ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И ПОЛЕМИКА СА ИНОСЛАВНИМА
У ЧЕМУ СЕ САСТОЈИ ПРЕДНОСТ ЈЕДНОБОШТВА НАД МНОГОБОШТВОМ[1]
Врло је важно да се разрешити ово питање ради проповедника наше вере међу муслиманима и хришћанима, припадницима других народа, зато што исламска лажна учења користе опште прихваћено учење о предности једнобоштва како би се ругали нашем учењу о Пресветој Тројици. Они прво кажу да нас наводно сматрају трибожницима, али кад им објаснимо да исповедамо Једног Бога, али тројичног у Лицима, они одговарају: „Ако је хришћанско учење о једном Богу тројичном у Лицима изнад учења о многим боговима, учење ислама о једном Богу у једном лицу је још више изнад хришћанског, зато што ми имамо потпуно, савршено једнобожје, а код вас оно није потпуно.“
Шта да им се одговори? Ево, то бих желео да разјасним посленицима хрићанске мисије, а они нека размисле како да изложе ове аргументе језиком јасним и за Татаре и за остале народе, крштене и некрштене.
Сложите се с тим да једнобоштво није боље од многобоштва због самог тог што је јединица боља од сваког другог броја. На пример, Господ је за човека пре пада рекао: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему (1 Мојс. 2, 18). Исто тако и Анђеле је Бог створио многе, а не једног. Зашто је, ако је Анђелима и људима боље да буду многи, а не по један, ипак боље да Бог буде један, а не да буде много богова? Ево муслимани хуле јеванђелско учење о Триједином Богу, које наводно крши древну јудејску истину једнобоштва, али и јудејско једнобожје је ценило себе другачије, а не онако како би то желели муслимани, оно није налазило мањкавост у томе што је понекад и људе називало боговима: богови сте, и синови Вишњега сви (Пс. 82, 6).
Даље, муслимани кажу да наводно ни Христос Спаситељ никад није говорио о Свом Божанству, да је наводно учење о Триједином Богу Њему туђе и да су га измислили каснији хришћани: а Сам наш Господ је наводно учио истом таквом безусловном једнобоштву као Мухамед.[2] Али, у ствари, Исус Христос не да је само учио о Божјем Тријединству, већ и о томе да ће људи бити заједничари Божанства. Он је поновио и наведене речи из 82. псалма, и говорио је Својим ученицима да ће се удостојити да добију на небу 12 престола и да ће судити 12 колена Израиљевих. А ви сте они који сте се одржали са Мном у искушењима Мојим, говорио је Он, и Ја вама завјештавам Царство као што Отац Мој Мени завјешта (Лк. 22, 28-29). Растајући се од Својих ученика у ноћи издаје, Господ се молио да се они, као и људи који су ради њих поверовали у Њега сједине у једно с Богом Оцем и Сином у будућем животу: Да и они у Нама једно буду (Јн. 17, 21).
Дакле, по речи Господњој, свеци учествују у Божанском управљању светом и у суду над њим. Исту мисао изговара Спаситељ у причи о изгубљеној драхми и о заблуделој овци, због чијег се проналажења Бог на небу радује заједно са свестим Анђелима.
„Тим горе по хришћанство,“ вероватно ће на ово рећи муслимани, „раније смо мислили да су код вас многобоштво увели Исусови ученици, а ви нас уверавате у то да је оно својствено и Јеванђељу. Која је разлика изеђу ваших Анђела или светих људи у поређењу с грчким и римским другостепеним боговима, који су ипак сви зависили од Јупитера и сви се пред њим повлачили?“
Управо и чекамо ово њихово питање: оно нам највише олакшава даље објашњење.
„Постоји велика разлика,“ одговорићемо им, „и њена суштина чак није у томе што је наш Бог Творац и Сведржитељ анђеоског и људског света, а пагански богови имају посебно порекло, а не потичу од Јупитера. Не, супротност између хришћанског једнобоштва и паганског многобоштва, исто као и између муслиманског и новојудејског учења се састоји у томе што ми имамо и Три Лица Једног Божанства и остала виша бића, која учествују у нашем животу, односно, свете Анђеле и обожене људе – сви су испуњени јединственим духом, јединственим принципом. Живећи у Богу, Светом и Добром, они сви једно мисле, једно желе, од једног истог се одвраћају. Ако у најбоља времена црквеног живота код хришћана чак и за време њиховог земаљског боравка бјеше једно срце и једна душа (Дап. 4, 32) као што сведочи књига Дјела апостолских, може ли се сумњати у то да ће бити испуњена молитва Господа за будући живот: да буду једно, као што смо Ми једно (Јн. 17, 22). Нечастивост паганског многобоштва се састојала у томе што су све земаљке људске тежње, страсти и злочини имали у уобразиљи пагана своје покровитеље на небу, а главни бог, премда је и владао овима, такође се подвргавао различитим променама у својој души: час је био праведан и милостив, час, напротив, осветољубив, развратан, завидљив, лажљив и покварен.
Ево због чега за паганина врлина никад не може изгледати као безусловно обавезна, безусловно света и као она која превазилази сва земаљска блага. Истина, за одступање од ње једни богови га кажњавају, али га други бране; чинећи добро човек угађа једном богу, али чинећи зло бива пријатан другом, а и главни бог дозвољава да се остваре и зле, себичне жеље његовог љубимца, само да му угађа приношењем жртава и другим спољашњим средствима.
Насупрот томе, хришћанин, премда призива у молитви час Једног Бога Који се спознаје у три Лица, час се обраћа Оцу Небеском или Сину Божијем, час Светом Духу, час моли за заступништво Пресвету Богородицу, час Анђеле и свеце, он зна да може да моли све своје небеске покровитеље само за једно, истом се радује и даје покровитељство Небо, на једно исто се гневи. Оче! Сагријеших небу и Теби (Лк. 15, 18) – овако вапије грешник који се каје, како нас учи Христова прича.
Истина, у невидљивом свету постоје одступања и непријатељство палих анђела против Бога и Његових светаца, и њихова борба против спасења људи, али узалудно би се грешник надао покровитељству демона у својим злим замислима. Наша вера учи да су они везани Божанским сведржитељством и ако Бог допушта злим духовима и злим људима да развраћају и саблажњавају, то је само како би се лакомислени хришћани научили у како тешке невоље падају допустивши себи немар за своју душу. А свако гине по својој злој вољи. Ипак, Господ не дозвољава демонима да пружају самостално покровитељство грешнику, нити да га узимају под своју заштиту, већ Сам руководи околностима живота свих живих бића, тако да без Његове свете воље чак ни једна длака неће пасти с главе човека, без обзира да ли је добар или зао. Дакле, ево у чему је предност једнобоштва над многобоштвом. Тамо где има много богова, има много принципа живота, и добрих и злих: ако човек жели да буде прељубник – његова покровитељка је Венера; ако жели да буде разбојник – његов покровитељ је Марс; ако жели да заборави на врлину и да се препусти само стицању – његов покровитељ је Меркур. Где нема хришћанског једнобоштва не може бити ни царског положаја у животу једне врлине – онога што је једино потребно (Лк. 10, 43 – нетачан број цитата). Хришћанско учење о Триједином Богу, о Анђелима и свецима не слаби, већ јача царски значај врлине, зато што јој се по нашем учењу и радује и од ње не одступа цело Небо, сва вишња Бића проникнута Божанским животом.
Да ли је тако у новојудејској и мухамеданској вери? Истина, они наводно верују у једног Бога: „Један је Бог,“ кажу муслиани. „И нема он ни жену, ни дете,“ додају надајући се да ће нас тиме прекорити. „А ако није један?“ рећи ћемо им. Какво је то јединство ако је по новојудејском учењу божанство у једним сатима у току дана милостиво, у другима гневно; оно понекад спава, понекад се забавља с крокодилом као с кућном мачком. Понекад је расположено, па ћеш добити све што пожелиш, а понекад – боље је да му не прилазиш. А да ли су муслимани далеко одмакли од истог таквог сујеверја? Њихово божанство се такође потчињава судбини, оно је немоћно да измени њену одлуку, и зато несрећни „правоверници“ могу само да прослављају његова наводна савршенства, али не и да моле за било шта: све је већ унапред решено – ко ће бити добар, и ко ће бити зао, тако да би узалудне биле све молитве за благодатну помоћ Божију за победу доброг принципа у њима над злим. Сама блискост њиховом божанству, које је заробила судбина, не условљава се врлином и чистотом човека, него само покорношћу и другим начинима богоугађања. Мухамед је био прељубник, узимао је туђе жене, сам је очигледно кршио и чак мењао закон који му је наводно дао Алах, и ништа ово му није сметало да у његовим очима буде изнад свих светих пророка: Аврама, Јосифа, Мосија, па чак и безгрешног Исуса Који се жив вазнео на небо, како верују и муслимани.
Поред свега тога многоженац Мухамед је толико био дражи божанству од свих да је ради угађања његовим блудним страстима Алах у Корану променио своје одлуке о броју жена које су дозвољене пророку и уопште је допуштао такозвана „укидања“ већ датих одлука.
Какво је пак јединство божанства код новојудејаца и муслимана? Боље је да поштују многе самосталне богове, али верне једном начелу светости и врлине, него да поштују једно божанско биће, које се ипак мења у свом расположењу, у свом унутрашњем садржају. Судите сами, зар је уз поштовање оваквог пристрасног, несталног божанства за људе могуће постојано поштовање свете врлине? Зар тамо може бити људи који би с несавладивом сталношћу побеђивали страсти у себи; који би само врлини приписивали највишу вредност, кад то не може да учини њихов бог, који више захтева сервилност него светост и притом се битно разликује у различито време? Код њих нема одједном много богова, као код древних Грка и Римљана, али ипак нема ни једнобоштва, већ је ту променљиви бог, као римски Јупитер, код којег се не би данас могло јемчити шта ће се десити сутра.
Истинско једнобоштво постоји само код хришћана; само код њих се чува такво учење о Богу, које у човеков земаљски живот уноси јединство служења јединственој врлини, и у будућем животу обећава пријатељима Божјим сједињење и јединство с Божанством, кад ће сви спасени, по речима апостола Павла, постати јединствени нови човек, у којем ће Себи начинити обитељ Отац, Син и Дух Свети – Јединствени Истинити Бог, нека сви буду једно (Јн. 17, 21) – као што је рекао Христос Спаситељ.
НАПОМЕНЕ:
- Објављено у часопису „Сарадник“ 1909.г., бр. 4.
- Против оваквог лажног тумачења Јеванђеља в. радове: 1) „Разговор хришћанина с муслиманом о Пресветој Тројици“, 2) „Зашто Господ Исус Христос није називао Себе Богом“.