ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
О ПАСТИРСКОМ ПРИЗВАЊУ[1]
 
Како често чујемо од ученика и студената богословије следеће речи: „Немам намеру да будем свештеник, зато што немам пастирско призвање.“ Очигледно, они који тако говоре могу врло згодно да се правдају позивајући се на свете оце, као и на савремене, православне и инославне, учитеље пастирства. Заиста, од свих предмета пастирског богословља вероватно су најдетаљнија и најубедљивија објашњења свети оци посвећивали учењу о пастирском призвању и то углавном с ове негативне стране. Зар нису писали о томе: „Ко не треба да приступа пастирском служењу, а тим пре да прихвата на себе руководећу управу у томе?“ Тако је насловљена 11. глава „Пастирског правила“ св.Григорија Двојеслова. О истом овом су писали и св.Јован Златоуст у књигама „О свештенству“ и св.Амвросије Милански у књизи „О дужностима“, и св.Григорије Богослов у својим Беседама и стиховима, као и други свети оци. О пастирском призвању воле да говоре и савремени богослови, и светски људи, при чему се сам појам призвања различито дефинише; уосталом, скоро сви они се слажу у томе да се за најпоузданији знак призвања сматра жеља богословски образованог човека који тражи свештенство да носи ово звање и љубав према њему. Природно је да и оваква размишљања могу да служе као довољна основа у очима питомца духовне школе не само за оправдање свог избегавања свештенства, већ и за недостатак жеље да саслушају било какве аргументе у корист другог усмеравања његове воље, макар због огромне потребе за добрим пастирима која је данас тако снажно испољена у руском народу и друштву. „Оставите ме на миру,“ рећи ће, „јер, заиста ћу погрешити ако се немајући призвање, односно искрену жељу да будем свештеник, одлучим да тражим свештенство, чак и ако је то због духовног сажаљења према родном крају и народу. Да ли су боље учинила моја старија браћа која су постала свештеници без призвања и сада правично оправдавају овим појединачним грехом свој немар према служби и штету коју услед тога трпе парохијани и Црква уопште?“ Заиста, често се може чути слично самооправдање. „Јер, постао сам свештеник због нужде, без призвања, и зато не сматрам себе кривим за своју равнодушност према молитви и учењу.“ Отуда је јасно да се у уобичајеном схватању отачких речи крије известан неспоразум, – иначе бисмо морали да сматрамо свете оце кривцами за две жалосне појаве у црквеном животу – избегавање пастирског звања и немаран однос према примљеном чину.
Слични неспоразуми су уосталом, постојали и у време самих отаца, такође су били праћени жалосним последицама, премда су оне биле супротног карактера: тада су људи који су тражили свештенство варали себе речима Библије, примењујући их на себе без обраћања пажње на промењене услове. Међутим, старајући се за стицање пастирског духа, оправдавали су своју тежњу за свештеном влашћу речима апостола: ако ко епископство жели, добро дјело жели (1 Тим. 3, 1). Оваквима св.Григорије Двојеслов одговара: „Апостол је говорио још у оно време кад је сваки представник своје Цркве први постајао жртва мучитеља. Значи, тада је било похвално желети епископство већ зато што му се придруживала и јавна опасност да буде подвргнут најтежим мукама“ (гл. 8). „Али пошто се, уз помоћ Божију,“ каже у 1. глави: „свака власт данашњег века покорава јарму вере, ево има људи који у самој светој Цркви, под обличјем управљања њоме, желе да се дочепају испразне славе и почасти.“ Ови покушаји и упозорења светих отаца у вези с њима постојали су за време тријумфа хришћанства и пре него што је Петар увео реформе у Русији, а у осталим православним земљама – до ослобађања од турског јарма и увођења европске образованости и устава. Насупрот томе, у данашње време они којима припада избор између пастирског или цивилног служења, чини се, налазе се у условима који су ближи времену Тимотија него Григорија и зато не треба на себе да примењују његове, већ Павлове речи: ко жели свештенство, добро дело жели, а ко не жели свештенство, одриче се добра. Колико су ови услови далеки од оних које су имали у виду учитељи из IV или VI века, откриће се пред нама са свом силом ако се сетимо да су имали у виду све хришћане мушког пола као могуће кандидате за свештенике, а ми само питомце духовне школе, ван које Црква нема одакле да добије пастире, осим малобројних изузетака који се допуштају. Питомци духовне школе би могли да примењују на себе расуђивање о моралним особинама пастира, али не приликом завршавања свог школовања у њој, већ пре доношења одлуке да ступе у црквени расадник, из којег Црква узима своје пастире. Истина, завршавајући студије у 21. години живота они не могу да помере свој избор за шест година раније, јер га доносе данас, али пошто обавезе пред Црквом и народом ипак остају на снази, зар није боље питање о прихватању или одбацивању пастирског жреба заменити другим – о стварању у себи оног расположења духа и уопште особина које Црква захтева од човека који прима свештенички чин? За прихватање овог чина призвани су самим животом, самим Промислом Божјим сви питомци духовне школе, јер сваки од њих не само да је узео овлашћења, која црквена власт захтева од кандидата за свештенство, већ је и истиснуо из богословије другог, можда достојнијег кандидата. И ако смо свега тога мало свесни, то је једино због равнодушности према потребама Цркве; али да бисмо били убедљивији, анализираћемо прихваћену тачку гледишта на „призвање“.
Какво је то призвање којег су наводно лишени сами призвани?
Наводе се двојаке карактеристике призвања за пастирско служење: 1)објективни, који се налазе у условима спољашње стварности, 2) субјективни, који имају основу у унутрашњем животу онога ко бива призван за свештенство.
Главна и битна спољашња карактеристика јесте избрање од стране Цркве. Нема разлога да се о њој спори – ова карактеристика је прецизно наведена. Под другим карактеристикама подразумева се унутрашња жеља младића за свештеничким звањем. Мислимо да су се ове унутрашње карактеристике у нашем богословљу појавиле из вана. Пре свега, што се тиче гласа Божијег који човек осећа у срцу, о којем воле да говоре католички богослови, чини нам се да у већини случајева, ако не увек, овај глас није ништа друго до плод самообмане. Богослови тврде да наводно сваки кандидат за свештеника мора да га чује, али ми сматрамо да овај глас може да осећа само онај кандидат којег је Црква предложила. Самооцена, осећај онога ко се спрема за свештеника треба да има ништаван значај. Не може се сматрати способним за свештенство млад човек само зато што има жељу да обавезно буде свештеник. Многи од малих ногу осећају у себи „призвање“ и жуде за свештенством, али се често испоставља да су то сањари који су сами себе преварили и који се варају спољашњом лепотом, величанственошћу и важношћу хришћанског богослужења. Али чак и ако се неки одлуче да прихвате пастирске обавезе с наизглед озбиљнијим циљем – да утичу на душе своје будуће пастве, то још није јемство за достојно пастирско служење. Људско самољубље се може испољавати у разноврсним облицима: грубим и тананим; људима с тананим развојем могу причињавати задовољство моралне предности које су повезане са звањем пастира. На пример, може их мамити право да дају савете, да поучавају, исповедају и т.д. Појаве сличне природе могу се запазити код младића, и наравно, оне најмање гарантују духовну корист од њихове пастирске делатности, чак и ако је њихова жеља да приме свештенички чин непоколебљива. Насупрот томе, ако је ова жеља несебичног карактера и притом, као што то често бива, несвесна, она ретко бива стална и упорна; човек који ослушкује сопствено расположење се колеба, сматра себе час достојним, час недостојним узвишеног служења, као што се види из познатих „Писама“ Струдзе. – У последње време срећемо другачије типове са свесним тежњама ка свештенству, који себе због тога сматрају безусловно „призванима“ да буду проповедници просвећења међу својом паством. Пример сличне врсте пастира описан је у Потапенковом роману „На правој служби“. Сличан тип описан је и у „Фатаморгани“ Забитог. Разуме се, о њему не треба ни говорити, може се само негодовати.
Није много поузданији ни онај тип кандидата за свештеника који сања о користи црквено-административног карактера, стављајући на друго место намеру духовног лечења душа ближњих и своје сопствене. Истина, снови о реформама су привлачни, али тешко да могу бити јемство за то да ће њихов носилац постати добар пастир, и да се неће развити у доконог човека, који у духовни живот уноси само збрку. Св.Григорије Двојеслов је за такве људе рекао да су посебно непоуздани они који желе напредовање у јерејској служби како би „били од користи“; њих, каже он, треба упитати да ли су били од користи на свом претходном скромном положају.
Уопште, онај ко своју одлучност да прими или не прими свештенички чин заснива ослањајући се на оцену различитих особина своје душе, поступа неправилно и намера да буде од користи у горе наведеном смислу није од битног значаја. А и сам начин и навика савремених људи да до танчина проучавају себе саме, да непрекидно опипавају пулс сваком свом осећају, говори и слабом карактеру, о неодлучности деловања и неспособности владања својим расположењима. „Не осећам призвање“, „недстојан сам“ – у овим речима се садржи противречност заповести послушања и смирења. Кад би казао: „осећам призвање,“ – „достојан сам“ био би неспособан и недостојан гордељивац. Суд о твом достојанству и недостојанству припада Цркви. Твоја је ствар да ствараш у себи расположење које одговара твом будућем служењу на које те је призвала Црква. Ако си маловерни лажљивац и т.сл. поправи се, поради на себи, очисти се, и од тога ће започети твоја хришћанска делатност, која не само на почетку, већ и у свом наставку па чак и на висини хришћанског подвига захтева непрестану борбу и покајање.
Дакле, питање о прихватању пастирског служења које Црква нуди, духовни питомац може да одбије само у смислу времена, док се не укрепи мало више у борби са самим собом. А и све расуђивање о пастирском призвању треба да буде померено с тла на којем је стајало и да буде замењено размишљањем о пастирском припремању. Пастирско богословље, као наука о саморазвоју и самоусавршавању пастира као један од својих најважнијих задатака треба да постави да научи своје ученике оваквом припремању; оно треба да опише пастирско делање у свој његовој узвишености и лепоти како би свако ко усрдно проучава ову науку морао бити проникнут саосећањем и љубављу према пастирству и како не би могао да не пожели да и сам буде добар пастир.
Наше богословље треба да разјасни да земаљски живот представља море патње, туге и суза. Да ли је време и место да се бавимо пасивним созерцањем снага и способности које у нама постоје и да избегавамо служење ближњем под изговором сопственог несавршенства? Кад кућа гори, присутни који имају средства за гашење пожара, не остају докони гледаоци, не оправдавају доконост својом немоћи, неумећем и др. већ по својим могућностима хитају у помоћ: исто тако и млади људи, које је Црква призвала да се припремају за пастирско служење, не смеју остати равнодушни према духовним потребама ближњих. Једини противаргумент који се истиче против оних који су свесни да су недостојни кандидати за свештенство јесте захтев саме Цркве да онај ко се посвећује буде достојан, као што се то види из изговарања над оним ко се посвећује речи „аксиос“. Али, треба имати на уму да овај узвик нипошто не изговара сам онај ко се посвећује, већ Црква. Ово удостојавање, наравно, није безусловно, већ релативно, пошто се сам онај ко се посвећује у молитви пред Причешће назива недостојним.
Негирајући мисао о личном призвању од стране Бога сваког кандидата за свештенство у смислу неког тајанственог „гласа Божијег“ у његовом срцу, ипак треба да признамо да постоје лица која је Творац обдарио изузетним особинама које се посебно цене у пастирском служењу. Има људи који могу равнодушно да прођу поред природних лепота, али не могу мимо људске несреће и порока. О њима с великим надахнућем у беседама о свештенству говори св.Јован Златоуст.
Мање је позната следећа изрека преп.Симеона Новог Богослова о таквим изабраницима: „Ко има такву љубав према Богу да се од самог чувења Христовог имена одмах разгори љубављу и точи сузе, а осим тога плаче због својих ближњих и туђе грехове сматра својима, и искрено себе сматра најгрешнијим… и ко се знајући немоћ људске природе, узда у благодат и укрепљење од ње, будући подстицан овом ватреношћу, од усрдности се одлучује на ово дело (тј. примање свештенства), одбацујући сваку људску помисао и са спремношћу је рад да положи саму своју душу ради јединствене заповести Божије и ради љубави према ближњима“ (12. беседа, изд. 1869.г.).
То су, да тако кажемо, вође народа по свом душевном складу, наравно, не у државном смислу, већ у смислу усељавања љубави и истине у срца људи и у своје сопствене душе. Ако човек, чак и светски младић, осети у себи такво расположење дужан је да се посвети духовном образовању и изучавању пастирског служења. Међутим, људи с таквим природним талентом су изузетно ретки, а нису ни заштићени од самообмане ако не буду радили на себи, тако да и за њих учење о припремању себе за свештеничко звање чува свој пуни значај.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису „Руководство за сеоске пастире“, 1896.г., март.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *