ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Пастирски утицај и слобода воље
 
На који начин слободна воља може да издржи утицај друге воље? У светоотачким делима и у савременој спиритуалистичкој философској литератури могу се наћи такве одредбе о слободи воље на основу којих би се прилично лако могао дати одговор на наше питање. Овде је јако занимљива подударност између философије и патрологије; истина, прва није достигла могућност да се изражава појмовима друге, али је њихов садржај у овом случају исти. Светоотачка писменост, која користи изразе Платонове философије у моралном бићу човека разликује две стране: 1) слободу у преовладавајућем смислу – формалну и 2) сам садржај моралног живота – моралну природу човека. Прва се назива „владарем ума“; назива се и „духом“ за разлику од душе. Учење отаца из IV и V века, посебно аскета, о моралном животу, које траје и у византијска времена и завршава се нашим савремеником епископом Теофаном, своди се на захтев да овај „владар ума“ влада над свим садржајем његове природе, уподобљавајући се последњем, како би, како каже Теофан „добре одлуке воље, које дух прима, силазиле у његову природу“. Ево, управо природа, која се откривала у обичном човеку на сваком кораку у виду жеља својствених његовом личном карактеру, и јесте предмет непосредног утицаја пастирског расположења. У психолошкој литератури се не води само расправа о моралном животу: овде се слобода разматра у њеном односу према душевном животу уопште. Она се описује као способност избора између људској души својствених и њених основних стремљења, каква су на пример, самозаштита, самољубље, самилост, тежња ка моралној чистоти и др. А сви спољашњи утицаји које човек осећа, стичу над њим своју моћ или постају мотиви само у вези с овим стремљењима. Управо зато је и човеков живот борба једног од њему својствених стремљења с другима, а уопште не спољашњих утицаја. На гладног узнемирујући утицај нема изглед хране, већ сагласност његове воље с инстинктом самоочувања, тако да кад ове сагласности нема, на пример, код добровољног испосника, нема ни узнемирења, без обзира на одговарајуће околности.[1]
Нама сад преостаје да слично гледиште применимо на слободу код отаца и код философа ради објашњавања утицаја пастирске воље или расположења на вољу онога ко се обраћа. Ако се узме да човек уз утицај друге воље на њега остаје господар свог расположења, своје природе, ако се тако дозволи да утицај није поробљавање слободе, већ се усмерава на саму индивидуалну природу, треба доћи до претпоставке да овај духовни утицај на тајанствен начин доноси у њу низ нових стремљења или буди неразвијене зачетке који су у стању успаваности. Сви они сад почињу да захтевају да живе и да маме човекову слободну вољу. Природан, обичан човек се у усмерењу своје воље скоро никад не руководи било каквом сталном побудом, већ чини оно што у њему изазива осећање задовољства: а задовољство осећамо управо онда кад следимо најјачу од основних тежњи природе. Тако ће на пример благ, самилостан човек, саучествовати с другим из чисто природних (евдемонистичких) стремљења. Зато појачавање извесног стремљења природе преко пастирског утицаја на природног човека наводи и саму његову слободну вољу на одлучност да започне морални живот. Заиста, и искуство које нас окружује потврђује да под утицајем речи или дела Христовог служитеља човек пре него што свесно прими овај утицај, већ почиње да доживљава низ нових духовних осећања (афеката), која су му до сада била потпуно непозната, да у срцу открива нова, до сада непозната осећања – истина, морални подвиг му постаје сладак, ум бива заробљен: не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма (Лк. 24, 32) – тако се људи касније сећају својих непосредних осећања која су се родила још пре свесне сагласности воље. Али, ево ученик постаје свестан промена које се у њему дешавају; сад управо она слобода, која је раније била равноправна међу разноврсним стремљењима, која су се међусобно борила, која се никаквом разумном силом нису могла довести у равнотежу, приликом новог усељавања целог богатства нових осећања и тежњи у унутрашњи садржај личности, а која се апсолутно не могу помирити с ранијим служењем страстима и одушевљењима, иста она слобода, кажемо, која је јурила само за миром и пријатношћу, бива принуђена да се односи према свом духовном животу с потпуном одређеношћу. Управо зато се у човеку и дешава откривање помисли, на које је указала Реч Божија, којима претходи борба, која се завршава или унутрашњом одлучношћу да се промени живот, да се направи место за нова осећања која су се зачела у његовом срцу и за свесне намере, или пак да се одбаци пут поправљања и да се омрзне добро. Он не може више да остане у ранијем неодређеном стању: његов живот више неће бити игралиште стремљења у борби; сад, кад је одређен однос према Христовом закону, он ће активно усмеравати своју унутрашњу природу ка добру или ка злу. У овоме је смисао свештене изреке: Јер је Ријеч Божија жива и дјелотворна, оштрија од свакога двосјеклога мача, и продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца (Јевр. 4, 12); прича о блудном сину служи као очигледна слика за то да човек мора доживети сложен и одлучан морални преврат пре него што буде у стању да у својој души (самом себи) попут блудног сина каже: уставши отићи ћу оцу својему (Лк. 15, 18). Кад се овакав преокрет већ оствари, задатак пастира у односу на човека испуњен је до пола, он га је већ родио (в. 1 Кор. 4, 15; Флп. 10) и сад треба да се односи према њему као педагог. Само по себи се подразумева да само унутрашња одлучност човека не може бити надахњујући полет ка небу, човек мора да се бори, да искорењује и да уништава рђаво и да насађује добро (в. Јер. 1, 10). Свештеник који својим лекцијама о благодатном животу помаже човеку на путу моралног усавршавања, тиме довршава другу половину своје пастирске дужности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. С оваквом представом се слажу скоро сви савремени психолози, разилазећи се само у томе да ли човек има слободну власт у усмеравању и разрешавању ове борбе или превладавање у њој једних стремљења над другима условљавају зачеци његове индивидуалне природе из којих се у наставку његовог живота нужно развија известан и одређен карактер, који се ничим и никад не може променити (Шопенхауер).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *