ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
ПРИПРЕМА ЗА ПАСТИРСКО ПРИЗВАЊЕ[1]
Обавезе будућих пастира које из тога проистичу
Због оваквих жалосних колебања један од задатака младића који се спрема за свештенство треба да буде усвајање расположења исповедништва. Ми не захтевамо да кандидат за свештеника увек наступа као разобличитељ и да заподева спорове у случају кад се говори о разлици између учења Светог Писма и црквениог учења (уз скривени закључак о лажности црквеног), кад се људи беспоговорно одушевљавају генијалношћу философа-атеисте, кад говоре о хуманости и надмоћи културе, о томе да је и без вере у Бога могуће имати све хришћанске врлине (што је већ бесмислица); са свесним, али прећутним слагањем о непотребности и неистинитости хришћанства. Све што захтевамо од кандидата за свештеника јесте да се не слаже, да се не слива, да се не обједињује с таквим говорима, с владајућим расположењем друштва у овом тренутку. Наравно, добро ће учинити ако буде уразумљивао заблуделе колико може, ако изрази своје неслагање; али неће имати извињења за исто то ако као што може да се деси, стане право испод бачене заставе немара или полуневерја, ако заборавивши на циљ свог живота макар на један час пређе у табор непријатељски у односу на Јеванђеље. Овде не говоримо о самом греху одступништва, о томе да ће га се Христос једном постидети пред Анђелима, не говоримо о саблажњивању других и о „воденичном камену“ који ће бити окачен о његов врат: само га подсећамо да не калећи своју душу у сталној и целовитој оданости религији, неће направити од себе онај неразрушиви бедем, ону стену која разбија морске таласе, какав пастир треба да буде у наше маловерно време како би мирјанин који тражи ослонац, који тоне у сумњама, макар у неком видео веру, а потпуни негатор – макар у неком видео своју срамоту.
Проповедник-пастир, по отачким тумачењима, треба да сматра да се на њега свецело односе речи које су казане пророку: Ти дакле опаши се и устани и говори им све што ћу ти заповједити; не бој их се, да те не бих сатро пред њима. Јер ево Ја те постављам данас као тврд град и као ступ гвозден и као зидове мједене свој овој земљи, цревима Јудинијем и кнезовима његовијем и свештеницима његовијем и народу земаљском. Они ће ударити на те, али те неће надвладати, јер сам Ја с тобом, вели Господ, да те избављам (Јер. 1, 17-19). Врло је лако прибегавати Богу понекад: тешко је никада Му не прибегавати, али тешко да је много лакше увек Га исповедати непоколебљиво и у свему усред усталасаног маловерја и презира. Само непоколебљивост која је створена вежбањем у кушачким друштвима маловерника може да одржи пастира на висини његовог положаја, што не даје само теоретска убеђеност. Сама убеђеност је слабија од њеног заразног одсуства у гомили око нас. Сетимо се предивног описа ове несвесне заразности лажју из околине код Јеремије: Угледаћете у Вавилону богове сребрне, златне и дрвене, који се носе на леђима, који изазивају страх у паганима. Чувајте се да и ви не постанете слични као туђинци, и да вас не савлада страх од њих. Видећи гомилу испред и позади њих која се клања пред њима реците у уму: Теби се треба клањати, Владико! (Посл. Јер. 4-5)