ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
ПОЗДРАВ ПАСТИРИМА ЦРКВЕ НА ДАН РОЖДЕСТВА ХРИСТОВОГ[1]
У години има неколико дана кад су људи спремни да забораве на своје овоземаљске бриге и да се уперујући свој поглед у јеванђелске догађаје, сећају свог најузвишенијег призвања за вечни живот, да се сећају да на небу постоји Бог, да на земљи међу њима постоји невидљиво присутни Христос, да постоји истина, да постоји врлина. У овим малобројним данима, какав је и Божић, нама се, о пастири Цркве, враћају наше овце расејане по литицама и удолинама света! Оне нас тада гледају и траже Христа у нашим речима, молитвама и делима: „Где се Христос рађа?“ Одакле да узмемо такве духовне дарове како бисмо искористили овај тренутак пробљеска у нашој тами и узвисили религиозно расположење дана у којима Христос постепено прониче у сав живот нашег друштва и народа?
Али пре него што било ко стигне да заусти одговор, зачуће са свих страна: „Молим вас, о каквом узвишавању религиозног живота се може говорити пре него што влада побољша услове нашег свакодневног живота, обезбеди нам издржавање, осигура нас од грубих упада светских власти, пре него што нас ослободи светске зависности итд.“
Шта казати на ове аргументе? Рецимо да су они тачни, рецимо да су спољашњи услови пастирства код нас неповољни, али ипак, зашто да одбијамо средства за испуњавање наше дужности и заклетве, која су нам доступна у свако време и у свим условима нашег свакодневног живота и државног положаја?
Ова средства се састоје у просвећивању наших сопствених срца оним истинама откровења које у неке дане године ипак узвишавају дух целог народа изнад света и његове злобе.
Ако се загледамо у такве истине, које су нам открили догађаји Христовог Рођења, наћи ћемо у њима јасно указивање на основна и суштинска правила пастирског живота и делатности, тако да дан рођења Искупитеља, велики и свет за све хришћане, има посебан значај за пастирску свест, и то је зато што је Онај Који се родио Пастиреначелник и Пастир добри, Који је дошао на свет како би спасио пропало и просветио оне који седе у тами и сенци смртној. „Открила се нова тајна,“ каже светитељ Григорије Богослов,[2] „открила се нова тајна: Божји човекољубив домострој о палом кроз непослушање. Ради овога су рођење и Дјева, ради овога су јасле и Витлејем.“ А какве истине пастирства можемо да захватимо у овој новој тајни, у јаслама и Витлејему?
Овде видимо дивно сједињење небеске славе и земаљске убогости, видимо пећину, али созерцавамо и Ангеле који поју; пред собом видимо јасле, али изнад себе путоводно небеско светило. Зар не говори све ово о томе да ни служитељ Божји не би требало превише да се сакрушава због земаљске убогости, друштвене и имовинске? Зар не теши витлејемска слика скромне трудбенике, сеоске пастире, који никад нису знали или су заувек заборавили и мир, и ситост, и топлину, и спољашњу независност? Да ли проповедници Онога Ко се родио у јаслама треба да тугују због тога што немају приступаа у дворце и палате? Или ће насупрот томе дати предност речима благодати, које отварају дворце људских срца, у која моћници света не могу да продру ни оружјем, ни новцем? А зар и она средина, смирена и убога, у коју долазимо с Божићном радошћу, није ближа Узрочнику свечаности него било која друга? О, пастиру, не ропћи због тога што мораш да луташ с крстом по ћумезима, види зар не подсећају многи од њих по својој грађи на убогу пећину у којој се радио Онај Који Живи међу вишњима? Гледај своје сиромашне парохијане, зар то нису исти они витлејемски пастири, којима је Анђео првима благовестио „радост велију, јакоже будет всјем људем“ („радост велику, која ће бити свим људима“)? Иди онда у њихове пећине, не с озлојеђеношћу, већ с радошћу, тражи тамо Христа, и ако Га стекнеш, нећеш жалити себе због своје земаљске убогости, већ ћеш пожалити оне који су сиромашни Христом, премда су и богати светом, којима је теже да уђу у Царство Небеско, неголи камили да прође кроз иглене уши.
Дакле, прва истина пастирства, која нам се открива у догађају Христовог Рођења, састоји се у томе што новом благодатном животу, који је Господ донео на земљу и који смо сви призвани да насађујемо није потребна никаква земаљска сила и надмоћ, већ напротив, још се слободније развија далеко од њих: наш нови човек се обнавља, по речима апостола, управо онда кад стари човек пропада. Мислимо да нема потребе да освећујемо ову истину историјским догађајима или свагдашњим животним појавама, јер једних и других има тако много да свако може да их нађе.
Хоћемо ли се много сакрушавати због нашег положаја у самом животу државе? Да ли у њему узвишено место заузима „рождјејсја Цар јудејски“ („рођени Цар јудејски“)? Диван спој државне зависности и предвечног Божијег савета налазимо у казивању о месту Христовог рођења. Август Ћесар, руководећи се својим чисто светским разлозима, издаје „заповест да се васељена попише“. Шта са спољашње тачке гледишта пред тим изванредним догађајем светске историје значи појава да мала породица сиромашних Јевреја из провинције за многим милионима поданика Рима иде „да се запише у свој град“ Витлејем? Међутим, овде су се разрешила главна заповест и смисао постојања свих светова, остварила се реч Божија, која је хиљаду година пре тога изречена кроз пророка и дошао је Онај пред Којим су не само цео Рим, већ и цео свет ништавнији од зрнца. Проповедници Христови! Да ли да се жалимо на то што наш положај није висок, већ је завистан и да тиме правдамо свој пастирски нерад или да ликујемо због тога што кроз нас на свет делује она Сила Божија, она Реч, којом „небеса утвердишасја“ („небеса се утврдише“), која је била у Богу, у Којем су били живот и светлост људима, која просвећује сваког човека који долази у свет? Хоћемо ли попут паписта покушавати да остваримо државна преимућства и ради њих заборављати дело Божије или ћемо пре пожурити да се угледамо на апостоле, светитеље и преподобне, од којих се већина сматрала припадницима најниже класе и ако се уздизала, то је углавном било на кратко? Хоћемо ли се и у случају побољшања нашег светског положаја гордити пред „сиротима света овог“ или ћемо братски силазити у услове њихових живота, као и Господ, Који је сишао с небеских престола и примио обличје слуге како би „помогао онима који бивају кушани“ (в.Јевр. 2, 18)? Ево у чему се, дакле, састоји друга поука Онога, Који се родио, пастирима Његове Цркве: наш овакав или онакав друштвени положај не може имати битан значај за јављање божанске Речи свету. Али, чему трећем нас још уче мудраци, „звјездам служашчији и звјездоју научившесја клањатисја Солнцу правди“ („који су звездама служили и које је звезда научила да се клањају Сунцу истине“)?
Удаљени од истина откровења правде они су је тражили у својој волшебној мудрости. И данас и међу нама такође постоји мноштво људи, далеких не само од жеља, већ често и од могућности да уче из Откровења. Овакви нису само секташи из простог народа, већ и многи представници образованог друштва, посебно међу омладином која учи и студира. Зар тамо не траже истину и добро, зар не траже Христа не знајући ништа о Његовом сталном пребивању у Цркви? Зар се не надају да ће Га наћи по разним кометама измишљених теорија друштвеног и личног морала? За оне древне мудраце којима нису руководиле страсти, већ јединствена жеља за истином и правдом, Христос је нашао овакву звезду, која их је довела до места Његовог доласка у свету: зар нећемо наћи овакву звезду за оне који лутају у тами савремених тражитеља истине? Ако су мртва небеска тела Речју Божијом била упућена на објављивање Његовог рођења, чини ли ово обавезним служитеља Речи да у магловитим веровањима и лутајућим паганским теоријама данашњих безбожника тражи овакве идеје или својства, које би их у свом истинском осветљењу и доследном развоју довеле до премудрости Божије, или би барем искрене душе обасјале умном светлошћу?
Зар све нехришћанско треба да негирамо и презиремо, или да презиремо у њему само намерно зло и страсти, а да све најбоље у њему проучавамо и узводимо ка Христу, јер не може бити ништа добро на земљи што не би имало с Њим макар и несвесну везу; овакво је треће правило које нам открива Христово Рођење.
Оно није последње, али задржимо се и на овим малобројним правилима да би људи имали могућност да дубље у њих проникну, да их провере кроз садржај целе Свете Библије, отачких дела и богослужених књига и да затим размисле о томе да пастири уопште нису тако сиромашни и немоћни, да нису тако ограничени у појмовима и стешњени у делатности као што често замишљимо. Онај ко живи за свет и делује спољашњим средствима, у потпуности од њих и зависи: све ово незнабошци ишту (Мт. 6, 32) – а ко је рођен и ко рађа духом поседује друга блага и ако само његово срце буде тамо где је његово благо, неће се ни сетити светских лишавања.
Наравно, ово није нова реч, само је њена животна истина недоступна човеку у данима посветовњачења. Али, можда ћемо је прихватити макар данас, на дан кад просветљени духовном радошћу ми – сви пастири – можемо да кажемо својој пастви с апостолом: Живот се јави, и видјели смо, и сјведочимо, и објављујемо вам живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином Његовим Исусом Христом (1 Јн. 1, 2-3).
НАПОМЕНЕ: