ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРИПРЕМА ЗА ПАСТИРСКО ПРИЗВАЊЕ[1]
 
Делатна средства, њихова једностраност у нашој подвижничкој пракси
 
Прелазимо на средства чисто унутрашње, делатне припреме за пастирство; има две врсте оваквих средстава: а) развој чисто индивидуалних црта хришћанских врлина, као што су: морална чистота, богобојажљивост и т.сл. и б) развој оних црта духа које се огледају у односу пастира према ближњима, које су засноване на љубави и самилости према њима. Треба разликовати ове две области духовног саморазвоја. Има дубоко религиозних и благочестивих аскета, који су ипак слабо обдарени пастирским духом. Они на пастирско служење не гледају као на духовни спој пастира и пастве, већ као на подвиг послушања, у смислу само испуњења извесних обавеза и правила без усвајања пастирског духа, и зато су уз сву вредност својих моралних особина за паству само тешки чиновници. У праву је био Златоуст кад је говорио да се може испоставити да су многи пустиножитељи, који су достигли највиша созерцања, врло жалосни и неодговарајући кад се поставе на пастирско служење. Данас су у самом руском животу ове појаве још више могуће, зато што наше духовно подвижништво, иако га обављају мирјани, има чисто монашко, манастирско устројство, а савремено манастирско устројство је неупоредиво испод древног. Зато и сваки ревнитељ побожности, који жели да узвиси свој дух ради примања пуноте пастирских дарова неће достићи свој циљ ако се ограничи тиме да се препусти руководству савремених књига о подвижништву. Уз све своје несумњиве врлине оне ће му тешко дати све што жели, већ само једну половину тога, односно указаће му пут ка чистоти и богомислију, али не ка томе да његова душа постане танкоћутна за све духовне потребе ближњег, како би по духу постала слична Илијиној и Павловој ревности – каква и треба да буде душа истинског пастира – за то се у савременом подвижништву не предају правила за руководство. Истина, она се могу наћи не само у Библији и код светих отаца, који су учили о хришћанској побожности уопште, већ и код учитеља монаштва, на пр. код св.Василија Великог, који је о монаштву размишљао као о созерцатељном животу и уједно као о друштвеном служењу. Међутим, нажалост, правила св.Василија се врло слабо калеме на руско монаштво које је савремено византијском: чак се почетницима уопште не дозвољава да га читају, иако се св.Василије поштује као оснивач и законодавац нашег источног монашког општежитија. Од руских монаха-пастира најтанкоћутнији су до периода шездесетих година углавном били кијевски монаси који су више од северних делили погледе светитеља Василија Великог. У белом клиру дух пастирства се више васпитава у породичном животу или кроз непосредно општење с парохијанима и добрим људима неголи путем нарочитог духовног читања.
Међутим, свесно васпитавање пастирског духа, а пре свега љубави и танкоћутности према људима јесте веома важно дело и у својој теоретској обради толико ново, колико је лично-аскетско васпитање стара и читаоцу духовних књига позната ствар. Зато првог можемо да се дотакнемо само у виду општих одредница.
 
а) Молитва.
Пре свега, главно средство за стицање било ког духовног дара јесте молитва. За православног пастира молитва није само средство за стицање духовних дарова, већ и циљ његових тежњи; сама молитва је за њега један од највреднијих дарова. Православни пастир путем дуготрајног подвига треба да створи у себи молитвену стихију – способност да се узноси ка небу у загробни свет и да тамо на известан начин буде свој човек, и то већ због тога што у супротном случају неће бити способан да с пажњом и усрдношћу испуњава сва изузетно сложена свештенослужења и онда ће бити преварант и занатлија, а не богомолник.
 
б) Борба са затвореношћу.
Сад нешто треба рећи о средствима захваљујући којима се гради способност сједињења с ближњима, љубав и самилост према њима. Ова способност такође може да се гради само на гажењу самољубља и затворености у себе у односима с људима. Иако има људи пуних љубави и отворених по природи, они су ретки и то су углавном људи из светих породица. А обични смртници треба много да раде на себи ради развоја ових особина. Да би се развила искрена саосећајност према ближњима у себи пре свега треба васпитати уверење да је овај дар неопходан и могућ. Као препрека за њега служе лажни стид и окорелост; уз данашњи развој самољубља и затворености није увек лако откривати зачетке саосећајности према ближњима који се увек крију у непоквареној младој души, и на тај начин их развијати и јачати, али ипак треба започети овакву борбу против лажног стида. Први кораци овог рада на себи могу се састојати макар у томе да човек барем користи одговарајуће догађаје из живота, премда истина, ни овде није могуће проћи без борбе и труда на себи.
Дешава се, на пример, да ближњи сами у тешким тренуцима захтевају нашу отвореност и саучешће; дешава се да сам живот тешким сликама патње или тиме што се неко од блиских људи приближава смрти, чини да нас и нехотице обузима порив саосећања према ближњима. У тим приликама их бар не треба гушити лажним стидом због искреног саучешћа према ближњем, већ га треба развијати у речима и делима. Затим, већ мање напора захтева постепено ширење круга дела и речи љубави и истовремено умножавање у себи душевне мекоће и отворености срца. Усавршавање у сличном правцу ће ускоро напредовати све даље и даље, скоро без икаквих напора од стране човека, јер ће душа која окуша сласт несебичне љубави већ сама тражити прилику да је примени.
Осим тога, и околина подстиче самилосног човека да се укрепљује у изабраном смеру. Сви високо цене ова осећања љубави и самилости у наше доба оскудице искрених и срдачних људи. Посебна нужност искрености код пастира условљена је још и тиме што ће без ње он бити неспособан да буде проповедник, пошто само искреност и самилост према ближњима зближавају пастира с његовом паством толико да он почиње добро да схвата њен душевни живот и расположење. Отуда се код њега појављује способност да препозна расположење слушалаца, да пружи одговор на њихова душевна питања, а посебно се у томе и састоји изузетна вредност проповеди за разлику од књишког предавања веронауке.
Жалосну последицу одсуства духа срдачности и искрености код многих пастира представља разједињеност између нашег духовног света и светског друштва у области мисли. Кад долази до размене мисли између представника овог и оног света, узрок сувопарности апстрактног номизма и схоластичког садржаја различитих одјека духовне литературе на ово или оно учење светских писаца бива управо ова затвореност, такорећи стидљивост ума духовних писаца, а нипошто не истинско одсуство у њима искрених убеђења, као што то мисле њихови духовни противници.
Дакле, да би човек био истински пастир и морални руководилац, прво у себи путем наведених вежби треба да развије способност да потпуно отворено и искрено општи с ближњима, да одстрањује од себе уобичајену стидљивост и затвореност.
 
в) Исповедање религиозних убеђења.
Друга особина пастира је стално и непоколебљиво исповедање истина хришћанске вере. Није довољно само имати извесна убеђења, треба бити човек идеје. О постепеној изградњи овог квалитета у себи треба рећи посебно детаљно, зато што га нема у нашим духовним питомцима, без обзира на њихове многе моралне вредности.
Као човек, пастир Цркве неће бити слободан од грехова и погрешака, и премда му мирјани строго суде због тога, они ипак схватају да јереј још увек није анђео. Зато су потпуно неумољиви у односу на свештеника чији им грешке и грехови не изгледају као слабост или пад воље, већ као колебање његових уверења, као свесно одступање. И наравно, не само људски суд, који је овог пута потпуно правичан, већ и суд сопствене савести, и суд Божји захтевају од свештеника да пре свега буде човек идеје, да ни за тренутак не напушта оно знамење хришћанске истине и врлине које је призван да брани. Несумњиво је и да се међу младим људима који се припремају за примање свештеног чина, могу срести тако целовите душе које на сваком месту и у сваком друштву говоре и понашају се онако као што је то својствено проповеднику Јеванђеља, не одступајући од свог исповедања ни пред ким. Међутим, већина их се потчињава условном гледању на све која је својствена нашем веку, која човеков ум и вољу потчињава датој атмосфери, друштву или моменту, и која му у удео оставља само разноврсне пориве и надахнућа, а не чврсте, непоколебљиве принципе.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *