ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ПРОРОКА МИХЕЈА
 
ГЛАВА VI
 
Шеста глава представља повратак од описа будућег царства света на саветовање савременог Израиља. Пророк га поново подсећа на његове грехове, али не толико ради разобличавања, колико ради његовог окретања ка истини.
 
Стих 1.
 
1. Слишите, јаже глагола Господ: востани, судисја с горами, и да слишат глас твој.
1. Слушајте шта говори Господ: устани, суди се с горама, и нека чују хумови глас твој.
 
Поново се уводи слика силажења Бога на земљу и призивање природе за сведока над Израиљем, попут Мојсија, Асафа и Малахије. „Устани“, односно, скупи своје снаге и своје мисли да би одговарао Богу; уп. слично обраћање Јову (в. Јов. 38, 3). Горе, као најпостојанији предмет природе (в. Пс. 89, 2), које су присуствовале приликом доле описаних догађаја из старих времена, морају бити сведоци против вероломног народа, као стални носиоци црквеног предања (уп. Јез. 36, 1).
 
Стих 2.
 
2. Слишите, гори, суд Господен, и дебри основанија земли, јако суд Господен к људем Јего, и со Израилем прјетисја имат.
2. Слушајте, горе и тврди темељи земаљски, парбу Господњу, јер Господ има парбу с народом својим, и с Израиљем се суди.
„Темељи земаљски“ – управо се подразумевају најпостојанији елементи спољашње природе ако су сами људи све заборавили.
 
Стих 3.
 
3. Људије Моји, што сотворих вам, или чем оскорбих вас, или чим стужих вам; отвјешчајте Ми.
3. Народе Мој, шта сам ти учинио? И чим сам ти досадио? Одговори Ми.
 
Одавде до 6. стиха се наводе историјске основе за верност народа Господу, а даље се говори о томе у чему треба да се састоји ова верност и како су Јудејци погрешно мислили да је изразе. Господ је признао Свој народ за мрзитеља, непријатеља (уп. Мих. 4, 8) и упитао га је због чега Га жалости безакоњима: „Чим сам ти досадио?“, односно зар су ваше религиозне обавезе биле тако тешке да сте истински религију заменили лажнима?

 

Стих 4.
 
4. Зане изведох вас из земли јегипетскија и из дому работи избавих вас, и послах пред вами Моисеа и Аарона и Мариам.
4. Јер те изведох из земље Мисирске и искупих из куће ропске и послах пред тобом Мојсија, Арона и Марију.
 
Напротив, Господ је Свој народ обасипао незаслуженим доброчинствима. Библијски епитет за Египат је дом ропства. Имена Мојсија и других су ради живости сећања на чудесну процесију, опевано у многим псалмима.
 
5. Људије Моји, помјаните убо, што совјешча на ви Валак цар моавитскиј, и што јему отвјешча Валаам, син Веоров, от Ситија до Галгал; јако да познајетсја правда Господња.
 
5. Народе Мој, опомени се што науми Валак цар Моавски и што му одговори Валам син Веоров, од Ситима до Галгала шта би, да познаш правду Господњу.
 
Стих 5. Господ између осталог подсећа на историју Валаама, из које је с једне стране, јасно како је велика милост Господа према народу, ако је обећао да ће у њему заблистати звезда спасења, а с друге стране, ова историја је показала Израиљцима како се људи клоне Бога због безакоња и предају се погибељи, тако да је бити у општењу с Господом могуће само кроз врлине, као што је било показано у васпитном вођењу од стране Бога кроз пустињу и у чудима „од Ситима до Галгала“ (в. такође 5 Мојс. 8, 2-6), после чега их је Мојсије из колена у колена подсећао на праведна дејства Божија. Тако и овде, по Михеју, из ових догађаја треба да следи чисто морални карактер старозаветне религије, који је данас изгубљен и замењен формалним, што се види из даљих стихова, које пророк ставља у уста народа отпалог од праведности. Паралелна места су жалбе Господа на вероломни народ и његову лажну побожност (в. Ис. 43, 26; Јер. 2, 5) с подсећањем на извођење из Египта (в. Јер. 2, 6; Ам. 2, 10). Маријам се овде помиње ради сећања на свечану химну, која је певана приликом преласка кроз Црвено море, које се стално помиње у псалмима и поучним књигама као изузетно важан догађај; он је сачувао свој потпуни значај и у нашем богослужењу (канон).
 
Стих 6.
 
6. В чем постигну Господа, срјашчу Бога мојего Вишњаго; срјашчу ли Јего со всесоженијем, телци јединољетними;
6. Су чим ћу доћи пред Господа да се поклоним Богу Вишњему. Хоћу ли доћи преда Њ са жртвама паљеницама? С теоцима од године?
„С чим ћу доћи пред Господа?“ и др. на словенском: „В чем постигну пред Господа?“ јеврејски оригинал је вероватно исти, а и смисао је близак.
 
Стих 7.
 
7. Једа пр иимет Господ в тисјашчах овнов, или во тмах козлишч тучних; дам ли первенци моја о нечестији мојем, плод утроби мојеја, за грјехи души мојеја.
7. Хоће ли Господу бити миле тисуће овнова? Десетине тисућа потока уља? Хоћу ли дати првенца својега за пријеступ свој? Плод утробе своје за гријех душе своје?
 
“ Потоцима уља“ на словенском „козлишч тучних“. Тако преводе сви древни, па чак и блажени Јероним право с јеврејског. Јеврејска реч „шемен“ прочитана с првим сугласником „камец“ („а“) означава уместо „маслине“ придев „мастан“, али није могуће објаснити редакцију „овнова“ из садашњег јеврејског текста. Међутим, вероватно је да су масорети покварили текст пре него древни преводиоци, зато што се паралелизам овнова и јараца стално среће у Библији. Овај захтев Бог не одбацује директно, али се у њему самом осећа свест о ништавности животињске жртве (уп. Пс. 49, 13; Ис. 1). Чему овде речи о првенцу? Употребљене су у том смислу, да ако већ човек треба да се обрачунава с Богом, он директно Њему дугује своје првенце, који су поштеђени на дан убиства Египћана, на шта су народ стално подсећали Мојсије и обичај посвећења првородних животиња. Али, ни овом жртвом није могуће угодити Богу. Дакле, суд Божји, као и у свим горе наведеним богојављењима, поново се огледа у томе да су људи неправилно схватили, тачније, изопачили Његов закон, мислили су да ће угодити Богу жртвама и приносима уместо добрим делима.
 
8. Возвјестисја во тебје, человјече, што добро, или чесого Господ ишчет от тебе, развје јеже творити суд и љубити милост и готову бити јеже ходити с Господем Богом твојим.
8. Показао ти је, човјече, што је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смјерно с Богом својим.
 
Стих 8. Овде се већ директно изражава општа идеја пророчанства и притом таквим тоном да се претпоставља да за њу зна сваки Израиљац; не само то, за непознавање суштине закона човек се сматра кривим. Директно супротстављање моралног закона као суштине наше религије, спољашњем формализму достиже врхунац (в. Пс. 49; Ис. 1); овде је скоро исто што и у Јеванђељу по Матеју (уп. Мт. 23). Праведност, милосрђе и смирење – у овоме је заиста цео пут библијског спасења, које се по томе и издиже изнад морала само састрадавања или спољашњег алтруизма и над врлинама разума, односно стоичком праведношћу и над пасивним аскетизмом Индуса, који се састоји само у нестанку душе у Богу. Спој три наведене врлине по својој узвишености и свестраности приближава се девет заповести блаженства. Да ли говорити о томе да се у Старом Завету ове заповести много пута понављају појединачно, да њихово стицање изгледа као највиши циљ Домостроја у односу на који све остало има само значење средства (в. 5 Мојс. 10, 12)? Тако се, на пример, 16. глава Поновљених закона с прописима култног карактера завршава речима које подижу свест Јудејаца у област врлине: сасвијем иди за правдом (5 Мојс. 16, 20) и др.
 
9. Глас Го споден граду призоветсја, и спасет бојашијасја имене Јего: послушај, племја, и кто украсит град.
9. Глас Господњи виче граду, и ко је мудар види име твоје; слушајте прут и Онога Који га је одредио.
 
10. Једа огањ и дом беззаконаго собираја имјенија беззаконаја и со укоризноју неправди.
10. Није ли јоште у кући безбожниковој благо неправо? И ефа крња, гадна?
 
Стихови 9-10. Господ на Свом суду с народом оптужује народ за незахвалност, за одсуство жеље да испуњава закон, али у чему се огледало ово одсуство жеље? Управо о томе ће бити речи у стиховима 10-12, које се и уводи изразом: „Глас Господа виче граду, и ко је мудар види име Твоје“, на словенском: „И спасет бојашчијасја имене Јего.“ Овде стоји реч „тушиа“ – мудрост, коју седамдесеторица преводилаца уз другачију пунктуацију преводе као 3. лице женског рода 2. аориста од „јајша“ – „спасавати“, а блажени Јероним преводи с јеврејског: „и спасење онима који се боје имена Твог“. „Спасење“, на јеврејском „тешуа“, а понекад и изнад (в. Јов. 5, 12) „тушиа“. Слична редакција је природнија, јер се мудрост у старозаветном говору не одваја од Бога сама по себи и зато тешко да је нормално замишљати да она има свештени страх пред Богом. „Слушајте жезал и онога ко га је поставио“; на словенском: „Слушајте, племена, онога ко је дошао, сведочећи против вас.“ Блажени Јероним: „Слушајте, колена, и ко ће то одобрити?“ Розенмилер се такође разликује од руског; да, и заиста, тешко је претпостављати да овде реч „жезал“ стоји у акузативу, зато што нема одговарајућег јеврејског суфикса; зато је вероватније сматрати да је у вокативу; ова реч „мате“ означава првобитно „прут“, „жезал“ (иако се тајанствено значење жезла изражава речју „шевет“ (в. 1 Мојс. 49)), а затим и „колено“ (в. 4 Мојс. 2, 5-7; Ис. Нав. 20, 8). Даље речи „и ко ће украсити“ („ко“ је упитно), исто као „одобрити“, напокон, „утврдити“, „поставити“. Друго схватање је вероватно најбоље, јер доводи у вези претходну и следећу реч. „За шта нас кривиш?“ могли би Јудејци да упитају Господа. Одговор: „Слушајте, онда, колена, и ко ће то одобрити?!“ – и следи набрајање кривица Израиља. Седамдесеторица преводилаца су поставила питање у 9. стиху: „ко ће украсити град?“, у 10. стиху, природно, немају предикат, али на ово питање одговарају реторским питањима у односу на појаве народног живота: „Неће ли се наћи и сада?“ Дословце с јеврејског: „До сада нема ли?“ Последња реч „еш“ (уп. 2 Царств. 14, 19) означава „јесте, постоји“, с упитном речцом „га“ седамдесеторица преводилаца и древни су, не искључујући и блаженог Јеронима, превели „га-еш“ – „огањ“.
 
11. Једа оправдитсја в мјериље беззаконик и во вретишчи мјери неправија.
11. Хоће ли ми бити чист у кога су мјерила лажна и у тобоцу пријеварно камење?
 
Стих 11.у истом смислу преводе грчки преводиоци и масорети. Раније се указивало на пљачкање, а сад на превару у трговини. О мрскости пред Богом и једног и другог, односно туђе имовине у кући и лажних мера ваге и тегова, више пута сведочи Петокњижје, и зато пророк с пуним правом о свему томе говори као о ономе што ти је већ речено (Мих. 6, 8) (уп. на пример, такође 3 Мојс. 19, 36; 5 Мојс. 25, 15; Прич. 20, 23). О пљачкању богатих сетите се изрека као што су: плата радника нека не преноћи код тебе, врати сиромаху одећу коју је заложио до вечери, да би могао да се покрије и да те благослови.
 
12. От них же богатство своје нечестија наполниша; и живушчији в неј глаголаху лжу, и јазик их вознесесја во устјех их.
12. Јер су богатуни његови пуни неправде, и становници говоре лаж, и у устима им је језик пријеваран.
 
Стих 12. указује на расположење богаташа и становника, који су се потпуно навикли на лаж. „У устима им је језик преваран.“ Много је осмишљенији словенски превод: „Јазик их вознесетсја во устјех их.“ Реч „ремиа“ заиста значи и „превара“, али може се с другом пунктуацијом читати и као 3. лице женског рода 1. аориста од глагола „рум“, што значи „гордити се“, „надимати се“, на пример, „срце се њихово надима“ (в. 5 Мојс. 8,1 4; 17, 20). Тада ће управо бити наведена три греха: суровост, лаж и гордост насупрот врлинама милосрђа, праведности и смирења, у којима је по 8. стиху суштина угађања Богу.
 
13. И Аз начну поражати тја и погубљу тја во грјесјех твојих.
13. Зато ћу те и ја бити да оболиш; пустошићу те за гријехе твоје.
 
14. Ти јасти будеши и не наситишисја, и померкнет в тебје, и сократишисја, и не спасешисја: и јелици ашче избудут оружију предадјатсја.
14. Ти ћеш јести, али се нећеш наситити, и падање твоје биће усред тебе; и склањаћеш, али нећеш избавити, и што избавиш предаћу мачу.
 
Стихови 13-16. Пророк предсказује казне, попут оних предсказаних у Поновљеним законима, односно, до сад као да је народ устајао на Бога, као да је био Његов непријатељ, али ће добити што је заслужио (уп. 3 Мојс. 26, 24-28). Стих 14. седамдесеторица преводилаца схватају у средњем роду, али је овде вероватнији актив, јер од њега почиње описивање будуће судбине и њиме се завршава: занимљиво је да су претходна предсказања пророка о царству правде и мира који су у вези с благословима у Левиту (в. 3 Мојс. 26), где се исто то говори о летини (уп. Мих. 4, 4-5) и општем миру, и мирној неустрашивости пред многобројнијим непријатељима (в. Мих. 4, 13; 5, 8-10) и заједничком животу с Господом (в. Мих. 4, 7; 5, 4). Затим се у Левиту (в. 3 Мојс. 26) набрајају казне у случају кршења Завета и прво иду спољашње невоље; ако их не послушају, теже невоље; ако не послушају ни њих, Сам Господ ће се наоружати против вероломног племена. Овај степен преступности је постојао и код Михејевих савременика, судећи по његовом опису гнева Господњег у стиху 13. А какав ће бити његов израз над људима? Занимљиво је да највиша казна више нису физичке невоље, нису глад и уништење, већ су моралне казне које се састоје у сталном недостизању својих животних циљева, у сталном незадовољству, које заиста носе данашњи Јудејци, без обзира на њихово материјално благостање.
 
15. Ти посјејеши, но не пожнеши: ти изгнетеши масличије, но не помажешисја маслом: и насадите вино, и не испијете: и погибнут закони људиј Мојих.
15. Ти ћеш сијати, али нећеш жети; ти ћеш циједити маслине, али се нећеш намазати уљем, и маст, али нећеш пити вина.
 
Уз стих 15. у словенском се додаје израз „и погибнут закони људиј мојих“. Али у старогрчком он је заменио даљи израз: „и чувао си заповести Амврија“, као што и стоји код блаженог Теодорита и блаженог Јеронима, који објашњава да су „Амри“ седамдесеторица преводилаца прочитала као „амми“ – „мој народ“, одакле је и добијено погрешно схватање, које је неко исправио на маргинама и које је затим спојено с исправком, као у данашњем словенском тексту.
 
Стих 16.
 
16. И хранил јеси оправданија Замвријина и всја дјела дому Ахавља, и ходисте в совјетјех их, јако да предам тја в пагубу, и живушчија в неј во звизданије, и укоризни људиј приимете.
16. Јер се држе уредбе Амријеве и сва дјела дома Ахавова, и ходите по савјетима њиховијем, да те предам у погибао, и становнике његове у подсмијех, и носићете срамоту народа Мојега.
 
Амврије (уп. 3 Царств. 16, 25-26) и Ахав се помињу као богомрски представници народног одступништва од побожности. Господ подсећа на ове одступнике: „јако да предам тја в пагубу“ и др. (редакција је исправнија него руска „предао“); овде није „и“, већ јеврејско „лемаан“, које значи „тако да“, „да би“ (уп. Ам. 2, 7). „Да бих те предао“, односно исто као и дом Ахава, који је Господ истребио „до онога који мокри уз зид“; безакоње Ахава и казна Господња над њим више пута се помињу у историјским књигама Старог Завета и вероватно су били јарко истакнути у народној свести. Завршна претња – није једина у Библији: она се делимично остварила у 2. књизи Паралипоменон (в. 2 Пар. 29, 9) и у књизи Плача Јеремије (в. Плач. 2, 15), а предсказивао ју је детаљно Мојсије као и псалам (в. Пс. 79). Свенародно ругање над Израиљем и објашњење народима погибељи преко казне Божије посебно сликовито је описано код оснивача закона у последњим главама Поновљених закона. Због ових паралелних места поузданије је читати последње речи не као „понећете поругу народа Мог“ (овде је и смисао нејасан), већ заједно са седамдесторицом преводилаца „понећете поругу људи“, односно уместо „амми“ треба читати „аммим“. Масорети нису желели да под овом речју подразумевају гоје, али већ смо видели приликом објашњења 1. главе да се у сличним случајевима „амим“ у потпуности односи на њих.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *