ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ОСТАЛЕ СТРАСТИ И ПОЈЕДИНИ ГРЕХОВИ.
 
ЕПИТИМИЈЕ
 
Обећали смо да ћемо у закључку рећи пар речи о епитимијама. По Номоканону три четвртине наших савременика, који се исповедају не само да подлежу строгим епитимијама, већ и потпуном лишавању Причешћа на десет, двадест година, а понекад и до предсмртног часа. Али, у истом овом Номоканону је објашњено у којим условима се ово лишавање може двоструко и троструко скраћивати. Међутим, није наведен главни услов, који није постојао кад је Номоканон писан. Под овим подразумевамо свеопшту греховност последња два века, а стога и неупоредиво већу тешкоћу човека да се бори против греха, него што је то било у време древне побожности – свеопште, која је потчинила себи сву традицију и обичаје породичног и друштвеног живота, као што је на пример био обичај да се младић везује браком приликом првог наступања полне зрелости, па чак и пре тога, са 15 година; изузетак је био само у случају младића и девојака који су се заветовали на девственост. Дакле, у условима савременог живота, који се толико удаљио од Божјих заповести, строгост епитимијника се мора вишеструко скраћивати. Ипак нам је жао што духовници код нас уопште ни не дају хришћанима епитимије, или због сопственог немара према исповести или због лажне деликатности и бојажљивости. За бивше унијате или за потомке унијата у Пољској, као и за чврсте православне великоруске паројихане с помало староробредним, а тачније речено, строго црквеним начином живота ово непримењивање епитимија представља предмет саблазни и велике огорчености. Али не ради се само о огорчености, већ о томе да треба извршавати законе наше побожности премда их треба ублажавати у складу с падом духовних снага наших савременика. Дакле, пре свега уопште не треба допуштати да Светом Причешћу приђу људи који нису изјавили одлучност да оставе смртни грех, на пример, који настављају блудни живот, затим оне који држе јавне куће, преступне коцкарнице и т.сл. Парохијанима који су згрешили блудом, крађом, увредом родитеља, хулом и дрским светогрђем, али који приносе покајање, може се дозволити да се причесте, али им треба одредити неко молитвено правило (канон), метаније и обавезно задовољење увређених и помирење с њима. Али ако су они људи који су се недавно обратили или се обраћају од неверја, у тим случајевима им треба дозволити да се причесте без епитимије, као новообраћени из јереси, али им треба објаснити каквом црквеном ограничењу би потпадали по канонима. Убице, пљачкаше, насилнике, жене које су извршиле чедоморство, као и докторе и мужеве који им у томе помажу, затим мужеложнике, скотоложнике, прељубочинце, саблазњиваче, оне који свесно скрнаве светињу треба обавезно лишити Причешћа на неколико година, а нипошто не мање од годину дана ако је њихово покајање топло и искрено. Некима од њих може се дозволити да се причесте само у случају да су овакви грехови одавно учињени и да су их од тада оплакивали, али се нису усуђивали да дођу на исповест. Што се тиче одређивања молитава и метанија, треба их ускладити с немоћи и леношћу савремених хришћана: боље је нека испуњавају мало правило него да не испуњавају велико кад га добију. На томе ћемо засад завршити своје братске поуке духовном оцу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *