ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
О ПОЖЕЉНОМ КАРАКТЕРУ ЦРКВЕНО-НАРОДНИХ ИЗДАЊА
 
Постојећа црквено-народна издања
 
О незадовољству скоро свих црквено-народних издања осим „Тројицких листића“ писана су два напредна чланка у „Црквеном веснику“ за август ове године, али би требало написати још јаче. Није довољно да народно поучавање буде апстрактно-схоластичка проповед с размацима од по десет редова, с „утицајима“, „утисцима“, „произвољностима“ и другим појмовима који ће сељацима остати исто толико нејасни ако се замене одговарајућим француским или кинеским речима; није довољно да у поуци буде нејасан конспективни списак догађаја, као да се не ради о спасењу душе, већ о предавању хронологије, да би се избегло бубање догматских формула без указивања на спасоносни значај сваке истине у животу хришћанина (као што су то чинили древни оци); није довољно да свака мисао поуке буде у складу с њеном коришћу за „унутрашњег човека“ у читаоцу, потребно је нешто више од ових изузетно неопходних својстава народних поука које нам тако тешко полазе за руком. Истина, требало би остварити наведене захтеве макар онолико колико су испуњени у „Тројицким листићима“ и то би за нас био изузетно велики успех, зато што колосална потражња „Тројицких листића“ довољно јемчи да они одговарају свом циљу. Ипак, ако се већ не говори о стварности, већ о ономе што је пожељно, треба признати да „Листићи“ овакве садржине не могу да обухвате ни сав садржај религиозног живота народа, ни све његове представнике: прве – због свог садржаја, друге – због свог излагања, због форме.
Несумњиво је да је руски народ у целини благочестив народ: своје религиозне обавезе он у дубини савести сматра већим од свих осталих и не заборавља да размишља о смртном часу, будући да није до краја преварен „садашњим веком“. Зато сваку поуку која с довољном јасношћу открива пред њим садржај ових његових религиозних обавеза, која га учи разумевању празника, тајни и обреда Цркве, која открива живот и подвиге светаца, догађаје Јеванђеља и учење о будућој судбини душа и целог света, које га учи најважнијим молитвама – сваку овакву хришћански-поучну реч он ће прихватити с пажњом и спремношћу, али да ли су овакви побожни савети довољни за то да се промени сав живот човека и да он од сина таме постане син светлости? Ко у ствари не зна за такозвани храмовни карактер руске побожности, по којем се живот дели на две области: белу и црну; у првој као руковођа служи закон Божји, а у другој – овоземаљски обичаји у виду: „празник је, како да не попијемо“, „трговина је то“ итд. наравно, далеки смо од тога да се угледамо на западњаке и да негирамо било какву везу између ове две стране живота нашег народа или да не признајемо утицај прве на другу, али овај утицај је захваљујући неким специјалним историјским узроцима, као и општој греховности људске природе толико слаб по снази, а и ограничен је по обиму (неке ствари, на пример, трговина с преваром, код нас скоро уопште не подлежу религиозној осуди), да је потребна посебна подршка црквеног поучавања. Последње са своје тачке гледишта треба да осветли сав садржај сељачког живота, да да руководећа правила свом његовом свакодневном животу како би читалац народно-црквених издања јасно знао и то у име Цркве, шта је добро и шта је лоше, шта је угодно Богу, а шта Му је мрско у свим областима његовог живота: породичном, домаћинском, у опште сеоском, трговачком, напокон, у личном, односно у његовом унутрашњем свету како би реч грех свуда пратила његову савест, а не би се односила само на мрсну храну за време поста, за врачање и друге појаве које су већ дефинисане у народној савести. Истина, пред очима имамо листиће и поуке о пијанству, о дувану и др.; они доносе корист и богобојажљивим људима и вероватно не остају без утицаја. Али зашто се проповед против пијанства сматра најнеуспешнијом? Управо зато што ову жалосну појаву узима апстрактно од свакодневног живота заборављајући да пијанство није основна, већ секундарна појава, да је оно психолошки скоро нужан резултат различитих услова народног живота: не хладноће и глади, већ можда управо одсуства хране за духовни живот, другим речима – доконости и слободног времена недељом. Управо то треба испунити и тек онда се борити против пијанства.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *