ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПОЛЕМИКА СА ИНОСЛАВНИМА
 
ЦРКВА КАО ЧУВАРКА И ТУМАЧ БОЖАНСКОГ ОТКРОВЕЊА[1]
(Против секташа)
 
Посебно се радујемо да говоримо о Цркви на састанку нашег друштва које по неким странама свог живота одражава у себи живот Васељенске Христове Цркве, као што су га одражавале древне хришћанске заједнице, које су се доселиле у паганске градове. Заиста, сетимо се слике тадашњег и садашњег живота. Рецимо, пред вама је велики пагански град, на пример Рим, са свим својим позориштима, јавним парним купатилима, циркусима, установама за разоноду, са свим пороцима који се тамо гнезде, одвратним служењем паганској прљавштини, са свим својим суровостима и злочинима, који ужасавају свет. Али у овом свету „греха, проклетства и смрти“ открива се други свет „истине и мира и радости у Духу Светом“ (в. Рим. 14, 17); у древном, паганском Риму, оживљује други Рим, хришћански, од различитих, раније међусобно непријатељских људи, „Јелина и Јудејаца, варвара и Скита, робова и слободњака“, који чине једно тело, Христово Тело. И док пагани својим дивљим празницима, сједињеним с нељудским развратом и одвратним убиствима, изазивају трепет у васељени, истовремено се из погребних пећина узноси песма светих угодника Божјих, који опевају васкрсење Распетог. Тамо се сви диве довијању разума и воље у служењу страстима, а овде смирене слуге Свевишњег побеђују законе природе, исцељујући молитвом болеснике и васкрсавајући умрле.
Нема данас пред нама поклоника паганских божанства, престали су они страшни религиозни злочини. Данас се цареви, синклити, војске и народи клањају Спаситељевом крсту. Али разлика између живота Цркве и светског живота није нестала и наравно остаће заувек, како у друштвима, тако и у сваком човеку појединачно. У хришћанским заједницама је по предсказањима Јеванђеља, почела да „оскудева љубав“ толико да су још од давнина на местима с великим бројем становника други, уопште не религиозни принципи почели да привлаче пажњу људи. Још је Златоусти учитељ Цркве Јован, који је живео 350 година после Христовог Васкрсења стално изражавао тугу због тога што се престонички живот одвојио од Христа и занима се само за позориште, циркусе, оговарања, моду, гомилање богатстава, а не изучавање Божанске воље. А у наше време ова световна интересовања су толико завладала друштвом да је религиозни живот осим црквеног богослужења почео да постаје ствар личне савести појединца коју свако брижљиво крије од ближњих. Код нас је увек било много побожних људи, али није било побожног друштва, побожног заједничког живота.
Али ево, и у нашој тами испразног посветовњачења заблистала је однедавно светлост речи Божије. Моћном десницом којом је утврдио небо Бог-Реч је окупио људе из различитих класа, узраста и карактера у једно тело, усадио им је у срце жудњу за слушањем јеванђелске проповеди, а у груди и у уста – Своје свете песме. И као што је у старом Риму до слуха Анђела Божјих усред разлегања суманутих оргија и богомскеих пирова допирало слављење васкрслог Христа, тако се и данас из новог, таштог и развратног Петрограда, сабира најновији Петроград, сједињен речју Јеванђеља и појањем светих химни. У овим часовима и тренуцима кад већина његових становника жури да служи светским интересима и задовољствима, други се с молитвеницима у руци и с Христом у срцу окупљају у храмовима Божјим у необично време ради потпуно заборављене ствари – ванбогослужбене проповеди јеванђелског откровења. Наравно, већина ових људи су обични људи, природно, мање него богаташи преварени обманама света, по речима апостола: Гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом (1 Кор. 1, 26-29). Овај нови живот је започео или васкрсао за многе, не само праведне, већ и за тешке грешнике, који су сад кроз освећивање речју Божјом, постали бољи од праведних и заједно с њима у ове свете дане опевали Христово васкрсење не с мутним осећањем као остали, већ у јасној светлости откривеног богопознања, окушајући радост Пасхе, „безмјерноје Твоје благоутробије зрјашче, к свјету идјаху, Христе, веселими ногами, Пасху хваљашче вјечнују“ (Васкршњи канон, песма 5). А наше весеље и радост се састоје управо у томе што да кроз примање од Цркве речи Божије „в нарочитом дни воскресенија, Царствија Христова приобшчимсја“ (Васкршњи канон, песма 8). Ево, зато треба да разјаснимо себи у чему се састоји наша предност у односу на друге слушаоце и читаоце Јеванђеља који нису заједничари Христовог Царства, који Јеванђеље не примају од Цркве, него свако сам за себе, за свој лични живот.
„Шта ће ми црква и свештеници и богослужење,“ кажу ови људи познати под називом секташа или рационалиста. „Мени је мој Христос дао Своје Јеванђеље, а оно чега нема у Јеванђељу мени ни не треба за спасење; доста ми је да испуним оно што схватим у Писму, а учење Цркве и Васељенских Сабора не знам и не желим да знам. Нико не може да ме осуђује за то, јер се трудим да изучавам Христов закон и да се сједињујем са Христом, с Његовом Божанском личношћу и да у Њој, а не у Цркви тражим своје спасење.
Ове речи су неправедне и не проистичу из јеванђељског расположења; као противтежу треба да схватимо да разумемо да Христово учење без Цркве није могуће, да није могуће бити заједничар са Христом ван Цркве, тако да наше спасење није ни само плата за подвиг живота, ни оно привидно одушевљење које осећају неки секташи док читају речи Божије, већ се наше спасење састоји у постепеном сливању нашег живота с животом Цркве која је Христово тело.
I Господ је рекао да су Његове речи дух и живот (Јн. 6, 63) и овим показује да се Његово учење не може спознати или схватити оним средствима којима се спознаје било које разумско учење. Обична људска мудрост се спознаје само тако што се проучава разумом, а спознати Христово учење – учење духа и живота – није могуће другачије него животом. Ако хоће ко вољу Његову да твори, каже Господ, познаће да ли је ова наука од Бога (Јн. 7, 17). А о каквом испуњењу воље Оца Небеског говори Господ као о једином средству за спознају Његовог закона? Да ли само о испуњењу појединих добрих дела? Не, сав живот, цело човеково биће морају се сливати са Христовим животом да би се усвојило Његово учење живота. Јудејци Га питају да ли је Он Месија Којег су пророци обећали и Којег су очекивали. Господ им одговара: Рекох вам па не вјерујете… јер нисте од оваца Мојих, као што вам рекох. Овце Моје слушају глас Мој, и Ја њих познајем, и за Мном иду (Јн. 10, 25-27). Дакле, да би се истинито веровало и да би се спознавала божанска истина Христовог учења, треба постати заједничар у Христовом животу, као прво, кроз испуњавање воље Оца Небеског, а као друго, кроз припадност стаду Божијем, оној заједници, оном животу који је Господ основао на земљи, а овај живот је Црква.
Другачије не може ни бити. Уопште није могуће схватити било које животно учење ван везе с оним друштвом или народом који живи по њему. Чак и у светским стварима, да би се на пример, схватиле руске пресме или древне биљине треба ући у руски живот, у руску свакодневицу, а ако то не учиниш, исто ћеш тако смешно расуђивати о њима као Французи или Немци о руским обичајима. Само сам живот народа, сам народни карактер може да објасни суштину народног предања и идеала, али и то само онолико колико овај народни живот остаје веран сам себи, колико се не препушта спољашњим утицајима као што им се предао живот највишег руског друштва, по којем се сад, наравно, више не може судити о древним бољарским обичајима и предањима. Дакле, да би се схватио Христов живот, изложен у Светој Библији, треба не само ући у живот хришћанског савременог друштва, већ и имати основе да се верује у то да овај живот није могао да одступи од свог Првоисточника, да није могао да греши. И заиста, имамо за то неоспорно обећање Господње: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18), тако да свако ко не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17). У Светом Писму, осим тога, има неколико директних указивања на то да ће људи схватати Христово учење управо кроз Цркву о којој су предсказивали још старозаветни пророци под сликом горе или девојке која није познала мужа, али која има много деце. Биће у потоња времена, тако су објављивали Исаија (Ис. 2, 23) и Михеј, утврђена гора дома Господњега наврх гора и узвишена изнад хумова, и народи ће се стјецати к њој. И ићи ће многи народи говорећи: ходите, да идемо на гору Господњу и у дом Бога Јаковљева, и учиће нас својим путовима и ходићемо Његовијем стазама; јер ће из Сиона изаћи закон и ријеч Господња из Јерусалима (Мих. 4, 1-2). Дакле, овај закон и реч се не спознају сами по себи, већ кроз узлажење на гору Господњу, кроз узлажење у Сион, односно Цркву. Исту ову мисао потврђује и опроштајна молитва Господња о Цркви. Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао. И славу коју си Ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш (Јн. 17, 21-23). Дакле, вера света у Христа и спознаја Његовог послаништва зависе од претходног испољавања оног духовног јединства у којем се налазе следбеници апостола који верују у Христа, синови Цркве које и апостол Павле назива домаћима Божјим, као управо оне који су назидани на темељу апостола и пророка (Еф. 2, 19-20).
Дакле, реч Божија сагласно учи да без Цркве, непогрешиве и апостолске, без добрих дела и без доброг живота нема спознаје јеванђелског закона. И зато су они који тврде да је наводно сваком од њих за спасење довољна Библија која им је дата од Бога, у заблуди, јер Библија није дата сваком посебно, него свим Христовим ученицима заједно, дата је њиховој међусобној љубави, њиховом Богом сазданом јединству, дата је Цркви и управо у њој сваком човеку. Зато, браћо, кад секташи буду разговарали с вама о вашем исповедању упитајте их: „Да ли је Господ дошао да да књигу или да да живот? Да ли треба само књизи да потчињавамо своју вољу или оном животу који је Христос основао и без којег је нејасна и сама света Библија?“ Овај живот, свет и непогрешив, који превазилази моју вољу и мој разум назива се Црквом, која непогрешиво носи у себи истину Христову, примере и уздања апостола и угодника, тумачење Васељенских Сабора, богослужење великих светитеља и песника, благодат Светог Духа-Утешитеља.
II Ево, секташ те засипа усклицима о животу у Христу, о личном општењу с Њим: „Мој Христос ми је заповедио то и то, а ово ми је забранио, а ово не желим ни да знам, све ваше тајне итд.“ Али зар ми православци тврдимо да нам није потребно општење са Христом? Зар се не причешћујемо Њиме у тајнама? Зар не призивамо једни друге да у велики дан видимо „Христа блистајушчагосја и радујтесја рекушча“? Зар Га нисмо молили: „подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего“? (Васкршњи канон). Шта је код њих различито од нашег заједничарења са Христом? Па то што вичу: „ја, мој, мени“, што са Христом не заједничаре да би кроз Њега загрлили цео свет, почевши од Његових угодника, од Анђела небеских и завршавајући најгрешнијим злочинцима, већ да би у Њему заборавили све и сва; они, и чак и ако помажу другима, то чине хладно, само као по обавези. Да ли је Христу угодна оваква искључива, љубоморна љубав? Да ли ће Он за њу питати на Свом суду? Да, Он ће захтевати љубав према Себи, али не љубав искључиво личну, већ васељенску љубав. Запањиће се пред Његовим судом они који су у љубави према Њему заборављали љубав ближњих и упитаће: Господе, када Те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо Ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни Мени не учинисте (Мт. 25, 44-45). Христос је захтевао да останемо у Њему, да живимо Њим, али да ли Он под Собом подразумева Своју појединачну личност? Не, ове речи о остајању у Њему Господ наводи након поређења Себе с целим чокотом, на којем има много грана, односно људи, тако да није искључиво појединачан мој Христос, већ Христос у Цркви. Христос није сам, већ је са Својом васељенском породицом, с браћом и сестрама и мајком који су они који слушају Његову реч и чувају је. Морамо да волимо Христа и да живимо за Њега, али не таквог Христа Који зна само тебе, а ти Њега, не таквог који је само твој женик, него Који је Женик Цркве. Треба да волимо Христа у телу, али не само у прослављеном телу, него у оном, за које апостол каже: Јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос… Око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми (1 Кор. 12, 12, 21). Међутим, од секташа се само и чује: не треба и не треба; није потребна Црква, нису потребна добра дела, већ само лично Христос и Христос. Али Христос, као што видите, није самољубив и не може Му се угодити овом телесном љубављу и ревношћу. Многи ће Ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7, 22-23). Лако је замислити себе као човека који воли онај дивни лик Христа који смо начинили у својој уборазиљи, али волети Га у Цркви са свом Његовом браћом, с Његовим духовним телом, с Његовом невестом – ево шта је дужност хришћанина. Управо тако је православна љубав према Христу љубав сталног животног самоодрицања, добронамерности и смирења, а љубав секташа је љубав искључива, горда, заслепљујућа, то није љубав, већ пре заљубљеност, која се наравно, достиже без подвига, без борбе са собом, али зато и не иде даље од фантазирања и слабо помаже човековом духовном расту; то је она прелест или превара на коју нас упозоравају оци Цркве објашњавајући да права духовна одушевљења треба да следе након низа покајничких вежбања и чишћења срца од самољубља и страсти кроз молитву и добра дела. „Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј и одежди не имам, да вниду в он; просвјети одјејаније души мојеја, Свјетодавче, и спаси мја“ (из песама понедељка Страсне седмице). Ево у каквим речима се изражава наш однос према Христу.
Да ли је сад јасно да ван Цркве, ван општења с њом и руковођења њоме не можемо ни да спознамо, ни да заволимо Христа? Како онда треба да будемо благодарни Господу за то што нам је дао да окусимо извор јеванђелског учења управо у Цркви! Како треба да нам буде драгоцено свако подсећање на своје општење с њом, почевши од светих тајни у којима истински добијамо благодат Светог Духа, настављајући крсним знамењем, заједничким појањем отачких канона и завршавајући сваким обредом, којег се придржава васељенска породица нашег Спаситеља! Како, на крају, треба да нам буде далека смутња због тога што мањи део становника престонице бива заиста прожет свим срцем црквеним животом: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12, 32). „Нека мртви сахрањују своје мртваце“ (в. Мт. 8, 22), нека свака година светског живота поставља себи нова божанства моде и страсти: нећемо се због њих збуњивати, чак им нећемо ни судити, као што им Господ није судио. И ко чује Моје ријечи и не вјерује, Ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет (Јн. 21, 47). Јер ми који се радујемо због спасења Божијег не треба да им судимо него да их пожалимо као што онај ко види жали слепца, као здрав болесника, да их пожалимо и да помогнемо њихово спасење кроз реч, пример и молитву. Помажимо им и смирено захваљујмо Богу што нас је привукао да изучавамо Његове речи, а такође се чувајмо греха знајући да онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учино по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12, 47); напокон, смиравајмо се пред Господом и пред људима као они који су испунили мало од онога што су сазнали о вољи Божијој и молимо Господа за помоћ да водимо бољи, богоугодан живот.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Прочитана је на годишњем састанку „Друштва за ширења религиозно-моралне просвете“ 23. априла 1889. године у Санкт-Петербуршкој Градској Думи; догматски садржај беседе почиње од четвртог одељка. Први пут је објављена у часопису „Црквени весник“, 1889.г., бр. 18.

Коментарисање није више омогућено.