ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ЦРКВА И ДРУШТВО
 
БЕСЕДА ПРОТИВ ОНИХ КОЈИ ТВРДЕ ДА ЈЕ ИСУС ХРИСТОС НАВОДНО БИО РЕВОЛУЦИОНАР[1]
 
Ма како чудно изгледало убрајање Господа Исуса у револуционаре, лакомислени људи, који нису упознати с Јеванђељем то ипак упорно понављају; а понекад су то људи, који свесно лажу и обмањују друге. И зато је право време да размотримо ово мишљење потпуно непристрасно.
Оно се може размотрити с тачке гледишта Христовог учења и с тачке гледишта Његовог живота, јер се у догађајима Његовог живота оваплотило и Његово учење. У складу с ове две тачке гледишта може се доказати да у учењу Исуса Христа није било ничег револуционарног и из овога се може закључити да Он није био револуционар; или се може размотрити живот Исуса Христа и на основу њега доћи до позитивног закључка да Му је туђ овакав назив. Уосталом, Христово учење толико очигледно указује на највише побуде за наш морал у вези с будућим животом и тако јасно учи о томе да без роптања у садашњем животу треба подносити сиромаштво, недаће и разна зла, да је подухват да се у Његовом учењу нађе подстрек за револуцију бесмислен до очигледности. Због тога „хришћански социјалисти-револуционари“ кажу: „У учењу Христос вероватно и није револуционар, али је зато Сам свугде био заштитник простог народа и због тога је био разапет.“ Један прилично познати публициста, бивши свештеник Петров, пише: „Христос је био демократа: черносотенци[2] су Му судили преким судом, осудили су Га на вешање и обесили.“ Француски писац Ренан је живот и делатност Исуса Христа представљао као стални протест против власти, а Његово погубљење као казну за овај протест. Код нас су још шездесетих и седамдесетих година биле раширене ове мисли, као што знамо из Достојевског: дечак Коља Красоткин, начитавши се херценовског „Звона“ био је сасвим сигуран у то да је Христос био револуционар и социјалиста. Усмеримо онда своју пажњу на свето Јеванђеље и погледајмо има ли у њему било какве основе да се у учењу и животу Исуса Христа запази било шта што би погодовало социјализму и револуцији.
Никад и нигде тежња ка слободи није била тако снажна као у јеврејском народу. Још 500 година пре Христовог Рођења, кад је Навуходоносор поробио овај народ и жудња за политичком слободом је у њему била неугасива и превазилазила је све границе. Побеђени народ није остављао своје слободољубиве замисли, премда им се супротстављао најпоштованији, или говорећи савременим језиком, најпопуларнији пророк Јеремија. Узалудно је пророк стално и с тугом осуђивао ове замисли и убеђивао Јевреје да се покоре Навуходоносору: нису га слушали и у негодовању су га бацили у муљевити ров. Пророк је уверавао у то да је време политичке слободе за Јевреје заувек прошло; од 26. до 38. – све главе овог пророка-народољупца испуњене су саветима да се покорени народ не супротставља туђем цару. Народ није слушао, издао је освајача, ступио је у тајне односе с Египћанима како би уз њихову помоћ свргао Навуходоносора. Тада је уследило друго и треће пустошење земље и Јерусалима. Цар Седекија је био одведен у заробљеништво, његова деца су била заклана на његове очи, и сам је био ослепљен; а у Јерусалиму је био остављен царски намесник Навузардан. Ипак, без обзира на све ово, ови угњетени људи су се побунили: убили су Годолију, Јеврејина, намесника Навузардана, Јеремију су на силу ухватили и одвели у Египат, где су и дочекали свој крај. Пуштени из вавилонског ропства 70 година касније, Јевреји су са запањујућим јунаштвом бранили слободу која им је била дарована, градили су зидове око Јерусалима без обзира на најразличитије сметње за ову градњу које су потицале од стране Самарјана и других непријатеља. Касније, кад су потпали под грчки јарам Антиоха Епифана, с безумном храброшћу су се одлучили да бране слободу; Макавејци су деловали не само ризикујући, већ директно жртвујући свој живот: трпећи велику оскудицу хлеба и војника, борећи се с непријатељем који је био сто пута јачи од њих, они су често излазили као победници захваљујући својој неукротивој храбрости. Наступила су друга времена: нестао је кнез од Јуде и Јудеја је постала римска провинција. Међутим, тежња ка слободи је остајала владајућа тежња у народу, она је била његова главна страст. Сва пророчанства о будућим блаженим временима су се тумачила у смислу да ће Јевреји сигурно покорити све друге народе и да ће свуда увести правду и суд. Учење социјалиста, које углавном проповеда јеврејска раса, јесте само понављање идеја тадашњег јеврејства. Просудите сами: да ли би у такво време, кад су револуција и слобода постале религија народа, од овог народа могао да пострада учитељ који би сам захтевао сличну слободу? То би било апсолутно немогуће. Напротив, он би постао народни јунак у много већој мери него оне две личности, о којима говоре јеврејски историчар Јосиф Флавије и књига Дјела апостолских: Јуда Галилејац и Тевда. У Дјелима је речено: Устаде Тевда говорећи да је он нешто велико; уз њега пристаде људи бројем око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше. Послије овога устаде Јуда Галилајец у дане пописа и одвуче доста народа за собом; он такође погибе и сви који га слушаху растурише се (Дап. 5, 36-37). Међутим, јеврејски народ није научио ову лекцију. Као што је познато, 33 године након вазнесења Спаситеља, почео је устанак Јевреја против Римљана, устанак се одвијао с безумном храброшћу и постојаношћу, иако је његов крај била пропаст Јерусалима, прогонство Јевреја у Египат и њихово расејање по целом свету како би се испунила још древна Мојсијева пророчанства. Али све описане невоље нису уразумиле слободољубиви народ. Године 135. опет се поновио устанак Јевреја, али су Римљани и њега угушили, и од тада је јеврејство као народ престало да постоји.
Може ли се сад допустити да би Христос погинуо од јеврејског народа да је и сам гајио мисли о слободи и револуцији које су надахњивале овај народ? Напротив, из даљег казивања Јеванђеља видећемо да је Он примио смрт, са земаљске тачке гледано, као жртва револуционарног покрета Јевреја. Овим се, наравно, не искључује то да су за Његову добровољну жртву за живот света постојали и други земаљски разлози: Јудина користољубивост, незадовољство стараца због кршења предања закона, Пилатова малодушност. Али од ових земаљских узрока Христове смрти главни је била јеврејска револуција, која се Христу светила за то што Он није био заједно с њом у њеној тежњи да свргне туђински јарам с народа и да стекне за њега политичку слободу.
