ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ
 
ОБЈАШЊЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ПРИЧЕ О НЕПРАВЕДНОМ УПРАВИТЕЉУ
 
Да бисмо се заштитили од сваке недоумице, коју доноси површно читање, треба пре свега да исправно схватимо речи Господње: Начините себи пријатеље богатством неправедним (Лк. 16, 9). Овде Господ не подразумева само земаљско богатство, које је стечено преваром или крађом, а свако уопште материјално богатство, супротстављајући га богатству у врлинама и благодати: само овакво духовно богатство је чврсто, праведно богатство. Ово се доказује Његовим даљим речима: Ако, дакле, у неправедном богатству вјерни не бисте, ко ће вам повјерити истинско? (Лк. 16, 11). Односно ако ви, имајући јадно (неправедно) новчано богатство, нисте њиме послужили Богу, како вам Бог поверава благодатно богатство – силу исцељивања и виђења? Слично пише и апостол Павле Томотеју: Богатима овога свијета (супротставља их богаташима духовним, односно светим људима) заповиједај да се не… уздају у богатство несигурно (неправедно) него… нека добро чине, нека се богате у добрим дјелима (1 Тим. 6, 17-18) (истинско богатство!) и др.
Рећи ће: „Али ако Господ под неправедним богатством подразумева и оно новчано богатство, које је човек добио истинским трудом или по законитом наследству, зашто наводи као пример несрећног управитеља, који је тајно делио туђе да би се касније хранио код сиромаха којима је учинио добро туђим богатством?“ Одговор је једноставан: „Господ уопште не жели да одобри овакав поступак непоштеног управитеља и ако похвали господар неправедног управитеља што вјешто учини (Лк. 16, 8), то није била похвала моралног одобравања, већ похвала иронична, похвала довитљивости непоштеног човека“. Али Спаситељ како у другим случајевима, тако и овде наводи поступак који је тако достојан поруге у земаљском животу, а којем је сличан поступак у духовном животу врло похвалан.
Таква је прича о неправедном судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2) и прича о жени која је нашла изгубљену драхму (жени среброљубивој и глупој). Слично и овде, уопште не одобравајући поступак неправедног управитеља, Господ предлеже слушаоцима да се у духовном животу науче оном опрезу који је управитељ показао у земаљском животу. Чију имовину је делио? Господареву. Чија је заправо имовина коју поседујемо? Наравно, Божија, ми њом само управљамо док живимо на земљи, а наступиће час наше смрти и суда Божијег – и Господ ће од нас одузети ову имовину. Дакле, ако смо само привремени управници ове имовине, зашто да је чувамо? Делимо је онима који нам могу бити корисни, кад нас Господ лиши земаљског живота, а заједно с њом и сваке имовине. Ко су пријатељи које треба стицати неправедним (односно материјалним или новчаним) богатством, који кад осиромашимо (односно кад умремо) могу да нас приме „у вечне обитељи“? То су сиромаси који ће нам молитвом за упокојење наших душа откривати врата Царства Небеског. Ове речи Господа су усмерене против оних који негирају молитве за умрле, односно против свих протестаната.
Овим Господњим речима су сличне и Павлове, следеће после оних које смо навели, у којима апостол учи Тимотеја да заповеда богатима… да добро чине, нека се боате у добрим дјелима, нека буду дарежљиви, друштвени, спремајући себи добар темељ за будућност, да добију живот вјечни (1 Тим. 6, 17-19). Напротив богаташу, којем је туђа љубав према сиромасима, Господ у другој причи прети изненадном смрћу питајући притом: оно што си припремио чије ће бити (Лк. 12, 20). Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом (Лк. 12, 21).
У свим овим речима Христа и апостола развија се иста мисао као и у причи о неверном управитељу: делити имање сиромасима није само дело душе која воли, већ и обичне разложности; наше имање свеједно није вечно, оно чак и није наше, већ Божије, мењајмо га за вечно наслеђе путем доброчинства.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *