа од стране Његових непријатеља.
П. Како о томе сведочи Свето Писмо?
О. По зависти ђавола ушла је смрт у свет, – каже Премудри (Прем. 2, 24). Јеванђеље о управитељу Јудеје Пилату каже: знадијаше да су Га (тј. Христа) из зависти предали првосвештеници (Мк. 15, 10).
П. Која несрећа је била плод зависти у новије време?
О. Бунт или револуција 1917. године са свим својим ужасним последицама: убиствима, пљачкама, међусобицама и богоборачким крађама светиње, богохулствима и светогрђем.
 
О заповестима Новог Завета
 
П. Које су заповести Новог Завета:
О. Девет следећих:
1. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско;
2. Блажени који плачу, јер ће се утјешити;
3. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;
4. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;
5. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани;
6. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;
7. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;
8. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.
9. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због Мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас (Мт. 5, 3-12).
П. Шта треба приметити о свим овим изрекама како би се оне правилно разумеле?
О. Господ је у овим речима понудио учење о достизању блаженства, као што Јеванђеље и каже: отворивши уста Своја (Мт. 1, 2). Али, пошто је био кротак и смирен срцем, Он Своје учење није понудио заповедајући, већ називајући блаженима оне који га буду испуњавали. Зато у свакој изреци о блаженствима треба разматрати: као прво, учење или заповест, као друго, похвалу, или обећање награде.
П. Да ли су новозаветним заповестима укинуте старозаветне?
О. Напротив, осим наведена два облика самог испуњавања друге и четврте заповести, односно увођења иконопоштовања и недеље, хришћани су били дужни да испуне сав закон декалога.
П. Шта о томе говори Господ?
О. Не мислите да сам дошао да укинем закон или пророке; нисам дошао да укинем него да испуним (Мт. 5, 17).
П. Чиме је осим сопствене кротости Господ могао да се руководи нудећи Своје заповести не у виду забране или наредбе, већ у виду похвале?
О. Тиме што је лепота наведених врлина толико сродна с људским срцима да ће они, кад чују за то, сами бити подстакнути на то да иду спасоносним путем блаженства. У овом смислу апостол Јаков закон Новог Завета назива законом слободе (в. Јак. 1, 25).
П. Да ли су постојала предсказања о овом новом закону слободе у Старом Завету?
О. О њему су пророци више пута предсказивали, почевши од Мојсија, али најјасније пророк Јеремија: Него ово је завјет што ћу учинити с домом Израиљевијем послије овијех дана, говори Господ: метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њихову написаћу га, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ (Јер. 31, 33).
П. Да ли су заповести блаженства изложене у једном од четири Јеванђеља?
О. Не, него у два, у Јеванђељу по Матеју и Јеванђељу по Луки.
О. Где су ове речи прецизније изложене?
П. Црква верује да се речи Божије излажу подједнако тачно у свим светим књигама и да је Господ рекао све како су јеванђелисти записали, само што су једни јеванђелисти записали једне речи Господње, а други – друге.
П. Како то схватити?
О. Господње учење није могло имати облик једном изговорених речи: Он је говорио у огромној гомили народа, и наравно, Он је као учитељ пред ученицима неколико пута понављао исту мисао, објашњавајући је и мењајући је ради лакшег разумевања простих људи, који су Његове речи прекидали питањима.
П. Да ли је за нас зачуван запис неке Христове беседе с њеним понављањима и објашњењима?
О. Сачуван је и то не један: таква је, на пример, Његова опроштајна беседа с ученицима, која је прекидана њиховим питањима и Његовим доказима и објашњењима.
 
Услови за испуњавање заповести блаженства:
 
1) Молитва.
П. Које је главно средство за укрепљивање себе у следовању за врлинама које су изложене у заповестима блаженства?
О. Ово средство је молитва. Она 1) обнавља у нама созерцање лепоте и пожељности врлина и 2) привлачи благодат Божију која помаже да се она достигне.
П. Постоје ли сведочанства речи Божије о томе да је молитва средство за стицање благодати која помаже?
О. Сам Исус Христос с молитвом сједињује наду да ћемо добити оно што желимо, што год заиштете (од Оца) у име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину (Јн. 14, 13).
П. Шта је молитва?
О. Узношење ума и срца према Богу, које се огледа у човековој речи која је са страхопоштовањем упућена Богу.
П. Шта треба да ради хришћанин узносећи ум и срце ка Богу?
О. Као прво, да Га прославља због Његових Божанских савршенстава; као друго, да Му благодари за Његова доброчинства; као треће, да Га моли за своје потребе. Из овога проистичу три главне врсте молитава: славословље, благодарење, молбе.
П. Да ли је могуће молити се без речи?
О. Могуће је умом и срцем. Пример за ово може се видети у Мојсију пре преласка кроз Црвено море (в. 2 Мојс. 14, 15).
П. Да ли оваква молитва има посебан назив?
О. Она се назива духовном, или умном и срдачном, једном речју, унутрашњом молитвом: пошто се, напротив молитва која се изговара речима и прати другим знацима страхопоштовања назива се усменом или спољашњом.
П. Да ли спољашња молитва може бити без унутрашње?
О. Може, кад неко речи молитве изговара без пажње и усрдности.
П. Да ли је само спољашња молитва довољна за добијање благодати?
О. Не само да није довољна за добијање благодати, него напротив, само спољашња молитва без унутрашње гневи Бога.
Сам Бог изражава негодовање против овакве молитве: Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповијестима људским (Мт. 15, 8-9).
П. Да ли је довољна само унутрашња молитва без спољашње?
О. Не, није довољна. Пошто имамо душу и тело треба да прослављамо Бога у телима нашим и у душама нашим, који су Божији, јер је природно да од сувишка срца говоре уста. Господ наш Исус Христос био је духован у највећој мери, али је и Он Своју духовну молитву изражавао и речима и побожним покретима тела, на пример, усмеравањем погледа ка небу, а понекад преклањањем колена и лица не земљу (в. 1 Кор. 6, 20; Мт. 12, 34; Јн. 17, 1; Лк. 22, 41; Мт. 26, 39).
П. Како достићи то да молитва не буде само словесна већ и срдачна?
О. Свети оци, који су предавали врло детаљна и опширна руководства за молитву, објашњавају да је главно правило молитве – усредсређивати пажњу на сваку мисао и на сваку реч молитве и обуздавати своју мисао од расејавања на предмете са стране.
П. Да ли оци саветују да се за време молитве напрежу и сопствена осећања?
О. Напротив, они то забрањују: осећања се не смеју напрезати, она ће се сама по себи појавити приликом усредсређености пажње, а ако неко покушава да напиње осећања, на пример, умилења или страха, вара се, јер у ствари производи само телесну напетост (дисања или куцања срца) и затим, погрешно га схватајући као полет светог осећања, пада у самообману или прелест.
П. Да ли човек може много да се моли?
О. Што више, тим је то спасоносније: Господ, Којем ништа није било потребно, проводио је у молитви по читаве дане. Затим каза им пак и причу како треба свагда да се моле и да не клону (Лк. 18, 1). Господ је Своју причу о неправедном судији и упорној молитвеници завршио речима: Чујте шта говори неправедни судија! А зар Бог неће одбранити изабранике Своје који Му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати? (Лк. 18, 6-7)
Исту ову поуку о упорној молитви Господ наводи пре него што је Својим ученицима дао Своју молитву Оче наш, наводећи пример човека који спава и којег је друг пробудио испуњава његову молбу за то да му позајми хлеб за госта – и завршио је ову причу речима: Ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба (Лк. 11, 8).
П. Како онда схватити Христове речи на које воле да се позивају они које оптерећују дуге молитве: а када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од Њега (Мт. 6, 7-8).
О. Овде се не осуђује дуготрајност молитве, већ молитва за мноштво предмета, с детаљним набрајањем овоземаљских и домаћих потреба што се види и из даљих Христових речи: Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од Њега (Мт. 6, 8).
П. Шта треба чинити ако поред пажљиве и усредсређене молитву наше срце остаје суво и туђе умилењу?
О. Свети оци нас уче да треба стрпљиво пребивати у подвигу честе молитве: умилење је дар благодати Божије и ако га Господ понекад не шаље ономе ко се моли то је због тога да би смирио његово срце, да би га задржао да не падне у гордост и подстакао да размисли да ли има грехове за које се још није покајао пред Богом.
П. Која се још разлика запажа у заповестима блаженства у поређењу са заповестима Старог Завета осим самог начина њиховог излагања?
О. Мојсијев декалог говори пре свега о човековим поступцима, а Христова блаженства – о сталним расположењима његове душе, односно хвале се врлине и тиме осуђују страсти.
П. Шта је страст?
О. Стална наклоност човека према овом или оном греху, премда се она и не осећа увек.
П. Да ли се страсти лако одсецају?
О. Цео живот хришћанина треба да се одвија у борби са страстима и у њиховом гушењу.
П. Одакле се још види да у Божјим очима не вреде толико добри поступци сами по себи колико добре наклоности душе или врлине?
О. Из следећих речи апостола Павла: А плод духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање. За такве нема закона (Гал. 5, 22-23).
А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите; Што и научисте, и примисте и чусте и видјесте на мени, оно чините, и Бог мира биће с вама (Флп. 4, 8-9).
П. Дакле, ако Бог цени нашу наклоност, а не само дела, да ли ће достићи спасење хришћанин који испуњава спољашња дела декалога, али има тврдокорно срце?
О. Не, о овоме јасно проповеда апостол: И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1 Кор. 13, 3).
П. Али, може ли се из овога закључити да за спасење нису потребни подвизи и добра дела? Да ли хришћанин може да има љубав Божију, немајући и спољашња добра дела?
О. Оваква љубав није истинита, јер је истинска љубав изражена у подвизима и они је одржавају. Апостол Јован пише: Јер ово је љубав Божија – да заповијести Његове држимо (1 Јн. 5, 3), и не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином (1 Јн. 3, 18).
Исто је говорио и сам Господ Исус Христос: Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21).
П. Дакле, ко је у праву у познатом богословском спору: да ли они који кажу да се хришћани спасавају вером или они који тврде да се спасавамо вером и добрим делима?
О. Ни једни, ни други. Хришћанин се приближава Богу и спасењу светим расположењем душе или врлинама; вера је неопходан услов за њих, а спољашњим добрим делима се ово расположења или настројења и откривају и подржавају.
Али само пребивање светих осећања у хришћанину, као и њихово узрастање остварују се у наведеним условима благодати Божије, која му се дарује и умножава у њему врлине наведене у заповестима блаженства.
П. Дакле, шта треба да чини хришћанин да не би погрешно спољашње подвиге сматрао за саму благодатну врлину?
О. Да пази на себе, односно да испитује своју савест.
 
О првој заповести блаженства
 
П. Која је прва заповест Господња за достизање блаженства?
О. Они који желе блаженство морају бити сиромашни духом.
П. Шта значи бити сиромашан духом?
О. Значи имати духовно убеђење да немамо ништа своје, већ да имамо само оно што нам Бог дарује и да ништа добро не можемо без Божије помоћи и благодати; и тако треба да сматрамо себе ни за шта и да у свему прибегавамо милосрђу Божијем. Укратко, по објашњењу светитеља Јована Златоуста духовно сиромаштво је смиреномудреност (Јован Златоуст, светитељ. Беседа 15 на Јеванђеље по Матеју).
П. Да ли и богати могу бити сиромашни духом?
П. Без сумње, могу, ако мисле да је видљиво богатство трулежно, да брзо пролази и да оно не надокнађује недостатак духовног блага.
Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? (Мт. 16, 26).
П. Да ли телесно сиромаштво може да послужи за усавршавање у духовном сиромаштву?
О. Може ако га хришћанин бира добровољно, ради Бога или ако без роптања подноси сиромаштво које га је задесило.
О томе је Сам Исус Христос рекао богаташу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном (Мт. 19, 21).
П. Шта Господ обећава сиромашнима духом?
О. Царство Небеско.
П. На који начин им припада Царство Небеско?
О. У овом животу унутрашње и у зачетку, посредством вере и наде; а у будућем савршено, посредством учествовања у вечном блаженству.
П. У ком смислу се ова заповест назива првом? Да ли је то само по редоследу?
О. Не, не само због тога, већ и због тога што без ње није могуће бити хришћанин, као што без послушања прве заповести декалога није било могуће бити Јеврејин.
П. Али, утврђено је да је главна заповест љубав према Богу и ближњем?
О. Несумњиво да је тако: у ове две заповести о љубави садржи се највиша врлина хришћанства, а сама жеља да се стичу врлине и бори с греховима и страстима неће бити дубока и чврста ако није сједињена са смирењем.
П. Али човеку су својствени природна гордост и самољубље: да ли он може одмах да их угуши у себи?
О. Не, хришћанин ово достиже путем дугогодишњег подвига унутрашње борбе, али од онога ко ступа на пут побожности захтева се да призна законитост и греховност ових гордељивих осећања и своју неправду прд Богом.
П. Из чега се види да без оваквих услова није могуће почети спасење?
О. То се види из тога што су проповед Спаситеља и апостола прихватали они људи који су били свесни своје неправде пред Богом, на пример, Закхеј, Матеј, ђавоимани који су се исцељивали, покајана блудница, а одбацивали су Га они који су сматрали да су у праву и били горди, на пример, фарисеји, законици, садукеји, Пилат и сабрање Јевреја који су подизали на Господа камење због Његових разобличавања. Притом треба приметити да су често они који су одбацили Христа по спољашњем понашању били много изнад оних који су Његове речи примили с вером, али су се од њих разликовали управо по томе што су били лишени смиреномудрености или свести о својој неправди пред Богом.
П. Ако је тако, шта треба мислити о такозваном племенитом самољубљу или части?
О. То су предрасуде или погубна сујеверја која су у Европи остала као наслеђе од римског незнабоштва које је било највећи непријатељ хришћанства. Истински хришћанин треба одлучно да се одрекне од ових предрасуда које су створиле овај осуде достојан и сраман обичај двобоја или дуела.
П. Из чега се види да је овај обичај толико противан Христовом учењу, пошто је осим тога директно кршење шесте заповести Старог Завета?
О. Овај обичај обавезно захтева од свакога да на двобој изазове човека који га је увредио, посебно ако је онај ко га је увредио и ошамарио, а Спаситељ од њега захтева управо супротно: Ко те удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт. 5, 39). Био је бијен и Сам Христос Спаситељ, и апостоли, и мученици, и исповедници и ово чини њихову истинску славу.
П. Ако је први ступањ смирења или духовног сиромаштва признавање греховности сваке гордости и самољубља и свест о својој кривици пред Богом, у чему је највиши степен ове врлине?
О. У апсолутној равнодушности према својим врлинама и људским похвалама или поругама.
П. Објасните то на примеру из живота Цркве?
О. Један свети отац, објашњавајући ученику ове врлине понудио му је да оде на гробље и да прво грди мртваце, а затим да их хвали, и онда је рекао: „Кад постанеш исто тако равнодушан према похвалама и понижењима као ови мртваци, који су сахрањени на гробљу, заиста ћеш поседовати духовно сиромаштво или смиреномудреност.“
 
О другој заповести блаженства
П. Која је друга Господња заповест блаженства?
О. Они који желе блаженство треба да буду они који плачу.
П. Шта у овој заповести треба подразумевати под плачем?
О. Жалост и скрушеност срца и истинске сузе због тога што несавршено и недостојно служимо Господу или чак заслужујемо Његов гнев својим греховима.
Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт (2 Кор. 7, 10)
П. Шта Господ обећава, а посебно онима који плачу?
О. То да ће бити утешени.
П. Каква утеха се овде подразумева?
О. Благодатна, која се састоји у опроштају грехова и миру савести још на земљи, и Небеско Царство после смрти.
О томе су пророковали и старозаветни пророци и свети апостол Јован; он је пред престолом Божјим видео оне који су дошли од невоље велике… Јер Јагње, Које је насред пријестола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Откр. 7, 14-17).
П. Кад нам у нашем животу посебно доликује духовни плач?
О. За време молитве, за шта Бога молимо свакодневно: Дажд ми, Господи, слези и памјат смертнују и умиленије (Дај ми, Господе, сузе и сећање на смрт и умилење.).
П. Због чега још истинском хришћанину доликује да плаче?
О. Због греховног стања света и због прогона Цркве. Овако је Господ плакао за време Свог свечаног уласка у Јерусалим, говорећи о њему: Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих (Лк. 19, 42).
П. Због чега је обећање утехе сједињено са заповешћу о плачу?
О. Да жалост због грехова не би дошла до очајања.
П. Које греховно и опасно стање претходи очајању?
О. Униније (чамотиња), због чега се хришћани с метанијама моле: унинија не дажд ми.
П. По чему се униније разликује од плача и скрушености због грехова?
О. По извесном тврдокорном осећању и одсуству жеље да се прими утеха од Бога и ближњих.
П. У шта оно прелази ако се човек не бори против њега?
О. У роптање против Бога, озлојеђеност и очајање.
П. Који је највиши степен духовног плача?
О. Дар суза или стални умилни плач, у којем се сједињује и жалост због нашег удаљавања од Бога, и жалост према свима и радост због Божијег милосрђа. Зато се овај плач назива радостотворним.
П. Да ли су многи били удостојени оваквог дара?
О. Овај дар је био својствен многим свецима Божјим, тако да су им очи стално биле црвене од суза.
И данас се овакви благодатни подвизи срећу у православним обитељима и међу туђиноватељима и пустињацима.
 
О трећој заповести блаженства
 
П. Која је трећа Господња заповест блаженства?
О. Они који желе блаженство морају бити кротки.
П. Шта је кротост?
О. Тихо расположење духа, сједињено с опрезом да човек никога не љути и да се ни због чега не љути.
П. Како се може стећи ова врлина?
О. Ако човек не ропће не само на Бога, већ ни на људе, и ако се кад се дешава нешто у супротности с његовим жељама, не предаје гневу, не надима се, а пре свега кад се не свети се за увреде.
П. Ко је дуго пре Христа говорио исте речи о кроткима?
О. Псалмопојац Давид: А смјерни ће наслиједити земљу, и наслађиваће се множином мира (Пс. 37, 11).
П. Шта је Господ обећао кроткима?
О. Да ће наследити земљу.
П. Како схватити ово обећање?
О. У односу на Христове следбенике оно је уопште предсказање које се буквално испунило: јер су увек кротки хришћани уместо да буду истребљени јарошћу незнабожаца наследили васељену коју су пре тога поседовали незнабошци.
А даље значење овог обећања је у односу на све хришћане уопште и понаособ то да стичу љубав околине и добар утицај на људе и чак извесно владање срцима ближњих чувајући кротост Христову до краја својих дана; они ће добити наслеђе, по речима псалмопојца, на земљи живих, тамо где људи живе и не умиру, односно добиће вечно блаженство (в. Пс. 26, 13).
П. Који је највиши степен кротости?
О. Потпуно безгневље у односу на људе и пријатељско осећање према свима, и напокон, љубав према непријатељима.
П. Зар је сваки гнев против ближњег грехован?
О. У Библији је речено да је сам покрет гнева пад (Сир. 1, 22).
П. На кога се може указати као на пример највише кротости?
О. На Господа Исуса Христа, на Којег јеванђелиста Матеј примењује речи пророка Исаије: Гле, Слуга Мој, којега изабрах, Љубљени Мој, Који је по вољи душе Моје: метнућу дух Свој на Њега, и суд незнабошцима јавиће. Неће се свађати ни викати, нити ће ко чути по трговима гласа Његова. Трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити докле не доведе правду до побједе. И у име Његово уздаће се народи (Мт. 12- 18-21).
П. На шта нас још обавезује заповест о кротости?
О. На помирење с увређенима и увредиоцима, без чега није могуће приносити Христу угодну молитву.
Господ је рекао: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-25). Исту ову мисао Спаситељ понавља приликом излагања молитве Господње.
П. Да ли је за човека могућа љубав према непријатељима?
О. Пре свега, истински хришћанин не може да има непријатеље, већ само мрзитеље односно људе који га мрзе, а такве може да воли ако сам не робује страстима и мора да их воли ако жели да испуни вољу Господњу: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне (Мт. 5, 44).
П. Да ли постоји гнев који је дозвољен и користан за спасење?
О. Такав је гнев, односно негодовање хришћанина због свог нерада, грехова, страсти и помисли; такође, против кушача ђавола, у којем није преостало више ништа добро, већ је он само зло.
 
О четвртој заповести блаженства
 
П. Која је четврта Господња заповест блаженства?
О. Они који желе блаженство морају бити гладни и жедни истине.
П. Шта значи бити гладан истине?
О. Као прво, ватрено желети достизање хришћанске праведности, тј. имати ревност за спасење душе, а као друго, желети свим срцем да се на земљи зацари истина Божија уместо оне неправде која прогања побожност.
Исти смисао има молба из молитве Господње: Да приидет царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи (Нека дође царство Твоје, нека буде воља Твоја, и на земљи, као на небу.).
П. Да ли су постојали не земљи гладни и жедни ове опште истине и пре Христа?
О. Такви су били сви пророци Божији, али још много пре њих праведни Јов и цареви Давид и Соломон. Ево њихових речи: Зашто безбожници живе? Старе? И богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божји није над њима. Да се на дан погибли оставља задац, кад се пусти гњев (Јов. 21, 7, 30).
Сличне жалбе на некажњеност злочинаца и на то да праведници на земљи неће добити крунисање добродетељи излаже псалмопојац Давид у 72. псалму.
Књига Проповедника Соломона садржи у себи исту ову жеђ за Божијом правдом. Од пророка је посебно туговао, не видећи је на земљи, пророк Јеремија: Господе… зашто је пут безбожнички срећан? Зашто живе у миру сви који чине невјеру? Докле ће тужити земља, и трава свега поља сахнути са злоће онијех који живе у њој? Неста све стоке и птица, јер говоре: не види краја нашега (Јер. 12, 1, 4).
П. Да ли су се наситили они који су гладни и жедни истине пре Христа?
О. Овакво духовно насићење они су добијали само понекад и делимично у дивним делима Божанског Промисла, који посрамљује нечастивост и велича праведнике, али с већом потпуношћу су се тешили обећањима Божјим због будућег успостављања правде, кад буде по речима Анђела упућеним пророку Данилу, и да се доведе вјечна правда (Дан. 9, 24), односно кад се не појави онај Помиритељ, који чини наду свих народа, за Којег је предсказано још у пророчанствима патријарха Јакова (в. 1 Мојс. 49, 10).
П. Да ли су пре Христа постојали људи који су били гладни и жедни правде у смислу достизања праведности?
О. Такви су били сви праведни патријарси, пророци и уопште сви побожни Јевреји. Књига Псалтир је испуњена тако узвишеним молењима за очишћење срца и освећење душе, да је она најбоље руководство за молитву и за синове Царства, односно хришћане.
П. Који псалми пре свега излажу овакву глад за светом праведношћу од стране душе човечанства?
О. Псалми 118., 50. и др.
П. У којој молитви Новозаветне Цркве се излаже глад душе за праведношћу?
О. У већини молитава, на пример, у молитви Јефрема Сирина: „Господи и Владико живота мојего“, која се у току посних дана понавља по 17 пута свакодневно с метанијама.
П. Каква је предност оних хришћана који су гладни правде у поређењу са старозаветним Јеврејима, кад се истина не остварује свецело и на земљи се никад неће остварити?
О. Хришћани, који су се уверили у то да треба очекивати ново небо и нову земљу гдје правда обитава (2 Петр. 3, 13), и да је наш земаљски живот пара, која се за мало покаже, а потом је нестане (Јак. 4, 14), напокон, помирени са страдањем искупљујућим страдањима Господа, у својој жудњи за правдом стичу и насићење, иако трпе страдања у својој тежњи ка правди Божијој или ка праведности.
П. Како о томе учи Писмо?
О. Апостол Павле пише: И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наше Духом Светим Који је дат нама (Рим. 5, 3-5).
П. Да ли они који су гладни правде стичу потпуно насићење на земљи?
О. Не. Потпуно насићење душе, створене за наслађивање бесконачним добром уследиће у вечном животу, по речима псалмопојца: Бићу сит од прилике твоје (Пс. 17, 15).
П. Шта треба мислити о онима који се посебно упорно боре против друштвене неправде на земљи: против ликујуће лажи, вређања сиромаха, клевета у новинама и т.сл.?
О. Они су достојни велике похвале ако то чине због љубави према истини, а не због озлојеђености против људи и због самоузношења или самооправдања.
П. Које се у принципу врлине прописују овом заповеђу за све хришћане уопште и за нека лица на дужностима посебно?
О. Истинољубивост, незахтевност, избегавање ласкања, а за судије, начелнике и поротнике правосуђе и нелицемерност.
П. Који су највиши облици испољавања врлине код оних који жуде за истином?
О. Потпуно посвећивање себе слави Божијој уз одрицање од свих земаљских предности и наслада, као што ову заповест објашњава светитељ Јован Златоуст.
П. Да ли ово посвећивање себе слави Божијој представља посебну врсту служења?
О. Не, оно је могуће у најразличитијим звањима, а у црквеном животу се испољава пре свега у два служења.
П. У којима тачно?
О. У виду друштвене правде, односно у људској заједници – у служењу апостолском или проповедничком, пастирском, а у остварењу личне правде – у монашком звању.
П. Којим, на пример, речима апостоли описују своје служење правди Божијој?
О. Апостол Павле пише Коринћанима: Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса, да се и живот Исусов на тијелу нашему покаже (2 Кор. 4, 8-10; уп. 2 Кор. 6, 4-10).
П. У чему се састоји монашко служење?
О. У удаљавању од породице, у девственом животу, који је сједињен с одрицањем од имовине и личне воље и у свецелом предавању свом духовном оцу.
П. На којим Христовим речима се заснива ово служење?
О. На следећим: И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни (Мт. 19, 29).
П. Да ли у Јеванђељу постоје примери за овакав подвиг?
О. Несумњиво да постоје, као прво, у личности Јована Крститеља, који се због свог начина живота сматра оснивачем монаштва, а затим у личностима светих апостола, од којих је један рекао Господу: Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити? (Мт. 19, 27).
П. И шта је Господ одговорио на то?
О. У Свом одговору Он је изговорио управо наведене речи. Таква је награда гладнима и жеднима истине.
 
О петој заповести блаженства
 
П. Која је пета Господња заповест блаженства?
О. Они који желе блаженство морају бити милостиви.
П. Како треба испуњавати ову заповест?
О. Посредством дела милости, телесних и духовних. Како каже светитељ Јован Златоуст, „различити су облици милости и широка је ова заповест“ (Јован Златоуст, светитељ. Беседа 5 на Јеванђеље по Матеју).
П. Која су телесна дела милости?
О. 1. Нахранити гладног.
2. Напојити жедног.
3. Обући нагог или онога коме недостаје неопходна пристојна одећа.
4. Посетити онога ко се налази у тамници.
5. Посетити болесника, послужити му и помоћи да оздрави или да се хришћански припреми за смрт.
6. Примити у кућу госта и побринути се за њега.
7. Сахрањивати оне који су умрли у сиромаштву.
П. Која су духовна дела милости?
О. 1. Саветовањем обратити грешника од заблуда његовог пута (Јак. 5, 20).
2. Онога ко не зна научити истини и добру.
3. Пружити ближњем добар и благовремени савет у тешкоћи или опасности коју не примећује.
4. Молити се за њега Богу.
5. Утешити тужног.
6. Не узвраћати злим за зло које су нам други учинили.
7. Од срца праштати увреде.
П. Зар заповести о милости није супротно то кад се по правосуђу кажњава кривац?
О. Нимало, ако се то чини по дужности и с добром намером, односно да би се он поправио или да би се невини сачували од његових злочина.
П. Речено је да заповести хришћанства од хришћанина захтевају стално расположење, а не само спољашња дела: зар ова заповест, као и седма, није изузетак из ове одредбе?
О. Нимало. Из Јеванђеља се види да Господ не хвали милостиве по њиховим спољашњим делима, већ по оном расположењу љубави и милости која их подстиче на оваква дела. Ово је јасно из тога што је Он дао предност сиромашној приложници, која је за храм дала две лепте у односу на богаташе, који су стављали велике прилоге у ризницу храма.
П. Да ли је могуће творити дела духовне милости и бити утешитељ и миротворац, а немати срце испуњено љубављу и самилошћу према ближњима?
О. То је апсолутно немогуће: речи утехе и помирења које потичу из срца којем је љубав туђа неће имати доброг утицаја и о таквом доброчинитељу апостол Павле говори: Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи (1 Кор. 13, 1).
П. Ако ова заповест садржи саветовање о најузвишенијој врлини Јеванђеља, односно о љубави, зар није оскудна награда која је обећана милостивима, односно помиловање душе на суду Божијем?
О. Напротив. Треба мислити да ова награда није обећана за највиши степен ове врлине, већ оним хришћанима који подвизавајући се у њој још увек нису очистили своје душе од других страсти и којима је самима пре свега потребно Божанско милосрђе.
П. Покажите то на основу Светог Писма.
О. О Божијем опраштању грехова због милосрђа према несрећнима много се говорило у Старом Завету, али је довољно навести из Новог Завета речи апостола Јакова: Јер ономе ће бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом (Јак. 2, 13); и о духовној милости: да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво гријехова (тј. својих) (Јак. 5, 20); и апостола Петра: А прије свега имајте истрајну љубав међу собом; јер љубав покрива мноштво гријехова (1 Петр. 4, 8).
П. Да ли се из Јеванђеља види да ће се на суду Божијем пре свега ценити врлина милосрђа?
О. То је потпуно јасно из Господњих речи о Његовом другом доласку и последњем суду (в. Мт. 25).
П. Које се врлине овом Христовом заповешћу прописују за све хришћане?
О. Штедрост, несебичност и љубав.
П. Како се борити против мисли да је уместо трошења средстава на сиромахе боље користити их за сопствена задовољства?
О. Треба се сетити Христових и Мојсијевих речи: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4), као и приче Господње о човеку који се спремао да никоме не помажући, сакупља своје богатство, а Бог му је рекао: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? (Лк. 12, 20).
 
О шестој заповести блаженства
 
П. Која је шеста Господња заповест блаженства?
О. Они који желе блаженство морају имати чисто срце.
П. Да ли је чистота срца исто што и срдачност?
О. Срдачност или искреност, по којој човек не показује лицемерно добра расположења немајући их у срцу, већ добра расположења срца испољава у добрим поступцима, јесте само најнижи степен чистоте срца. Њу човек достиже сталним и неуморним подвигом бдења над самим собом одбацујући од свог срца сваку незакониту жељу и помишљање и сваку пристрасност према земаљским предметима и стално чувајући у свом срцу сећање на Бога и Господа Исуса Христа с вером и љубављу; ово се назива хођењем пред Богом, за шта се у Библији хвале Енох и Аврам.
П. Која је прва основа за стицање овог подвига духовног живота или хођење пред Богом?
О. Страх Божји, као што је и речено у књизи Прича: Почетак је мудрости страх Господњи (Прич. 9, 10).
П. Шта Господ обећава онима који су чистог срца?
О. Да ће видети Бога.
П. Како треба схватити ово обећање?
О. Реч Божија људско срце пореди с оком и приписује савршеним хришћанима просвећене очи срца (в. Еф. 1, 18). Као што је чисто око у стању да види светлост, тако је чисто срце у стању да созерцава Бога.
П. Да ли се ово обећање односи на будући или на садашњи живот?
О. У потпуности се односи на будући живот, али делимично и на овај. Апостол о томе сведочи: Сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12).
П. Која је врлина посебно тесно повезана с чистотом срца?
О. Целомудреност које се чува уздржањем и постом, док напротив стомакоугађање и пијанство као пороци који су непријатељски целомудрености, лишавају душу саме способности да се узноси ка созерцању Бога и да се наслађује Његовим речима: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцијеле земље. Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човјечијега (Лк. 21, 34-36).
П. Која је највиша награда која је обећана онима који су сачували потпуну целомудреност и чистоту срца?
А. Апостол Јован у Апокалипси види у посебној слави многе праведнике који поју пред престолом Божјим као нову песму, коју нико није могао да научи осим њих самих, и објашњава: Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су дјевственици; ово су они који иду за Јагњетом, куда год пође; сви су откупљени између људи као првина Богу и Јагњету (Откр. 14, 4).
 
О седмој заповести блаженства
 
П. Која је седма Господња заповест блаженства?
О. Они који желе да блаженство морају бити миротворци.
П. Како треба испуњавати ову заповест?
О. Треба не само поступати са свима дружељубиво, већ чак и уступати своја права ради очувања мира (ако то није у супротности с дужношћу и ако ни за кога није штетно), већ се старати да се и други који су у непријатељству помире, ако имамо могућности, а кад не можемо – да молимо Бога за њихово помирење.
П. Због чега је ова врлина миротвораца велика?
О. Зато што се она не брине само за оно што је повезано са животом самог подвижника, већ као да стреми да само небо спусти на земљу како би уместо злобе и мржње који деле људе једне од других да би било: мир Божји, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша (Флп. 4, 7), као што и Син Божји дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу (Еф. 2, 17).
П. Како миротворци достижу тако благодатан утицај?
О. Миротворци бивају људи који су испуњени узвишеном побожношћу и ревношћу за Бога. Друштво с којим они долазе у додир, бива прожето подражавањем ревности за Бога и љубави према ближњем, и тада се смирују њихове ситне људске свађе и међусобна злоба, која је постојала док нису имали више животне циљеве.
Тако о првим хришћанима књига Дјела апостолских сведочи да су имали једно срце и једну душу (в. Дап. 4, 32).
П. На шта треба пазити да би се стекао дух миротворца?
О. Човек у сваком ближњем треба да уме да нађе нешто добро или склоно ка добру и да с ове стране прилази његовој души како би стекао добар утицај на њу.
П. Имамо ли за то пример код светих апостола?
О. Несумњиво је да имамо. Ево речи апостола Павла: Постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем… слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор. 9, 20, 22).
П. А како човек да учини себе способним за такво прозревање добра?
О. Треба пре свега да не осуђује ближње, а за то да обуздава језик, затим треба да се моли за њих и да удаљава од своје душе помисао таштине и властољубља, да би се све добро у животу који нас окружава усмеравало не ка нашој, већ ка Божијој слави.
П. Ко је призван на подвиге миротворца?
О. Сви хришћани, али пре свега црквени пастири као наследници апостолског служења, које Црква опева: „Сојузом љубве сјвазујеми апостоли, владичествујушчему всеми Христу себе возложше, красни ноги очишчаху, благовјествујушче всем мир.“ (Везама љубави повезани апостоли, предавши себе Христу, Који влада над свима, примали су прање ногу дивних, које су благовестиле целом свету.)
П. Шта Господ обећава миротворцима?
О. То да ће се синовима Божјим назвати.
П. Шта значи ово обећање?
О. Оно означава и узвишеност подвига миротвораца и награду која им је припремљена. Пошто се они својим подвигом угледају на Јединородног Сина Божијег, Који је дошао на земљу да помири човека који је згрешио с правосуђем Божјим, њима се обећава благодатно име синова Божјих, и без сумње, достојна овог имена степен блаженства.
 
О осмој заповести блаженства
 
П. Која је осма Господња заповест блаженства?
О. Они који желе блаженство треба да буду спремни да претрпе прогонства за правду, не издајући је.
П. Због чега се ревнитељима за истину и поштоваоцима Христа предсказује изгнање и клевета?
О. Зато што свет мрзи служитеље Христове, јер су обичаји који у њима владају зли, али су пријатни људима овог света, а мрзе оне који разобличавају друштвану неравду: Ко кори бебожника, прима руг (Прич. 9, 7).
П. Да ли се у Светом Писму потврђује овакав поглед на свет?
О. Да. Апостол Јован пише: Свијет сав у злу лежи (1 Јн. 5, 19).
Господ Својим ученицима на дан Своје издаје каже: Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 18-19).
П. Због чега Господ дели похвалу страдалницима на два дела?
О. По врсти страдања. Њихов први степен се састоји у прогонству које треба схватати у буквалном смислу, као што су у прогонство били протерани свети: Атанасије Велики, Јован Златоуст, митрополит Московски Филип и многи други (а још у стара времена патријарх Јосиф), и у општијем смислу, као удаљавање од ревнитеља вере његових некадашњих пријатеља, па чак и рођака; то је прво искушење духовном отуђеношћу, чак и ако није праћено истеривањем из своје куће и домовине, које Господ назива блаженим у осмој заповести, а прогонство по пресуди власти и народа – у деветој.
П. Може ли се навести пример прве врсте прогона у Светом Писму?
О. Цео 68. псалам је написан у име таквог страдалника за истину и веру. Јер Тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје. Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје. Јер ревност за кућу твоју једе ми и ружења онијех који Тебе руже падају на ме (Пс. 69, 7-9).
П. Зашто им је обећана награда – Царство Небеско – као и сиромашнима духом?
О. Сиромашни духом су се одрекли самољубља, односно осећања које човека удаљава од Бога, а прогнани због истине одрекли су се света непријатељског према Царству Божијем и зато су најдостојнији синови овог Царства на земљи и његови најдостојнији наследници на небу. Господ Исус Христос је рекавши ученицима Својим да их је изабрао од света узнео за све оне који верују у Њега молитву Оцу Небеском, Он каже: Оче, хоћу да и они које си Ми дао буду са Мном гдје сам Ја, да гледају славу Моју коју си Ми дао, јер си Ме љубио прије постања свијета (н. 17, 24).
 
О деветој заповести блаженства
 
П. Свет о којем Господ говори у Својој молитви је јеврејски и пагански; зар се Његове речи о напријатељском свету могу односити и на хришћанско друштво?
О. Нажалост, и у хришћанском друштву је било исповедника и прогнаника за истину Божију, као што су свети Златоуст, Филип и други и то не само од јеретика, већ и од православних народних владара, па чак и од недостојних пастира Цркве. Још је апостол Павле туговао што подноси несреће у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26).
П. Шта се назива светом, који је непријатељски према Христу?
О. Устаљени греховни обичаји и свеопшти, у овој или оној средини лажни и нечисти појмови, који сједињују друштво у лошем расположењу и зато у непријатељском односу према проповедницима истине и ревнитељима јеванђелске истине и врлине.
П. Како Свето Писмо говори о унутрашњем садржају светског живота, односно живота који проводи заједница људи који се не подвизавају у побожности?
О. Апостол Јован пише: Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца него је од свијета (1 Јн. 2, 15-16).
П. Који су главни изрази непријатељства према проповедницима Христовим, према праведницима, које се набрајају у блаженствима Јеванђеља?
О. Мржња, клевета и прогонство.
П. Где се говорило о мржњи?
О. На њу указују речи: поносјат вас (срамоте вас). Ругање или брукање јесте израз мржње, али је Спаситељ још јасније изложио ову мисао у Својим блаженствима код јеванђелисте Луке: Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега (Лк. 6, 22).
П. Да ли се Сам Господ подвргавао овим трима врстама прогона?
О. Као утемељивач праведника Он је све ово искусио на Себи Самом. Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас (Јн. 15, 18).
Његове речи о прогонству: Ако Мене гонише, и вас ће гонити; ако Моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати (Јн. 15, 20).
П. Ко је истерао Спаситеља?
О. Истерали су га становници гадарински, премда и с поштовањем; приморавали су Га да се удаљи Јевреји, узимајући камење; извели су Га ван града с циљем да Га баце житељи Назарета.
П. Кад је Спаситељ прогањан?
О. Непријатељи су Га називали прождрљивцем и винопијом, говорили су да демоне истерује силом Велзевула, кнеза демонског; на свом безаконом суду скупљали су против Њега очигледно лажне сведоке, премда нису могли да добију ни једну оптужбу која би личила на истину, а довевши Га Пилату, свесно су Га клеветали говорећи: Овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак, и говори да је он Христос Цар (Лк. 23, 2).
П. Дакле, који подвиг се нуди овом заповешћу?
О. Они који желе блаженство треба да буду спремни да с радошћу приме срамоћење, прогоне, невоље и саму смрт за име Христово и за истиниту православну веру.
П. Како се назива подвиг који се захтева овом заповеђу?
О. Мученички подвиг.
П. Које врлине треба да гаји у себи хришћанин да би се одржао у овом подвигу, ако га Бог буде захтевао од њега?
О. Као прво, наду у то да нам је близак Господ Који је рекао исповедницима вере: Јер ћу вам дати рјечитост и мудрост којој се неће моћи супротставити или одговорити сви ваши противници (Лк. 21, 15).
Као друго, свагдашње послушање Богу и својој савести или верност свом Господу уз мисао о пролазности и испразности свега земаљског, као што нас учи апостол Јован: И свијет пролази и похота његова, а онај који твори вољу Божију остаје вавијек (1 Јн. 2, 17).
Истом том нас учи сам Господ: А кажем вам, пријатељима Својим: Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите: Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте (то јест, Господа Бога) (Лк. 12, 4-5).
П. Шта Господ обећава на небу онима који су пострадали за свету веру и побожност?
О. Он им је рекао: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт. 5, 12).
П. Зар човек може да се радује у прогонству?
О. Апостоли који су искусили затварање у тамницу и батине од Јеврејског синедриона отидоше из синедриона радујући се што се удостојише да поднесу рамоту за име Његово (Дап. 5, 41).
У својим посланицама апостоли више пута саветују хришћани да се радују у Христу увек, а посебно у невољама, које за Њега трпе: Ако вас руже за име Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива на вама (1 Петр. 4, 14). И заиста, безбројни мученици ликовали су у ужасним страдањима, као што данас говоре њихова житија.
П. Шта нам је откривено о савршеном крунисању мученика после смрти?
О. Апостол Јован је на небу испод жртвеника пред лицем Божјим видео душе убијених за реч Божију и биле су им дате беле одежде (в. Откр. 6, 9-11).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *