ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ИСПОВЕСТИ
СПОЉАШЊИ УСЛОВИ ЗА РАЗУМНУ ИСПОВЕСТ
Тешко је уредити исповест да то буде боље него како се то сада чини у већини православних парохија, кад се у току једног дана мора исповедити по 400 и 600 људи и кад се исповест обавља само у току пет или осам дана у току целе године.
„И тешко је,“ потврдиће ми духовници, „и није могуће променити овај поредак; покушавао сам да умножим број дана за исповест већ прве године свог јерејског служења, а парохијани ме нису послушали.“ Спреман сам да ти верујем, љубљени сабрате: обичаји сеоског живота се чврсто држе, а сељак је у свом свакодневном животу везан мноштвом услова привредног и породичног живота, које он и његова породица неће изменити ако се нови свештеник ограничи изјавом о почетку припреме за Причешће, и да они који желе да се причесте могу да дођу на исповест и у уторак и у среду. Не треба на четири дана уочи саме исповести саветовати парохијане да се не исповедају само у току четири или седам петака Великог поста и уочи Благовести. Не, још од Божића почни да им говориш о томе какав значај за душе имају исповедање својих грехова без журбе и беседа с духовним оцем, која ће трајати макар десет минута, па чак и пет. Унапред објасни да нема никакве потребе да се људи исповедају обавезно уочи Причешћа и да се обавезно причешћују у суботу. Прочитај по Посном Триоду да се „они који су се потрудили“ причешћују и на свакој литургији пређеосвећених Дарова и у сваку недељу Четрдесетнице. Ако у првом посту малобројни послушају твој савет, зато ће они који на исповест не дођу у петак, већ раније, испричати другима како им је умилно било да открију пред духовним оцем своју душу, како свештеник „као да је тешку бунду скинуо с мојих рамена и како ме је упутио како да се изборим с грехом.“ Следеће године или чак већ у следећем посту, тј. за време Петровског или Успенског, ови хришћани ће имати многе подражаваоце, а ти ћеш, добивши од људи признање као искусан и разборит духовник, стећи потпуно право да распоређујеш заказивање дана и сати за исповест по свом сопственом нахођењу, само да то благовремено кажеш људима и да се затим сам уредно појављујеш у заказаним данима и сатима ради исповести.
Исповести сваког пута треба да претходи темељна и надахнута проповед, и то чак не једна. У првој саветуј људе да се искрено кају пред Богом и да искрено признају своје грехове пред духовником. У другој, коју ћеш одржати приликом читања молитава за исповест, подсети које епитимије је Црква одредила на Васељенским саборима и прочитај неколико њих по Требнику (за блуд следи 7 година одлучивања од Причешћа, за прељубу 15 година, за непоштовање поста 2 године); затим прочитај речи из Номоканона уз Требник, којима се дозвољава да се епитимије скрате због покајања са сузама, због поста, због милостиње, због примања монашког пострига, и објасни да би без тешке скрушености срца и подвига, грехови можда већине присутног народа били препрека да се удостоје Причешћа, и да ако се савремени пастири усуђују да преузимају на себе одговорност пред Богом дозвољавајући им да се причесте, то чине само због свеопштег развраћања хришћанског свакодневног живота, кад је борба против греха постала неупоредиво тежа за синове Цркве него раније, док је постојала свеопшта ревност за спасење, кад су се људи међусобно подстицали на подвиге и кад су се стидели греха једни пред другима; а сад је однос друштва према греховима и врлинама потпуно супротан, и већ због тога треба мало ублажити захтеве епитимијника, али само до извесних граница, како свештеник не би изгорео у истој ватри с грешником којем је незаконито дозволио да се причести, као што је речено у 183. правилу Номоканона Уопште, обавезно у овој поуци пастви прочитај речи које се под насловом: „Каже му“; „Пази и на ово“ (три параграфа), прилажу уз главу „Савети духовног оца духовном чеду“, при чему обавезно прочитај и завршно подсећање под насловом: „Како духовном оцу доликује да упућује оне који му се обраћају“, које се заснива на правилима Првог и Другог Васељенскго Сабора и на 75. глави Матеја Властара. Затим, да би се избегли неспоразми, подсети присутни народ на очигледну истину да ако духовник има и велику смелост да дозволи тешким грешницима који су принели искрено покајање да се причесте, ипак је потпуно лишен права да ово чини у односу на оне хришћане који греховним не признају неки свој очигледан грех или чак признајући га за такав, не изражавају одлучност да га оставе, већ желе да наставе своје греховно стање, на пример, блудни живот. Разрешење од грехова и причешћивање Светим Тајнама имају смисла само под условом да постоји одлучност да се изађе из свог преступног, греховног стања и да се поправи сопствени живот. Без оваквог услова причешћивање ће бити само нови и тежак грех и за грешника који не жели да се поправи и за духовника који му је дозволио да се причести. Зато онима који живе у блуду или такозваном невенчаном браку не треба дозвољавати да приступе светом Причешћу док се не растану са својим љубавницама као таквима.
Труди се да не причешћујеш хришћане само у Великом посту, већ и у другим постовима, не само суботом, већ и средом и петком, и недељом, и на Благовести, и на Велики Четвртак и у дане полијелеја, кад треба да се служи литургија пређеосвећених Дарова. Или чини тако или их убеди да се не исповедају само уочи Причешћа, већ и у претходне дане. Тада на исповести твоје срце неће бити обузето немирним осећањем: како ћу до увече отпустити свих 400 људи који су дошли да се исповеде?
Потруди се и за то да онај ко дође на исповест обавезно чује молитве пред исповест и савет објављен у Требнику: „Се, чадо, Христос невидимо стојит“ („Ево, чедо, Христос невидљиво стоји“). Наравно, све би ово требало читати поново за свакога ко дође, али пошто није могуће то чинити, ове молитве треба прочитати после службе свима онима који се спремају за Причешће, а пошто у ово време нису сви они који долазе на исповест у цркви, ове молитве треба понављати сваки пут кад у храм дођу нове групе народа у току целог дана. Даље, ако у току неколико сати у цркви или поред цркве чека у реду читава гомила људи корисно је да неки поштовани парохијанин или студент богословије или школарац наизменично читају или отачке савете из Пролога или житија, благовремено нарочито изабране или, што је посебно корисно, „Беседу светитеља Кирила Александријског о смрти, Страшном Суду“, која се налази у Следованом Псалтиру. Кад се ова „Беседа“ чита за време благосиљања мноштва народа после вечерње на дан опраштања (што траје око два сата), већи део људи који је већ добио благослов, ипак не одлази из цркве, већ са сузама пажљиво слуша страшне речи свеца. С истим таквим умилењем хришћани уочи четвртка пете седмице слушају житије преподобне Марије Египатске. Ове ствари обавезно треба читати на словенском и помало отежући да би слушаоци разумели речи.
Због великог броја људи који се исповедају није могуће читати молитве које претходе исповести за сваког појединачно, али обавезно сваком прочитај главну молитву: „Господи, Боже, спасенија рабом Твојим“ („Господе, Боже, спасење слугама Твојим“) и др. и престани да мислиш да је тајносавршитељна молитва, коју скоро да већина духовника једино и чита, следећа: „Господ и Бог Исус Христос“, јер је ова молтива у наш чин уведена недавно, пре мање од 300 година, а нема је ни код Грка ни код јединовераца, већ смо је примили од католика. Наравно, сад и њу треба читати, али тим пре треба над сваким да поновимо молитву коју је утврдила Васељенска Христова Црква од светоотачких или чак апостолских времена.
Осим тога, сваког дана кад обављаш исповест објашњавај да обавезно треба прочитати или са свештеним страхом саслушати цело Правило пред Свето Причешће, а после причешћивања – захвалне молитве, без чега ће оно бити на суд и на осуду, као Јуди. Ове мисли немој излагати у своје име, већ читај по Поучном делу из Следованог Псалтира и св.Симеона Новог Богослова о сузама за време Причешћа.