Пре него што пређемо на образлагање ове мисли треба приметити да је овај покрет такође био узрок погубљења Крститеља. У Јеванђељу Сам Господ указује на овај разлог. Кад су после преславног Христовог преображења апостоли силазили с горе и размишљали о Христовом прослављењу упитали су Га: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође? А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Чојвечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља (Мт. 17, 10-13). У наведеним речима Спаситељ је указивао апостолима на то да ће виновници Његове смрти бити исти људи, који су били виновници смрти Јована Крститеља. И црквено предање нам потврђује да су Иродијаду, која је негодовала против Јована због разобличавања њених безакоња с Иродом против Претече хушкали управо књижевници, због тога што их је разобличавао и скретао пажњу народа од политичких интереса у област чисто личне врлине. Треба знати да се, кад неко одушевљење овлада гомилом народа, ова гомила се наоружава толико против простог реакционара који брани стари поредак вртећи се у области истих ових политичких појмова, колико против оног човека који одвлачи народну свест у потпуно другу страну, чак и ако се он не противи директно делу које су они смислили. Партија иродијанаца, која није уживала народне симпатије, али је живела под покровитељством власти, била је омражена, али иродијанци нису разапињани на крсту. Исто тако су биле омражене и друге слуге Рима: цариници, који су пљачкали народ, и војници који су га вређали; али против њих се није толико бунила мржња књижевника и фарисеја, као против проповедника потпуно нових истина нових хоризоната, говорећи савременим језиком, као што су били Јован Крститељ и Христос Спаситељ. На питање народа: „Шта да радимо?“ на који се очекивао одговор у агитационом, организационом духу, Јован је одговарао: Који има двије хаљине нека даде ономе који нема; и који има хране нека чини исто тако (Лк. 3, 11). Овај и слични одговори страшно су љутили књижевнике. Они су схватили да је такав проповедник за њих много опаснији од иродијанаца, цариника и војника који вређајући народ, јачају његову жудњу за устанком. И ево, поступили су с њима како су хтели.
Оно очекивање будућег царства које се код Јевреја сједињавало с револуционарним замислима, било је у много теснијој вези с моралним принципом, с религијом, него код нама савремених социјалиста. Они су древна прорчанства тумачили онако као што их тумаче нама савремени рабини и као што их је, нажалост, тумачио, наш философ В.Соловјов. Они као доказ за своје појмове наводе такве речи које код пророка заиста постоје, и ако покуша да их оповргне неискусни саговорник, сваки иоле начитан рабин ће га потући. Сва тумачења пророчанстава која су код нас уобичајена он ће разбити за тили час и ако нисте припремљени за мисао да пророчанство о утврђивању новог царства треба схватити у смислу духовног успостављања царства на земљи, односно Христове Цркве, а пропаст царства у моралном смислу, као пропаст лажних вера, – ако не будете умели да докажете истинитост оваквог поимања пророчанстава, сви ваши позитивни аргументи ће наићи на брзо оповргавање.
Колико је замаман био идеал светског царства којим су живели Јевреји, може се видети из тога што се и данас многи хришћански младићи, па чак и људи у зрелим годинама, одушевљавају њиме, заборављајући због њега истинског Христа. И ево, ово будуће царовање Јевреја над мноштвом народа називало се час „царством светих“, час „царством Божјим“, због чега је и Христос, Који је на основу пророчанстава проповедао потпуно друго учење од рабина намерно изабрао ове термине како би постепено истиснуо из народне свести некадашње расположење и некадашње усмерење мисли. Због овог циља Он је Себе назвао Сином Човечјим, како би одбацујући мисао о устанку против Римљана, навикавао мисао народа на поимање Месије као духовног цара. Код Данила има пророчанстава да ће једном у замену за земаљска царства, која су олицетворена у виду страшних звери, наступити вечно царство и част, и власт Сина Човечијег (в. Дан. 7). Овом сликом пророк је желео да покаже да јеврејски народ који су погани незнабошци држали у својим рукама, мора да да човечанству идеју и тип моралног савршенства, којем је и суђено да оствари древно обећање о томе да ће се у Аврамовом потомству благословити сва земаљска племена. Испуњавајући ово обећање и наш Господ је називао Себе Сином Човечијим. Господ је ово име посебно волео да употребљава кад је говорио о Својој слави. Тако на питање првосвештеника Кајафе које Му је било упућено: Заклињем Те живим Богом да нам кажеш јеси ли Ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али Ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским (Мт. 26, 63-64; уп. Мк. 14, 62). Првосвештеник је одлично схватао шта Христос тврди овим речима и да би прекинуо испитивање, рекао је: „Он хули на Бога.“ Тада су сви повикали: „Да се убије!“ Али какво је богохулство – понављати пророчанство? Исто тако је и Стефан, апостол и првомученик, говорио у синедирону: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дап. 7, 56). Сви ови изрази су имали за циљ да подсете Јевреје на истинито учење пророка о Христу и да разбију њихово лажно учење о Месији као о земаљском цару, чак и ако је послан од Бога.
Ако будете разматрали различите беседе у којима се Христос дотицао питања о царству Божијем с ове тачке гледишта, схватићете везу између мисли у Христовим беседама тамо где је она потпуно неухватљива ван ове тачке гледишта, схватићете због чега Он понекад потпуно неочекивано прелази с једног предмета на други, на потпуну недоумицу савремених немачких тумача, који изјављују да се у овим беседама уопште не може схватити – где се завршавају речи Спаситеља и где почиње беседа самог казивача – апостола Јована. Међутим, брзо ћете успоставити везу између речи кад будете свесни оних питања, која су била на уму Христових саговорника, која су они вероватно држали за себе, а можда су их и говорили, али која нису унета у текст Јеванђеља. Ради објашњења наше мисли узећемо две такве беседе у којима се сматра да је веза између Господњих речи неухватљива.
Ко се не сећа Христове беседе с Никодимом? Никодим је дошао код Христа и рекао Му је: Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао; јер нико не може ова знамења творити која Ти твориш ако није Бог с њим. Одговори Исус и рече му: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видјети Царства Божијега (Јн. 3, 2-3). Али зар је то одговор на Никодимово питање? Наравно, јесте одговор, али не логички, већ одговор на унутрашњи смисао обраћања, на ону наду с којом је Никодим говорио. Он је признавао да је Христос Месија; али замишљајући Месију као земаљског цара, избавитеља Јевреја од римског ропства и не видећи да Христос предузима било шта за остварење њихове маште, у недоумици је питао: „Због чега Ти, Учитељ, Који си од Бога послан да нас ослободиш од наших непријатеља, не окупљаш војску од нас ради свргавања паганског јарма и ради стварања нашег сопственог царства?“ Ево, на ово Никодимово питање које није доречено, али се јасно осећа, Христос и одговара: „Да би човек ушао у Моје Царство, потребно је ново рођење: заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5). Никодим на ово одговара: Како се може човјек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се (Јн. 3, 4). Обично тумачи сматрају да Никодим ништа није схватио из Христовог одговора, заборављајући да Никодим не само да није био дете, већ је био учен човек. У ствари, он је одлично схватио Христов одговор, али му се чинило да је метода којом Христос жели да окупи и уреди Своје царство потпуно фантастична. Ако је једном човеку врло тешко да се препороди, тим је то већа тешкоћа за цео народ. Морални препород човечанства које Исус проповеда као услов за улазак у Његово Царство, Никодиму је изгледао подједнако фантастично, као и нама савременим социјалистима учење о овом препороду. Христос је понављајући Своју мисао рекао: Оно што знамо говоримо (Јн. 3, 11). Односно, препород по телесном схватању је немогућа ствар, али Ја сам сишао с неба на земљу и знам шта говорим: истина, до сада је био немогућ потпуни препород чак и поштеног човека, али Ја сам донео нове истине с неба, и нове силе о којима говорим знам из искуства, по највишем знању: Дух дише гдје хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа (Јн. 3, 8). Затим је Христос наизглед потпуно неочекивано и необјашњиво почео да говори о суду. Али, ове Његове речи ће нам бити јасне ако се поново сетимо да Христос одговара на наде саговорника, премда и неизречене, али њему увек блиске. У Старом Завету су појмови о суду и праведности били нешто другачији него у наше време. Ми с појмом суда сједињујемо представу о нечем страшном и о нечем што кажњава. Тако су о суду говорили угњетени и увређени људи. Цео животни проблем се своди на питање: како помирити то што у овдашњем свету праведни и побожни пате, а грешни и нечастиви се наслађују? Ово питање се среће у псалмима, у књизи Јова и у другим свештеним књигама. Свуда се упорно чека и захтева суд. Ево Слуге Мојега, Којега подупирем, Изабраника Мојега, Који је мио души Мојој; метнућу дух Свој на Њега, суд народима јављаће. Неће викати ни подизати, нити ће се чути глас Његов по улицама. Трске стучене неће преломити, и свјештила које се пуши неће угасити; јављаће суд по истини (Ис. 42, 1-3). Очекивање суда или праведности представљало је жудњу јеврејске душе и старозаветне мисли. Кад је Господ говорио о препороду као неопходном услову за ступање у Његово духовно Царство Никодим је мислио: „Где је онај суд који су пророци обећали, који ће Месија извршити над народима?“ И Господ му је одговорио: Јер не посла Бог Сина Својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз Њега (Јн. 3, 17). Ово је одговор на напето очекивање народа о суду. Али где је суд и у чему се он састоји? Који у Њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена (Јн. 3, 18-21). И крај беседе. Јасно је да се овде у својим одговорима Никодиму Спаситељ прилагођава ономе што је његов саговорник рекао или о чему је размишљао. О суду су говорили пророци и он ће морати да наступи. „Да,“ одговара Христос, „суд је већ дошао и наступио, али се он састоји у томе што је светлост дошла у свет…“ и остало. Он овом суду који су пророци предсказали придаје морални значај: Господ је дошао да разобличи и посрами грешнике, а њихова казна ће бити у другом свету.
Сад погледајмо јеванђелско казивање у којем се посебно јасно испољио духовни карактер царства које је Христос успоставио на земљи, које је супротно земаљском царству које су Јевреји очекивали. Ово казивање говори о чуду насићивања пет хиљада људи уз помоћ пет хлебова. О њему се говори у три Јеванђеља, али разјашњење овог догађаја налазимо само у Јеванђељу по Јовану. Оно није тако запањујуће као на пример, васкрсење Лазара или сина наинске удовице, или исцелење ђавоиманих. Али ниједно од ових тако страшних чуда није на народ тако деловало и није оставило такав утисак као ово скромније чудо насићивања људи, који су се предали вољи Божијој. Зашто је тако? Она чуда, премда су и била радосна, нису имала никакве везе с народним омиљеним тежњама ка слободи, какву су Јевреји видели у овом чуду. Ово чудо је у очима Јевреја који су га гледали с надом имало исто такав значај као кад би некој држави било поклоњено, на пример, неколико десетина оклопњача. У рату, као што је познато, никаква храброст, никаква сила, не могу имати значаја ако буде недостајало оружје, а посебно храна. Јуда Макавејац поред све храбрости своје војске често није могао имати успеха због недостатка хране. Дакле, сад се појавио Учитељ Који једном речју може да нахрани неколико хиљада људи. Ево због чега је народ схватио какво је чудо учињено пред њима, да је хтео да дође и да изненада узме Христа и начини Га царем. Али Исус је за то сазнао и удаљио се, прошавши по води као по земљи.
Шта се даље десило? Запазите да су, иако се ово чудо десило у Галилеји, за Христом пошли Јудејци, Јерусалимљани, који су се према Њему односили с највише непријатељства. То је био напредни део нације, који је с посебном жудњом стремио ка бунту против Римљана. После овог чуда ускоро су срели Христа у Јерусалиму, али су још пре тога открили своје непријатељство и незадовољство Њиме. Знајући да Христос није сео с апостолима у лађу после чуда насићења, али се ипак обрео у Капернауму заједно с њима, народ је питао: Рави, када си дошао овамо? Исус им одговори и рече: Заиста, заиста вам кажем: не тражите Ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се. Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији (Јн. 6, 25-27). И чим је Господ изрекао ову мисао, која је била тако далеко од уобразиље народа, одмах је почело раздражено противљење и захтев да се Христова благодат стално сједињује с овим чудесним хлебом, слично као што се то једном већ десило за време Мојсија. Али, Господ почиње да говори да ће уместо ове чудесне чулне хране онима који верују у Њега дати другу храну – Своје Тело и Крв. Чувши ове речи, они рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати (Јн. 6, 67). Апостоли су дали одговор Петровим устима: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога. И ми смо повјеровали и познали да си Ти Христос Син Бога живога. Исус им одговори: Не изабрах ли Ја вас дванаесторицу? И један од вас је ђаво (Јн. 6, 68-70). Видиш да се у Јудином срцу сад први пут одиграо одлучни преврат кад је из ове беседе увидео да се од Учитеља не може очекивати да задовољи његову страст ка земаљском богаћењу. И сами Јевреји су коначно схватили да Христос неће примити никакво саосећање и учешће у устанку против Римљана. После овога Исус је ишао по Галилеји, јер по Јудеји није хтео да иде, пошто су Јудејци тражили да Га убију (Јн. 7, 1). И чак на празник, кад су Његова браћа дошла у Јерусалим, Он тамо није дошао јавно, него тајно. На празнику су се водили спорови о Њему: једни су говорили да је добар, а други да вара народ. Христос поново почиње да убеђује у духовно поимање Царства Божијег. А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође Мени и пије! Који у Мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе (Јн. 7, 37-38). Неки, који до тада нису веровали у Њега, сад почињу да верују. Али, очигледно, колебање између сумње и вере у овог Учитеља, Који говори онако, као што никада човјек није говорио (Јн. 7. 46) још увек траје. Одговарајући на ову колебљиву веру народа Господ је опет говорио, наизглед, без везе с предметом: Ако ви останете у науци Мојој, заиста сте Моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн. 8, 31-32). Зашто се овде одједном говори о слободи? Наравно, као одговор на недоумицу Јудејаца који су почели да верују: ако си Ти истински Месија зашто си одбио да станеш на чело нашег ослобођења? – Господ им је зато и говорио о моралној слободи. Разочарани слушаоци изјављују да су и без тога слободни. Они су могли да говоре тако, јер је одбијена њихова страсна жеља за истинску политичку слободу. Привидну политичку слободу су имали, имали су своје јеврејске духовне руковође, своје војнике. Једном речју, наизглед им је била дата скоро потпуна аутономија. Али одавно су морали да се увере у то да су они, правно слободни, практично били бесправни робови. Људи, који се налазе у оваквој ситуацији, премда су њоме незадовољни у највишој мери, врло увредљиво примају кад их неко подсети на ово ропство. Тако су се и Јевреји увредили речима Господа да ће „их Син Човечији ослободити“ (в. Јн. 8, 32). „Ми никад нисмо били ничији робови. Ми смо деца Аврамова. Како онда кажеш: постаћете слободни.“ Христос им је одговорио: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху (Јн. 8, 34). Након ових речи Јевреји се све напетије расправљају, напокон узимају камење и желе да убију Онога Кога су пре неколико недеља желели да учине својим царем.
Дакле, непријатељство Јевреја против Христа постаје све јаче; Јевреји више пута желе да Га убију; и већ Његови ученици, који су недавно маштали да ускоро треба да наступи царство њиховог Учитеља, сад, кад их Он зове у Јерусалим, у Јудеју, на васкрсење Лазара, кажу Му: Рави, сад Јудејци тражаху да Те каменују, па зар опет идеш тамо? (Јн. 11, 8) – и плаше се да иду с Њим, и само Тома храбро каже: Хајдемо и ми да помремо с Њим (Јн. 11, 16).
Уосталом, Господ је показивао да поред све наводне неизбежности смртног исхода, поред оне распламсале мржње Јевреја Он на смрт иде слободно. У час издаје, кад је Јуда узевши чету војника и служитеља од првосвештеника и фарисеја дошао у Гетсимански врт, где је Господ био с тројицом изабраних апостола, с фењерима и светиљскама и оружјем, Исус је, знајући све што ће Му се десити, изашао и рекао им: „Кога тражите?“ Одговорише Му: „Исуса Назарећанина.“ Исус им каже: „Ја сам.“ И кад им је рекао: „Ја сам,“ они су устукнули и пали. И кад је постало јасно да узрок Његовог хапшења није била физичка немогућност да се супротстави, Он се предао непријатељима у руке, као што су писали пророци, да би се испунила пророчанства… Ово су видели Његови ученици. Али још је раније Господу било угодно да покаже пред свима да сами по себи мржња и неверје не могу да победе Његову силу. Да би то показао, Он васкрсава Лазара наочиглед народа. На почетку Свог служења Он чини таква чуда тајно и ретко, руководећи се сажаљењем, као што су били васкрснути Јаирова кћерка и син наинске удовице. Васкрснувши Јаирову кћерку Господ као да жели то да сакрије, каже да није умрла дјевојка, него спава (Мт. 9, 24). А Лазара васкрсава тријумфално, у присуству мноштва људи, након што су његове сестре, Марта и Марија посведочиле да је мртав и да већ смрди. Ово чудо је за последицу имало то да су многи поверовали у Њега. Овде, приликом овог чуда, у умовима људи се, наравно, одиграо страшан преврат. Раније им се чинило да не може постојати узвишенији и примамљивији идеал него да Јевреји покоре све народе, да се у овом светском царству зацаре истина и праведност. Али кад се пред овим Учитељем отварају врата гроба и кад по једној Његовој речи васкрсава мртвац, пред таквом влашћу бледи свака људска замисао: а и слава, и царство, и суд – све је то до гроба и до смрти, а затим ће над свим завладати смрт и свака слава ће бити подвргнута труљењу у гробу, а душа – суду. А овде Учитељ влада над самом смрћу. Ко је онда Он и зар нису истинити Његова реч и учење? Зар не треба оставити све пређашње наде и предати се Његовој вољи? Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији видјевши шта учини Исус, повјероваше у Њега. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус (Јн. 11, 45-46). Управо ту је Исусу била донета пресуда: Од тога, дакле, дана договорише се да Га убију (Јн. 11, 53), односно непосредно после васкрсења Лазара. Обратите пажњу на значај овог чуда за земаљску судбину нашег Господа. Управо због њега је синедрион и донео смртну пресуду Спаситељу. Негаторима овог чуда тешко је да нађу коначни повод за ову пресуду у животу Спаситеља, и они га измишљају апсолутно произвољно. Такав је познати Ренан. Он негира ово чудо и приказује га као превару Исуса Христа Који је наводно дозволио Свом другу да се претвара да је мртав и да легне у гроб, а затим је и обављено природно васкрсење. Истина, Ренан је писао за Французе, код којих се разлика између лажи и истине толико избрисала, да им превара и уцена нису одвратни: само да буде лепо изведено. Али колико је овакво тумачење гнусно и невероватно за оне који схватају Христа види се из тога што су, желећи да сачувају поверење читалаца према аутору руски преводиоци изоставили ово место у Ренановој књизи. Желећи да направи од Христа џентлмена сличног својим савременицима, Ренан као узрок због којег су Јевреји осудили Христа наводи то што је Он опростио грешници: Јевреји наводно нису могли да пређу Христу преко овог опроштаја и осудили су Га на смрт. Међутим, опроштај, који је Христос даровао грешници, био је у потпуном складу с Мојсијевим законом. У 17. глави Поновљених закона заповеда се да сведоци преступа први баце камен на преступника како би сносили одговорност пред рођацима убијеног уколико је погубљење неправедно.[3] Ево због чега књижевници нису могли да виде ништа увредљиво у Христовим речима: ко је од вас без греха, нека први баци камен и зашто су се пошто их је савест разобличавала један по један разишли. Ренан је покушао да наведе овај догађај као коначни узрок Христове осуде само како би Спаситељу наметнуо форму савременог слободног решавања женског питања. Дакле, пресуда против Христа била је изговорена онда кад је Он васкрсао Лазара. Неки од сведока чуда васкрсења су отишли код фарисеја и рекли им шта је Исус учинио. Онда првосвештеници и фарисеји сабраше синедирон, и говораху: Шта да радимо? Овај Човјек чини многа знамења. Ако Га оставимо тако, сви ће повјеровати у Њега, па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ (Јн. 11, 47-48). Они су са своје тачке гледишта били у праву. Јер, заиста, кад би сви поверовали у Христа револуција и устанак против римске власти би им изгледали као потпуно ништавна ствар. Заокупљен чудима у области загробног живота народ би престао да љубоморно чува чак и ону сенку аутономије, коју је сачувао све до тог времена и тада би Римљани неометано избрисали остатак његове самосвојности. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године бјеше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа; нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне (Јн. 11, 49-50). Од тога, дакле, дана договорише се да Га убију (Јн. 11, 53). У овим речима јеванђелисте види се директно указивање на то да је овде извршена пресуда.
Даље видимо да кад је Господа због овог чуда цео народ дочекао у Јерусалиму, злоба фарисеја, који су већ одлучили да се обрачунају с Исусом појачала још више. Првосвештеници су одлучили да убију и Лазара зато што су због њега многи Јудејци долазили и веровали у Исуса. Црквена историја нам каже да је Лазар спасавајући се од злобе Јудејаца побегао из своје отаџбине на острво Кипар, где је касније био епископ, а Синаксар на Лазареву Суботу објашњава зашто о овом чуду говори само четврто Јеванђеље. Код двојице првих јеванђелиста се објашњава зашто Га је народ дочекао с таквом славом. Код Луке је речено: за сва чудеса (Лк. 19, 37). Зашто они ћуте о овом последњем чуду? Лазару је било врло тешко питање о томе шта се с њим дешавало за време његовог четвородневног боравка у аду. Његово помињање у Јеванђељу могло је да умножи ова распитивања, могло је да открије место његовог боравка, зато тројица јеванђелиста, који су своја Јеванђеља писали још за живота кипарског епископа, нису помињали његово васкрсење у својим Јеванђељима, а четврти је, описујући већ после друге смрти Лазара свечани улазак Господа у Јерусалим, објаснио узрок оваквог дочека: А свједочаше народ који бјеше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога Му и изиђе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење (Јн. 12, 17-18). Јеванђелиста као да говори својим читаоцима: „Ви знате из првих Јеванђеља како је народ дочекао Христа, али не знате зашто је то учинио; сад знајте да је народ то учинио зато што је видео како је Христос учинио овакво знамење.“
Дакле, мржња Јудејаца, народне гомиле, која је недавно приморавала ученике да задрже Исуса Христа да не уђе у Јерусалим, као да је потпуно нестала под утицајем овог чуда: ова гомила сад одушевљено дочекује Христа као Сина Давидовог, као посланика Божијег, и узбуни се сав град (Мт. 21, 10).
Затим још један догађај из којег се види да је Христова слава у ово време доживела врхунац. Међу људима који су дошли на поклоњење на празник било је и Грка. Они су молили Филипа: Господине, хоћемо да видимо Исуса. Дође Филип и каза Андреју, а опет Андреј и Филип казаше Исусу. А Исус им одговори говорећи: Дошао је час да се прослави Син Човјечији. Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане (Јн. 12, 21-24) и др. Због чега Христос грчку веру у Њега везује за Своју скору смрт? Главни узрок мржње Јевреја против Христа био је то што су они осећали да Царство које Христос уређује неће бити националистичко, него светско. Као што су раније, кад им је Он говорио о Својој смрти, питали да ли жели да иде код Грка, тако и овде, кад су Грци поверовали у Њега, Он одмах почиње да говори о смрти. Јасно је да и Он повезује Своју смрт с јеврејским национализмом, с његовом мржњом према туђинима и жељом да се не мири с њима, већ да их покори.
Ова узрочно-последична веза ће нам бити још јаснија ако се загледамо у околности суда над Спаситељем.
Духовни проповедници обично исцрпљују своју красноречивост оплакујући непостојаност јеврејског народа који је на Цвети одушевљено дочекивао Господа повицима осана (Јн. 12, 13), а у петак је већ викао Пилату: Разапни, разапни Га (Јн. 19, 6). Али, у ствари, прелом се одиграо у још краћем року. Још у четвртак увече народ је био на Христовој страни, зато су првосвештеници морали да Га траже насамо и ноћу. Ноћу су Му, упркос свом закону, и судили, а рано ујутру су отишли код Пилата како би га молили да одобри њихову пресуду над Христом. Поставља се питање како се, ако се све чинило без учешћа народа код Пилатовог дворца нашла огромна гомила народа. На ово питање у постојећим тумачењима нема разрешења и ја сам га и сам схватио тек прошле године! Надам се да ће ме моји слушаоци саслушати и поделити са мном моју досетку. Обично замишљамо да се народна гомила у вези с оптужбом Исуса Христа код Пилата окупила заједно с Његовим издајницима. Пилат је желећи да пусти невиног Исуса предлагао народу да Га оправда, а народ је захтевао да се оправда Варава. Ипак, није тако било. Запазимо да у прво време однос народа према Исусу није био нарочито непријатељски: тужиоци пред Пилатом су књижевници и фарисеји; народ прво ћути, а онда се одједном разјарио и народ и почео да виче: Разапни, разапни Га (Јн. 19, 6). Да би се схватила ова неочекивана промена у расположењу народа, треба се обратити јеванђелисти Марку. Тамо се ствар описује нешто јасније. И одмах ујутру учинише вијеће првосвештеници са старјешинама и књижевницима, и сав Синедрион, и свезавши Исуса одведоше Га и предадоше Пилату. И упита Га Пилат: Јеси ли Ти цар јудејски? А Он одговарајући рече Му: Ти кажеш. И тужаху Га првосвештеници много. Али Он не одговараше ништа. А Пилат Га поново упита говорећи: Зар ништа не одговараш? Види колико Те оптужују! Али Исус више ништа не одговори тако да се Пилат дивљаше. А о празнику ослобађаше им по јднога сужња кога би искали. А бијаше неки, по имену Варава, у оковима са својим устаницима, који су у буни учинили убиство. И повикавши народ стаде искати оно што им свагда чињаше (Мк. 15, 1-8). Све наше тешкоће ће се разрешити ако у складу с Јеванђељем по Марку замислимо да се ствар одвијала тако да се, док су првосвештеници и фарисеји довели Христа код Пилата на суд, народ већ окупио код Пилата због друге ствари – тачније да би захтевао од Пилата једног од сужања, по обичају. Тада ће постати јасно одакле се код Пилата појавио народ, јасно је зашто се он у прво време није односио према Исусу толико непријатељски колико добродушно. Али Пилат први помиње Вараву, он само одговара на захтев народа, нудећи да уместо Вараве пусти Исуса. Међутим, кад је Пилат упитао: желите ли да вам пустим цара јудејског – првосвештеници су подбунили народ да моли да је боље да им пусти Вараву. Дакле, народ се сам по себи према Христу није односио непријатељски. Народ, који се окупио због потпуно друге ствари и који испочетка вероватно није ни знао да је Исус везан (Он је ухапшен ноћу и тајно, без народа), мислио је да ће Исуса и онако, без његове молбе, пустити. Било му је познато да старешине мрзе Христа, да се труде да Га оптуже, али нипошто није мислио да ће се ствар тако ужасно завршити. Он је видео да и сам Пилат покушава да Га оправда и мислио је да ће Христос и тако бити ослобођен. Они моле да им пусте Вараву, али Пилат не жели да пусти Вараву, он жели да пусти Христа. Међутим, чиме се Варава толико свидео народу? Јер Варава је, како је написано (в. Јн. 18, 40) био разбојник. Да, али то није био обичан разбојник, већ бунтовник. У Јеванђељу се отворено каже: овај бијаше бачен у тамницу за некакву побуну учињену у граду и за убиство (Лк. 23, 19). Дакле, то није досетка, већ сушта чињеница: Варава је био бунтовник. И наравно, зато је народ, који је сав био једна револуционарна банда, тако упорно и молио за овог бунтовника. За обичног разбојника народ не би молио: јер и данас, кад судије због нечега, некад због чисто формалних разлога, на пример, због недостатка доказа, ослобађају на пример коњокрадицу, нерод негодује због оваквог оправдања и често таквог преступника кажњава својим сопственим судом. Утврдивши мишљење да је народ дошао да моли Пилата за Вараву и да је неочекивано наишао на жељу Пилата да им не пусти Вараву, већ Исуса, схватићемо зашто се постепено разјарио против Исуса, према Којем није гајио непријатељство. Апостол Петар у Дјелима каже, обраћајући се Јудејцима: „Ви сте издали Сина Божијег Исуса и одреклисте Га се пред лицем Пилатовим када он пресуди да Га пусти. А ви се одрекосте свеца и праведника и испросисте човјека убицу да вам поклони“ (Дап. 3, 13-15). Апостол указује на онај тренутак кад се народ, сревши се с Исусом очигледно колебао за кога да моли Пилата: за Исуса или за Вараву – и кад још није био непријатељски расположен према Спаситељу. Напротив, по првом и трећем Јеванђељу излази да је народ наводно почео да тражи да се Господ разапне. Али тамо се описује моменат кад се Христос вратио од Ирода у одећи срамоте. У Јеванђељу по Јовану раст народне злобе се описује постепено, одређено и јасно. Прво само књижевници захтевају Исусово погубљење, а затим и народ. Народ се прво према Исусу односио прилично мирно, а затим крајње озлојеђено. Исус је од Кајафе доведен у преторију. Пилат је изашао и рекао: Какву оптужбу износите против Овога Човјека? Одговорише му и рекоше: Кад Он не би био злочинац не бисмо Га предали теби (Јн. 18, 29-30). Управо овде се испољио судар јеврејске аутономије и њиховог истинског робовања Риму, које је за њих било толико несносно. Можда се често дешавало да су се римске власти према пресудама јеврејских власти односиле апсолутно формално, не упуштајући се у њихову суштину и одобравале их без отпора. Али овог пута Пилат није хтео тако да поступи, одговорио је: Узмите Га ви и по закону вашему судите Му (Јн. 18, 31). Морали су да се покоре и да износе тачке оптужбе. Тада је почео формални судски процес. Можда је дрски одговор првосвештеника, а можда је сажаљење према оптуженику подстакло Пилата да се према ствари односи озбиљније. Започиње Пилатова беседа са Христом у вези с оптужбом. Пилат је упитао Христа: Јеси ли Ти Цар Јудејски? (Мк. 15, 2). Господ не негира да је Он Цар, већ само објашњава да Његово Царство није од овога света и да се Он родио и да је дошао на свет како би посведочио истину. Пилат је изашао пред Јудејце и рекао да није нашао у Исусу никакву кривицу. Затим он заповеда да се Исус истуче и изводи Га код Јудејаца с трновим венцем и у пурпурном огртачу и поново објављује да не налази у Њему никакву кривицу. Почиње да се говори о Варави. Али народ још ништа непријатељски не говори против Исуса. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше Му на главу, и обукоше Му пурпурну хљаину, и говораху: Здраво, Царе Јудејски! И удараху Га по образима. Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам Га изводим напоље, да знате да на Њему не налазим ниједне кривице (Јн. 19, 1-4; в. такође Мк. 15, 17-19). У ово време Исуса су водили код Ирода, вратили су Га, подвргавши Га тамо поново ругању. А Исус изиђе напоље носећи трнови вијенац и пурпурну хаљину. И рече им Пилат: Ево човјека! (Јн. 19, 5). Пилат се надао да ће у народу изазвати сажаљење. Он је знао да је овај народ прослављао Исаију, Јеремију и Макавејце, који су страдали за истину. То нису били горди Римљани у којима је сам изглед угњетеног изазивао презир. Само једнога се Пилат није досетио, да није смео да показује народу у срамној одећи наводног цара јудејског кад је сва жеља народа била да види истинског цара. Народ је прво ћутао. Тада су првосвештеници и служитељи повикали: „Разапни!“ Викали су сами, народ засад није викао. Пилат поново објављује да у Христу не налази никакву кривицу. Тад они кажу: „По нашем закону мора да умре, јер је начинио себе Сином Божјим.“ Тада Пилат, уплашивши се још више, опет уводи Исуса у преторију. Међутим, сад у народном срцу почиње колебање. Изглед Цара Јудејског, попљуваног, избијеног, пониженог, био је страшна увреда за национална народна осећања. Тиме је Пилат погубио Исуса у народним очима. Пилат апелује на народ да се ослободи Исус, немилосрдни књижевници и првосвештеници захтевају Његово погубљење. Не сачекавши одговор, Пилат поново покушава да пусти Исуса, Јудејци вичу: „Ако Га пустиш, ниси друг ћесару.“ Пилат поново седа на литостротон. Христос стоји у срамној одећи. Пилат је био несмотрен да каже: Ево Цар ваш! (Јн. 19, 14). И тада сви повикаше: „Узми, разапни Га.“ Ко не зна да се озлојеђеност гомиле, кад не може бити усмерена против главног виновника своје озлојеђености, усмерава на било кога, само да се ослободи. Гомила види Оног Исуса, Којем се потчињавала сама смрт, Који је са пет хлебова нахранио пет хиљада људи, од Чије једне речи су падали војници који су дошли да Га ухапсе, и исти овај Исус је дозволио да Му се ругају и да се ругају идеји јудејског цара. Народ није могао да поднесе да нечастиви пагани које је представљао овај човек, попљују и осрамоте ову идеју. Кад је гомила видели Христа као осрамоћеног Цара Јудејског њоме је завладао страшан бес и људи су повикали: „Разапни Га!“ Колико је снажна била злоба против Христа, колико је она убила свако сажаљење према Њему због тога што је дозволио да се у Њему изругују над национално-револуционарном идејом види се из тога што су чак и кад је висио на Крсту викали: Ако си Син Божији сиђи са крста… Друге спасе а Себе не може да спасе (Мт. 27, 40, 42; Мк. 15, 30-32). Њих је жестило то што је такав чудотворац остао у осрамоћеном обличју, што је понижавао идеју цара. Пилат, који није радо пустио бунтовника Вараву у натпису изнад Христовог Крста желео је да се освети Јуједцима са свом силом за њихово заступништво за револуционара, и написао је: Исус Назарећанин, Цар Јудејски (Јн. 19, 19). Књижевници и фарисеји су молили Пилата да макар у томе поштеди народно самољубље. Многи су читали натпис и он је изазивао нова светогрђа. Али је Пилат одговарао: Што писах, писах (Јн. 19, 22), а подстрекаван овим натписом народ је с књижевницима изливао своју злобу на Спаситеља: Спаси Самога Себе и сиђи с крста! Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а Себе не може да спасе (Мк. 15, 31-32). Кад је Господ умро, многи су се враћали од Крста; видећи мрак и земљотрес ударали су се у груди, али се злоба првосвештеника није наситила ни самом Христовом смрћу. Само Његово васкрсење из мртвих није прекратило ову злобу. Да би помрачили светлост васкрсења књижевници су измислили невероватну причу о томе да су ученици украли Исусово тело и ова прича се одмах раширила по народу. Војници, који нису сачували Христов гроб и који нису спречили наводну крађу остали су некажњени док је Ирод погубио друге војнике, који су чували апостола Петра у тамници кад га је Анђео извео из ње (в. Дап. 12, 12). Било је јасно да је Христос Сам васкрсао, али Јевреји нису желели да поверују у Онога у Коме су пагани осрамотили њихов омиљени сан.
Кад су апостоли примили на своје главе Светог Духа у огњеним језицима и почели да проповедају на различитим, њима до тада непознатим језицима, њихова чуда за дуго време, на неколико година, као да су паралисала злобу књижевника. Они нису смели да подбуњују народ против апостола да их погуби, као што је погубио њиховог Учитеља. Многи свештеници су поверовали у Христа, и људи су величали и хвалили апостоле. Али расположење народа се променило кад је он у апостолима тачно увидео смрт за јеврејско човекомрштво, кад су апостоли пуштали незнабошце у Цркву. У народу је и даље трајала напета тежња ка револуциији, која се разрешила у отвореном устанку за време Тита и Веспазијана, који су Јерусалим због тога и резрушили. Ради устанка су се прикупљали резерве и новац који су за то били потребни, не само од Јевреја који су живели у Палестини, већ и од путника који су у Јерусалим на велике празнике долазили из далека. Јевреји су видели да ће се хришћанству, које су до тада ипак сматрали својом сектом, придружити незнабошци и да оно открива нове видике, нове хоризонте, и да ево, они свуда иду за апостолима; чим су ови почели да се обраћају паганима Јевреји су их тужили незнабошцима или подбадали против њих гомилу. Али се с посебном силом мржња против хришћана као против општечовечанског учења показала у историји апостола Павла. Кад се апостол налазио у Јерусалиму био је оклеветан да свуда учи против народа и закона и овог места, притом и да је увео у храм Грке и оскрнавио ово свето место. Апостол је био ухваћен и да није било заступништва тисућника био би убијен. Кад му је старешина дозволио да говори народу Павле је почео да беседи на јеврејском језику. Наравно, надахнута беседа апостола показивала је да се он не може сматрати лажљивцем. И Павле је с одушевљењем започео своје оправдање. Рекавши нешто о свом пореклу и васпитању покрај ногу познатог Гамалиила испричао је о томе како је прогањао хришћане и како му се на путу за Дамаск јавио Господ, како га је око поднева обасјала велика светлост с неба; и он је пао на земљу и чуо је глас који му је говорио: Савле, Савле, зашто Ме гониш? А он рече: Ко си Ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус Којега ти гониш, тешко ти је против бодила праћати се (Дап. 9, 4-5). Испричавши о овом виђењу Господа које је имао Павле је наставио, како је дошао у Дамаск, како га је Ананија крстио, како је прогледао и народ га је пажљиво слушао. Али, ево Павле је у својој беседи дошао до места кад му се у Јерусалимском храму јавио Господ и рекао: Похитај и изиђи брзо из Јерусалима, јер неће примити свједочанства твојега за Мене. А ја рекох: Господе, сами знају да сам ја бацао у тамнице и тукао по синагогама оне који вјерују у Тебе. И кад пролијеваше крв Стефана свједока твојега, и сам бијах присутан и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине оних који га убијаху. И рече ми: Иди, јер ћу те Ја послати далеко међу незнабошце. А они га слушаху до ове ријечи, па подигоше глас свој говорећи: Узми са земље таквога, јер он не треба да живи (Дап. 22, 18-22). Погуби га (Дап. 21, 36). Убрзо су се четрдесеторица људи заклела да неће ни пити ни јести док не убију Павла (в. Дап. 23, 12). Видите да се наставак јеврејске злобе против Христових ученика не дешава због тога што они уништавају предање стараца и Мојсијевог закона, то је био само изговор да се прикаже законита основа за њихову мржњу и прогањање апостола. Они чак ни против апостола не устају због проповеди о Христовом васкрсењу. О томе стрпљиво слушају апостолску реч. Али кад су апостоли све јасније и јасније излагали свенародни, космополитски, а не само национални значај хришћанства, Јевреји нису могли да се помире ни с најочигледнијим чудима и наоружавали су се против апостола с истом оном мржњом с којом су устали против свог доброчинитеља, исцелитеља и учитеља Господа Исуса Христа.
Сад, имајући на уму све што је речено, није могуће не схватити и не сложити се са мном да се мржња против Исуса Христа у јеврејском народу родила због тога што Он није желео да прими и да стане на чело њиховог устанка против Римљана. Разочарење у Христа и озлојеђеност против Њега због тога што им је уместо политичке слободе обећао моралну и што је уместо да их храни телесном храном – обећао духовну храну и пиће, сменила је у њиховим душама отворена злоба против Њега кад је одбио да буде земаљски цар и кад је почео да их разобличава за неверје и на крају, кад се њихова тврдоглавност поколебала, кад је васкрсао Лазара књижевници су одлучили да Га убију плашећи се да ће иначе сав њихов подухват пропасти. Христос је тајно ухваћен и одведен код Пилата. Народ за то није знао кад је дошао код Пилата да се заступи за Вараву и кад је ту случајно срео Христа. Народ је видео да се Христос-Чудотворац не бори, већ дозвољава нечастивом паганину да се руга идеји националног цара. Тада је омрзнуо Христа страшном мржњом и захтевао је од Пилата Његову смрт док напокон силазак Светог Духа на апостоле није мало ублажио ову мржњу. Апостоли су такође пали због јеврејске злобе кад је народ у њима видео сметњу за своје националне снове. Није римска власт убила Христа, већ јеврејски народ. Пилат јесте осудио Христа на смрт, али то није учинио по сопственој жељи – он је све време желео да Га пусти, – већ је то учнио на захтев народа; без овог захтева с претњом да ће ако Га пусти бити непријатељ ћесара он би видео да нема чега да се боји и пустио би Га. Овог захтева не би било да на Христа нису устали књижевници и првосвештеници, који су народ наговорили да моли Пилата за Вараву, а не за Христа. Наравно, мржња према Христу која се распламсала није била једини узрок Његове осуде. Без Јудиног издајства Христос не би могао бити ухваћен. Да није било давнашње злобне зависти фарисеја против Њега Он тада не би био узет под стражу. Без свих ових услова не би се догодила смрт Господа, дакле, ни наше спасење. Али сви ови узроци би били немоћни да Сам Христос није пожелео да прими крсну смрт како би се испунила древна пророчанства ради нашег искупљења.
Подсетићу још једном да се негодовање и немир гомиле, обузете неком идејом не усмеравају толико на оне који делују директно против ових њених стремљења и замисли колико на оне који уместо усмеравања мисли и осећања народа према земаљским и државним стремљењима истичу узвишени морални и црквени циљ, који одвлачи пажњу народа према највишим стремљењима. Ево због чега и нама савремени револуционари с посебном јарошћу устају против таквих друштвених посленика као што је недавно упокојени отац Јован Кронштатски. 1905-1906. године у црвеним чаосписима се излила сва њихова злоба против овог проповедника моралног усавршавања и хришћанског делања. Шириле су се најразноврсније клевете како би се понизило његово прослављено име. Приказиван је час у најодвратнијим позама, час у смешном и тупом обличју. Мрзитељи врлина подвижника заборавили су да је онај којег су с таквим цинизмом злословили имао 77 година. Али злоба је тако слепа да ништа не види.
И ви, добри хришћани, вероватно сте у ово жалосно време морали да трпите озлојеђеност и мржњу не само од стране туђих, већ и од стране ваших познаника, рођака, чак и сопствене деце због побожног живота и слушања речи Цркве. Знајте да је ова ваша горка судбина блажена судбина Господа Исуса. Нека вас то теши. И као што се Он, кад је био разапињан молио за Своје непријатеље: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34) – тако и ви, кад због ваше вере и побожности морате да трпите мржњу и подсмех, реците у свом срцу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изашао је као посебно издање Московске мисионарске библиотеке прот. Н.П.Љубимова, 1909.г.
  2. Чланови погромне организације „црна сотња“ у царској Русији.
  3. Док је убијан првомученик Стефан, Савле је, као што је написано био сведок погубљења: А свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла (Дап. 7, 58). Немојте мислити да је значај Савла овде био мали. Стефан је био оптужен за страшан злочин, за богохуљење и варање народа овом вером, што се по закону (в. 5 Мојс. 13, 8-9) кажњавало смрћу. Одећа тужитеља, сложена поред ногу изабраног човека служила је као доказ да се неће одрећи свог сведочења. Њихова одећа је била јемство или залог њиховог учествовања у погубљењу, за шта су морали да истрпе казну пред римском владом.

Коментарисање није више омогућено.